O Enesu Haliloviću

Lat­est posts by Mir­jana Bojanić Ćirković (see all)

    Jed­nači­na u hipotezi istine ili Na koliko se nači­na može­mo DELITI

    (Enes Halilović, Lju­di bez grobo­va, Beograd: Lagu­na 2020)

    „Dugo sam tu priču nosio iza čela, u grudi­ma, na pleći­maˮ, otkri­va Enes Halilović (2020b) gov­oreći o genezi fab­ule romana Lju­di bez grobo­va. U prvi mah, otkri­va nam se pro­ces uobliča­van­ja  priče Halilovićevog novog romana. Među­tim, veš­to izabrani detalji čine da se sve­ga jed­nom rečeni­com mno­go kaže o promišl­jan­ju, dubi­ni i nasušnos­ti priče čiji je siže dat romanom Lju­di bez grobo­va. I naslov romana otežala je kapi­ja ka nje­gov­im značen­ji­ma, samo naiz­gled odškrin­u­ta pišče­vim dovođen­jem u vezu naslovne sin­tagme sa neo­beležen­im grobovi­ma i oni­ma koji nadživl­java­ju telo (tačni­je umet­ničkim deli­ma). Ni prilog bez neće nas udalji­ti od mnošt­va, ima­nentnog značen­jskoj dimen­z­i­ji Haliloviće­vih romana. Rel­a­tivizaci­ja, tačni­je opal­izaci­ja ne zao­bi­lazi ni druge „naslovne rečiˮ: roman se otvara čovekom – pis­cem – ocem i imenom muca­vo izgov­oren­im. U nas­tavku romana konkretizu­je se jedan od ključnih hrono­topa romana, dušev­na bol­ni­ca. Sve ukup­no čitan­je čini činom, u izvornom, dram­skom značen­ju uzi­man­ja učešća, opreznog, promišl­jenog jer hib­ris je već počin­jen. Uz nje­ga, izves­na su i pitan­ja. I poko­ji odgov­or, kao jed­nači­na ka hipotezi.

    Slo­je­vi­tost je prisut­na u goto­vo svakom ele­men­tu priče: od ličnih ime­na, do situaci­ja i događa­ja. Ispod palimpses­ta ukazu­ju se sim­boli. Među­tim, inter­ak­ci­je ovog romana dekon­stru­isale su sim­bolič­ki karak­ter i funkcionisan­je simbola…

    Na koliko se nači­na može­mo deliti?

    Ni Gold­ba­ho­va hipoteza „po čijem se obo­du odvi­ja rad­n­ja romanaˮ (Halilović 2020a) nije se otela karak­teru sim­bo­la ovog romana: ovo matem­atič­ki složeno sred­st­vo u romanu ispol­ja­va se kroz pod­jed­nako složenu komu­nikaci­ju o opštem, pam­tivek pitan­ju na koliko se nači­na može­mo deli­ti? Komu­nikaci­ja je uto­liko složeni­ja jer je vode „nepar­iˮ. U horu glaso­va „deljivih sa bro­jem 1 i sa sobomˮ, sveko­liko het­erogenom horu, nima­lo paradok­sal­no, bučan je mucavi glas Semi­ra Numića Jaje­ta koji se opet, karak­ter­is­tično za roman Lju­di bez grobo­va, raslo­ja­va (izleže) u čitav kos­mos (koji je, pre­ma nekim predan­j­ma, nas­tao iz zlatnog jaje­ta). Kos­mos pitan­ja Semi­ra Numića vrti se oko ose: „Zaš­to sam ja Semir?ˮ Na prvi pogled učini­lo bi nam se da junak tra­ga za sop­stven­im iden­tite­tom; među­tim, pogled kroz lit­er­atu­ru Ene­sa Halilovića udal­ja­va nas od pomenu­tog opšteg mes­ta i navo­di na Numićev put tra­gan­ja za poretkom nepouz­danos­ti i ambigvite­ta koji su, kako sug­er­iše roman u osnovi sve­ga što učestvu­je u onome što nazi­va­mo živ­o­tom. Sagledan iz ovog ugla, roman Lju­di bez grobo­va zado­bi­ja obrise rep­like na jed­nu Vit­genš­ta­jnovu sliku jer u sve­tu ovog romana sve je baš tako jas­no dvos­mis­leno i pouz­dano nepouz­dano. Pon­avl­ja­jući ime­na pam­ti­mo priče o prec­i­ma, a pričamo o prec­i­ma kako bis­mo pamtili nji­ho­va ime­na – u ovoj parafrazi Badem­ine mak­sime sadržan je jedan mogući odgov­or na pitan­je o načelu deljivosti o kojem se, između osta­log, pripove­da u ovom romanu. Nepar je i nasleđen i stečen iden­titet; između osta­log, „zato sam ja Semi­rˮ (bez Demi­ra), mog­lo bi se kasti junaku ove priče. U priči o prec­i­ma pohran­jeno je da predak, „ne hoteči, izo­ra sebi grobˮ. Ta braz­da obeleži­la je živ­ote svih potoma­ka u ovom romanu. A čovek koji ju je uzo­rao je „gori­vo romanaˮ – pokre­tač rad­nje, pitan­ja i sim­bol-odgov­or. Numan (Numić), neuzrasli trag­ič­ki junak, svo­jom nedeljivošću pro­točan kroz živ­ote drugih liko­va romana, rešen­je je zagonetke „Nez­nano, zna se / upisano, ne čita se / kada bidne, raza­z­na seˮ (Halilović 2020b). Ali, i ta odgonet­ka je u kon­tek­stu ovog romana višez­nač­na: sud­bi­na, pupak, krv…

    Čiste ruke Semi­ra Numića: dra­ma u tri čina

    Evi­dent­no je da roman Lju­di bez grobo­va središn­jom temom potrage za ocem aludi­ra na mit o Edipu i nje­govu prvu saču­vanu književnu obradu u Sofoklovoj dra­mi. O tome je u više inter­vjua gov­o­rio i pisac ovog romana. Među­tim, ono ka čemu nas vodi dal­je odmo­ta­van­je ovog slo­ja jeste prob­lem čis­tih ruku, ini­ci­jal­no označen kao težn­ja juna­ka da nje­gove ruke ostanu čiste. Sves­no rasuđu­jući o kolek­tivno nesves­nom, arhetip­skom u sebi, Semir Numić nas­to­ji da u nasleđenoj „uprl­janos­tiˮ ostane čist, nedeljiv (eto primera poz­i­tivne kono­taci­je poj­ma nedeljivosti u Halilovićevom romanu). Mis­leće, a ver­bal­no neko­mu­nika­tivno biće Semi­ra Numića od počet­ka romana biva uključeno u pro­ces suštinske komu­nikaci­je vre­menȃ, pros­to­ra, sud­bi­na.  Stru­jan­je i podrhta­van­je prošlog sve vreme romana u pokuša­ji­ma se ver­bal­izu­je glasom Semi­ra Numića; među­tim, ta ver­bal­izaci­ja, shod­no defek­tu juna­ka (a u pogle­du arhitek­ture priče veš­to i funkcional­no izabra­nog detal­ja), biva sve­de­na upra­vo na ispreki­dan šum. Na ovaj način obliko­van, lik Semi­ra Numića posta­je sim­bol pomenu­tog stru­jan­ja, pro­to­ka krvi koja se pro­javlju­je goto­vo po Jun­govoj defini­ci­ji. A roman Lju­di bez grobo­va, razvi­jan na hronotopu/dlanu neplodne zeml­je, plod­no je tle za pro­javlji­van­je arhetip­skog u Numići­ma. Krećući se kroz ogol­jene pro­s­tore, događa­je i situaci­je, mimoilazeći se i katkad dodiru­jući sa ogol­jen­im telima, tačni­je obliku­jući se u goloj isti­ni empir­i­js­ki proverljivoj, Semir Numić uzras­ta u tumača čin­jeni­ca. „Moj živ­ot beše raspi­ti­van­je o nje­mu. I gov­orim ono što sam čuo od mnogih. Moja isti­na – nji­ho­va je isti­na, a nji­ho­va laž biće i moja laž.ˮ (38)[1] – ova Semi­ro­va mak­si­ma, višestruko vari­rana u romanu Lju­di bez grobo­va, ide u prilog našem prethod­nom zapažan­ju: Semir nas­to­ji da čin­jenično ras­tu­mači mit­sku matricu pon­avl­jan­ja nepara i nedeljivosti koja nije zao­bišla nje­govu porod­icu. Ujed­no, sves­tan zloči­načke krvi, sve vreme nas­to­ji da se odupre njenoj zavodljivosti. I goto­vo da uspe­va da ostane čis­tih ruku.

    Dra­ma Semi­ra Numića odi­gra­va se u tri čina: u prvom saz­na­je­mo okol­nos­ti počet­ka nje­gove potrage za „ocemˮ kakvog (ne) poz­na­je; u dru­gom činu svo­je, a pam­tivek drame, Semir čini hib­ris, goto­vo po obras­cu antičke tragedi­je (u nez­nan­ju); treći čin drame ras­pliće nanose čis­tote. Završ rad­nje u znaku je mitske slike veči­tog vraćan­ja istog, tupe zagledanos­ti Hris­tićevog Edi­pa u svo­je zloči­nom uprl­jane ruke i iščeznuća u spoz­na­toj prošlosti posle koje, ipak, „osta­lo nam je da živimo.ˮ (Hris­tić 1962: 35) Ovaj tire­si­jan­s­ki nagov­eš­taj živ­ota „po logi­ci pričeˮ, bilo mitske, trag­ičke ili Halilovićeve, takoće je ambivalentan.

    Kad bih gov­o­rio, ne bih dugo govorio

    Nave­deni pod­naslov zapra­vo je (neiz­gov­ore­na) rep­li­ka pripovedača romana, Semi­ra Numića. Prethod­no naz­van mis­lećim, a never­bal­nim, Semir Numić, biće unutrašn­jeg monolo­ga, ovaploćen­je je hipoteze gov­o­ra u ovom romanu. Platonovs­ka misao o pisanoj reči kao sen­ci žive u ovom romanu proširu­je se na sveko­liku reč: i pisanu, i izgov­orenu. Nepouz­danost nije zao­bišla ni ovaj, takođe pam­tivek sloj priče Lju­di bez grobo­va. Raz­ma­tra­jući odnos pis­ma i gov­o­ra, roman će ponu­di­ti jed­nu hipotezu koja dvostruko dekon­stru­iše platonovsku misao. Tra­ga­jući za iden­tite­tom svo­ga oca, Semir Numić sus­reće se sa oče­vici­ma oče­v­i­da­ca i priča­ma o priči u koji­ma se i priča i junak mitol­o­gizu­ju, a pravi primer je predan­je o Numanovoj nev­idljivosti. Priča o Numanu Numiću razvi­la se po mod­elu istočn­jačke priče, ali se nije zadržala na četrde­set i sedam noći; mož­da je pre­vaz­išla i hil­jadu i jed­nu noć. A svo­jim kom­plek­snim značen­jem, priča o Numanu Numiću pre­vaz­išla je svo­je vreme, pros­tor, tipološ­ki srodne priče o ponižen­i­ma i uvređen­i­ma. Miska dubi­na ove priče svakako je mit o Edipu. Prozirni­je dno ove priče je Usud. Numići­ma je tako zapa­lo; tako im je dodel­jeno i tako im je zape­lo, „po obras­cuˮ. Mož­da bi se i sloj obras­ca mogao dal­je razla­gati kroz lek­se­mu (obraz) od koje je tvoren…

    Priča o Numanu Numiću, obliko­vana kroz razmišl­jan­ja i raz­ma­tran­ja Semi­ra Numića, te aluz­i­je i katkad čvršće intertek­stu­alne relacije sa svet­skom književnošći (što dopri­nosi uni­verza­l­izaci­ji priče Lju­di bez grobo­va), pripovedača (i čitaoce) odvela je do prob­le­ma pouz­danos­ti žive reči: Semi­ro­va živa reč ne upisu­je se u dušu ono­ga ko sluša.[2] Tačni­je, Semi­ro­va reč se ne čuje (ili ne sluša?). Sto­ga i ovaj junak uzras­ta u sim­bol, ovo­ga puta – sim­bol reči u svim njen­im aspek­ti­ma. U pogle­du ove tem­atike (prob­lematike), razvoj priče navo­di nas na zaključak da pouz­danost nije u istosti i ponovljivosti priče, već u njenom ose­tu. I pre nego što spozna/složi priču o ocu, Semir ini­ci­jal­no oseća bez­danost i višez­načnost njene zagonetke. I poslože­na, priča je višez­nač­na: Semir dolazi do zaključ­ka da je čin­jeni­ca otac slo­je­vi­ta, jer obuh­va­ta biološkog, književnog, antičkog, mit­skog oca. U ovom kon­tek­stu rel­a­tivizu­je se i pojam krvi, te se može reći da je u romanu reč o mit­skom, a ne biološkom, odnos­no genet­skom (pro)toku. Iz ovog ugla i beleg juna­ka Semi­ra pre­ob­liku­je se u obelež­je: mucavost, nadomešće­na knjiškom inteligen­ci­jom, Semi­ra je pre­do­dredi­la za prirod­nu spoz­na­ju značen­ja i znača­ja gov­o­ra. I kada bi gov­o­rio, Semir zaista ne bi dugo gov­o­rio jer isti­na se ne kri­je u dugom, ponovl­jenom i pon­avl­janom pripovedan­ju. Isti­na se kri­je u samom biću. Biće je kos­mos. Mož­da otu­da Semi­ru nadi­mak Jaja. Isti­na je u dijalek­tičkom ispi­ti­van­ju prob­le­ma isti­na nije i nika­da ne može biti jed­noz­nač­na. Roman Lju­di bez grobo­va, između osta­log, jeste i roman o istini.

    Ludič­ki aspekt istine ojačan je i hrono­topom duševne bol­nice. Nima­lo sluča­jno Semir Numić o isti­ni zaključu­je upra­vo u okružen­ju umno pore­mećenih lju­di: ovaj ele­ment priče Lju­di bez grobo­va fukoovs­ki preispitu­je pojam gov­o­ra i istine. Goto­vo fukoovs­ki Semir Numić uvukao se u poredak diskur­sa i, otkri­va­jući nje­gove ver­balne i znakovne slo­jeve, dosegao je „isključenˮ gov­or koji, paradok­sal­no, jedi­ni zado­vol­ja­va junakovu volju za istin­om. Isti­na je da je žaba pogin­u­la u mis­i­ji spasa­van­ja Čove­ka Žabe. Pti­ca je, isti­na, kralj Etiopi­je. Isti­na je u Demirovom pogle­du koji ne hoteći pita. Sobe 601 i 602 jed­nači­na su u hipotezi istine.

    Opšte u poje­d­i­načnom: isti­na književnosti

    Halilovićev dija­log sa Aris­totelom, sem u  dimen­z­i­ji kval­i­ta­tivnih i kvan­ti­ta­tivnih delo­va tragedi­je (pre­cizni­je, u pogle­du hora), evi­den­tan je i u ravn­i­ma trag­ičkog i istine. Raz­ma­tra­jući raz­like isto­ri­ografi­je i književnos­ti, te nji­hove pred­nos­ti, Aris­to­tel izd­va­ja književnost jer gov­ori o onome što se mog­lo dogodi­ti (tj. o verovat­nom) i jer prikazu­je ono što je opšte. Halilovićev roman Lju­di bez grobo­va blizak je aris­totelovs­ki viđenoj isti­ni. U liku Semi­ra Numića sub­limi­rana je ne samo opš­ta numić­ka crta ubi­ca, niti hib­ris (posred­no učešće u ubistvu pravog oca Lajoša i ubist­vo Misirke iz neha­ta), već i niz pitan­ja o neza­v­is­nos­ti, samosves­nos­ti i samosvo­jnos­ti čovekovog delan­ja. Ako je sve veči­to vraćan­je istog, šta je moguće u verovat­nom? Sen­ka ovog pitan­ja pada i na pojam sud­bine: da li je ona, pre­do­dređe­na, nemi­novno trag­ič­na? Ako se, sledeći jed­načine iscr­tane pute­vi­ma juna­ka ovog romana, poj­movi sud­bine i živ­ota izjed­nače, a poje­d­i­načno utekne u opšte, nis­mo li onda jed­načinu, mož­da, rešili?

    Lit­er­atu­ra:

    Aris­to­tel, O pes­ničkoj umet­nos­ti, pre­vod Miloša N. Đurića, Beograd: Rad 1982.

    Fuko, Mišel, Poredak diskur­sa: pris­tup­no pre­da­van­je na Kolež de Fran­su, pre­vod Dejana Aničića, Beograd: Kar­pos 2007.

    Halilović 2020a: Halilović, Enes, „Potra­ga za ocemˮ, Novosti, 25. 8. 2020, https://www.novosti.rs/kultura/vesti/911882/potraga-ocem-enes-halilovic-romanu-ljudi-bez-grobova

    Halilović 2020b: Halilović, Enes, „Sud­bi­na me goni­la da ispričam ovu pričuˮ, https://nova.rs/kultura/enes-halilovic-sudbina-me-gonila-da-ispricam-ovu-pricu/

    Hris­tić 1962: Hris­tić, Jovan, Čiste ruke / Orest, Novi Sad: Pro­gres 1962.

    [1] Navodi­mo bro­jeve strana romana Lju­di bez grobo­va u izdan­ju IK „Laguneˮ 2020.

    [2] Ovo je parafraza Sokra­tove mis­li o živoj reči u Platonovom dija­logu „Fedarˮ.