O Enesu Haliloviću

Mirjana Bojanić Ćirković
Latest posts by Mirjana Bojanić Ćirković (see all)

    Jednačina u hipotezi istine ili Na koliko se načina možemo DELITI

    (Enes Halilović, Ljudi bez grobova, Beograd: Laguna 2020)

    „Dugo sam tu priču nosio iza čela, u grudima, na plećimaˮ, otkriva Enes Halilović (2020b) govoreći o genezi fabule romana Ljudi bez grobova. U prvi mah, otkriva nam se proces uobličavanja  priče Halilovićevog novog romana. Međutim, vešto izabrani detalji čine da se svega jednom rečenicom mnogo kaže o promišljanju, dubini i nasušnosti priče čiji je siže dat romanom Ljudi bez grobova. I naslov romana otežala je kapija ka njegovim značenjima, samo naizgled odškrinuta piščevim dovođenjem u vezu naslovne sintagme sa neobeleženim grobovima i onima koji nadživljavaju telo (tačnije umetničkim delima). Ni prilog bez neće nas udaljiti od mnoštva, imanentnog značenjskoj dimenziji Halilovićevih romana. Relativizacija, tačnije opalizacija ne zaobilazi ni druge „naslovne rečiˮ: roman se otvara čovekom – piscem – ocem i imenom mucavo izgovorenim. U nastavku romana konkretizuje se jedan od ključnih hronotopa romana, duševna bolnica. Sve ukupno čitanje čini činom, u izvornom, dramskom značenju uzimanja učešća, opreznog, promišljenog jer hibris je već počinjen. Uz njega, izvesna su i pitanja. I pokoji odgovor, kao jednačina ka hipotezi.

    Slojevitost je prisutna u gotovo svakom elementu priče: od ličnih imena, do situacija i događaja. Ispod palimpsesta ukazuju se simboli. Međutim, interakcije ovog romana dekonstruisale su simbolički karakter i funkcionisanje simbola…

    Na koliko se načina možemo deliti?

    Ni Goldbahova hipoteza „po čijem se obodu odvija radnja romanaˮ (Halilović 2020a) nije se otela karakteru simbola ovog romana: ovo matematički složeno sredstvo u romanu ispoljava se kroz podjednako složenu komunikaciju o opštem, pamtivek pitanju na koliko se načina možemo deliti? Komunikacija je utoliko složenija jer je vode „nepariˮ. U horu glasova „deljivih sa brojem 1 i sa sobomˮ, svekoliko heterogenom horu, nimalo paradoksalno, bučan je mucavi glas Semira Numića Jajeta koji se opet, karakteristično za roman Ljudi bez grobova, raslojava (izleže) u čitav kosmos (koji je, prema nekim predanjma, nastao iz zlatnog jajeta). Kosmos pitanja Semira Numića vrti se oko ose: „Zašto sam ja Semir?ˮ Na prvi pogled učinilo bi nam se da junak traga za sopstvenim identitetom; međutim, pogled kroz literaturu Enesa Halilovića udaljava nas od pomenutog opšteg mesta i navodi na Numićev put traganja za poretkom nepouzdanosti i ambigviteta koji su, kako sugeriše roman u osnovi svega što učestvuje u onome što nazivamo životom. Sagledan iz ovog ugla, roman Ljudi bez grobova zadobija obrise replike na jednu Vitgenštajnovu sliku jer u svetu ovog romana sve je baš tako jasno dvosmisleno i pouzdano nepouzdano. Ponavljajući imena pamtimo priče o precima, a pričamo o precima kako bismo pamtili njihova imena – u ovoj parafrazi Bademine maksime sadržan je jedan mogući odgovor na pitanje o načelu deljivosti o kojem se, između ostalog, pripoveda u ovom romanu. Nepar je i nasleđen i stečen identitet; između ostalog, „zato sam ja Semirˮ (bez Demira), moglo bi se kasti junaku ove priče. U priči o precima pohranjeno je da predak, „ne hoteči, izora sebi grobˮ. Ta brazda obeležila je živote svih potomaka u ovom romanu. A čovek koji ju je uzorao je „gorivo romanaˮ – pokretač radnje, pitanja i simbol-odgovor. Numan (Numić), neuzrasli tragički junak, svojom nedeljivošću protočan kroz živote drugih likova romana, rešenje je zagonetke „Neznano, zna se / upisano, ne čita se / kada bidne, razazna seˮ (Halilović 2020b). Ali, i ta odgonetka je u kontekstu ovog romana višeznačna: sudbina, pupak, krv…

    Čiste ruke Semira Numića: drama u tri čina

    Evidentno je da roman Ljudi bez grobova središnjom temom potrage za ocem aludira na mit o Edipu i njegovu prvu sačuvanu književnu obradu u Sofoklovoj drami. O tome je u više intervjua govorio i pisac ovog romana. Međutim, ono ka čemu nas vodi dalje odmotavanje ovog sloja jeste problem čistih ruku, inicijalno označen kao težnja junaka da njegove ruke ostanu čiste. Svesno rasuđujući o kolektivno nesvesnom, arhetipskom u sebi, Semir Numić nastoji da u nasleđenoj „uprljanostiˮ ostane čist, nedeljiv (eto primera pozitivne konotacije pojma nedeljivosti u Halilovićevom romanu). Misleće, a verbalno nekomunikativno biće Semira Numića od početka romana biva uključeno u proces suštinske komunikacije vremenȃ, prostora, sudbina.  Strujanje i podrhtavanje prošlog sve vreme romana u pokušajima se verbalizuje glasom Semira Numića; međutim, ta verbalizacija, shodno defektu junaka (a u pogledu arhitekture priče vešto i funkcionalno izabranog detalja), biva svedena upravo na isprekidan šum. Na ovaj način oblikovan, lik Semira Numića postaje simbol pomenutog strujanja, protoka krvi koja se projavljuje gotovo po Jungovoj definiciji. A roman Ljudi bez grobova, razvijan na hronotopu/dlanu neplodne zemlje, plodno je tle za projavljivanje arhetipskog u Numićima. Krećući se kroz ogoljene prostore, događaje i situacije, mimoilazeći se i katkad dodirujući sa ogoljenim telima, tačnije oblikujući se u goloj istini empirijski proverljivoj, Semir Numić uzrasta u tumača činjenica. „Moj život beše raspitivanje o njemu. I govorim ono što sam čuo od mnogih. Moja istina – njihova je istina, a njihova laž biće i moja laž.ˮ (38)[1] – ova Semirova maksima, višestruko varirana u romanu Ljudi bez grobova, ide u prilog našem prethodnom zapažanju: Semir nastoji da činjenično rastumači mitsku matricu ponavljanja nepara i nedeljivosti koja nije zaobišla njegovu porodicu. Ujedno, svestan zločinačke krvi, sve vreme nastoji da se odupre njenoj zavodljivosti. I gotovo da uspeva da ostane čistih ruku.

    Drama Semira Numića odigrava se u tri čina: u prvom saznajemo okolnosti početka njegove potrage za „ocemˮ kakvog (ne) poznaje; u drugom činu svoje, a pamtivek drame, Semir čini hibris, gotovo po obrascu antičke tragedije (u neznanju); treći čin drame raspliće nanose čistote. Završ radnje u znaku je mitske slike večitog vraćanja istog, tupe zagledanosti Hristićevog Edipa u svoje zločinom uprljane ruke i iščeznuća u spoznatoj prošlosti posle koje, ipak, „ostalo nam je da živimo.ˮ (Hristić 1962: 35) Ovaj tiresijanski nagoveštaj života „po logici pričeˮ, bilo mitske, tragičke ili Halilovićeve, takoće je ambivalentan.

    Kad bih govorio, ne bih dugo govorio

    Navedeni podnaslov zapravo je (neizgovorena) replika pripovedača romana, Semira Numića. Prethodno nazvan mislećim, a neverbalnim, Semir Numić, biće unutrašnjeg monologa, ovaploćenje je hipoteze govora u ovom romanu. Platonovska misao o pisanoj reči kao senci žive u ovom romanu proširuje se na svekoliku reč: i pisanu, i izgovorenu. Nepouzdanost nije zaobišla ni ovaj, takođe pamtivek sloj priče Ljudi bez grobova. Razmatrajući odnos pisma i govora, roman će ponuditi jednu hipotezu koja dvostruko dekonstruiše platonovsku misao. Tragajući za identitetom svoga oca, Semir Numić susreće se sa očevicima očevidaca i pričama o priči u kojima se i priča i junak mitologizuju, a pravi primer je predanje o Numanovoj nevidljivosti. Priča o Numanu Numiću razvila se po modelu istočnjačke priče, ali se nije zadržala na četrdeset i sedam noći; možda je prevazišla i hiljadu i jednu noć. A svojim kompleksnim značenjem, priča o Numanu Numiću prevazišla je svoje vreme, prostor, tipološki srodne priče o poniženima i uvređenima. Miska dubina ove priče svakako je mit o Edipu. Prozirnije dno ove priče je Usud. Numićima je tako zapalo; tako im je dodeljeno i tako im je zapelo, „po obrascuˮ. Možda bi se i sloj obrasca mogao dalje razlagati kroz leksemu (obraz) od koje je tvoren…

    Priča o Numanu Numiću, oblikovana kroz razmišljanja i razmatranja Semira Numića, te aluzije i katkad čvršće intertekstualne relacije sa svetskom književnošći (što doprinosi univerzalizaciji priče Ljudi bez grobova), pripovedača (i čitaoce) odvela je do problema pouzdanosti žive reči: Semirova živa reč ne upisuje se u dušu onoga ko sluša.[2] Tačnije, Semirova reč se ne čuje (ili ne sluša?). Stoga i ovaj junak uzrasta u simbol, ovoga puta – simbol reči u svim njenim aspektima. U pogledu ove tematike (problematike), razvoj priče navodi nas na zaključak da pouzdanost nije u istosti i ponovljivosti priče, već u njenom osetu. I pre nego što spozna/složi priču o ocu, Semir inicijalno oseća bezdanost i višeznačnost njene zagonetke. I posložena, priča je višeznačna: Semir dolazi do zaključka da je činjenica otac slojevita, jer obuhvata biološkog, književnog, antičkog, mitskog oca. U ovom kontekstu relativizuje se i pojam krvi, te se može reći da je u romanu reč o mitskom, a ne biološkom, odnosno genetskom (pro)toku. Iz ovog ugla i beleg junaka Semira preoblikuje se u obeležje: mucavost, nadomešćena knjiškom inteligencijom, Semira je predodredila za prirodnu spoznaju značenja i značaja govora. I kada bi govorio, Semir zaista ne bi dugo govorio jer istina se ne krije u dugom, ponovljenom i ponavljanom pripovedanju. Istina se krije u samom biću. Biće je kosmos. Možda otuda Semiru nadimak Jaja. Istina je u dijalektičkom ispitivanju problema istina nije i nikada ne može biti jednoznačna. Roman Ljudi bez grobova, između ostalog, jeste i roman o istini.

    Ludički aspekt istine ojačan je i hronotopom duševne bolnice. Nimalo slučajno Semir Numić o istini zaključuje upravo u okruženju umno poremećenih ljudi: ovaj element priče Ljudi bez grobova fukoovski preispituje pojam govora i istine. Gotovo fukoovski Semir Numić uvukao se u poredak diskursa i, otkrivajući njegove verbalne i znakovne slojeve, dosegao je „isključenˮ govor koji, paradoksalno, jedini zadovoljava junakovu volju za istinom. Istina je da je žaba poginula u misiji spasavanja Čoveka Žabe. Ptica je, istina, kralj Etiopije. Istina je u Demirovom pogledu koji ne hoteći pita. Sobe 601 i 602 jednačina su u hipotezi istine.

    Opšte u pojedinačnom: istina književnosti

    Halilovićev dijalog sa Aristotelom, sem u  dimenziji kvalitativnih i kvantitativnih delova tragedije (preciznije, u pogledu hora), evidentan je i u ravnima tragičkog i istine. Razmatrajući razlike istoriografije i književnosti, te njihove prednosti, Aristotel izdvaja književnost jer govori o onome što se moglo dogoditi (tj. o verovatnom) i jer prikazuje ono što je opšte. Halilovićev roman Ljudi bez grobova blizak je aristotelovski viđenoj istini. U liku Semira Numića sublimirana je ne samo opšta numićka crta ubica, niti hibris (posredno učešće u ubistvu pravog oca Lajoša i ubistvo Misirke iz nehata), već i niz pitanja o nezavisnosti, samosvesnosti i samosvojnosti čovekovog delanja. Ako je sve večito vraćanje istog, šta je moguće u verovatnom? Senka ovog pitanja pada i na pojam sudbine: da li je ona, predodređena, neminovno tragična? Ako se, sledeći jednačine iscrtane putevima junaka ovog romana, pojmovi sudbine i života izjednače, a pojedinačno utekne u opšte, nismo li onda jednačinu, možda, rešili?

    Literatura:

    Aristotel, O pesničkoj umetnosti, prevod Miloša N. Đurića, Beograd: Rad 1982.

    Fuko, Mišel, Poredak diskursa: pristupno predavanje na Kolež de Fransu, prevod Dejana Aničića, Beograd: Karpos 2007.

    Halilović 2020a: Halilović, Enes, „Potraga za ocemˮ, Novosti, 25. 8. 2020, https://www.novosti.rs/kultura/vesti/911882/potraga-ocem-enes-halilovic-romanu-ljudi-bez-grobova

    Halilović 2020b: Halilović, Enes, „Sudbina me gonila da ispričam ovu pričuˮ, https://nova.rs/kultura/enes-halilovic-sudbina-me-gonila-da-ispricam-ovu-pricu/

    Hristić 1962: Hristić, Jovan, Čiste ruke / Orest, Novi Sad: Progres 1962.

    [1] Navodimo brojeve strana romana Ljudi bez grobova u izdanju IK „Laguneˮ 2020.

    [2] Ovo je parafraza Sokratove misli o živoj reči u Platonovom dijalogu „Fedarˮ.