Nužnost žrtve

Ljiljana Šop
Lat­est posts by Ljil­jana Šop (see all)

    .

    .

    .

    Ljil­jana Šop je rođe­na u Bosan­skoj Gradiš­ki. Osnovnu školu i gim­naz­i­ju završi­la je u Tuzli. Diplomi­rala je na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu. Ure­đi­vala je Književne novine i Srp­sku reč, a obavl­jala je i dužnost državnog sekre­tara u Min­istarstvu kul­ture. Od 1974. godine objavlju­je književnu kri­tiku, ese­je, kolumne i putopise u svim ugled­ni­jim časopisi­ma. Objav­i­la je neko­liko, a ure­di­la na sto­tine knji­ga. Ima više od hil­jadu bib­li­ograf­skih jedini­ca u peri­od­i­ci. Dobi­la je nagrade Milan Bog­danović, Drag­iša Kašiković i Zlat­ni beočug.

    .

    .

    Opište nam Vaš prvi sus­ret sa književnošću?

    .

    Baš prvi? Mama mi je čita­la do moje šeste godine, uglavnom bajke. Sećam se neopi­sivog stra­ha kada mi je proči­ta­la „Plavo­bradog“. Noći­ma sam pre sna zamišl­jala sobu u dvor­cu, jed­inu koja se nije smela otvoriti i koju je radoz­nala žena ipak otključala da bi u njoj zatekla ubi­jene prethod­nice. Sećam se kako sam pomišl­jala da bi tata mogao ubiti mamu, ali se nisam usuđi­vala da to ikome kažem. Pro­lazi­la sam kroz pakao, ali sam ipak traži­la od roditel­ja da mi čita­ju. (Kao roditelj sam načini­la sličnu grešku. Proči­ta­la sam kćer­ki Ivicu i Mar­icu, ali kada me sa stra­hom u oči­ma upi­ta­la da li smo i mi siro­mašni, shvati­la sam da se zapra­vo pita hoće­mo li je odvesti u šumu. Od tada sam ja izmišl­jala priče za san, a čitan­je baj­ki mal­oj deci sma­tram greškom. Šta uopšte rade psi­holozi i pedagozi, i kome je palo na pamet da su sve bajke lek­ti­ra za mal­išane?) Dru­gi prvi sus­ret, ako pod njim podrazumeva­mo samostal­no čitan­je, dogo­dio se na moje insi­s­ti­ran­je da me upišu u bib­lioteku. Sećam se dana i puta kojim sam išla, ponos­na i veli­ka sa nepunih sedam god­i­na, obećan­ja da ću čuvati knjige koje sam dala bib­liotekar­ki koja će me neko­liko puta prover­a­vati da li sam knjigu proči­ta­la, da bi mi ubr­zo dala i slo­bo­du da biram i više knji­ga no što se po propisi­ma mog­lo izneti. I danas vidim tu zgradu s blagom, tu ženu, osećam miris prašn­jave har­ti­je, i danas u bib­lioteke ulaz­im s poseb­n­im osećan­jem zado­voljst­va a pred knjižara­ma zas­ta­jem i kad su nikakve. Kod trećeg prvog sus­re­ta bila sam već vrlo iskus­na u čitan­ju, ali pisac za mene još uvek nije bio živo biće, niti čovek kao sva­ki dru­gi. Prvi pisac koga sam slušala bio je Meša Selimović. Imala sam šes­naest god­i­na kada je u svom rod­nom gradu, Tuzli, pro­mo­visao upra­vo objavl­jeni roman „Derviš i smrt“. Mis­lim da sam tada shvati­la i šta ću studi­rati, i čime ću se bav­i­ti u životu.

    .

    .

    Kada čujete reč čitan­ka, koja pes­ma je Vaša prva asocijacija?

    .

    Kada čujem reč čitan­ka… nas­mešim se, šta dru­go? Nekadašn­joj sebi. Volela sam rit­u­al kupovine udžbeni­ka, sep­tem­bar kao dokaz da sam star­i­ja i pamet­ni­ja. Čitan­ka je bio prvi udžbenik koji sam uzi­mala u ruke, proči­tan od korice do korice i pre prvog dana u školi. Ali, nemam aso­ci­jaci­ja na pesme iz čitan­ki, jer sam već tada čita­la antologi­je jugoslovenske i svetske lirike objavl­jene u Zagre­bu, i valj­da pret­postavl­jala (ako sam išta i mis­lila o tome) da je čitan­ka nekak­va „nar­o­d­na počet­ni­ca“ za one koji baš i ne vole da čita­ju, uviđa­jući da sam okruže­na veći­nom takvih koji­ma je i čitan­ka dosad­na. Ne volim demon­stri­ran­je naknadne pameti, nar­avno da nisam imala poj­ma o tome da me izborom ono­ga što u čitan­ki ima i ono­ga čega u njoj nema neko usmer­a­va, vaja i vara, dresira, pa i zaglu­plju­je. Nar­avno da se nisam pita­la čemu sli­ka sina naših nar­o­da i nar­o­d­nos­ti na početku čitanke. Ja sam svo­ju slo­bo­du izvo­je­vala u bib­liote­ci, knjige sam kupo­vala od džepar­ca, a pre­ma udžbenici­ma sam se odnosi­la poma­lo kao vojnik koji savlađu­je jed­nos­tavne prepreke bez razmišl­jan­ja. Roditelji su mi bili prosvet­ni rad­ni­ci i pre­da mnom se škol­st­vo nije kri­tiko­va­lo, a svi su roditelji tada od dece očeki­vali samo da uče i sluša­ju, i svi su ih držali pod stak­len­im zvonom u odno­su na spoljn­ji svet. Ako je i bilo raz­gov­o­ra o društvu, politi­ci, vlasti, deca su bila isključe­na iz tog aspek­ta živ­ota. Na čuđen­je moje majke, ali srećom i razumevan­je koje je prećut­no među nama uspostavl­jeno, već u gim­naz­i­ji posta­la sam bundži­ja i borac za neka pra­va. Digla sam „rev­olu­ci­ju“ pro­tiv pro­fe­so­ra opštetehničkog obra­zo­van­ja koji je napisao HALAT na ormaru sa alatom, sma­tra­jući da je ele­men­tar­na pis­menost obavez­na za sve pro­fe­sore. Nisam htela da nosim kecelju koja je tada bila uni­for­ma gim­naz­i­jala­ca. Pro­fe­sor je nes­tao iz škole, a ubr­zo su (valj­da jer je bila 1968. god­i­na!) i prav­i­la o ode­van­ju lib­er­al­i­zo­vana. A ja sam se vrati­la knjiga­ma, sve zahtevni­jim, uver­e­na da mi sva­ki „društveni angaž­man“ nepotreb­no troši drago­ceno vreme za čitan­je. Nad čitanka­ma i udžbenici­ma uopšte, zamis­liću se i zgranu­ti tek kada zavir­im, mno­go god­i­na kas­ni­je, u kćerkine školske knjige. Prekas­no, kao i za sve dru­go u ovom tam­nom vilajetu.

    .

    .

    Da li je u Vašem književnom zren­ju veći značaj imao dodir nar­o­d­nih pesama ili nar­o­d­nih priča i baj­ki? Da li su te prve impre­si­je mogle uti­cati na Vaša kas­ni­ja opredeljenja?

    .

    Iskreno, moj dodir sa nar­o­d­nim pes­ma­ma i priča­ma odvi­jao se samo na nivou škol­skih obaveza, a zapra­vo sam osećala otpor, i to nemali otpor pre­ma nar­o­d­noj književnos­ti, poseb­no epskoj poez­i­ji. U jed­nom sporu između mojih roditel­ja, a dogo­dio se u mojim pubertet­skim god­i­na­ma i ticao se mojih lek­ti­ra, otac je goto­vo izgu­bio i autoritet i ljubav svo­jeglavog devo­jčur­ka, jer je zago­varao tezu da zbog mamine popustljivosti sazre­vam „na belosvet­skim roman­i­ma umesto na našoj nar­o­d­noj poez­i­ji“. Bilo kako bilo, čin­jeni­ca je da su me vrlo rano osvo­jile tajne indi­vid­u­alnog umet­ničkog čina, poje­d­i­načne ljudske sud­bine i tanana psi­hološ­ka tkan­ja, ese­jis­tič­ka promišl­jan­ja živ­ota i sve­ta, putopis­na mag­i­ja… Sva­ki kolek­tivitet u mišl­jen­ju i pon­ašan­ju, sva­ki hval­ospev ili jadikov­ka nad kolek­tivn­im bićem, lament nad istori­jskim usu­dom, svako prisezan­je „krstu čas­nom i slo­bo­di zlat­noj“ intu­itivno su me odbi­jali od male­na, a s današn­jim iskustvom nemam ni jedan razlog da mis­lim dru­gači­je. Odnos poš­to­van­ja pre­ma nar­o­d­noj književnos­ti donek­le sam izgradi­la tek na fakul­te­tu, kao zrela oso­ba koja bara­ta poj­movi­ma nauke o književnos­ti, istori­je i teori­je lit­er­a­ture. Veli­ka je raz­li­ka između onih koji su nar­o­dne pesme „posisali sa majčin­im mlekom“ i zna­ju ih napamet da ih probu­dite u pola noći, i onih koji su im sis­tem­atično i racional­no pris­tupili kao znača­jnom seg­men­tu kul­turne baš­tine. Ne želim da gen­er­al­izu­jem, ali devedesetih god­i­na prošlog veka vide­lo se koliko je lakše manip­ulisati onim prvima.

    .

    .

    Šta mis­lite o savre­menom romanu u sve­tu? Neki mis­le da je for­ma romana iscrpljena.

    .

    Četiri veka evropske istori­je romana mno­go kazu­ju o vital­nos­ti ovo­ga žan­ra. Veru­jem da je priča o „smr­ti romana“ teori­js­ka speku­laci­ja koja se uvek izno­va pokazu­je neo­drživom. Kao što ne umiru stare ide­je, ma koliko anahrone i nepri­men­jive na mod­erni svet i društ­va, tako ni stare književne vrste, rodovi i žan­rovi ne nes­ta­ju: uvek će se naći vol­ja za nji­hovom trans­for­ma­ci­jom, inovi­ran­jem, oproba­van­jem u nad­grad­nji klasičnih for­mi i sl. Kao što veru­jem da će i u sledećem, i sledećem mileni­ju­mu (ako ih za ljud­sku vrstu bude), pes­nik ses­ti da napiše sonet, baladu, ep, tako će do kra­ja sve­ta biti i roman­si­jera. Dok je sve­ta i lju­di uvek će neko poželeti, uz man­ja ili veća dovi­jan­ja da bude orig­i­nalan, neo­bičan i dru­gači­ji od prethod­ni­ka, da ispriča kako je neko živeo i umro, verovao i sum­n­jao, uzdizao se i padao. I eto ti romana, makar ga i ne zvali tako. Dru­ga je stvar što kvan­titet ne prelazi u kvalitet, kako su verovali dijalek­tičari. Čita­jući sve romane koji se objavlju­ju kod nas i sama padam u iskušen­je da izjav­im kako je ovoj književnoj vrsti odzvoni­lo. A onda se prise­tim uloge vre­me­na: umreće loši romani, ali ne i roman po sebi.

    .

    .

    Da li ste se suočili sa bezočnom zavišću?

    .

    A ko se nije suočio sa zav­išću? Znači­lo bi to ne suoči­ti se sa ljud­skom prirodom i jed­nom, na žalost, kon­stan­tom u toj ambiva­lent­noj priro­di. Sma­tram da je zav­ist porok koji se javl­ja usled tak­mičarskog duha, u osnovi prirodne ljudske potrebe koja može biti zdra­va ili bolesna. Cen­im zdravu ambi­ci­ju kod lju­di: ona čini da saz­na­ju, uče, napre­du­ju. Ali val­ja se pomir­i­ti sa grani­ca­ma svo­jih prirod­nih moći, a naroči­to tal­e­na­ta, mer­i­ti sebe sobom a ne drugi­ma. Nije uvek lako, poseb­no u društvi­ma i vre­meni­ma naopak­ih vred­nos­ti i kri­ter­i­ju­ma. Prirod­no je voleti sebe, ali je mno­go znača­jni­je živeti tako da imaš razlo­ga da poš­tu­ješ sebe. Onaj ko ima razlo­ga da poš­tu­je sebe, ne oseća zav­ist pre­ma drugi­ma. Taj usmer­a­va živ­ot u skladu sa svo­jim mogućnos­ti­ma i potre­ba­ma, sa svo­jim moral­nim nače­li­ma, a druge ceni ili ne po onom što ume­ju i čine. Za mene se tu svako prirod­no, zdra­vo i nor­mal­no poređen­je (pa ako hoćete i tak­mičen­je) sa drugi­ma završa­va. Sledeći korak u samousavrša­van­ju objek­tivnog i val­janog bića je blizu: ponos­na sam što ose­tim radost kad god dru­gi urade neš­to bol­je nego što bih ja umela. U mom sluča­ju to znači uži­vati u knjiga­ma koje ne bih umela da napišem, a to su okeani zado­voljst­va! Biti zavi­dan, znači proživeti vrlo nes­rećan živ­ot, a to je dovolj­na kaz­na svim zavidljivci­ma ovo­ga sve­ta. Ni jednog trenut­ka ne uzi­mam u obzir banal­nu zav­ist na neči­jim mater­i­jal­nim dobri­ma, bez obzi­ra kako stečen­im. Gov­orim o zav­isti na neči­jem duhu i umet­ničkom daru, na „sal­i­jer­i­jevsku zavist“.

    .

    .

    Koliko u Vašoj bib­liote­ci ima knji­ga sa posve­ta­ma koje su Vam dari­vali pis­ci? Koliko su iskrene te posvete? Ima li patetičnih, udvoričkih?

    .

    Nika­da nisam raču­nala, ali rec­i­mo da po priro­di stvari i moje­ga posla osamde­se­tak pro­ce­na­ta knji­ga u mojoj pove­likoj bib­liote­ci, u onom njenom delu koji obuh­va­ta knjige savre­menih auto­ra u posled­nje tri i po deceni­je, ima posve­tu. Posvete jesu for­ma, običaj, rit­u­al, stvar trenut­ka, odnosa između ono­ga koji posveću­je i ono­ga koji posve­tu pri­ma, ali kako vreme pro­lazi mogu da budu i neretko jesu psi­hološ­ki, soci­ološ­ki i „arhe­ološ­ki“ fenomen. Posta­ju svo­jevrsna „književ­na istori­ja“, a kako sam na taj način shvati­la i ovo zan­imlji­vo pitan­je prelista­la sam delić bib­lioteke da se prise­tim sadrža­ja tih posve­ta kako bih sis­tem­ati­zo­vala iole rel­e­van­tan odgov­or. Nar­avno, veći­na posve­ta je čista for­ma u kojoj nema mes­ta niti povo­da za raz­gov­or o (ne)iskrenosti. Od toga i toga, srdačno, iskreno, s poš­to­van­jem, ljubavlju, pri­jateljs­ki itd… Šablon kao takav. Tek kada se posveti­lac „raspiše“, ako to uopšte uči­ni, može započeti anal­iza koju obično ne poduz­i­mam. Nar­avno da u tom saže­tom obraćan­ju ima i patetike, i samo­hvale, i jadan­ja nad stvar­alačkim muka­ma koje su, eto, prive­dene kra­ju, i nar­cisoid­nos­ti, i udvorišt­va, i kalkulisan­ja… Ali, sve u sve­mu, posvete su zan­imljivi­je, skrom­ni­je, odmereni­je što su delo i autor bolji, opušteni­je, šifrovani­je i lični­je kada vam je autor i bolji poz­nanik ili pri­jatelj, a patetični­je i udvoričk­i­je što je autor nepoz­nati­ji a vaš kri­tičars­ki rejt­ing ver­i­fiko­vani­ji u široj javnos­ti. Posvete mogu štoš­ta da kažu, ali su zapra­vo nebitne i u živ­o­tu pisaca i u poslu kri­tičara. Tek kada se ovi vre­menom potvrde, posve­ta može da bude zan­imlji­va književnom istoričaru, kao pikan­ter­i­ja, biograf­s­ki putokaz i naknad­ni dokaz o obostra­noj (ne)iskrenosti.

    .

    .

    Kako danas gle­date na ulogu jezi­ka i države, na značaj neke kul­ture u svetlu glob­alne pro­mo­ci­je? Kako gle­date na poli­tič­ki kon­tekst? Uslovno, da li bi Jonesko man­je značio sve­tu da je ista dela napisao u Rumu­ni­ji i da je radio u nekoj škol­skoj biblioteci?

    .

    Svet je s jedne strane veo­ma bit­na sce­na za odmer­a­van­je i vred­no­van­je znača­jnih, uni­verzal­nih kul­turnih dostignuća, ali istovre­meno, a danas sve više i cirkus­ka šatra u kojoj se prezen­ti­ra­ju, guta­ju i prež­vakava­ju efe­merne atrak­ci­je po prin­cipu „svakog čuda za tri dana“… Vaspi­ta­vani na istori­ji svetske kul­turne baš­tine, svi mi imamo iluz­i­ju o vre­menu kao pril­ično praved­nom sudi­ji, o uni­verzal­nim kri­ter­i­ju­mi­ma i neupit­nim vred­nos­ti­ma, pa i nadu da će po istom prin­cipu i naše doba biti pros­e­jano i odvagano na sličnom kan­taru. Šansa mal­ih nar­o­da i mal­ih jezi­ka je odu­vek mala i po zakon­i­ma matem­atike; mož­da je tu čin­jenicu samo lakše pod­neti ako je podvede­mo pod zakone poli­tike ili ekonomi­je. A još lakše ako je tumači­mo kao zaveru, neprav­du, istori­jsku osve­tu i sl. Priz­na­jem, što je moje okružen­je zatvoreni­je i gnevni­je pre­ma „ostatku sve­ta“, to sam skloni­ja da taj „ostatak sve­ta“ bran­im, mada mu moja odbrana ne tre­ba. Ne pos­to­ji taj svet koji me može ube­di­ti da je npr. Koeljo (nasum­ič­na par­a­dig­ma za sto­tine drugih svet­skih pisaca) veli­ki pisac, kao što me ni svet ni naši entuz­i­jasti nisu ube­dili u plan­e­tarni značaj Milo­ra­da Pavića. Kao što ne znam da li je knji­ga koju sam juče čita­la štam­pana latini­com ili ćir­il­i­com, tako mi i jezik, naci­ja ili vera auto­ra te proči­tane knjige pred­stavl­ja­ju puku infor­ma­ci­ju i niš­ta više od toga. Takav čita­lac već odavno ne bi bio podoban član žir­i­ja ni za dodelu Nobelove nagrade za književnost, ni za dodelu nacional­nih nagra­da u bilo kojem kutku plan­ete, a Jonesku (i Crn­jan­skom!) bi je dao bez obzi­ra gde žive, rade i pate. U savre­menom sve­tu je takvog čitao­ca sve teže naći i sve lakše nadglasati.

    .

    .

    Kako ocen­ju­jete današn­ji sta­tus časopisa i izdavašt­va u Srbi­ji i odnos našeg društ­va pre­ma kul­turi uopšte? Kako gle­date na čin­jnicu da veći­na književnih časopisa u Srbi­ji jed­va opsta­je? Da li je teško dostići kvalitet u besparici?

    .

    Časopisi su prošlost otkako je knji­ga posta­la roba a vred­no­van­je zalu­dan posao, književnost zaba­va i razbib­ri­ga a ozbiljno promišl­jan­je smaran­je i gnjavaža. Bit­ka pro­tiv duhovnog eli­tiz­ma okončana je demokra­ti­zaci­jom pisan­ja, objavlji­van­ja i čitan­ja koje je i onako bilo ret­ka rab­o­ta. Još pre tridese­tak god­i­na objavlji­van­je u časopisu bilo je ulazni­ca, svečana pris­tup­ni­ca, ver­i­fiko­van­je dara za bavl­jen­je „prokle­tim zanatom spisateljskim“. Ugled­ni pis­ci su činili čast časopisu, a počet­nici­ma je bila čast da se nađu u istim kori­ca­ma sa znača­jn­im pisci­ma. Tradi­ci­ja časopisa i ozbiljnost nji­hovih ured­ni­ka bila je na ceni. Danas veći­na objavl­jenih knji­ga zapra­vo i nema ured­nike, recen­zente, lek­tore, korek­tore, i kada ih ima u impre­sumu. Za novac možete da objavite knjigu koju niko nije pogledao pre štam­pan­ja, a izuzev rod­bine i pri­jatel­ja niko neće ni posle. I čemu onda časopis? Čemu ste­penice kad do cil­ja možete novcem, upornošću, skan­dalom, veza­ma, reklam­om? Današn­ji odnos pre­ma kul­turi i umet­nos­ti ne samo da ohrabru­je mediokritete i netal­ente, već čini da i neki ozbiljni pis­ci gube str­pljen­je, samokri­tičnost, spuš­ta­ju prečku vlasti­tih kri­ter­i­ju­ma i žure sa objavlji­van­jem, jer se odnekud namet­n­uo uti­sak da val­ja imati knjigu svake godine, inače nes­ta­ješ sa scene, sa zahuk­tale pokretne trake, iz medi­ja, iz neu­rotičnog čita­lačkog pamćen­ja… Ako se neka­da gov­o­rilo da papir trpi sve, koliko je tek pri­mamlji­va praz­na površi­na kom­pjuter­skog ekrana i brz­i­na svih mogućnos­ti prepravl­jan­ja, oduz­i­man­ja, doda­van­ja tek­s­ta koji su neka­da bili pipa­va i zamor­na aktivnost, ali i psi­hološ­ki (ako hoćete i fiziološ­ki) korek­tiv ver­bal­nih zanosa i propusta.

    .

    .

    Šta mis­lite o elek­tron­skim knjiga­ma? Da li će osvo­ji­ti svet? Da li je neka Vaša knji­ga već štam­pana u elek­tron­skoj verziji?

    .

    Meni elek­tronske knjige ne smeta­ju, ali me i ne privlače, ne uzbuđu­ju. Neka je i starin­s­ki, i anahrono, ali ja ne volim i ne želim da se lišim kon­tak­ta sa knjigom u kojem učestvu­ju sva čula, ambi­jent, rit­u­al­na priprema za čitan­je, lis­tan­je šuštećih stran­i­ca i pamćen­je gde se nalaze rečenice koji­ma ću se vraćati. U elek­tron­skom obliku mogu da čitam novine, da se površno informišem, da prele­tim šarene laže i glu­posti koji­ma obilu­je svet, da pron­ađem hotel i kupim avion­sku kar­tu kako se ne bih zama­javala, da odlu­tam bilo kamo gde mi ne tre­ba kon­cen­traci­ja. Ali jedi­no pra­vo čitan­je je za mene usred­sređi­van­je na smisao, tajnu, lep­o­tu tek­s­ta, pa i namer­no izbe­ga­van­je svih iza­zo­va da odlu­tam od tek­s­ta, izuzev u svet vlasti­tih aso­ci­jaci­ja njime podstaknutih.

    .

    .

    Veru­jete li antologijama?

    .

    Moj odnos pre­ma antologi­ja­ma je ambiva­len­tan. U mla­dosti sam im više verovala, verovat­no zato što sam sama man­je znala a i nije ih bilo tako mno­go i svako­jak­ih kao danas. Čini se da su danas mnoge puki biz­nis, ili nametan­je ličnih estetičk­ih, gen­eraci­jskih i inih stavo­va bez potkre­plji­van­ja ubedljivim dokaz­i­ma. Mno­gi naši današn­ji antologičari ne čine mi se dovoljn­im autorite­tom, kao što to više nisu ni mno­gi kri­tičari koji se ovim pozivom bave spo­radično, nekon­tinuira­no, ostrašćeno ili mlako. Sama nika­da nisam poželela da sačin­im neku antologi­ju. Među­tim, volim tem­atske izbore, kao i strane antologi­je u koji­ma nalaz­im putokaze ka stran­im autori­ma koji su mi pro­mak­li ili nisu preve­deni kod nas. Svo­jevre­meno sam, rec­i­mo, uži­vala u antologi­ji „Rus­ki cve­tovi zla“ Vik­to­ra Jero­fe­je­va, a nedavno u „Antologi­ji nemačkog ese­ja“ Dra­gana Sto­janovića, ili u knjizi kak­va je „Poljs­ka civ­i­lizaci­ja“ Bis­erke Rajčić koja nije antologi­ja, ali je kom­pe­ten­tan i izuze­tan uvid u poljsku kul­tu­ru i književnost. Imala sam pri­like da upoz­nam neke ljude koji se olako odluču­ju da u svo­jim sre­d­i­na­ma prave antologi­je iz drugih sre­d­i­na. Posao svode na puto­van­ja, lične kon­tak­te, sluča­jne sus­rete i raz­gov­ore, površno saku­pl­jan­je mater­i­jala, ruti­n­sko pre­vođen­je, a saz­nan­je da se u nji­hovim sre­d­i­na­ma o drugi­ma i onako malo zna koriste da postanu „egzotični stručn­jaci“ za male jezike i skra­jnute kul­ture. Od tada antologi­je prelis­tavam sa rez­er­vom i nepoverenjem.

    .

    .

    Sećam se da je Ćamil Sijar­ić pisao da što je više spomeni­ka to man­je vri­jede. Da li je tako i sa književn­im nagradama? Može li se naprav­i­ti paralela?

    .

    Sklona sam Ljosi­noj for­mu­laciji da živi­mo u „civ­i­lizaci­ji skan­dala“. Čast dobrim umet­nici­ma i ljudi­ma kakvih uvek ima u svakom vre­menu i nar­o­du, ali društve­na kli­ma odgo­vara onim drugi­ma: kar­i­jeris­ti­ma i lak­taši­ma, skan­dal­ma­js­tori­ma, ulizica­ma, pričali­ca­ma, samo­hval­isavci­ma i sel­f­reklamer­i­ma, površn­i­ma i spret­ni­ma, pomod­ni­ma i pre­vrtljivi­ma… Sve je man­je prav­ih veliči­na, istinske pameti, velikog rada i tru­da koji su neophod­ni i naj­tal­en­to­vani­ji­ma, ali je istovre­meno sve nez­a­siti­ja potre­ba za spomenici­ma i nagradama, medi­jskim eksponi­ran­jem, sum­n­jivim ugle­dom, novcem… Mno­gi umet­ni­ci više nisu skloni da se žrtvu­ju zarad stvaran­ja, ni mater­i­jal­no, ni duhovno, ni moral­no, ako su ika­da i bili, ako čuvene priče o pat­n­ja­ma i odri­can­ji­ma nisu samo roman­tični mitovi koje je isplela istori­ja umet­nos­ti, sklan­ja­jući u dru­gi plan rival­st­va, omraze, zav­ist, udvorišt­vo pre­ma mece­na­ma i moćnici­ma i sl, sve ono što današn­ji istoričari, kad tak­tično i sup­til­no, s istin­s­ki isti­nolju­bivim motivi­ma, a kad sa željom da proslave sebe i pri­do­da­ju spisku skan­dala još pone­ki škakljiv detalj obelo­dan­ju­ju na radost radoz­nala­ca i lju­bitel­ja blaćen­ja svih i sve­ga. Uruša­van­je vred­nos­ti nije samo naš speci­jalitet već opšti fenomen, ali smo mi mali, siro­mašni, dugo zatvoreni, nekri­tični pre­ma sami­ma sebi i sve to pogo­du­je gubitku para­metara, samopouz­dan­ja, među­sobnog uvaža­van­ja, str­pljen­ja i mere. Sijar­iće­va kon­stat­aci­ja je gor­ka i tač­na, a danas bi taj fini, skrom­ni i odmereni gospodin kakvog sam sa zado­voljstvom poz­navala i uvažavala sig­urno bio još ogorčeni­ji i zbun­jeni­ji ras­padom svih moral­nih nor­mi i podrazumeva­jućih po nje­mu kri­ter­i­ju­ma u vred­no­van­ju. Spomenik je, za raz­liku od nagrade koja ovde podrazume­va povelju i najčešće smešnu sumu nov­ca, mater­i­jal­i­zo­van u pros­toru i sto­ga opas­no pod­ložan hirovi­ma gnevnih nez­nal­i­ca, adren­a­lin­skom patri­o­tiz­mu, nacional­nim sporovi­ma, ruši­lačkim strasti­ma, krađa­ma meta­la ili kame­na. U sve­tu najčešće strada­ju spomeni­ci zbačenih i omraženih vlas­to­drža­ca, dok se spomeni­ci umet­ni­ka obično cene, održava­ju, poseću­ju sa cve­tom, služe za fotografisan­je sa velikan­i­ma. Kod nas je, među­tim, vrlo riz­ično posta­ti spomenik koji neće biti dove­den u pitan­je, iz najra­zliči­ti­jih razlo­ga ili sasvim bezra­zložno. U svakom sluča­ju riz­ični­je nego prim­i­ti neku od 450-tak (samo književnih) nagra­da koje se, svako­jako devalvi­rane, već sutradan u javnos­ti zaboravljaju.

    .

    .

    Nedavno ste dali i jed­nu pes­imističnu izjavu: Umet­nost pisan­ja, zah­valju­jući darovitim i nepotku­pljivim pojed­inci­ma, još izves­no vreme može da bude bas­tion vred­nos­ti, ali je pitan­je koliko dugo, s kojim motivi­ma i sred­stvi­ma, u kakvoj sre­di­ni i okružen­ju, za koga… Šta Vas navo­di na ovakav stav?

    .

    Pre sve­ga proza­ičnost vre­me­na u kojem živim i višedeceni­jsko iskust­vo. Izja­va koju ste citi­rali nipoš­to nije jed­i­na moja pes­imistič­ka izja­va. Ona je mož­da samo vidljivi­ja od drugih zato što je objavl­je­na u lis­tu zaduženom za večni zvanični opti­mizam, „Politi­ci“, za raz­liku od sličnih u časopisi­ma za književnost koje veći­na ne čita ili u mojim knjiga­ma. Kažu da opti­misti kon­stru­išu avione, a pes­imisti pado­brane. Ako je tako, moja celoživ­ot­na vera i žel­ja da uspe­ju usmer­e­na je ka kon­struk­tori­ma leta, ali moja priro­da i iskust­vo gov­ore mi da je kra­jn­ji ishod leta svako­ga ko ne raču­na sa mudrošću pado­bran­skih kon­struk­to­ra – ikarovs­ki. Lep, hrabar, ozračen mit­skom aurom, i u kra­jn­joj lin­i­ji nes­motren i poguban. Poseb­no u sre­d­i­na­ma koje ne opraš­ta­ju uspeh, a naša jeste tak­va. Konkret­na rečeni­ca koju citi­rate prois­tekla je kao odgov­or na ovdašn­ja uveren­ja koja ćete često čuti i od stvar­ala­ca i od tumača književnos­ti: da nam se književnost može mer­i­ti i nosi­ti sa evrop­skom i svet­skom uprkos sve­mu što nam se događa­lo i unazadi­lo naše živ­ote u svim sfera­ma. Tak­va uveren­ja prois­tiču iz jedne uverljive premise da mir, blagostan­je i red nisu pod­sti­ca­jni za umet­nost, ali se zab­o­ravl­ja da beda, per­ma­nent­ni haos i kli­ma u kojoj naras­ta­ju ravn­odušnost i ner­azumevan­je pre­ma duhovn­im i estet­skim vred­nos­ti­ma, kao i masovni otpor pre­ma zahtevnoj umet­nos­ti kao eli­tiz­mu duha, takođe ne pogo­du­ju umet­nos­ti. Ma šta umet­nik nosio u sebi kao vizionarsku mogućnost, on je ipak samo čovek koji oslušku­je damare vre­me­na, pros­to­ra, društ­va, svet­skih tren­do­va, a niš­ta od sve­ga toga danas ne ide u prilog vrhun­skom stvaran­ju ni u ure­đenom sve­tu, a kamoli u našem tam­nom vilajetu.

    .

    .

    Koji je književni kri­tičar štet­ni­ji po književnost i društ­vo – onaj bez znan­ja ili onaj bez hrabrosti?

    .

    Pro­fe­si­ja književnog kri­tičara u nekadašn­jem smis­lu te reči polako ali sig­urno nes­ta­je. Književ­na kri­ti­ka je bila dis­ci­plina koja je voje­vala za sta­tus nauke, a kri­tičar je morao imati poseb­na teori­js­ka i književnois­tori­js­ka znan­ja, kao i solid­na znan­ja u oblasti svih društvenih nau­ka (filo­zofi­ja, psi­hologi­ja, soci­ologi­ja, istori­ja, istori­ja umet­nos­ti…). Znan­je je pre­duslov za inte­gral­no vred­no­van­je, a hrabrost je dodat­ni kvalitet, moral­ni čin, upotre­ba znan­ja u kreiran­ju kri­ter­i­ju­ma i hijer­arhi­je na vred­nos­noj skali. Danas se više ne raz­go­vara o pis­cu i delu, već o prođi, prof­i­tu, tiražu, čitanos­ti, zabavi, kok­telu, bro­ju TV kam­era i fotograf­skih blice­va, ne očeku­je se kri­ti­ka nego pro­mo­ci­ja dela, na kori­ca­ma se ne cene argu­men­to­vane recen­z­i­je nego reklam­ni spo­tovi, aforiz­mi, neutemel­je­na poređen­ja, neukus­ni hval­ospe­vi, tak­mičars­ki slo­gani, pro­voka­tivne biografi­je, kič fotografi­je…  Kri­tičar više ne može znan­jem ni da pomogne dobrom ni da nau­di lošem književnom ost­varen­ju, jer ni pišče­vo ni kri­tičare­vo znan­je više nisu na ceni. Ispa­da da mu pre­osta­je hrabrost. Ali, kao što rekoh, hrabrost je moral­ni čin a ni moral više nije na ceni. Svo­jevre­meno su književnos­ti i društvu više škodile kukav­ice i poslušni­ci nego nez­nal­ice. Danas su znal­ci u man­ji­ni, često ćutljivi i umorni od tero­ra hrabrih i glas­nih nez­nal­i­ca koje i književnost i društ­vo vode u ćorsokak.

    .

    .

    Da li primeću­jete da je sve man­je erotike u savre­menoj prozi? Zbog čega?

    .

    Erotike u srp­skoj prozi, a da ta proza bude dobra, nika­da nije bilo toliko da bih u novi­je vreme primeti­la naglašeno njeno odsust­vo. Pre četvrt veka je jedan moj pri­jatelj pisac name­rio da sači­ni antologi­ju erot­skih priča i frag­me­na­ta iz romana, i u tu svrhu odneo pola moje bib­lioteke, iako sam mu gov­o­rila da se bavi zalud­nim poslom. Nakon neko­liko mese­ci vra­tio mi je knjige u koji­ma su grafičkom olovkom bili pod­vučeni ili dru­gači­je označeni erot­s­ki delovi, i sam shv­a­tivši da od plani­rane antologi­je nema niš­ta, a ja sam se pri­jatelji­ma koji od mene god­i­na­ma poza­jmlju­ju knjige morala „prav­dati“ da nika­da niš­ta ne pod­vlačim u svo­jim knjiga­ma, pa ni nemaš­tovite, mlake i nefunkcionalne erotske scene u srp­skim roman­i­ma. Zaš­to je to tako? Nemam poj­ma, ali pret­postavl­jam zato što su čak i danas, a kamoli pre četvrt veka, srp­s­ki pis­ci mahom muškog roda, mahom frus­tri­rani istori­jom, sud­bi­nom naciona, ratovi­ma, ustanci­ma, rev­olu­ci­ja­ma, poli­tikom, ali boga­mi i žena­ma, potom mahom patri­jarhal­ni, konz­er­v­a­tivni i anahroni i u književnos­ti i u živ­o­tu, potom zado­voljni u svom mačo uveren­ju da je s nji­ma u odno­su na druge nar­o­de sve u redu posvu­da pa i u kreve­tu, ali da je tu aktivnost zazorno opi­si­vati, potom lenji da u prozi mno­go i mis­le a kamoli oseća­ju, potom nesig­urni kako bi nji­hovu erot­sku imag­i­naci­ju pri­h­vati­la nji­ho­va bliža okoli­na i nji­hov takođe patri­jarhal­ni nacion koji se erot­skoj mašti na volju najlakše pre­puš­ta u psovka­ma i kafan­skim raz­gov­orima a ne u tamo nekim knjiga­ma koje osta­ju kao sve­dočanst­vo. (Setite se samo afere kada smo dali Jovi­ci Aćinu Andriće­vu nagradu za priču u kojoj u naslovu bogo­huli i „vređa Andrića“ rečju vagi­na, po mišl­jen­ju SANU i pola naciona!) Ne pre­tendu­jem da objas­nim fenomen, ali on zaista pos­to­ji. Da se ne pojav­iše u među­vre­menu neke dobre spisateljice (Jele­na Lengold i Lju­bi­ca Arsić mi prve pada­ju na pamet), eroti­ka bi mal­tene i u 21. veku bila tabu tema srpske književnos­ti. Kao što je tabu i u živ­o­tu, tema za četiri zida, sred­st­vo za natal­itet ili za neza­koni­tu zaradu, ili razlog za upotre­bu noža ili sekire. Tja!

    .

    .

    Šta je najveća opas­nost koja vre­ba mlade pisce danas? A šta je najveća pogodnost?

    .

    Mlade pisce danas i uvek, kao i one star­i­je, vre­ba­ju iste opas­nos­ti. Moram priz­nati da su za mene mla­di pis­ci flosku­la zalu­ta­la iz omraženog mi poli­tičkog, ako hoćete i ide­ološkog rečni­ka, iz rečni­ka koji karak­ter­išu laž­na briga, lažne podele i bezoč­na manip­u­laci­ja. Sto­ga ne volim kada je koriste, a koriste je, i sami pis­ci, kada im i kako im odgo­vara, kao pred­nost ili kao otežava­juću okol­nost. Granice mla­dosti se u našem društvu, otkako pra­tim tu besmis­lenu priču, pomer­a­ju kako vlada­jućim gen­eraci­ja­ma odgo­vara. Moja gen­eraci­ja je sma­trana mladom do svo­je četrde­set i neke godine (što mi je i tada bilo smešno), jer je vlada­jućoj tako odgo­var­alo poš­to su je pred­vodili star­ci, a onda je preko noći posta­la ne sred­n­ja, nego stara (tako to barem ja doživl­javam, i opet mi je smešno), jer su se u politi­ci i ekonomi­ji pojav­ili „mla­di lavovi“, što posledično mla­dosti daje nekakvu tobožn­ju pred­nost u svim oblas­ti­ma, pa i u kul­turi. Svi su danas ovde u obilju opas­nos­ti, bez sig­urnos­ti i budućnos­ti, mla­di i stari, pis­ci i nepis­ci, stu­den­ti i pen­zioneri. Mož­da zvuči čud­no, ali ja sma­tram da pisac nema godine. Objavlju­jem od svo­je 24. godine i uvek se osećam isto u toj sferi svog živ­ota. Nika­da se nisam namet­a­la medi­ji­ma ali nisam ih ni izbe­gavala kada me traže, nika­da nisam nudi­la tek­stove već čekala da me pozovu, bila sam i u rad­nom odno­su i samosta­lac, iz prin­ci­pa nika­da ne bih objav­i­la knjigu samo­fi­nan­sir­an­jem makar je i ne objav­i­la (i ladice su pišče­va sud­bi­na), nika­da se nisam osećala gen­eraci­js­ki, mešala pri­jateljst­va sa poslom, pri­padala gru­pa­ma. Lep­ota i smisao spisateljske pro­fe­si­je i jeste u njenoj indi­vid­u­al­nos­ti. A kada je ova aktivnost tim­s­ki rad, biram tim sa sličn­im pogled­i­ma na estet­s­ka i etič­ka načela. Pos­tu­pa­jući iskreno, tak­tično i saves­no, nika­da nisam imala većih prob­le­ma izuzev da me neki pis­ci prestanu poz­dravl­jati ili žele istući, iako sam neretko išla uz vetar, izd­va­jala mišl­jen­je, sudi­la oštri­je od drugih. I danas mi svo­je rukopise s pov­eren­jem šalju i počet­ni­ci i najs­tar­i­ji naši ugled­ni pis­ci, što jeste sat­is­fak­ci­ja nakon tridese­tosmogodišn­jeg bavl­jen­ja književnom kri­tikom. Nedavno sam na isti način, s olovkom u ruci, čita­la roman devedese­to­godišn­jeg Voje Čolanovića i dvanaesto­godišn­jeg Dani­jela Ćorovića (koji je pre neki dan dobio nagradu za svog prven­ca u kat­e­gori­ji odraslih pisaca za decu!). Nema mladih i star­ih, mušk­ih i žen­skih pisaca, već samo dobrih i rđav­ih. Tako sam mis­lila pre četiri deceni­je, tako mis­lim i danas. Veru­jem u još jed­no prav­i­lo: pisac bi, mada to ovde nije lako, u svim god­i­na­ma tre­ba­lo da se dis­tan­ci­ra od prak­tične poli­tike. Da pobeg­ne glavom bez obzi­ra od svih njenih opci­ja, čak i onih koje su mu bliske, od svih njenih siren­skih iza­zo­va. Ovim odgo­varam i na jed­no Vaše kas­ni­je pitan­je: književnost po prav­ilu gubi ako ide uko­rak sa vlada­jućom ide­ologi­jom, ama sa bilo kojom ide­ologi­jom. Dobiti ne može niš­ta do trenutnog pokroviteljst­va moćni­ka i slave među ide­ološkim istomišl­jenici­ma, ali gor­ki su, efe­merni i banal­ni ti dobi­ci. Istope se kao lan­js­ki sneg.

    .

    .

    Kakav je Vaš stav o ekranizaci­ji velik­ih romana ili antičk­ih tema? Da li sma­trate uspešn­im te fil­move? Da li možete izd­vo­ji­ti bilo koji?

    .

    Cen­im film­sku umet­nost ali ne volim ekranizaci­je velik­ih romana. Nikak­va i niči­ja vizuelizaci­ja ne može da mi zameni čitan­je i vlasti­to zamišl­jan­je liko­va klasičnih romana. Poseb­no me nervi­ra­ju amer­ičke ekranizaci­je ruskih klasi­ka. Takođe, sma­tram da svo­je klasike najbol­je ekranizu­ju Englezi. Što je roman bolji, ili meni draži, to sam kri­tični­ja pre­ma film­skoj verz­i­ji, jer mi nameće dru­gači­ja i čini mi se površni­ja razmišl­jan­ja od onih kada čitam roman. Čini mi se da je dobar film mno­go lakše naprav­i­ti od osred­njeg, pros­ečnog romana. Ipak, uvek ima izuze­ta­ka. Cen­im, rec­i­mo, fil­move „Smrt u Veneci­ji“, „Pod vulka­nom“, „Solaris“, „Posled­nje Hris­to­vo iskušen­je“, a svo­jevre­meno sam uži­vala u engleskoj drama­ti­zaci­ji „Sage o For­saj­ti­ma“. Mada, uvek ću radi­je pono­vo proči­tati roman nego pono­vo pogle­dati film. Među­tim, izves­no vreme bila sam veo­ma zain­tereso­vana za fenomen Šek­spi­ra na fil­mu. Ako se već deceni­ja­ma toliko sja­jnih red­itel­ja i velik­ih glumaca okuša­va u tom poduh­vatu, vre­de­lo je pogle­dati kako to čine. Ali, val­ja­lo bi biti i film­s­ki kri­tičar pa o ovoj temi kom­pe­tent­ni­je pro­gov­oriti. Moji lični utis­ci nisu bit­ni, a tema je neiscrpna…

    .

    .

    Koliko književnost dobi­ja ili gubi ako ide u korak sa vlada­jućom ide­ologi­jom, bilo kada, bilo gde?

    .

    Mogućnost uti­ca­ja ide­ologi­je na književnost je, čini mi se, uvek ista, u hlad­nim i vre­lim ratovi­ma, ali, nažalost, i u miru. Ali uti­caj književnos­ti u društvu nije uvek isti. Danas je, izgle­da mi, man­ji nego ikad, zapra­vo ne pos­to­ji. Tim više cen­im dobre pisce i nji­hov siz­ifovs­ki rad uprkos spoz­na­ji da je ne samo pod­cen­jen nego i uza­lu­dan. Posveti­ti svoj živ­ot stvaran­ju koje će osmis­li­ti živ­ot tako mal­om pro­cen­tu lju­di na plan­eti nije samo altru­izam, nego i žrtvo­van­je. Rečeno se, nar­avno, ne odnosi na sve bro­jni­ju armi­ju tzv. pisaca koji bi od sutra mogli zaću­tati za dobro­bit književnosti.

    .

    .

    Da li je danas uti­caj ide­ologi­je na književnost man­ji nego u vreme hladnog rata, ili je to samo privid?

    .

    Bez nekolicine poljskih, ruskih, češk­ih, mađarskih… pisaca, tzv. diside­na­ta, svet­s­ka književnost bi u 20. veku bila i te kako osiro­maše­na. Ali ja ne vidim da se ta priča, u vreme kada je bila znača­j­na i raspros­tran­je­na, mogla odnosi­ti na nas, tačni­je na jugoslovenske pisce u speci­fičnoj tvorevi­ni kak­va je Jugoslav­i­ja bila. Oni koje smo mi sma­trali ili proglašavali disiden­ti­ma to po meni nisu bili, jed­nos­tavno nisu ispun­javali uslove za to trnovi­to i čas­no zvan­je. A proglašavali smo mnoge, i mno­gi su se samo­proglašavali, uprkos tome što su objavlji­vani u državn­im izdavačkim kuća­ma, u zavid­nim za današn­je vreme tiraži­ma, što nisu pro­gan­jani, zabran­ji­vani, hapšeni. Izuze­ci potvrđu­ju prav­i­lo. Kada je i bilo nevol­ja s tabu temama, ponekom pes­mom, pričom ili romanom, sve se rešava­lo u kući, neretko na obostra­no zado­voljst­vo. Sto­ga ja zaista ne vidim neko rel­e­vant­no ime koje Evropa nije upoz­nala zato što dotični nije imao disidents­ki sta­tus. Po meni je veći prob­lem što mi nika­da nis­mo sis­tem­atično i ozbiljno radili na pre­vođen­ju naših pisaca, što se sve završava­lo na ličn­im poz­nanstvi­ma i prodor­nos­ti poje­d­i­naca, sti­hi­jn­im i spo­radičn­im akci­ja­ma. Andrića je pre­poručio Nobel, Crn­jan­skog i Selimovića niko, Kiša nje­go­va zla sud­bi­na, Bula­tovića (koga nepraved­no zab­o­ravl­jamo i mi) nje­go­va energi­ja, Pavića srećan slučaj, Boru Ćosića, Alba­har­i­ja i Velik­ića nji­hov duži ili kraći odlazak u svet. Nika­da ovde nije bilo kon­sen­zusa oko toga na koga bis­mo zapra­vo mi želeli ukaza­ti sve­tu, poz­na­to je čak i da su napolju sami pis­ci pod­met­ali jedan dru­gom nogu kudeći svo­je kolege. Kako iza­ći iz države apso­lut­no ravn­odušne pre­ma svo­jim pisci­ma u svet ravn­odušan pre­ma nama, pitan­je je sad. Nedavni uspeh Jelene Lengold je lep primer da je i to moguće, ali to kažem ja a nisam čula da tako mis­le i njene kolege.

    .

    .

    Poz­na­to je da pos­to­ji mno­go pre­cen­jenih knji­ga, ali želimo čuti od Vas koje knjige u našoj književnos­ti sma­trate pot­cen­jen­i­ma? Koje su to knjige nepraved­no bačene u zaborav?

    .

    Ne znam zaš­to mi prvo pada na pamet roman „Sud­bine“ Mirosla­va Popovića, mož­da zato što tak­va knji­ga nas­ta­je jed­nom u deceni­ji, a ovde nije mogla posta­ti ni roman godine. Ili rec­i­mo „Dolazak na kraj leta“ Boš­ka Petro­vića, koga je zade­si­la ista sud­bi­na, kao i „Kuću u Puer­tu“ Gor­dane Ćir­janić, koju je bol­je pre­poz­nala pub­li­ka nego stručn­jaci. Pa roman Bobe Blago­je­vić „Sker­let­na luda“. Potom celoku­pan opus Voje Čolanovića. Proze Milana Kašan­i­na. Poneš­to od Pavla Ugri­no­va. Bajčev roman „Knji­ga o bam­busu“, bolji od kas­ni­jih, a više hval­jenih. Ovo je jedan ad hoc spisak, i znam da ću već sutra oseti­ti gri­zo­duš­je što se u trenutku nisam seti­la još mnogih primera naše amnez­i­je, neob­jek­tivnos­ti, površnos­ti ili nemara.

    .

    .

    Kako danas gle­date na Vaše iskust­vo u Min­istarstvu kul­ture? Da li taj angaž­man sma­trate uspešnim?

    .

    Kad god se setim rada u Min­istarstvu, setim se i rečenice jednog ruskog poli­tičara: „Radili smo mis­leći najbol­je, a ispa­lo je kao i obično“. Zapra­vo i ne volim da se sećam, jer nisam tip za funkci­je, a tada, paradok­sal­no, za mene nigde nije bilo posla nego u vla­di. Osećala sam se kao homo duplex, jer poli­ti­ka nije moja šolji­ca čaja. Naše insti­tu­ci­je su u katas­tro­fal­nom stan­ju. Iako mi je data slo­bo­da u odluči­van­ju kao nes­tranačkoj ličnos­ti, uku­pan sis­tem funkcioniše tako da s tom slo­bodom ne možete počini­ti mno­go. U najbol­jem sluča­ju možete izbeći poneku glu­post, promeni­ti poneku sit­nicu, pred­loži­ti poneš­to dobro i koris­no, isprav­i­ti poneku neprav­du, ali sve je to kap u moru i nedo­voljno. Jer, val­ja­lo bi men­jati stvari iz temel­ja, prazne forme, ustal­jene navike, neod­gov­orne sarad­nike, udvorič­ki men­tal­itet i činovničku psi­hologi­ju. Ako sam i pomišl­jala da sam neš­to uradi­la, danas se sme­jem „rezul­ta­ti­ma“. Uvela sam pris­to­jno finan­sir­an­je val­janih časopisa, da bi se ono kas­ni­je sroza­lo na milostin­ju; ustalila sam odlaske na pet među­nar­o­d­nih saj­mo­va knji­ga, da bi se ove godine išlo u Frank­furt bez pisaca; uloži­la sam ogrom­nu energi­ju da stvo­rimo Cen­tar za knjigu koji ipak nije osno­van; dovela sam do kra­ja insti­tut tzv. nacional­nih pen­z­i­ja, da bih danas sle­gala rameni­ma nad spiskom „nacional­nih pen­zion­era“ s estrade, koji dvo­godišn­ju pen­z­i­ju zarade na jed­nom kon­cer­tu. Ma, šte­ta je troši­ti reči, vreme i pros­tor na priču o te četiri godine koje su mi pojeli skakav­ci, jer sam u to vreme samoini­ci­ja­tivno „zam­r­zla“ svo­ju stvar­alačku biografi­ju da ne bih bila u „sukobu interesa“.

    .

    .

    Poš­to ste o našim pisci­ma gov­o­rili u mno­go­b­ro­jn­im evrop­skim gradovi­ma, recite nam kakav uti­sak nosite sa tih putovanja?

    .

    Imam ambiva­len­tan odnos, ali i lepe uspomene sa „rad­nih puto­van­ja“. Rado se sećam, rec­i­mo, među­nar­o­dnog sim­poz­i­ju­ma na temu „Crn­jan­s­ki i Ital­i­ja“, koji smo u Rimu ini­ci­rali Mil­isav Sav­ić i ja, uz podršku Pre­dra­ga Matve­je­vića, ili svog učešća na sim­poz­i­ju­mu o Nikoli Šopu, takođe u Rimu. Potom pre­da­van­ja o našoj književnos­ti beskra­jno radoz­nal­im poljskim stu­den­ti­ma slav­is­tike u Lođu, Poz­nan­ju i Varšavi, pro­mo­ci­ja u Beču, raz­gov­o­ra o našoj književnos­ti u Kul­turnom cen­tru u Parizu, na saj­mu knji­ga u Sol­unu, Moskvi, Parizu. Kada pom­in­jem ambiva­len­tan odnos, uglavnom mis­lim na sus­rete sa našom dijas­porom na tim man­i­festaci­ja­ma. Uvek sam se lakše snalazi­la sa stra­nom pub­likom na tim događan­ji­ma, dok su me naši lju­di mahom obaveš­tavali o tome da i sami pišu ali nema­ju podršku, da se dele po amater­skim udružen­ji­ma i svađa­ju u nji­ma, da nema­ju vre­me­na za čitan­je ali mis­le da taj i taj i nije neki pisac… Tako bih se prizemlji­vala nakon opti­mističk­ih uti­sa­ka o znača­ju i koris­nos­ti ovakvih aktivnosti.

    .

    .

    Kojim pisci­ma se uvek vraćate?

    .

    Od naših pisaca najčešće se i najradi­je vraćam Crn­jan­skom, od hrvatskih Krleži, a od onih udal­jeni­jih Manu, Bul­gakovu, Čehovu, Hak­sli­ju, Singeru, Milošu, Gom­broviču, Prus­tu, Kami­ju, Kaf­ki, Šan­doru Maraiu, Ham­vašu… Ima­jte u vidu da mi ovakvi spiskovi ne idu od ruke, kao i da mi priro­da mog posla (čitan­je tris­toti­nak novih knji­ga godišn­je) ne dozvol­ja­va da se vra­tim svi­ma koji­ma bih želela, ni toliko često koliko bih želela. Za povratke koris­tim godišn­je odmore, puto­van­ja, pa i lakše bolesti, i tada se osećam kao da sam časti­la sebe ili ukrala vreme od redovnih obaveza, roko­va, sebe i drugih. Srećom, čitavog živ­ota moj jedi­ni posao je čitan­je, i to su odu­vek svi oko mene pri­h­vatali, od roditel­ja do kćerke, od živ­ot­nih saput­ni­ka do pri­jatel­ja, pris­ta­jući da me odmene u svim drugim, svakod­nevn­im poslovi­ma. Evo pri­like da im zahvalim.

    .

    .

    Opišite nam ukratko Vaše prvo čitan­je Crn­jan­skog? Kada ste ga otkrili? Preko koje knjige?

    .

    Sada se više ne sećam ni kako ni zaš­to, ali beše to „Dnevnik o Čarno­je­viću“. Razbole­lo me to čitan­je, uopšte sam u mla­dosti dobre knjige doživl­javala sa velikim uzbuđen­jem i žalila kad završim sa čitan­jem, intu­itivno oseća­jući da se utis­ci prvog čitan­ja nika­da ne mogu ponovi­ti. Pro­du­biti da, ali ponovi­ti nikad. Onda sam, kako sam tada običavala, potraži­la sve od istog pis­ca, i krenu­la redom. Pet­naes­tak god­i­na kas­ni­je sam dobi­la nagradu „Milan Bog­danović“. Sećam se kako mi je mno­go draža i znača­jni­ja od priz­nan­ja bila čin­jeni­ca da sam ga dobi­la za tekst o Milošu Crnjanskom.

    .

    .

    Ako bi morali da glu­mite, da li bi radi­je zaigrali u Pin­terovom ili Harvu­dovom komadu?

    .

    Riziku­jem da vas razočaram, jer pitan­je je veo­ma sadrža­jno i odgov­or bi štoš­ta rekao o meni. Ali isti­na mi je draža, a ona glasi da ja sebe apso­lut­no ne mogu da zamis­lim na daska­ma koje živ­ot znače, i da ima stvari koje ne bih uradi­la ni kada bih morala.

    .

    .

    Sa kim bi ste radi­je obav­ili inter­vju – Ahmed Nurudin ili Fil­ip Latinović?

    .

    Opet pra­vo pitan­je. I poš­to ste me u ovom raz­gov­oru nat­er­ali da se prise­tim sebe nekadašn­je, što vrlo retko čin­im, onda ću odgov­oriti u saglasju sa ovom mal­om ret­ro­spek­tivom: u mla­dosti sa Ahme­dom Nurudi­nom, a danas sa Fil­ipom Latinovićem.

    .

    .

    Čime se ponosite?

    .

    Retko mi se to događa. Pa ipak, ponos­na sam svo­jim mal­im ude­lom u tome kakav je čovek moja kćer Tam­i­na (koris­tim pri­liku što je daleko, inače bi ona ovo izbrisala), kao i na vrlo ret­ka ali ničim umrl­jana dugogodišn­ja pri­jateljst­va. Ponos­na sam i što ne umem da zavidim i ne umem da mrzim.

    .

    .

    .

                                                   Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .