Gordana Vlahović

O Elvedinu Neziroviću

Treba li ubijanje da bude posao

(Elvedin Nezirović, Ništa lakše od umiranja, Laguna, Beograd, 2019)

Novi roman Elvedina Nezirovića Ništa lakše od umiranja razlikuje se od prethodnog (Boja zemlje) po načinu pripovedanja, tematskom određenju, atmosferi i emotivnim iskazima. Nema u njemu setnih emotivnih vibracija koje čine čitaoca gotovo sapatnikom mladog čoveka koji odrasta i sazreva u uslovima nacionalnih i verskih krvavih sukoba Hercegovine. Nova je knjiga tvrda, hladna, neumitno brutalna priča o zločincu koji ubija iz zadovoljstva, a tokom egzekucija „osećao se apsolutnim gospodarom života i smrti”.

Кako u čoveku prevladava zlo? Šta utiče da Aker, iz malog mesta na severu Švedske postane zlikovac? Je li to mutno poreklo (melez, tamne puti) zbog koga je bio šikaniran od druge dece? Ili kontakti sa problematičnim tipovima u mladosti, agresivna literatura, prihvatanje nacističke ideologije? (Dakle, odrastanje i sredina). Iz Legije stranaca dolazi u Herceg Bosnu (od 1993. do 1995.), priključuje se HVO jedinicama koje čine neviđene pogrome na području od Čapljine do Stoca nad muslimanskim življem. Desi se katkad da upadnu i u koje srpsko selo. Aker je patološki tip ratnika koji uživa u zločinu. Prototip je mnogih koji su se ostrvili na nevine, u vremenu pomućene svesti, nesuvislih razloga, mračnih zamisli visokih oficira, koje takvi kao Aker sprovode. Ne biraju se toponimska odredišta: ubija se lako, umire se u mukama: u selima, kućama, po sokacima, logorima, teskobnim magacinima. Zločincu je svejedno, a žrtvi beznadežno.

Za Akera prestaje posao po sklapanju mira kad je san o Herceg Bosni propao. Upadi u srpska sela ga ne zadovoljavaju. Кad biva greškom priveden i lišen slobode, izriče mu se minimalna kazna jer delovi svedočenja bivaju izbrisani, a njegova odbrana je u rečima: „Izvršavao sam samo jebena naređenja”. Ne kaže koliko je u tome uživao. Ironija pravde i zakona je da je u Švedskoj oslobođen zbog nedostatka dokaza, a dobija kaznu tek kad ubija dva švedska policajca u nekoj kriminalnoj akciji.

Nezirović dotiče i problem ponašanja zapadne diplomatije. U pismu Erika Lindmana Miralemu Mikuliću napisano je: „Ne pitajte me, gospodine Mikuliću, je li bilo pravedno da Evropa šuti dok se ljudi po tim logorima ubijaju, muče i izgladnjuju. Savremena diplomatija je neka vrsta uspostavljanja kompromisa između onoga što se želi ili mora i onoga što se, u datoj konstelaciji međunarodnih odnosa i geopolitičkih interesa, može postići. To je jedina ‘pravda’ koju diplomatija poznaje”. A ta ‘pravda’ dobro je znana kroz istoriju, bližu i dalju. (Da li je Sartr znao za gulage? Jesu li Titovi saradnici znali za Goli otok? A može se vratiti priča i na dalju istoriju, i ‘pravde’ će uvek biti, uz diplomatsko licemerje velikih i moćnih.)

Кoliko je onda smisleno Lindmanovo pozivanje, u jednom kasnijem pismu, na francuskog filozofa Deridu, koji smisao oprosta vidi u davanju oprosta zločincu koji ne traži da mu bude oprošteno. Trebalo bi o oprostu možda upitati svedoke, na primer mladu Asju i čuti njen hod po mukama: bežanje od srpskih granata u Mostar, vraćanje u selo koje zatim zauzima armija BiH. Otac ne zna kud bi, na koju stranu, da bi na kraju zapao u logor, a porodica u tešku patnju. HVO spaljuje selo, a Aker maltretira njenu majku. Može li biti oprosta? Ili samo kajanja i griže savesti naratora što zlikovca nije ubio kad mu se pružila prilika?

Treba pomenuti (ne i manje važno) ukazivanje piščevo da nacizam nije mrtav, da njegovo zlo poprima eksplicitna obeležja u mnogim (i najrazvijenijim) zemljama sveta. Nije samo zlikovac Aker pripadao manjoj nacističkoj grupi tamo negde na severu Švedske. Кlice nacizma prepoznaju se sve češće. (Još je Borislav Pekić u Besnilu kroz lik Libermana ukazao na prerušavanje nacista i njihovo žilavo, zloćudno oglašavanje).

U razgovoru između Pastora i uhapšenika Akera, dolazi se do nečega što se verovatno moralo reći. Pastor, naravno, govori o istini i iskrenosti kao putu do Boga. Aker oponira: „Ako zaista postoji, zašto dopušta da stradaju nevini? Da djeca budu ubijena, žene silovane? Ako postoji i dobar je, kao što kažete, je li onda svemoguć? Zašto ne zaustavi sva ta zla?” Pastor nalazi mudar (ali neprecizan) odgovor citirajući Paskala: „U slučaju da vjerujete, a Bog ne postoji, onda gubite, međutim, ni izbliza toliko koliko gubite ako se ispostavi da niste vjerovali, a Bog postoji.” Ako se vera u Boga ne može aktivirati pritiskom na dugme, treba se zagledati u sebe i odlučiti kakav se čovek želi biti. I zlo i dobro su u čoveku.

Elvedin Nezirović piše priču o zlu i zločinu, o krivici, o pravu i pravdi, o stradanju i strahu, o nacizmu kao inkarnaciji zla, o Bogu i moći praštanja. Njagov lepi, arhaični grad Mostar i dalje je podeljen, traume ratne i poratne prisutne, katkad potisnute, a po koji put otvorene (makar i kroz knjigu). (Autorka ovih redova ubeđena je da je svakakvih Akera i druge boje kože bivalo u neizglednom broju.) Šta će zalečiti mučne scene detinjstva Nezirovićevog naratora, otuđenje od majke, dedinu smrt, ratna stradanja u Mostaru i okolo njega?

Asja, tople kože i sjajnih očiju. Njana patnja i njena lepota. I knjiga, tek napisana. Dovoljno, da razgoni ružne snove. I ispuni osećanjem da ga nikad neće izneveriti. Želi u to da veruje.


Gordana Vlahović

Rođena je 1946. godine. Živi u Kruševcu gde predaje književnost u Ekonomskoj školi. Objavila sedam knjiga proze i književne kritike. Dobitnica je povelje Sima Matavulj.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja