O Dubravki Matović

Lat­est posts by Jele­na Mar­iće­vić (see all)

    Mleč­na sli­ka sveta

    (Dubrav­ka Matović, Mleko, Bib­liote­ka „Aril­je”, Aril­je, 2020)

    Počev od ironične opaske na početku o tome da će se knji­ga kupo­vati bol­je ako na njoj bude pisa­lo „Mlekoˮ, čita­lac je neprestano u stan­ju bud­nos­ti. Veći­na pesama ili određeni sti­hovi ga štre­ca­ju i dovode u stan­ja zap­i­tan­ja nad smis­lom živ­ota, slikom sve­ta u nje­gov­om oči­ma i pokuša­ju dosezan­ja iole objek­tivizu­juće slike sve­ta. Opas­ka sa počet­ka ima dalekosežni­ji smisao nego što se to u prvi mah čini, ali je dobro postavl­je­na, jer njenu žaoku može oseti­ti baš svako.

    U eri potrošačkog društ­va, „tehničke lep­oteˮ i kupovine proizvo­da na koji­ma sto­je različi­ti nat­pisi, na koji­ma piše da su ono što zapra­vo nisu (parada­jz sos koji sadrži neverovat­nih 20% parada­jza i sl.) ljudi­ma se svaš­ta potu­ra na konzu­maci­ju. A to svaš­ta neretko je najnižeg mogućeg kvalite­ta, bed­na i bizarna zame­na za prirod­no. Kao što i mleko u prahu sto­ji spram taze pomuzenog prirodnog mle­ka, kao kvin­tes­en­ci­je ono­ga što je maj­ka (žena, kra­va, koza, mag­a­r­i­ca, pti­ca) spremi­la svom čedu. Mleko je nasušnost, osnov­na namir­ni­ca i potreb­no je svi­ma, a sve češće se gov­ori o intol­er­an­ci­ji na lak­tozu. Baš zato što mleko koje se kupu­je nije ono pra­vo 100% mleko. Ako se i knji­ga pro­da­je kao mleko, pa makar u njoj ne bilo buk­valnog mle­ka, nema pre­vare, jer poez­i­ja jeste ona pra­va stvar, koja ne trpi adi­tive, koja je hranlji­va i drago­ce­na. Ako, se, dak­le, i kupi knji­ga na kojoj piše „Mlekoˮ, a ne pije se, kupac neće osta­ti žedan.

    Evo šta će dobiti: najpre poziv na stal­nost i svest o „tra­jan­ju u vre­menuˮ. Saz­naće da su pravi hero­ji danas oni koji su kadri da „zas­tanu u pravom trenu“, uspore i zazovu vreme kada su „mode sti­za­le spori­jeˮ. Prvi fokus knjige jeste na usporen­ju vre­me­na i sve­ta koji se toliko velocif­er­s­ki zavr­teo, da mu se gube kon­ture i jas­na sli­ka, kao kad se čigra zavr­ti, a sve boje se sli­ju u jed­nu (mož­da baš belu boju mle­ka). Usporen­je te čigre na kojoj se vrte naši živ­oti done­lo bi suočen­je sa slikom sve­ta u nama i oko nas.

    Onda bi se mog­lo postavi­ti pitan­je smis­la živ­ota, koje je odlično poen­ti­ra­no efek­t­nom pes­mom „Smisaoˮ i pitan­jem uzvišenos­ti. Smisao i uzvišenost ukrš­ta­ju se u ele­men­tarnoj potre­bi za suncem („Uzvišeno je imati osunčanu sobuˮ). Bez sun­ca živ­ot se svo­di na katakom­bu, egzis­ten­ci­ju grob­nice, kak­va je bila i Raskovn­jikovl­je­va soba koja je liči­la na mrt­vač­ki san­duk. Savre­me­na arhitek­tu­ra eli­m­in­isala je pro­zore, detron­i­zo­vala poj­move par­ka, vrta ili bašte i svela čove­ka, a pon­a­jviše ženu na živ­ot neobas­jan suncem. Na taj način uki­da se potre­ba za uzvišenošću, uzvi­jan­jem vra­ta ka sun­cu i pre­da­van­ju blagotvornos­ti­ma nje­gov­ih zra­ka. To sunce za kojim stre­mi lirs­ki sub­jekt kao da je neo­bič­na metafo­ra za poez­i­ju samu, otelotvoren­je uzvišenos­ti, koja se može kušati ovom knjigom.

    Pes­ma „Reciˮ autopo­et­ič­ka je i osvetl­ja­va nam priro­du poez­i­je koja je određe­na kao „pro­tivvred­nost ponižen­ja, / razlog za tugu, gori­vo za rat, / pam­pur za oči, / oti­sak masnog prs­ta na ekranu, / pelene za čovečanstvoˮ. Poez­i­ja je sto­ga odbrana časti, kri­tič­ka svest i bor­ba, neš­to što veći­na lju­di hoće lako da obriše kao mas­ni oti­sak sa ekrana. Ujed­no, upra­vo taj oti­sak je neš­to važno, aut­en­tično i jedin­stveno jer ne pos­to­je dva ista otiska prs­ta na sve­tu. On smeta jer ometa apso­lut one slike koja dolazi sa ekrana, a koja je laž­na i namet­nu­ta. Naj­posle, poez­i­ja omoguću­je makar privre­meni red, dok čovečanst­vo ne nauči kako se koristi noša. Bez poez­i­je, naj­posle, čovečanst­vo bi izgu­bi­lo majku – onu koja vodi brigu o nje­mu, hrani ga svo­jim mlekom i pre­povi­ja. Bez poez­i­je, naša i sva­ka dru­ga civ­i­lizaci­ja bila bi neza­štićeno siroče. Uzvišenost i human­itet su zbirkom Dubravke Matović posre­dovani potre­bom za usporen­jem, suncem i poezijom.