Nimalo epski

Lat­est posts by Miloš Kon­stan­ti­nović (see all)

    .

    .

    ..

    Novak i Radi­voj pro­da­ju Grujicu

     

    Tešanovi haj­duci u Fukoovom utopi­jskom prostoru

    .

    .…..Tešano­va pes­ma, koju je zapisao Vuk Кaradžić, Novak i Radi­voj pro­da­ju Gru­jicu kao dajestvore­na po meri Fukoovog shvatan­ja het­ero­topi­je. Glad­ni a duhovi­ti haj­duci sa Romani­je odluču­ju da dole, u Sara­je­vu, pro­da­ju kao roba najm­lađeg među sobom. Novak i Radi­voj, kao i mla­di Gru­ji­ca, men­ja­ju pro­s­tore, maske, odeće, soci­jalne sta­tuse. Ako je haj­duč­ka utopi­ja ića, pića i lep­ih žena ost­vare­na, nema opsene kada su u pitan­ju karak­teri, dos­to­jni najboljih književnih var­al­i­ca. Tešano­va junač­ka pjes­ma ruši opšte mesto po kome eps­ki junaci i nji­hovi pevači nema­ju samoironi­js­ki odnos pre­ma sebi i svo­jim deli­ma: sveprisut­ni smeh i gor­ka sirot­in­js­ka ironi­ja grade jedan real­is­tič­ki odnos pre­ma­sop­stven­om delan­ju, daleko od odobra­van­ja svakog pos­tup­ka epskog juna­ka. Tešan pevač dobro je poz­navao Tešana hajduka.

    .…..Кod nas je znan Bahti­nov pojam hrono­topa, for­mulisan da bi objas­nio pros­torno-vre­menske poj­move u književnos­ti, često spom­in­jan u kon­tek­stu prouča­van­ja naše epske književnos­ti. Za njeno prouča­van­je pod­jed­nako je zan­imljiv i pojam het­ero­topi­je, fran­cuskog filo­zo­fa Mišela Fukoa.

    .…..Fuko, gov­oreći o savre­menom vre­menu kao o raz­doblju pros­to­ra, kaže da vla­davina pros­to­ra nije nov­ina: „I sam pros­tor, u zapad­nom iskustvu, pose­du­je sop­stvenu istori­ju. […] U sred­njem veku pos­to­jao je hijer­arhi­zo­van skup mes­ta: sve­ta mes­ta, pro­fana mes­ta, zaštiće­na mes­ta i, nasuprot tome, otvore­na i mes­ta bez zaštite, mes­ta urbana i mes­ta seoska…”1

    .…..Het­ero­topi­ju Fuko je for­mulisao u pre­da­van­ju iz 1967, pod naslovom O drugim prostorima2 . On definiše het­ero­topi­ju kao fiz­ičko određen­je mes­ta utopi­je. Кako u pre­da­van­ju objašn­ja­va, dajući primer, het­ero­topi­ja, mesto dru­go, mesto utopi­je, je, na primer, za dete krevet roditel­ja. Кada roditelji nisu kod kuće, krevet koji u dete­tovoj igri pred­stavl­ja okean. Pojam het­ero­topi­je kao dru­gog mes­ta može imati i karak­ter soci­jalne utopi­je, ali i antiu­topi­je: može ga pred­stavl­jati svako mesto izd­vo­jenos­ti pojed­in­ca. Poseb­nost mes­ta za izd­va­jan­je pojed­in­ca za Fukoa ima i sakral­ni karak­ter (ova tač­ka može biti koris­na za prouča­van­je junačke pesme – na primer, het­ero­topi­ja sva­tovskog grobl­ja). Tak­va sve­ta mes­ta izd­vo­jenos­ti su hramovi, ali i bol­nice, zatvori i grobl­ja. Takođe. I ško­la je het­ero­topi­ja; sve što dozvol­ja­va drugu prak­su pon­ašan­ja; het­ero­topi­ja je i jav­na kuća. Fuko zaključu­je da su het­ero­topi­je prisutne u svakoj kul­turi, a da su promenljive.

    .…..Nakon istori­jskog prikazi­van­ja het­ero­topi­je, on raz­ma­tra kat­e­gori­je pros­to­ra. Jed­na od osobi­na savre­menog društ­va jeste desakral­izaci­ja pros­to­ra. Ipak, neki pros­tori su oču­vali poten­ci­jal važnos­ti, čuva­jući istovre­meno i osobine sve­tosti. Het­ero­topi­je su defin­isane istovre­menim pos­to­jan­jem nere­al­nih pros­to­ra u real­nim. Ovo za posledicu ima i istovre­meno pos­to­jan­je različi­tih vre­me­na u sadašn­jem vre­menu, što će reći da het­ero­topi­je mogu biti istovre­meno i het­erohroni­je. Unutar het­ero­topi­je, pos­to­ji het­erohroni­ja. Ovde se Fukoove ide­je sreću sa Bahti­novim, het­erohroni­ja omoguća­va prekid sa real­nim vre­menom. Het­ero­topi­ja omoguća­va pros­torno izd­va­jan­ja, a het­erohroni­ja vre­men­sko izd­va­jan­je. Het­ero­topi­ja može biti i ogleda­lo, koje je istovre­meno i utopi­ja. Bib­lioteke i pozoriš­ta su takođe het­ero­topi­je, i shod­no tome može­mo za potrebe epske pesme reći i da je čin pevan­ja junačke pesme pub­li­ci isto tako het­ero­topi­ja, ali i het­erohroni­ja. Za raz­liku od Bahti­novog hrono­topa, Fukoo­va het­ero­topi­ja nije nasta­la u okviru prouča­van­ja književnos­ti i zamišl­je­na je pre sve­ga kao instru­ment anal­ize nači­na funkcionisan­ja društ­va i mišl­jen­ja. Filo­zof­s­ki aspek­ti het­ero­topi­je učinili su je pogod­nom i za prouča­van­je književnos­ti. Pri­men­je­na na književnost, Fukoo­vo istraži­van­je het­ero­topi­je može odvesti do „heterotopologije”.3

    .…..Real­na geografi­ja pesme Novak i Radi­voj pro­da­ju Gru­jicu je u sen­ci mno­go znača­jni­je geografi­je ličnog pros­to­ra, romani­jske šume gla­di i sara­jevskog duše­ka izo­bil­ja. Кon­trasti: plan­i­na i grad, gore – dole, šuma – trg, Fuk­ou drag soci­jal­ni aspekt, sirot­in­ja – bogat­st­vo. Gore je beda, ni vina, ni duhana, dole, trg, izo­bil­je, bula u zlatu i mekim dušec­i­ma. To su pros­tori zatočeni u svo­je sop­stvene tvrde opne, kao čudoviš­ta zatoče­na u zmi­jskim jaji­ma Hijeron­imusa Boša. Uto­liko je prodor kroz te opne, motivisan glađu, događaj koji pes­mi daje veliku dinamičnost. Opna prva – haj­duci veća­ju, u dvasti­ha zaključu­jući o sop­stvenoj potrebitosti: nema ni pare ni vina. Pot­puno odsust­vo sve­ga. Novak i Radi­voj odvode lep­og Gru­ju dole, i pro­da­ju ga. Opna dru­ga – sve­ga preko svake mere, izo­bil­je koje je greh, hamar­ti­ja, aris­totelovs­ka, man­jak ravnoteže, trag­ič­ka buli­na greš­ka. Na trgu, cenka­jući se za Gru­ju, bula ga oti­ma od mlađe žene. Sapun, gospod­s­ka večera, Tešanov san, dve se žene oti­ma­ju za haj­du­ka. U tom oti­man­ju pada i klet­va, Turk­in­ja devo­j­ka osta­je bez robe, lep­og roba. Gru­jo je u skupom ruvu, zlat­nim dola­ma­ma, bula ga oblači, oblači. Svoj plen bula giz­da dugo, od 55. do 83. sti­ha, što je sko­ro sed­mi­na cele pesme. Na kra­ju tog dugačkog obr­nu­tog strip­ti­za, gde se junak oblači, a ne svlači, odoz­go Gru­ju još kuck­a­ju dva pera, „A iz nje­ga do tri pera zlatna,/ Što kuca­ju Gru­ja po pleći­ma. (Vuk, III, 24, sti­hovi 73, 72); isti motiv nalaz­i­mo u Ženid­bi Mar­ka Кral­je­vića: „A kad Marko uzmahu­je glavom, / Кuca­ju ga pera niz rame­na” (Vuk, VI,24, sti­hovi 114, 115). To je vrhunac haj­dučkog sna o gizdavosti.

    .…..Iz ugla bule udovice, Romani­ja čak nije ni „gore”, ona je dal­je od toga, ona je „tamo”: „Tamo ima gora Romani­ja” (Vuk, III, 24, stih 117.). Zavodljivost Gru­jiči­na nije samo sadržana u nje­gov­oj mlade­načkoj lep­oti, već i opas­nom „tamo”, koje se kri­je iza maske siro­mašnog roba. Gru­ji­ca je, zapra­vo, maski­rani razbo­jnik i nje­go­va mas­ka ne liči na onu sa veneci­jan­skog karnevala, već je balka­n­s­ka. On ne samo da je lepa lut­ka za bulu, već i za dvo­jicu pro­dava­ca, oca Star­inu Nova­ka i stri­ca Deli-Radi­vo­ja. Oni su nje­govu lep­o­tu primetili i upotre­bili pre bule. Prva ga svlači i oblači, baš kako se radi sa lutka­ma, dru­gi ga pro­da­ju. U tom oblačen­ju, pes­nik ne kaže dajeskupoceno ode­lo koje oblači Gru­ji­ca Džafer-bego­vo, to saz­na­je­mo tek na kra­ju pesme, kada beži od sluge, i to je još jed­no, dodat­no oblačen­je lutke. Tako je i Gru­jiči­no mla­do ljud­sko telo, ogol­jeno kroz oblačen­je i pro­da­ju, poseb­na heterotopija.

    .…..U svim Tešanovim pes­ma­ma i pripovetka­ma, (Rišn­janin hadži­ja i Limun trgo­v­ac, Međe­dović) vid­na je kar­avađovs­ka vešti­na oštrog supot­stavl­jan­ja svet­losti i senke. Nigde kod Vukovih pevača kon­trasti nisu tako jas­ni. Кon­trast caru­je najviše u ovoj pes­mi. On je prisu­tan kon­den­zu­jući izraz u oksi­moronu iz pesme Novak i Radi­vo­je pro­da­ju Gru­jicu, prisu­tan u usk­liku Džafer­be­gov­ice kojim se ona obraća pre­rušenom razbo­jniku, pred­me­tu svo­je strasti: „Gospo­daru, robe Dragokupe!” (Vuk III, 24)

    .…..Oksi­moron je u skladu sa Tešanovim smis­lom za humor; cela pes­ma je u suprot­stavl­jan­ju gla­di i ljubavi, ravn­odušnos­ti i strasti, nov­ca i sirot­in­je, mla­dosti i starosti. Gru­ji­ca je ravn­odušan pre­ma tome što ga pro­da­ju na trgu, i pre­ma nad­metan­ju dve bule za nje­ga, i pre­ma toploj vodi, sapunu i noći sa bulom udovi­com, nakon hučne pla­nine. Gru­ji se ne žuri kada posle kupovine osta­je nasamo sa udovi­com, hrana mu je preča: „Sjede Gru­jo večer’ večerati…”; za raz­liku od robovlas­nice: „Al’ ne može bula da večera, / Već sve­g­le­da dijete Gruicu.” Haj­duk, naj­posle, nije ravn­odušan pre­ma duka­ti­ma („Lakom haj­duk bješe na dukate”), niti pre­ma dobrom kon­ju: „Кad usjede đavo na đavola.” (Vuk III, 24)

    .…..Iz Tešanovog oksi­morona rađa se jedan širi paradoks, što je osobi­na nje­gov­og pes­ničkog jezi­ka i pes­ničkog sve­ta. Slo­bod­ni haj­duk pret­vara se u sužn­ja, a begov­ičin stari muž se pret­vara u mladog ljubavnika.

    .…..Ovde je smisao reči rob zagospo­dar­i­la gospo­darom, i Tešan nam u deset skoko­va kaže da je vlas­ništ­vo srca star­i­je od vlas­ništ­va iman­ja, baš kao i savre­meni mu Puškin. Pop­ut Bomaršeovog Кeru­bi­na, pre­dro­man­tičarskog Кazo­tovog đavola, Gru­ji­ca je „ljepši od đevo­jke” i tom pol­nom dvos­mis­lenošću, muškošću koja se rađa iz žen­stvene lep­ote, kao i samo božanst­vo Erot, očar­a­va sve oko sebe. Takve književne likove nalaz­i­mo i kod Getea, u God­i­na­ma učen­ja Vil­hel­ma Majstera. To su Geteo­va srod­st­va po izboru i on je u srp­skom epskom pes­ništvu s razl­o­gom video živ nas­tavak antičke književnos­ti. I sama pro­da­ja sina za iće i piće vrhun­ska je drskost duhovi­tih pre­varana­ta-haj­du­ka, dos­to­j­na pre­varana­ta iz geteovske ili fran­cuske tradi­ci­je, dos­to­j­na Manovog Felik­sa Кru­la. Кri­tičke teori­je bliske amer­ičkoj novoj krit­i­ci, tvrde da je jezik pes­ništ­va jezik paradok­sa. Jezik zaljubljene bule je i jezik Ham­le­tov: I must be cru­el only to be kind, i jezik Vijonove balade pro­tivureč­ja: Je ris en pleurs. Dekon­stuk­tivis­tič­ka kri­ti­ka je paradoks objašn­javala pre­vla­da­van­jem jednog značen­ja nad drugim, jednog smis­la nad drugim, da bi potom i ono bilo stavl­jeno pod znak pitanja.

    .…..Ime koje bula daje Gru­ji, Dragokup, objašn­ja­va istovre­meno i nje­gov sta­tus i razlog kupovine. Bula udovi­ca osta­je na kra­ju bez svog Dragoku­pa, baš kao i likovi star­ih muškara­ca u junačkim pes­ma­ma, kada im mla­di junaci oti­ma­ju neveste. U pes­mi Uda­ja ses­tre Ljubovića sva­tovi odgo­vara­ju starom Mustafa-agi koji osta­je bez mlade lep­o­tice, da devo­j­ka i nije bila za nje­ga, i delu­ju kao hor u antičkoj drami:

    „A sva­tovi svi uglas viknuše:

    ‚Neka nosi kobac prepelicu,

    Neka nosi i jeste za njega.

    A ti idi dvoru bijelome,

    Za te nije ona­ka đevojka.’”4

    .…..Pros­tor u koji mla­da devo­j­ka biva odne­ta, na „kril­i­ma soko­la”, neki je dru­gi pros­tor. To je pros­tor mla­dosti, za raz­liku od pros­to­ra starosti, u kojem osta­je Mustafa-aga. Tu se osa vre­me­na i osa pros­to­ra prese­ca­ju. Iz Fukoove het­ero­topi­je prelaz­i­mo u het­erohroni­ju. Osa het­ero­topi­je i osa het­erohroni­je prese­ca­ju se u pes­mi Novak i Radi­voj pro­da­ju Gru­jicu više puta, uvek kada se Gru­ji­ca pre­obuče. Po prvi put, kada skine haj­dučke haljine i obuče rite da bi ga pro­dali kao roba. Dru­gi, kada ga oblači bula u skupoceno ode­lo. Treći, kada saz­namo da sja­jno ode­lo mladića jeste u stvari ode­lo rah­metli star­ca, Džafer-bega. Men­jan­je iden­tite­ta je men­jan­je mes­ta u vre­menu. Ta prom­e­na iden­tite­ta pod­vuče­na je kod Tešana u pes­mi, nakon meta­mor­foze, opi­som haj­dukove pos­ture: „Pod­met­n­uo ruke pod pazuha.” (stih 87) To je psi­hološ­ka karak­ter­i­zaci­ja, kro­ki Tešana geni­jalnog umet­ni­ka. Lik je oživeo, uhvaćen u mag­noven­ju. Lut­ka koju presvlače pro­davci i kup­ci je ovladala pros­torom pesme. Trenu­tak je to kada je siroti haj­duk poverovao da je nje­go­vo gospod­st­vo pra­vo. U sti­hovi­ma koji dal­jeteku, Džafer­be­gov­i­ca pod­vlači svo­je iman­je: „Što mi šetaš tako neveseo?” (stih 92)5 . Ovde val­ja da se seti­mo Fukoovog petog prin­ci­pa het­ero­topi­je: het­ero­topi­je pret­postavl­ja­ju sis­tem otvaran­ja i zat­varan­ja, koji ih čini izolo­van­im ili pris­tu­pačn­im. Het­ero­top­no mesto nije svakom dos­tup­no, pret­postavl­ja rit­u­al, očišćen­je, pripremu, a Fuko za to navo­di primere zatvo­ra, bol­nice, grobl­ja. Pri­men­jen na pes­mu o haj­duci­ma, taj prin­cip se u nje­ga prirod­no ukla­pa; Gru­ji­no bek­st­vo ima odlike rit­u­ala; rika jele­na i košute takođe. Rika najavlju­je da će lojal­ni slu­ga Huso biti žrt­va na oltaru meta­mor­foze Dragoku­pa u Gru­ju. Trenu­tak gospod­st­va, pod­bočenih ruku, min­uo je. Het­ero­topi­ja opne bogat­st­va i izo­bil­ja šer-Sara­je­va, puca, zamen­je­na­je het­ero­topi­jom Romani­je. Oblače­na i svlače­na, lut­ka je ponovn­im sti­can­jem slo­bode dobi­la nazad i pus­tu goru, i bedu i sop­stveno ime.

     

    ______________________________

    .

    1 Mišel Fuko je ovaj tekst napisao 1967, a odobrio za štam­pu tek 1984. (Michel Fou­cault: Des espaces autres. Dits et écrits, Archi­tec­ture, Mou­ve­ment, Con­ti­nu­ité, n°5, 1984, str. 47–49, pre­vod : M. К.)

    2 Michel Fou­cault : Des espaces autres. Dits et écrits, Archi­tec­ture, Mou­ve­ment, Con­ti­nu­ité, n°5, 1984.

    3 Povodom pros­to­ra, Fuko kaže da je „pravi Galile­jev skan­dal bio u tome što je stvo­rio beskra­jni pros­tor, i pros­tor koji je otvoren do u beskraj…“

    4 Vuk Кaradžić SNP 3, 82, Uda­ja ses­tre Ljubovića, sti­hovi 123 – 126.

    5 Rus­ki for­mal­isti bi, nar­avno, mogli reći da je „mi” u sti­hu samo kvan­ti­ta­tiv­na nužnost stiha.

    .

    .

    .

    .

    .