O Dragani Mokan

Lat­est posts by Uroš Đurković (see all)

    Add con­tent here (w = 1~12 )
    Add con­tent here 

    Trideset i četvr­ti san

     

    (Dra­gana Mokan, 33 sna, Par­ti­zan­s­ka knji­ga, Kikin­da, 2021)

     

    Zabavl­ja me pomisao da je Dejvid Linč jedan od češćih gosti­ju savremene (srpske) književnos­ti. Od dela Zvon­ka Kara­novića i Dra­gana Boškovića, preko zbir­ki Siniše Tucića, Asje Bak­ić i Maše Živković, sve do 33 sna, najnovi­je knjige Dra­gane Mokan, Linč se izno­va javl­ja ne baš kao deus ex machi­na, ali zato kao važan poet­s­ki mark­er. Ipak, nje­go­va poja­va u 33 sna, iako ni po čemu pre­sud­na, ima pose­ban značaj jer može dati ključeve za zad­n­ja vra­ta dela.

    Za pravl­jen­je fil­ma, tvr­di Linč, potreb­no je načini­ti 70 ide­ja za scene. Svaku tre­ba zabeleži­ti na oman­jim kar­ti­ca­ma i, zatim, ras­poređi­vati ih u žel­jeni poredak. Iako nije imala nameru da napravi (plan za) film, Dra­gana Mokan je upra­vo to uradi­la – nje­na 33 sna pred­stavl­ja­ju žan­rovs­ki i suštin­s­ki upra­vo tih linčovskih 70 kar­ti­ca, u uzbudljivom i živom sle­du. Ipak, naslovni broj može da obmane jer ne prikazu­je sumu sno­va dela – on je, zapra­vo, izraz jednog imag­i­narnog zbi­ra, prisutnog svo­jim odsustvom, kao kôd za ono čega nema. A čak i kad se do neče­ga dođe, žel­jeno odredište beži i men­ja se.

    Iako je cela knji­ga jed­no sabi­ral­ište dragocenih sit­ni­ca, osobeni dnevnik sno­va (koji je, tre­ba i to spomenu­ti, izgrick­a­lo jed­no morsko prase 1998. godine), iza svakog zapisa sto­ji tuž­na isti­na o neis­tovet­nos­ti sa sadašn­jim trenutkom. I to je samo još jedan od mnogih sja­jnih mom­e­na­ta 33 sna – (zbirke) poet­ske proze koja gov­ori o kra­jn­je konkret­nim iskustvi­ma i sasvim određen­im ljudi­ma, a koja je istovre­meno somnab­ul­na i fan­tastič­na. Ovaj ukrš­taj pos­to­ji i u stilu – ujed­no intu­itivno razboko­renom i kra­jn­je kon­den­zo­vanom. Obliku­jući svet daleko man­je proizvoljno nego što bi se to nekome mog­lo učini­ti, kroteći logiku sna, Dra­gana Mokan ne piše slikovnicu pejza­ža nos­tal­gi­je, već nisku pažlji­vo skro­jenih zapisa o nesmirenostima.

    Rel­a­tivno sko­ro u ovdašn­joj književnoj javnos­ti aktueli­zo­vana je priča o takoz­van­im eksper­i­men­tal­nim roman­i­ma pop­ut romana u sti­hu (kao da su svi zab­o­rav­ili na Evgeni­ja Onjegi­na) – u tom svetlu, knji­ga Dra­gane Mokan može ne samo da se čita kao roman, već čak i kao roman u sti­hu. I to ne samo zbog sti­la, nego i zbog jednog zan­imljivog struk­turnog svo­jst­va dela: između svakog zapisa može se umet­nu­ti još beskon­ačno mno­go celi­na, koje neće naruša­vati nar­a­tivni skelet 33 sna. Sto­ga se mož­da i najveća čita­lač­ka dra­ma odvi­ja u neiz­gov­orenom, u beli­na­ma između fragmenata.

    Otvorene su, nar­avno, i druge mogućnos­ti za žan­rovsko određen­je dela, među koji­ma je i zbir­ka priča sa nar­a­tivn­im okvi­rom pron­ađenog rukopisa i jedin­stven­im pripoved­nim sub­jek­tom. Argu­ment u prilog ovom viđen­ju može biti još jed­no zan­imlji­vo svo­jst­vo tek­s­ta, a to je da celine dela, pre­m­da među­sob­no ispre­ple­tane, mogu da funkcionišu i sasvim samostal­no, kao mikro­priče ili pesme u prozi. Taj nji­hov mogući zaseb­ni živ­ot pred­stavl­ja još jed­nu inter­pre­ta­tivno obo­gaću­juću priliku.

    Osim osobenos­ti vezane za žan­rovs­ki i struk­turni plan dela, ne tre­ba pre­v­ide­ti koliko 33 sna zna­ju da budu, naiz­gled pro­tivrečno, ujed­no nežno, top­lo, duhovi­to, a živ­ot­no tmurno ost­varen­je, gde prove­ja­va smrt, uprkos tome što su u pitan­ju neke od najšareni­jih i za sva čula najpod­sti­ca­jnih redo­va u novi­joj srp­skoj književnos­ti. Dra­gana Mokan, pros­to, dobro oseća kako tekst diše – zna gde da zas­tane, gde da pro­duži i kloni se suvišnosti.

    A kad je već reč o pripoved­nom rit­mu dela, ne bi bilo zgoreg spomenu­ti i kat­aloš­ki karak­ter 33 sna. Spiskovi su moja duga ljubav i uvek se obradu­jem kada ih pron­ađem u deli­ma. I osim što se svi zapisi 33 sna mogu razumeti kao jedan dugač­ki spisak – zbir­ka kar­ti­ca – poje­di­ni zapisi sadrže sop­stveni, često uzbudlji­vo autoironičan, unutrašn­ji kat­a­log, pop­ut opisa pros­tra­nog dvoriš­ta (90), uput­sta­va za pen­jan­je na bicikl (114), odred­ni­ca Bib­li­je sno­va (77) ili navođen­ja pred­meta kojim su dečaci gađali devo­jčice (21). To nije sluča­jno: nizovi su nasuš­na potre­ba da uvede­mo red u haos živ­ota, da vra­ti­mo ono što je min­u­lo i da sis­tem­atizu­je­mo ono što može biti.  Sve nave­dene potrebe ukazu­ju na mogućnost čitan­ja 33 sna kao bil­dungsnar­a­ti­va, gde je sazre­van­je per­per­tuira­jući pro­ces.[1] Pripovedači­ca se, sto­ga, nalazi na stal­nom klat­nu između otu­pelosti u savre­menom poslovno-kor­po­ra­tivnom okružen­ju i domaš­tane slo­bode det­injst­va u kome je zanos sećan­ja udruženo ugnež­den sa brigom.

    U tom svetlu tre­ba primeti­ti da u delu Dra­gane Mokan ima nečeg izuzetno sen­z­i­bilis­tič­ki sličnog sa ost­varen­ji­ma Maše Seničić (Povre­me­na pop­ut vikend-nasel­ja), Ane Vučković (Yugoslav) i poseb­no sa Andreom Popov Miletić (Pio­niri maleni, mi smo mors­ka tra­va), s time što, ako mene pitate, u tom nizu 33 sna sto­je najbol­je. Takođe, osim već spomenute veze sa Linčom, sta­lo mi je da istaknem još jed­nu sponu sa fil­mom, iako ga, po sop­stven­om priz­nan­ju Dra­gana Mokan nije gledala, što moguću vezu čini još fasci­nant­ni­jom. U pitan­ju su Neposlušni Mine Đuk­ić, film sa kojim 33 sna ne deli samo poseb­nu nos­tal­gi­ju i poe­t­i­zo­vane vojvođanske pejza­že, već i, izne­nađu­juće, jed­nu konkret­nu scenu tor­na­da u ravni­ci (27).

    „Grad­s­ki kovčeg sećan­ja je pija­ca” (107), tvr­di se u knjizi.

    Pijace često i jesu duša gra­da, kao što su 33 sna jedan delikatan pijačni romaneskni kalei­doskop, gde je sva­ki osetljivi duh dobrodošao da uži­va nagradama ponovl­jenih čitanja.

     

     

    [1] Uko­liko je neko zain­tereso­van za eksper­i­men­talne romaneskne forme sa osnovnom bil­dungsnar­a­ti­va, pre­poruču­jem roman bel­gi­jske književnice Izabel Veri Mer­ilin bez kosti­ju.