O Igoru Marojeviću

Stanka Rađenović Stanojević
Lat­est posts by Stan­ka Rađen­ović Stano­je­vić (see all)

    -

    -

    Ne mogu više da živim među samoubicama

    (Igor Maro­je­vić, Tuđine, Lagu­na, Beograd, 2018)

    -

    -

    .….Što su i gdje su tuđine, ko je tuđin? Homo hominem lupus (aliena) est. Tuđin ili stranac, eksp­likaci­ja je egzis­ten­ci­jal­izam. U ovom sluča­ju za masu/mnoštvo – puki egzis­ten­ci­jal­izam, a za glavnog pro­tag­o­nis­tu – sušti­na, ići dal­je, više, dublje… Čemu bi tre­ba­lo da teži egzis­ten­ci­ja. Egzis­ten­ci­jal­izam i otuđen­je… U nekim situaci­ja­ma čita­mo da je glavnom junaku bit­no da ima dobar inter­net, još uvi­jek modem i dial-up konek­ci­ju, čak i kad nema mobil­ni tele­fon koji priželjku­je. Zat­varan­je u zonu dos­tupnog inter­ne­ta je svo­jevrsno otuđen­je, a otuđen­ja su uzro­ci sui­ci­da. Na sreću i radost, glavni junak se sa tim i pro­tiv toga bori. Da li je čov­jeko­vo pra­vo na ono što mu je dato neizborom, dak­le pra­vo na živ­ot, uvi­jek oprečno tome kakav živ­ot može­mo izabrati? Radan, junakov otac, ubi­ja se jer nije mogao gle­dati tolike žive samoubice naoko­lo. Simona, ljubav glavnog juna­ka, Zalivom kao stan­jem svi­jesti i čes­tim depre­si­ja­ma koje tak­va palanač­ka sre­d­i­na, ne samo mete­o­rološkim uslovi­ma i geograf­skim položa­jem, može proizvesti – bila je zatoče­na, te je izvela savršeno samoubist­vo, raču­na­jući sa svi­ma i sa svime. Simona je bib­liotekar­ka koja istražu­je i čita djela o sui­cidu (i ne sma­tram da je tu išta prob­lematično i nesvo­jstveno svakom čov­jeku danas i odu­vi­jek) i pomaže, kao bib­liotekar (da li samo tako) Ratomiru, glavnom junaku, u nje­gov­oj potrazi za motivi­ma očevog samoubist­va. Nara­tor ističe: „učini­lo mi se da je toliko lepa da mi ne može biti jas­no zaš­to se na ma koji način bavi samoubistvom”. Lje­pota i samoubist­vo, suprot­stavl­jeni i pomireni u suprot­nos­ti­ma, u ishodu. Nijedan samoubi­ca, stvarni i poten­ci­jal­ni se ne pita – šta u sluča­ju da preživim odluku?

    Svo­jevrsni vrjed­nos­ni pre­vrat koji se dogo­dio devedesetih i ne posus­ta­je u svom (na)opakom „napre­dovan­ju” jeste sis­tem naglavačke okačenih vri­jed­nos­ti – koji i dal­je niže „medal­je” kao na onu gre­du iz skloniš­ta Maro­je­vićevog romanes­knog svi­je­ta, gdje se reda­ju gusle, Nje­goš, raz­gled­nice, a boga­mi i pršu­ta; svi ele­men­ti tradi­ci­je uzeti đuture – u kojem domini­ra­ju nemoral, blud i nagon­sko u želji da se ispol­je svi nepos­to­jeći, a san­jani kvaliteti. Groteskna je sli­ka Ratomirovog stri­ca i imen­ja­ka, kojeg na putu ka groblju, iako ima suprugu, pod ruku, sva­ka sa svo­je strane, drže Maša i Miona, dvi­je djevo­jke, sarad­nice, namet­nu­ti pro­totip ide­alne žene od 90-ih nadal­je (A danas je još gore, čini se!), pri čemu je ova posljed­n­ja samo figu­ra, plas­tič­na lut­ka, ona besloves­na kojoj nije dodi­jel­je­na niti jed­na riječ. Galer­i­ju ovakvih žen­skih liko­va dop­un­ju­je i Žana, žena koja je radi­la prelom tek­sto­va za časopis Kralji­ca Teu­ta sa kojim je glavni junak izv­jes­no vri­jeme sarađi­vao, a jed­i­na o kojoj, post fes­tum, nije niš­ta saz­nao, pa smo vijes­ti­ma o njenoj sud­bi­ni i mi čitao­ci ostali uskraćeni. Među­tim, iako nije pre­poručlji­vo uči­ta­vati u tekst ono što nam nije saopšteno, smrt se u takvoj atmos­feri ipak doima kao izv­jes­tan ishod…

    Glavni junak je umno­gome i uistinu upućen na majku. Takvu situaci­ju imamo i u Majči­noj ruci. Iako nije u saglasju sa njen­im opred­jel­jen­jem i mišl­jen­jem, glavni junak se uvi­jek u prelom­n­im i najkri­tični­jim trenuci­ma nakon kojih sli­je­di preokret na nju upra­vo pozi­va. Čini se da je lik majke ore­ol sveko­likog i biti­san­ja i stvaran­ja – pokre­tač­ki duh, deus ex machi­na.… Mogući ide­al žen­skog prin­ci­pa. Ostali žen­s­ki likovi su nesavršeni, neost­vareni, man­je-više pros­ječni ili ispod­pros­ječni, kao i svi ostali, uostalom, izuzev Bojane, sa kojom se na kra­ju otvara put za koji ćemo, mož­da u nekom nared­nom djelu, otkri­ti da li je put ad astra!

    Pomenu­la sam da je tema sui­cid; naime, oče­vo samoubist­vo u sjen­ci crnogorskih izb­o­ra (1997): „Tek nakon što je nji­hov kan­di­dat u dru­gom krugu ponovio uspeh na nivou herceg­novske opš­tine, ali je pro­tivnik izne­na­dio krađom glaso­va i repub­ličkom pobedom, rod je počeo da se zgraža­va nači­nom na koji je Radan skončao, kao da je izborni poraz bio nje­gov posthum­ni greh zbog kojeg ga kažn­java­ju” – eksplic­it­no upuću­je na sui­cid kao „najveći gri­jeh” od koga svi zaziru u okružen­ju kojem su samoubice svakod­nevi­ca, prizem­ni lju­di, hedo­niste, nesv­jes­ni ili nam­jer­no nesv­jes­ni isho­da. Takođe, nara­tor članove redak­ci­je Kralji­ca Teu­ta doživl­ja­va kao samoubice među koji­ma „goto­vo svi su se često krstili”. Samoubist­vo kao krst koji nose je kolek­tivno nesv­jes­no koje domini­ra devedese­tim, ali i svim god­i­na­ma novog mileni­ju­ma, i biće tako, čini se, dok god je izb­o­ra u ambi­jen­tu toliko izvikane slo­bode i demokrati­je, gdje demos (nar­od) odlazi ili je osuđen na (samo)ubistvo. No, šta je sa duhom izvan ili iznad mater­i­je: „da li čovek koji sves­no pokuša­va da se pri­davi duhovnom bedom čini samoubist­vo?” Da li smo još živi? Gdje nam je dobro, i gdje je domovina!

    Glavni junak, tridese­to­godišn­ji Ratomir Jauković nabra­ja u dvje­ma situaci­ja­ma poz­na­ta djela i pisce koja za temu ima­ju sui­cid. Čini se da je Maro­je­viće­vo dje­lo najop­ti­mističnij roman o sui­cidu koji završa­va otvoren­im putem/prolazom, da se iz jazbine/ skloniš­ta, koje je čitav uobiča­jen, svaki­dašn­ji svi­jet, počesto kafk­i­jan­skom atmos­fer­om obo­jen i od iste saz­dan – iza­đe, izmakne, odmakne, ode i stigne makar u nig­dine, u neizv­jes­no, koje naj­važni­je, ili za prvu pri­liku, nisu više tuđine.

    U našim tuđi­na­ma ima i prizem­nih vrs­ta koje zaista preživl­java­ju pukim, dobro dresir­an­im pos­to­jan­ji­ma koje isključu­ju mož­dane mase i svode se na nagone svake vrste. Jedan od takvh nag­o­na je slikan i u sljedećoj, naiz­gled komičnoj, a u stvari grotes­knoj i sarkastičnoj sli­ci (koja nije usaml­je­na na zidu ovog romanes­knog tkan­ja): „Pih, kako sam se najeo razni­ja kolača – žalio se Ranko. – Na kra­ju sam se ispovraćao i Ljud­mi­la mi se mno­go nalju­ti­la.” U tom nihilite­tu, sva­ki na svoj način, pli­va­ju i ostali članovi redak­ci­je časopisa za koji je pro­tag­o­nista Ratomir izv­jes­no vri­jeme radio uz negodovan­je šire herce­go­v­ačke, okoš­tale i tvr­dopa­tri­jarhalne, ple­menske zajed­nice na pragu novog mileni­ju­ma! „Ovo je sre­d­i­na usmene kul­ture, koja samim tim dik­ti­ra prist­up medi­ji­ma i sama posta­je medij” – uputiće Bog­dan, blizak stričev sarad­nik, nje­gov­om sinovcu Ratomiru.

    Nakon Ratomirovog pod­metan­je sub­verzivnog tek­s­ta u završnom felj­tonu o kralji­ci Teu­ti sli­je­di svo­jevrsna (imag­i­nar­na) haj­ka; mi uistinu ne znamo da li ga neko zaista goni; završni članak je prošao, o novim bro­je­vi­ma Kraljice Teute ne znamo niš­ta, ali znamo o članovi­ma redak­ci­je, goto­vo svi­ma sa koji­ma nas je pripov­jedač upoz­nao i koji su bili uve­deni u priču i znača­jni za razvoj priče. Kao u čeljus­ti­ma kakve nemani, na jed­noj strani su kance­lar­i­je časopisa koje su u neko­liko navra­ta kamen­o­vane zbog poli­tičkog opred­jel­jen­ja u toj i takvoj sre­di­ni, a na dru­goj, u trenutku kada pris­tiže ka majčin­im, sig­urn­im Njeguši­ma, sus­reće pristal­ice suprot­nih opred­jel­jen­ja, iz kojih takođe gov­ori podsv­jes­no, kolek­tivno ani­mal­no, pojačano i istaknu­to nakon gozbe i pira. Ova „haj­ka” sku­pa sa sljedećom situaci­jom koja je par­o­di­ja i tiče se otvaran­ja skloniš­ta za vri­jeme NATO bom­bar­dovan­ja (sklonište je u vlas­ništvu biznis­me­na, stri­ca Ratomi­ra i imen­ja­ka, sluča­jno ili ne – jedan rat mora završi­ti kakvim-takvim, neizv­jes­nim mirom – Rat-o-mir!) pred­stavl­ja­ju dva uporiš­ta u koji­ma dolazi do kul­mi­naci­je ovog dram­s­ki napetog romanes­knog tek­s­ta, dok u među­vre­meni­ma teče rad­n­ja sa mnogim situaci­ja­ma koje vode ka razr­ješen­ju napete i dinamične situacije/zapleta. Može­mo naslu­ti­ti da roman u svo­joj struk­turi ima dos­ta dram­skog i dra­matičnog, kom­pono­van u tri čina naslovl­je­na sljedećim nazivi­ma: Boka i Herce­gov­ina, Beograd i Pod vedrim i mrgod­nim nebom.

    Ko je Hege­si­ja iz Kirenske škole i što su udružen­ja kao „Ptolomej prvi” koji­ma je cilj podizan­je svi­jesti i svo­jevrsno „oduča­van­je” od samoubist­va shvaćenog u zajed­ni­ci kao najveći gri­jeh? Koliko sav­jeti, najčešće uvezeni kao prak­tični, za bolji, lakši i bezbrižni­ji, živ­ot bez depre­si­je, djelu­ju istini­to, altru­is­tično, a koliko pak orga­ni­zaci­je sa mis­i­jom da pri­je sve­ga prof­i­ti­ra­ju, držeći i održava­jući nemoćnu jedinku (u uslovi­ma u koji­ma je dove­de­na u nemoć) u mreži, ograničenu i sputanu! Nes­lo­bod­nu, samim tim i nesamostal­nu, ne-svo­ju, tuđu! Istori­ja i tradi­ci­ja su zagli­bile u tranzi­ci­ji i taj točak je sputan u okre­tan­ju, pa je sui­cid pošast i ovog doba. Kak­va je ulo­ga druš­ta­va i aso­ci­jaci­ja, često sek­tašk­ih rek­lo bi se, koje oštro osuđu­ju sui­cid kao živ­ot­ni stav i odluku, bez ljubavi za bližn­jeg koja je neophod­na za svaku prom­jenu! Nesta­lo je empati­je. Ne pati se ni u jed­ni­ni da bi se pročis­ti­lo; dru­gi se ne sluša i ne čuje, ne vidi, ne osjeća sem na ekran­i­ma mod­ernog doba iza­šlih iz podzemlja/skloništa (nužnih/ ili nužnik‑a)! Živi­mo među poten­ci­jal­nim „samoubi­ca­ma” čiji su vidokruzi slo­bo­da najčešće ograničeni mon­i­tori­ma raznih raču­nala. Tuđi­na­ma smo potreb­ni, kao hip­no­ti­sana gomi­la, jer tako se najlakše upravl­ja nama, tako smo pre­ciz­na cifra, podatak, kod i niš­ta mimo, niš­ta više. Stranci/ tuđin­ci! Tuđine su nam žig, rođen­jem ugravi­rani kod da se lakše čita­mo i uči­tava­mo u svim pros­tori­ma tuđin­skim čiji smo stanovnici/zatočenici.

    -

    -

    -

    -