O Rumeni Bužarovskoj

Lat­est posts by Bojana Milosavl­je­vić (see all)

     

    Udruženo staro i novo

    (Rume­na Bužarovs­ka, Osmi­ca, Booka, Beograd, 2020)

    Šta bi Rume­na Bužarovs­ka mogla da nam kaže više od ono­ga što je već učini­la u svo­jim prethod­nim zbirka­ma, pitate se. Mogla bi da pred­stavi junakin­je koji­ma niko nije dao pra­vo glasa do sada, one žene, devo­jke i devo­jčice, zatočene u ral­ja­ma živ­ota, koje žive na mar­gi­ni jednog repre­sivnog sis­tema i koje zna­ju i oseća­ju da su tako pozi­cioni­rane u društvu. Mera njenog fem­i­niz­ma, ovog puta, određe­na je njenom sprem­nošću i smelošću da u svo­joj prozi, preko­raču­jući patri­jarhal­no zadate granice, ali i normi­rane porodične stege, iskuša­va kra­jnos­ti žen­skog trpljen­ja one tirani­je koja je nor­mal­i­zo­vana u nji­hovim živ­o­ti­ma. Osobenost Bužarovsk­ine poet­sko-nar­a­tivne viz­ije mračnog i mahom pes­imističnog sve­ta ogle­da se u njenom pažljivom psi­hol­o­giziran­ju liko­va žena, upečatljivih po svo­jim sla­bosti­ma i nesavršenos­ti­ma, kroz poslovne, soci­jalne, porodične, finan­si­jske, lične i duboko intimne drame. Upra­vo je Osmi­ca, nje­na nova zbir­ka, objavl­je­na u Srbi­ji 2020. godine, za koju je autor­ka istak­la da sadrži udružene stare i nove, do sada čitaoci­ma nepoz­nate, priče, primer začara­nog kru­ga u kojem žena kao usaml­je­na jedin­ka pokuša­va da (pre)živi.

    Teme u Osmi­ci su obećava­juće, budući da direk­t­no i sme­lo postavl­ja­ju pitan­ja o koji­ma do sada nije bilo toliko reči u književnos­ti ili koji­ma barem do sada nije bilo dato cen­tral­no mesto, ali u izves­nom smis­lu i obe­spoko­java­juće, jer koliko god se autor­ka i njene pripovedačice trudile da razbi­ju tabue i društveno određene, vekovi­ma ucr­ta­vane zabrane, nesum­n­ji­vo karak­ter­is­tične za balka­n­sko pod­neblje, toliko pripovedač­ka situaci­ja zat­vara pod­jed­nako sve junak(inj)e u sebe bez mogućnos­ti izlaza ili bega. Ova zbir­ka bro­ji ukup­no devet priča koje se mogu označi­ti kao svo­jevrsne epi­zode, goto­vo film­skim kadrom zabeležene, odnos­no kao krat­ki odlom­ci iz svakod­nevnog živ­ota žena različi­tih živ­ot­nih dobi. To su kraće pripovesti o kriza­ma koje one doživl­java­ju i proživl­java­ju, katkad u vre­men­s­ki ograničen­im peri­odi­ma od sve­ga neko­liko sati, punim napetosti i beskon­ačnos­ti pon­avl­jan­ja. Osmi­ca je tem­atsko-motivs­ki het­ero­geni­ja u odno­su na prethod­ne Bužarovsk­ine pripovedne zbirke koje su objavl­jene u Srbi­ji – Moj muž, Niku­da ne idem. Iako su i sada u fokusu lepa bića, ove nove stare priče prikazu­ju prob­lematiku sla­man­ja ne samo žene kao indi­vidue, već žen­skog pola uopšte, neza­v­is­no od psi­hološke zrelosti ili soci­jalnog sta­tusa, pod pri­tiskom rigidnog patri­jarhalnog društ­va. To društ­vo nije nužno usmereno pro­tiv junakin­ja samih. Štaviše, nigde se eksplic­it­no ne prikazu­je stav društ­va kao takvog, već kroz reči i pos­tup­ke juna­ka i junakin­ja čita­lac može rekon­stru­isati sve mal­o­građanske kon­ven­ci­je. Žena posta­je (pre)nosilac i glas­nik one egzis­ten­ci­jal­no određene pozi­ci­je koja ilus­tru­je koliko ona, vapeći da naiz­gled bude spase­na iz destruk­tivnog sis­tema današn­jice i svakod­nevice, pokuša­va, mahom bezus­pešno, da spasi sama sebe. Svo­je junakin­je autor­ka smeš­ta u već poz­nate nepri­jat­nos­ti – nor­mal­i­zo­van­je zadi­ran­ja javnos­ti u ženske intimne prob­leme (Tinin prob­lem), prisil­jenost žene da osta­je i opsta­je u braku sa neu­računljivim muškarcem sum­n­jivih poslovnih poteza zbog dete­ta (Talasi), robo­van­je supruge i majke nepisan­im nače­li­ma društ­va koje nameće ženi potre­bu za opsesivn­im čišćen­jem kućnog pros­to­ra, te i njeno sla­man­je usled neis­pun­jenih obaveza (Uoči velikog tak­mičen­ja), bor­ba mlade žene sa dom­i­nant­nom svekr­vom oko pra­va na živ­otne pri­or­itete i usađen­im Edipovim kom­plek­som part­nera koji je toga nesves­tan (Meso za ručak), tak­mičen­je dve­ju ses­tara pred nepoz­na­tim gos­tom oko pre­vlasti u raz­gov­oru banalne prirode (Pri­bor za goste)… Ono što je nov­ina u Bužarovski­noj prozi jeste da se u Osmi­ci pojavlju­ju čak dve priče, delikatnog tem­atskog sklopa, u koji­ma su glavne junakin­je devo­jčice. Autor­ka do sada nije zadi­rala do ove tačke u žen­sku dra­mu za koju prvi put otvoreno pokazu­je da počin­je još u najrani­jim god­i­na­ma. Priča koja je imen­o­vana, indika­tivno, kao neduž­na deči­ja igra – Ćufte od bla­ta – prob­lema­tizu­je pitan­je iskust­va men­talnog i fiz­ičkog zlostavl­jan­ja kojim je zah­vaće­na ne samo žrt­va već i nje­na najbliža okoli­na, kao i posledice koje, u tajnos­ti, osta­ju kao tragovi na nji­ma i u nji­ma. U jed­nu nev­inu, nas­me­janu atmos­feru neimen­o­vani pripovedač smeš­ta devo­jčice Doru i Janu, dru­garice-komšinice, čije beza­zleno i čis­to družen­je dva puta preki­da Janin otac Aco, koji fiz­ič­ki nas­rće na Janu i nemilos­rd­no je tuče. Sam čin zlostavl­jan­ja prikazan je kroz dve per­spek­tive – kroz izostanak reak­ci­je same porodice žrtve, koja se pojavlju­je kao pasivni pos­ma­trač i kojoj je ovakav pri­zor deo svakod­nevice, i kroz Dorin strah neograničenih razmera. Neočeki­vani događa­ji uzroko­vaće kod nje, naoko odmereni­je, pasivni­je, svakako naivni­je i pros­to­dušni­je od Jane, psi­hološku lančanu reak­ci­ju i buduću deči­ju trau­mu, nagov­eštenu kratkim komen­tarom svez­na­jućeg pripovedača kako je Dora, ostavši bez reči i otvorenih usta, oseti­la neš­to top­lo i mokro ispod pan­talona (128). Nje­na dušev­na kon­verz­i­ja odi­gra­va se upra­vo u završni­ci priče. Pojavlji­van­je fiziološke reak­ci­je na strah je bla­go cen­zurisan odgov­or podsvesti devo­jčice pot­puno nepripreml­jene na užase sve­ta koji pos­to­ji oko nje. Tema nasil­ja, prisut­na od vre­me­na najnevini­jeg doba, daje još upečatljivi­je značen­je središn­je ide­je Osmice, a to je bez­nadežnost žen­skog položa­ja u društvu.

    Junakin­je Bužarovskinih priča često u svo­jim ne samo pus­tolov­ina­ma već i u svakod­nevn­im situaci­ja­ma dotiču iskustvene, psi­hološke i men­talne kra­jnos­ti. Priča koja otvara ovu zbirku – Tinin prob­lem – tem­atizu­je jed­nu naiz­gled običnu i ni po čemu poseb­nu temu, a to je odlazak mlade devo­jke kod ginekolo­ga. Među­tim, već samim naslovom sug­erisano je koliko je, kada su u pitan­ju takoz­vani žen­s­ki prob­le­mi, kon­cen­traci­ja samo na osobu kojoj je pre­gled neopho­dan, i to iz neg­a­tivne per­spek­tive, i koliko ona osta­je usaml­je­na u tome. Njeno telo se ne poš­tu­je, posta­je dos­tup­no svi­ma i svakome. Mesto gde bi tre­ba­lo da se žen­s­ka oso­ba oseća pri­jat­no, jer je odlaske kod ginekolo­ga društ­vo već pred­stavi­lo kao korak od kojeg žene zaziru, prikazu­je se kao visoko nepri­jateljs­ka ter­i­tori­ja. Žen­s­ka inti­ma se naruša­va, a narušava­ju je, paradok­sal­no, najviše upra­vo žene u čekaoni­ci, i to svo­jim pitan­ji­ma. Legit­im­iše se, van svake sum­n­je, ide­ja kako je svakome dozvol­jeno i dos­tup­no zadi­ran­je u samu unutrašn­jost žen­skog bića. Pripovedači­ca, pokaza­vši svoj primer, uni­verza­l­izu­je sam odlazak kod ginekolo­ga i ukazu­je na razloge zbog kojih žene zaziru danas od pre­gle­da, te se ne leče adek­vat­no i ne traže pomoć onda kada im je ona preko potreb­na. Ova priča obliko­vana je kroz goto­vo filmske kadrove, što nije retkost za Bužarovsk­ine tek­stove. Iako je rad­n­ja suštin­s­ki sta­tič­na, unutrašn­ji monolog glavne junakin­je je toliko sveobuh­vatan i hiper­re­al­is­tičan da se stiče uti­sak da, vizuelizaci­jom tek­s­ta, čita­lac može da pos­ma­tra kadar u kome se scene smen­ju­ju neverovat­nom brzi­nom.  Književne junakin­je Rumene Bužarovske svo­je pri­vat­no biće neretko obliku­ju kao funkcional­no sve­de­no ili pak sim­bolično usred­sređeno isključi­vo na utiske dru­gog, odnos­no na utiske sre­dine. Nji­hove psi­hološke pozi­ci­je odliku­ju se visokom netre­peljivošću, nesta­bil­nošću, ali i dubokom nesig­urnošću. Istoime­na priča u zbir­ci najs­likovi­tije ilus­tru­je imag­i­narno dno ambisa u kome junakin­ji­na egzi­s­ti­ra. U uvod­nom pasusu, koji otprve označa­va buduće lajt­mo­tivsko mesto pripovedan­ja, posred­nim sred­stvi­ma nara­torske sug­esti­je stvara se uti­sak težine njenog soci­jalnog položa­ja. Bez­i­meni svez­na­jući pripovedač u 3. licu jed­nine pred­stavl­ja Keti kao ženu, majku i suprugu iz sred­njeg nižeg staleža sa prob­lematičnom i pril­ično upit­nom finan­si­jskom situaci­jom. To je, među­tim, obliko­vano kroz sliku njene uporne i tra­jne zubobol­je koja potom uzroku­je niz njenih pogrešnih odlu­ka. U tom, na trenutke banal­nom, zdravstven­om prob­le­mu, lako rešivom, sadržana je čita­va tragi­ka ove priče, ali i šire, celokupnog društ­va, čiji je Keti reprezen­ta­tivni pred­stavnik. Na makro­planu čitao­ci pos­ma­tra­ju men­tal­ni i duhovni pros­tor Bužarovsk­ine kasabe u kojoj poje­d­inac ne uspe­va da se izbori sa mal­o­građanštin­om i surovom real­nošću koju oko nje­ga stvara­ju najbliže osobe. Sa druge strane, na mikro­planu prikazu­je se ambiva­lent­na pozi­ci­ja žene koja bi radi­je kupi­la skupu garder­obu, ne bi li zadivi­la svo­ju finan­si­js­ki dobros­to­jeću pri­jateljicu, nego izleči­la svo­ju zubobolju. Iako naiz­gled sama bira svoj usud, Keti će, zah­valju­jući sop­stven­im pos­tupci­ma, nesves­na mogućih fatal­nih posled­i­ca, u nemogućnos­ti da pari­ra namet­nu­tim društven­im nor­ma­ma, posta­ti istaknu­ta par­a­dig­matič­na figu­ra onog bolesnog, zatvorenog, pasivnog tradi­cionalnog dela sis­tema u kojem sla­ba jedin­ka ne uspe­va da opstane.

    Sagledana kao neizostavni deo celokupnog autorkinog opusa, Osmi­ca postavl­ja fun­da­men­tal­no pitan­je žan­rovskog određen­ja, ne samo u okviru Bužarovsk­ine proze već i savremene književnos­ti uopšte. Trans­formišući klasično shvaćenu struk­tu­ru kratke priče, ona stvara nekon­ven­cionalan hib­rid koji naliku­je na jed­nos­tavne prozne oblike, ali koji zapra­vo napuš­ta nji­hove for­malne granice. Taj nov i pot­puno orig­i­nalan književni oblik, svo­jevrsni tehnič­ki eksper­i­ment, posta­je plod­no tle za sve tem­atsko-motivske, stilske i jez­ičke novine na koji­ma Bužarovs­ka insi­s­ti­ra u ovoj zbir­ci. Bilo je potreb­no stvoriti for­mu koja može u sebe uključi­ti lirs­ki ton ispovesti, karak­ter­is­tično dnevničko hronološko zapi­si­van­je, ele­mente pripovesti, poje­d­i­načne osobenos­ti nov­ele i pripovetke, pop­ut karak­ter­i­zaci­je juna­ka zas­no­vane na upotre­bi jezi­ka i povezi­van­ju pos­tu­pa­ka sa nji­hovim psi­hičkim osobi­na­ma, te okre­tan­ja temama iz svakod­nevice, koje su dočarane kroz lokalni kolorit, nareč­ja i konkretizaci­ju zbi­van­ja. Autork­i­na trans­formisana krat­ka priča svakako da pose­du­je ele­mente karak­ter­is­tične za kraće prozne nar­a­tivne oblike, pop­ut rad­nje, zaple­ta, ras­ple­ta, dijalo­ga, ali su oni slabo razvi­jeni i podređeni ne samo saže­tom pripovedan­ju već i složenoj karak­ter­i­zaci­ji i oslika­van­ju žen­skih liko­va preko čijeg društvenog (ne)delovanja Bužarovs­ka želi da postigne kul­mi­naci­ju svakog poje­d­i­načnog tek­s­ta. Ovak­va for­ma dop­uš­ta im da oslo­bode svo­ju kreativnu energi­ju čak i kroz jadan­je o najlični­jim prob­lemi­ma. Razloge zbog kojih je doš­lo do žan­rovske anarhi­je u zbir­ci Osmi­ca tre­ba traži­ti u samim tek­stovi­ma, odnos­no, tačni­je, u nji­hovoj sadrži­ni i potre­ba­ma pripovedača i pripovedačica.

    Prom­e­na, a ujed­no i svo­jevrstan napredak, u Bužarovski­noj prozi vidljiv je i na planu njenog izraza. Ona piše hiper­re­al­is­tičn­im jezikom, očišćen­im svakog obli­ka ulepša­van­ja i metaforike. To su racionalne, objek­tivne, ekonomične rečenice u koji­ma pripovedači i pripovedačice teže da, što real­is­tični­je, pre­ne­su svu težinu zabeleženog trenut­ka. Oči­ta­va se jed­nos­tavnost u izrazu, koja je već posta­la stal­no mesto Bužarovskinih tek­sto­va. Takođe, moguće je uoči­ti pris­ust­vo velikog bro­ja jez­ičk­ih klišea. Kada se sagleda­ju kao inte­gral­ni deo pripovedne struk­ture i jed­na od iden­titet­skih odred­ni­ca samih junakin­ja, primet­no je da oni služe kao sred­st­vo pomoću kojeg junakin­je oprav­da­ju sve štetne stvari u svom živ­o­tu. Nji­ho­va karak­ter­i­zaci­ja mahom je zas­no­vana na upotre­bi jezi­ka. Žene-pripovedačice ovog puta žele da, ispoveda­jući se, (pro)nađu svo­je slušaoce i saput­nike koji će ih barem razumeti, ako ne I podržati. Znača­jnu ulogu u tome odi­graće čitao­ci kao zaseb­ni junaci Bužarovskinih priča, koji se aktuelizu­ju u tek­stu zah­valju­jući savre­menos­ti jezi­ka i svevre­menos­ti tem­atike. Oni se pojavlju­ju kao voa­jeri koji uži­va­ju u pos­ma­tran­ju ras­cepa jedne ličnos­ti. Istovre­meno, oni posta­ju pasivni sve­do­ci mučnih deša­van­ja neprikos­novenog zakona jačeg.

    Književno delo Rumene Bužarovske u svo­joj tem­ati­zaci­ji fem­i­nis­tičkog iskust­va pruža jedan od naju­verljivi­jih primera ženske stvarnos­ti. Iako se najviše kon­cen­triše na svakod­nevne nedaće, to ne znači da se autor­ka ne oslan­ja na tradi­ci­ju. Bib­li­js­ki motiv borbe braće Bužarovs­ka je u priči Pri­bor za goste rein­ter­pre­ti­rala i trans­formisala u temu nemogućnos­ti dve­ju ses­tara, Bele i Ade, da pron­ađu zajed­nič­ki jezik u sred­njim god­i­na­ma živ­ota.  O nji­hovom odno­su čitao­ci saz­na­ju iz per­spek­tive jedne od ses­tara, Ade, inače prikazane u velikoj meri kao pasivne, nepre­duz­imljive osobe, koja objašn­ja­va kako ih je splet nes­rećnih okol­nos­ti osu­dio na saživ­ot pun zam­er­an­ja, pre­baci­van­ja i među­sobnog ner­azumevan­ja. Cen­tral­ni događaj odi­gra­va se tokom ponovl­jene večere sa Belin­im pri­jatel­jem, za koga obe ses­tre veru­ju da je slep. Nji­ho­vo tak­mičen­je za pre­vlast tokom raz­gov­o­ra sa njim sas­to­ja­lo se od nepravilnog smen­ji­van­ja lju­tih pogle­da, banal­nih pre­baci­van­ja, zabrinute mimike i neartikulisane gestiku­lacije. Ova priča ilus­tru­je koliko je ljud­s­ki duh u vlasti naj­neo­bični­jih pori­va, koji se bude čak i u situaci­ja­ma kada nji­ho­vo pris­ust­vo nije očeki­vano. Duhovit preokret na kra­ju pokaza­će da gost uopšte nema nikakvih prob­le­ma sa vidom, te će zan­imlji­va ilus­traci­ja, prilože­na u zbir­ci, najbol­je objas­ni­ti kako se ljud­s­ki lik ne samo fiz­ič­ki već i psi­hič­ki trans­formiše u nez­dravoj kom­pete­tivnoj, porodičnoj atmosferi.

    Tam­n­im tonovi­ma obo­je­na savre­me­na pred­sta­va ženske intime, oliče­na u kon­stant­nom mučnom preispi­ti­van­ju egzis­ten­ci­je same, (samo)posmatranju, beskon­ačnoj brizi i nesavladi­vom strahu od tradi­cional­no shvaćenog neuspe­ha, s goto­vo neu­mit­nim nagov­eš­ta­jem trag­ičkog isho­da kao jedinog mogućeg razrešen­ja takvog mučen­ja, pre­rasla je Bužarovsk­ine prethod­ne priče. Sve­jed­no ko šta radi – stiče se uti­sak da su u sve­tu njene proze relacije žena-društ­vo, kao pred­sta­va odnosa poje­d­inac-celi­na, bile i ostale nepomirljive. Iako ovi tek­stovi izazi­va­ju smeh kod čita­la­ca, ovo nije humor koji okre­plju­je, regener­iše i pokreće, jer autor­ka ostavl­ja za sobom ide­ju rezi­gnaci­je. Istovre­meno mrač­na i svet­la umet­nost Rumene Bužarovske sve­doči na svoj osoben i jedin­stven način o trag­ičnom i usaml­jenom položa­ju žene u društvu, koja pati i fatal­no stra­da pod pri­tiskom beskrupu­loznog meh­a­niz­ma savremenosti.