Nužno zlo

Lat­est posts by Bojan Sam­son (see all)

    .

    .

    Žal

    .

    Novi kon­cept leb­di iznad moje glave.
    Oblak mu se uza­lud­no umiljava.

    Često gledam iznad sebe.
    Iščeku­jem seči­vo i brzu egzekuciju.

    Luna u lanci­ma udara ritam.
    Nadah­nuće na pokret­noj traci.

    Novi kon­cept je ken­guro­vo mladunče.
    Meškolji se u mojoj torbi.

    Hran­im ga dok ne stasa
    i oslo­bo­di me promišljenosti.

    Svatko ima svoj koncept.
    To je bor­ba neprestana.

    Moj kon­cept je moj.
    Moja strep­n­ja i san.

    Ne, nemoj mi prići,
    ti kon­cep­tu crnooki!

    .

    .

    Nužno zlo

    .

    „Zar ovo objašnjenje
    ne svo­di pes­mu na zbir slika

    i istovre­meno je menja,
    ako ne i upropašćava?“

    Ali to su zidovi u
    koje udara tumačenje:

    objašn­jen­je nika­da ne prenosi osećanje.
    Samo sliku ili nepouz­dano sećanje.

    Pes­ma ovim nije upropašćena.
    Ona i dal­je leži netaknuta.

    Kri­ti­ka joj ne može ništa,
    jer joj istin­s­ki i nije prišla.

    Neće to nika­da ni uspeti.

    Uvek se tu nađe neš­to više od reči,
    što gori like a can­dle in the wind.

    Reči poez­i­ji smetaju,
    one su veči­ti višak.

    Nužno zlo
    bez kojeg se ne može.

    .

    .

    Egzaltaci­ja

    .

    Pes­ni­ci čita­ju zbirke svo­jih kolega.
    Mudro šute.

    Poseću­ju književne večeri.
    Vežba­ju tapšan­je po ramenu.

    Časte se lep­im reči­ma i vinom.
    Napi­ju se i posle puze do taksija.

    Meša­ju mal­ter. Sele nameštaj.
    Pok­lan­ja­ju knjige jed­ni drugima.

    Reči­ma seku vazduh,
    a pred oči­ma im žele-zeke.

    Pes­ni­ci se oseća­ju uskraćeno.
    Maš­ta­ju o solidarnosti.

    San­ja­ju o polji­ma makova,
    a slute noževe pod grlom.

    Zaran­ja­ju u gomilu jastuka.
    Pod jorgan-planinom.

    Vežba­ju razne taktike.
    Uče korisne citate.

    Igra­ju u svim pravcima.
    Opet šute.

    Tako nas­ta­ju beline.
    Čita­ju između redova.

    Man­je je uvek više.
    Odsut­na reč milu­je vazduh.

    Pes­ni­ci se oseća­ju ugroženo.
    Tada reagu­ju po kuloari­ma. Oštro.

    Milost pre­puš­ta­ju belinama
    što prete u nji­hovim glavama.

    Kreću se u masi,
    ali su u egzaltaciji.

    I mal­ter je građa za poeziju.
    Poez­i­ju kao sig­ur­nu kuću jezika.

    Pes­nici­ma tre­ba praštati.
    Oni su nesh­vatlji­va greš­ka prirode.

    .

    .

    The Nightrid­er

    .
    Por­ta: glu­varen­je i cuganje:
    upoz­na­van­je neo­bičnih ljudi:
    zovem ga The Nightrider:

    Opušten, slo­bo­dan, jednostavan
    i vrlo otvoren: dobra priča, inteligencija,
    mrvi­ca obra­zo­van­ja: bliskost.

    On mi priča: bit čove­ka, samosvest,
    kos­mič­ka ulo­ga, istin­s­ka sreća:
    „Ti si u suš­ti­ni pesnik.”

    On: preko puta ja: tam­na razmena:
    „Pri­h­vati svo­ju nutrinu:
    otpadan­je kame­na sa srca: lakoća.

    Peci hleb: bud­no neguj tvr­du koru:
    meko srce. Do pan­ja igraj svo­ju ulogu:
    nije ti potreb­na ta bradica.”

    The Nightrid­er se vraća u tamu: u nesvest:
    ne srećem ga više: provodim duge noći
    u Por­ti: tragam za plodovi­ma bdenja.

    Nema raz­like između hle­ba i pesme:
    pre­dati se samozaboravu:
    pogle­dati noćno nebo: nar­avno, zvezde.

    Ne vladaš sećan­jem: biće da je obratno.

    .

    .

    M.

    .

    Bivši đak. M. Prome­nio prezime.
    Lažni otac. Ćale alkos. Maltretman.
    Napuš­tan­je. Razočaran­je. Bes.
    Sto­ji­mo u Por­ti. Ja s pelindžerom.
    Povre­meno preda­jem. Imitacija
    nas­tavni­ka. Fake teacher. Maska.
    Klošar zapra­vo. Sub­verzivni element.
    On sa zavo­jem. Na desnoj šaci. Povreda.
    Pat­n­ja. Uči za sto­lara. Vikendom radi
    u picer­i­ji. Odri­can­je. Nada. Vera.
    Pitam ga za zavoj. Ne preda­jem mu više.
    Odavno već. Zato odluču­je da mi kaže.
    Otvoreno. Bez uvi­jan­ja. Nema
    devo­jku. Drka. Mno­go. Nažul­jao je dlan.
    Zato zavoj. Osta­doh bez pravog odgovora.
    Bez poente. Svatko nosi svoj krst.
    Može li tako? Tim reči­ma? Bez moljenja?
    Da bi stvari napras­no dobile smisao.
    I dal­je sam bez poente. Više nije ni bitno.
    Poz­dravl­jamo se. M. i ja. Odlazimo.
    Svatko na svo­ju stranu noći.

    .

    .

    Za šaku sit­nih eura

    .

    (Otpadak od brendi­ra­nog živ­ota)

    .

    Imper­i­je su kao sante leda:
    samo mali deo plu­ta na površini.
    Određeni broj pro­davni­ca, bren­do­va i proizvoda.
    Vrlo određen broj kombinacija.
    Nema isko­račen­ja. Nema iznenađenja.
    I tako do u beskon­ačnost: Mar­i­ja Hil­fe Štrase.
    Sve je već odavno rez­ervisano, izbrojano,
    kupljeno i proživl­jeno. To vam je današn­ji Beč.

    Grad pre­pun rim­skih bro­je­va s tačkom na kraju.
    Jer, tač­ka mora da dođe na kraju.
    Pro­davačice ljubazno ignorišu moj oča­jni nemački.
    Spo­razumeva­mo se osmes­i­ma. Stranac sam.
    Naroči­to u metrou. Skriveni pogledi.
    Pri­ta­je­na mržnja.
    Setim se Bern­har­da: stran­ca u sop­stvenoj zemlji.
    Neš­to je divl­je u zraku.

    Tur­ci pro­da­ju tehniku. Afrikan­ci pričaju
    nemač­ki. Srbi priča­ju srpski.
    Hrvati igra­ju stoni tenis. Alban­ci priča­ju nemački.
    I poma­lo srp­s­ki. Nude mi fla­jere za koncert
    klasične muzike. Više sam za rokenrol.
    Samo bez jugonos­tal­gi­je. Ako ikako može.
    A izgle­da da ne može. Zato volim i harmoniku.

    Na početku Mar­i­ja Hil­fe Štrase harmonikaš
    s glavom bel­og konja.
    Lepo svi­ra val­cere. Lipicaner.
    Tek će se otkri­ti ko ovde koga jaše.
    I za čiji račun. Sledeći dan nosi glavu petla.
    Sviđa mi se nje­go­va svir­ka. Ostavl­jam mu
    par sit­nih eura. Bol­je nje­mu nego muškim
    baba-sera­ma na izlazu iz metroa: korišćenje
    pisoara besplat­no, ali WC šol­ja se plaća.

    Har­monikaša oda­ju ruke. Tamne su.
    Pop­ut mojih. Više nisam stranac. Posle ga
    vidim bez maske. Delu­je egzotično.
    Zato je čas lipi­caner, a čas petao. To deluje
    baš aus­tri­js­ki. A i više se zaradi.

    Ide mi se kući. Ipak sam ja stari varvar.

    U mojoj glavi, Konan, Kavafi i Matović
    drže se za ruke i igra­ju ringe-ringe raja.
    Na šta da potrošim ove sitne eure?

    I dal­je putu­je­mo na zab­o­ravl­jenoj san­ti leda.

    .

    .

    Antiped­a­gogi­ja

    (otpaci iz učion­ice)

    .

    1. Pre­poz­nati auto­ra i nas­tavi­ti niz:

    Dete izras­ta u pre­osetljivog čove­ka kada ne poš­tu­ju nje­govu baz­ičnu osetljivost.

    Sva­ki čovek je ostr­vo. Brodovi koji nas povezu­ju razvili su jedra nesvesti. Mi smo zapra­vo ta jedra. Ubeđeni kako nosi­mo drago­ceno znan­je i iskust­vo, ne vidi­mo stene koje nam prete svo­jim oštrim ivi­ca­ma. Naša aro­gan­ci­ja vodi nas u propast. Kada potonemo, spoz­naće­mo istinu: potre­ba za znan­jem samo je loše zamaski­ran osećaj kriv­ice. Ljubav je najžešći bič discipline.

    2. Pre­poz­nati auto­ra i nas­tavi­ti niz:

    Ped­a­gogi­ja je dis­ci­plina posle koje čovek osta­je isti kakav je bio pre nje.

    Da bi postao učitelj, uvek moraš biti spre­man da budeš učenik. I kao što učitelj uči učeni­ka, tako i učenik uči učitel­ja. Sva­ki ped­a­gog nalazi se u pro­cepu ide­ologi­je koja mu se sup­til­no nameće. On mora odluči­ti da li će biti njen pro­mot­er ili će joj se na neki način suprot­stavi­ti. Deca su najbolji stvarao­ci. I najbolji rušitelji. Ona uniš­tava­ju iz čiste dosade. Za svoj ćeif. Ako hoćeš da saz­naš kak­vo je neko društ­vo, idi u zatvore. A zatim idi u škole. Kao što su zatvori škole, tako su i škole zatvori. Zatvori duha. Pokušavam pobeći iz škole. Iz svog sop­stvenog zatvora.

    3. Pre­poz­nati auto­ra i nas­tavi­ti niz:

    Čovek cel­o­ga živ­ota ima deč­je reflekse, samo vre­menom nauči da ih prikriva.

    Učitelj ove stvarnos­ti nika­da neće pod­staći kod učeni­ka svest o nekoj dru­goj stvarnos­ti koja čeka samo na nje­ga. Učitelj ove stvarnos­ti je kao čuvar pro­laza. On čuva pro­laz samo za jednog određenog čove­ka koji nika­da neće preći na drugu stranu jer ima strah od čuvara. Naš učitelj nas uči strahu, to je nje­go­va jed­i­na mis­i­ja u ovoj stvarnos­ti. Ostatak živ­ota služi nam samo za jed­no: kako da u pot­punos­ti zab­o­rav­i­mo naučeno. Posled­nji stadi­jum učen­ja i jeste zab­o­ravl­jan­je. Oslobađan­je od naučenog. Oslobađan­je od oslobađanja.

    4. Pre­poz­nati auto­ra i nas­tavi­ti niz:

    Učitelj nika­da ne otkri­va sve 
    svo­jim učenici­ma. Ako ih voli.

    .

    .

    Hval­ospev shizofreniji

    (otpaci od mudrosti)

    Uzi­mam samo ono što mi je na doh­vat ruku.
    Što mi je u vidokrugu.
    Lju­di guta­ju stvari. Stvari guta­ju ljude.
    Lju­di guta­ju ljude.
    Novac je loša zame­na za osećanja.
    Bes ne kvari odnose, nego ih popravlja.
    Ako želiš da stvari budu bol­je, učestvuj u njima.

    Man­i­mo se imen­o­van­ja. Pus­ti­mo neka stvari teku.
    Neka pos­to­je bez imena.
    Naknad­na čitan­ja loših knji­ga su otpad života.
    Mučen­je koje je samo sebi svrha.
    Kada si gladan, sva­ki otpadak je dragocen.
    Na kole­na pred istin­skim tal­en­tom, vi care­vi osrednjosti!

    Strah iskrivlju­je stvari.
    Obično se izv­in­java­mo nakon što smo rek­li istinu.
    Ćutan­je o proči­tan­im knjiga­ma je milost
    koju pis­ci ne ume­ju da cene.
    Sve dok ne pro­gov­orite o svom čita­lačkom utisku.
    Da bi živeo, čovek mora nosi­ti u sebi
    određenu dozu sadomazohizma.
    Za spas duše, obećan­je dru­gog neba.

    Kod velike poez­i­je imaš utisak
    da si dik­ti­rao pes­niku (šaputao na uvce)
    neke ner­azumljive reči svo­ga srca
    koje samo on dešifruje.
    Najviše žal­imo za stvarima
    u koji­ma smo se najviše dali.
    A tre­ba­lo bi da smo tada najponosniji.

    Hran­im ide­ju koja me bezus­pešno čuva od bola.
    Da bih sutra bio bolji,
    uči­ni da mi sada bude bolje.
    Ipak je teže nego što izgle­da, zar ne?
    Moral je nas­tao iz stra­ha, ne iz ljubavi.
    Poez­i­ja: kada nas jezik vodi u neki dru­gi svet.

    Uvek u ras­cepu između dete­ta i mašine.
    U svakoj dra­mi kri­je se potra­ga za istinom.
    Eti­ka umet­ničkog dela opire se
    uplivu autorove lične etike.
    Srce moje, pa ti si nežno čedo kapitalizma!

    Sta­jati na vetrome­ti­ni do sud­njeg dana.
    Čitati tajni jezik.
    Čovek cel­og živ­ota pokuša­va da se vrati detetu.
    Pisan­je za nepri­jatel­ja je naporno,
    ali pruža i određe­na zadovoljstva.
    Bolećivost pre­ma zaljubljenima…

    Mož­da gov­orim prave reči,
    ali one nisu namen­jene tebi, već nekoj dru­goj osobi.
    A za to vreme netko dru­gi izgo­vara savršene reči
    za tebe, u društvu neke druge osobe.
    Ipak, ovde smo i dal­je samo ti i ja: preno­sio­ci poruka.

    Ne razumem živ­ot, ali ipak ne odus­ta­jem od njega.
    Izloži­ti naivnost sve­tu otvoreno:
    Neka se svet ogle­da u oči­ma deteta!
    Hrabrosti i snage mi dajte za naivnost!
    Najlepše reči zapele su u grlu.
    Najlepše reči su najteže reči.

    Pos­ma­trati pred­met svo­ga poraza: samo za najhrabrije.
    Pro­tiv tog otro­va što teče tvo­jim venama
    čovek se ne može boriti.
    Kon­dom je bezus­peš­na bor­ba pro­tiv vol­je za noć.

    .

    .….….….….….….

    .….….….….….….….Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .