O Dubravki Matović

Jelena Marićević
Latest posts by Jelena Marićević (see all)

    Mlečna slika sveta

    (Dubravka Matović, Mleko, Biblioteka „Arilje”, Arilje, 2020)

    Počev od ironične opaske na početku o tome da će se knjiga kupovati bolje ako na njoj bude pisalo „Mlekoˮ, čitalac je neprestano u stanju budnosti. Većina pesama ili određeni stihovi ga štrecaju i dovode u stanja zapitanja nad smislom života, slikom sveta u njegovom očima i pokušaju dosezanja iole objektivizujuće slike sveta. Opaska sa početka ima dalekosežniji smisao nego što se to u prvi mah čini, ali je dobro postavljena, jer njenu žaoku može osetiti baš svako.

    U eri potrošačkog društva, „tehničke lepoteˮ i kupovine proizvoda na kojima stoje različiti natpisi, na kojima piše da su ono što zapravo nisu (paradajz sos koji sadrži neverovatnih 20% paradajza i sl.) ljudima se svašta potura na konzumaciju. A to svašta neretko je najnižeg mogućeg kvaliteta, bedna i bizarna zamena za prirodno. Kao što i mleko u prahu stoji spram taze pomuzenog prirodnog mleka, kao kvintesencije onoga što je majka (žena, krava, koza, magarica, ptica) spremila svom čedu. Mleko je nasušnost, osnovna namirnica i potrebno je svima, a sve češće se govori o intoleranciji na laktozu. Baš zato što mleko koje se kupuje nije ono pravo 100% mleko. Ako se i knjiga prodaje kao mleko, pa makar u njoj ne bilo bukvalnog mleka, nema prevare, jer poezija jeste ona prava stvar, koja ne trpi aditive, koja je hranljiva i dragocena. Ako, se, dakle, i kupi knjiga na kojoj piše „Mlekoˮ, a ne pije se, kupac neće ostati žedan.

    Evo šta će dobiti: najpre poziv na stalnost i svest o „trajanju u vremenuˮ. Saznaće da su pravi heroji danas oni koji su kadri da „zastanu u pravom trenu“, uspore i zazovu vreme kada su „mode stizale sporijeˮ. Prvi fokus knjige jeste na usporenju vremena i sveta koji se toliko velociferski zavrteo, da mu se gube konture i jasna slika, kao kad se čigra zavrti, a sve boje se sliju u jednu (možda baš belu boju mleka). Usporenje te čigre na kojoj se vrte naši životi donelo bi suočenje sa slikom sveta u nama i oko nas.

    Onda bi se moglo postaviti pitanje smisla života, koje je odlično poentirano efektnom pesmom „Smisaoˮ i pitanjem uzvišenosti. Smisao i uzvišenost ukrštaju se u elementarnoj potrebi za suncem („Uzvišeno je imati osunčanu sobuˮ). Bez sunca život se svodi na katakombu, egzistenciju grobnice, kakva je bila i Raskovnjikovljeva soba koja je ličila na mrtvački sanduk. Savremena arhitektura eliminisala je prozore, detronizovala pojmove parka, vrta ili bašte i svela čoveka, a ponajviše ženu na život neobasjan suncem. Na taj način ukida se potreba za uzvišenošću, uzvijanjem vrata ka suncu i predavanju blagotvornostima njegovih zraka. To sunce za kojim stremi lirski subjekt kao da je neobična metafora za poeziju samu, otelotvorenje uzvišenosti, koja se može kušati ovom knjigom.

    Pesma „Reciˮ autopoetička je i osvetljava nam prirodu poezije koja je određena kao „protivvrednost poniženja, / razlog za tugu, gorivo za rat, / pampur za oči, / otisak masnog prsta na ekranu, / pelene za čovečanstvoˮ. Poezija je stoga odbrana časti, kritička svest i borba, nešto što većina ljudi hoće lako da obriše kao masni otisak sa ekrana. Ujedno, upravo taj otisak je nešto važno, autentično i jedinstveno jer ne postoje dva ista otiska prsta na svetu. On smeta jer ometa apsolut one slike koja dolazi sa ekrana, a koja je lažna i nametnuta. Najposle, poezija omogućuje makar privremeni red, dok čovečanstvo ne nauči kako se koristi noša. Bez poezije, najposle, čovečanstvo bi izgubilo majku – onu koja vodi brigu o njemu, hrani ga svojim mlekom i prepovija. Bez poezije, naša i svaka druga civilizacija bila bi nezaštićeno siroče. Uzvišenost i humanitet su zbirkom Dubravke Matović posredovani potrebom za usporenjem, suncem i poezijom.