O Elvedinu Neziroviću

Lat­est posts by Gor­dana Vla­hović (see all)

    -

    -

    Tre­ba li ubi­jan­je da bude posao

    (Elvedin Nezirović, Niš­ta lakše od umi­ran­ja, Lagu­na, Beograd, 2019)

    -

    -

    Novi roman Elve­d­i­na Nezirovića Niš­ta lakše od umi­ran­ja raz­liku­je se od prethodnog (Boja zeml­je) po načinu pripovedan­ja, tem­atskom određen­ju, atmos­feri i emo­tivn­im iskaz­i­ma. Nema u nje­mu set­nih emo­tivnih vibraci­ja koje čine čitao­ca goto­vo sap­at­nikom mladog čove­ka koji odras­ta i sazre­va u uslovi­ma nacional­nih i ver­skih krvav­ih suko­ba Herce­govine. Nova je knji­ga tvr­da, hlad­na, neu­mit­no bru­tal­na priča o zločin­cu koji ubi­ja iz zado­voljst­va, a tokom egzeku­ci­ja „osećao se apso­lut­nim gospo­darom živ­ota i smrti”.

    Кako u čoveku pre­vla­da­va zlo? Šta utiče da Aker, iz mal­og mes­ta na severu Švedske postane zliko­vac? Je li to mut­no porek­lo (melez, tamne puti) zbog koga je bio šikani­ran od druge dece? Ili kon­tak­ti sa prob­lematičn­im tipovi­ma u mla­dosti, agre­siv­na lit­er­atu­ra, pri­h­vatan­je nacis­tičke ide­ologi­je? (Dak­le, odras­tan­je i sre­d­i­na). Iz Legi­je stranaca dolazi u Herceg Bosnu (od 1993. do 1995.), priključu­je se HVO jedini­ca­ma koje čine neviđene pogrome na području od Čapljine do Sto­ca nad mus­li­man­skim živl­jem. Desi se katkad da upad­nu i u koje srp­sko selo. Aker je patološ­ki tip rat­ni­ka koji uži­va u zločinu. Pro­totip je mnogih koji su se ostrvili na nevine, u vre­menu pomućene svesti, nesu­vis­lih razlo­ga, mračnih zamis­li visok­ih ofi­ci­ra, koje takvi kao Aker sprovode. Ne bira­ju se topon­im­s­ka odrediš­ta: ubi­ja se lako, umire se u muka­ma: u seli­ma, kuća­ma, po sokaci­ma, logori­ma, teskob­n­im mag­a­cin­i­ma. Zločin­cu je sve­jed­no, a žrtvi beznadežno.

    Za Akera presta­je posao po skla­pan­ju mira kad je san o Herceg Bosni propao. Upa­di u srp­s­ka sela ga ne zado­vol­java­ju. Кad biva greškom prive­den i lišen slo­bode, izriče mu se min­i­mal­na kaz­na jer delovi sve­dočen­ja biva­ju izbrisani, a nje­go­va odbrana je u reči­ma: „Izvršavao sam samo jebe­na naređen­ja”. Ne kaže koliko je u tome uži­vao. Ironi­ja pravde i zakona je da je u Šved­skoj oslobođen zbog nedostat­ka dokaza, a dobi­ja kaznu tek kad ubi­ja dva šved­s­ka poli­ca­j­ca u nekoj krim­i­nal­noj akciji.

    Nezirović dotiče i prob­lem pon­ašan­ja zapadne diplo­mati­je. U pis­mu Eri­ka Lind­mana Mirale­mu Mikuliću napisano je: „Ne pita­jte me, gospo­dine Mikuliću, je li bilo praved­no da Evropa šuti dok se lju­di po tim logori­ma ubi­ja­ju, muče i izglad­nju­ju. Savre­me­na diplo­mati­ja je neka vrs­ta uspostavl­jan­ja kom­pro­misa između ono­ga što se želi ili mora i ono­ga što se, u datoj kon­stelaciji među­nar­o­d­nih odnosa i geopoli­tičk­ih intere­sa, može postići. To je jed­i­na ‘prav­da’ koju diplo­mati­ja poz­na­je”. A ta ‘prav­da’ dobro je znana kroz istori­ju, bližu i dalju. (Da li je Sartr znao za gulage? Jesu li Titovi sarad­ni­ci znali za Goli otok? A može se vrati­ti priča i na dalju istori­ju, i ‘pravde’ će uvek biti, uz diplo­matsko lice­mer­je velik­ih i moćnih.)

    Кoliko je onda smis­leno Lind­mano­vo pozi­van­je, u jed­nom kas­ni­jem pis­mu, na fran­cuskog filo­zo­fa Deridu, koji smisao opros­ta vidi u davan­ju opros­ta zločin­cu koji ne traži da mu bude oprošteno. Tre­ba­lo bi o opros­tu mož­da upi­tati sve­doke, na primer mladu Asju i čuti njen hod po muka­ma: bežan­je od srp­skih grana­ta u Mostar, vraćan­je u selo koje zatim zauz­i­ma armi­ja BiH. Otac ne zna kud bi, na koju stranu, da bi na kra­ju zapao u logor, a porod­i­ca u tešku pat­nju. HVO spalju­je selo, a Aker mal­tre­ti­ra njenu majku. Može li biti opros­ta? Ili samo kajan­ja i griže savesti nara­to­ra što zlikov­ca nije ubio kad mu se pruži­la prilika?

    Tre­ba pomenu­ti (ne i man­je važno) ukazi­van­je pišče­vo da nacizam nije mrtav, da nje­go­vo zlo popri­ma eksplic­it­na obelež­ja u mnogim (i najrazvi­jeni­jim) zeml­ja­ma sve­ta. Nije samo zliko­vac Aker pri­padao man­joj nacis­tičkoj grupi tamo negde na severu Švedske. Кlice naciz­ma pre­poz­na­ju se sve češće. (Još je Borislav Pekić u Besnilu kroz lik Liber­mana ukazao na pre­ruša­van­je nacista i nji­ho­vo žila­vo, zloćud­no oglašavanje).

    U raz­gov­oru između Pas­to­ra i uhapšeni­ka Akera, dolazi se do neče­ga što se verovat­no moralo reći. Pas­tor, nar­avno, gov­ori o isti­ni i iskrenos­ti kao putu do Boga. Aker oponi­ra: „Ako zaista pos­to­ji, zaš­to dop­uš­ta da strada­ju nevi­ni? Da dje­ca budu ubi­je­na, žene silo­vane? Ako pos­to­ji i dobar je, kao što kažete, je li onda sve­moguć? Zaš­to ne zaus­tavi sva ta zla?” Pas­tor nalazi mudar (ali nepre­cizan) odgov­or citi­ra­jući Paskala: „U sluča­ju da vjeru­jete, a Bog ne pos­to­ji, onda gubite, među­tim, ni izbliza toliko koliko gubite ako se ispostavi da niste vjerovali, a Bog pos­to­ji.” Ako se vera u Boga ne može aktivi­rati pri­tiskom na dugme, tre­ba se zagle­dati u sebe i odluči­ti kakav se čovek želi biti. I zlo i dobro su u čoveku.

    Elvedin Nezirović piše priču o zlu i zločinu, o kriv­i­ci, o pravu i prav­di, o stradan­ju i strahu, o naciz­mu kao inkar­naci­ji zla, o Bogu i moći praš­tan­ja. Njagov lepi, arhaični grad Mostar i dal­je je podel­jen, traume ratne i poratne prisutne, katkad potis­nute, a po koji put otvorene (makar i kroz knjigu). (Autor­ka ovih redo­va ubeđe­na je da je svakakvih Akera i druge boje kože biva­lo u neiz­gled­nom bro­ju.) Šta će zaleči­ti mučne scene det­injst­va Nezirovićevog nara­to­ra, otuđen­je od majke, ded­inu smrt, rat­na stradan­ja u Mostaru i oko­lo njega?

    Asja, tople kože i sja­jnih oči­ju. Njana pat­n­ja i nje­na lep­ota. I knji­ga, tek napisana. Dovoljno, da raz­go­ni ružne snove. I ispuni osećan­jem da ga nikad neće izn­ever­i­ti. Želi u to da veruje.

    -

    -