O Rumeni Bužarovskoj

Bojana Milosavljević
Lat­est posts by Bojana Milosavl­je­vić (see all)

     

    -

    -

    Koliko smo (ne)spremni za Rumenu Bužarovsku?

    (Rume­na Bužarovs­ka, Moj muž, Booka, Beograd, 2014,

    Rume­na Bužarovs­ka, Niku­da ne idem, Booka, Beograd, 2019)

    -

    -

     

     

    Poma­lo u sen­ci nakon zbir­ki priča Žvrljo­tine (2007) i Osmi­ca (2010), Rume­na Bužarovs­ka srpske, a i balka­nske čitaoce osvo­ji­la je prodor­nom, duhovit­om, nes­vaki­dašn­jom i nima­lo patetičnom pro­zom dve­ju posled­njih objavl­jenih zbir­ki – Moj muž (2014) i Niku­da ne idem (2019), dobivši tit­u­lu „region­alne književne zvezde”. Nji­hov sadržaj je, na prvom mes­tu, odraz Bužarovskinog fem­i­niz­ma, njene umet­nos­ti i njenog poli­tičko-soci­ološkog aktiviz­ma u Sko­plju. Pros­ečan stanovnik Balka­na prob­lematiku sta­tusa i značen­ja bra­ka, među­sob­nih optuži­van­ja, (ne)udatih žena, odnosa među venčan­im i nevenčan­im part­ner­i­ma, nepre­mostivih raz­li­ka među članovi­ma porodice, depre­si­je, ličnog nezado­voljst­va, migraci­je, ljubo­more, pre­vare, fiz­ičke neprivlačnos­ti, fem­i­niz­ma, LGBT pop­u­lacije i dal­je kat­e­goriše kao nepri­jateljske tabu teme o kojim ne tre­ba ni pričati, ni pisati, a kamoli čitati. Tu modu „tišine” naj­glas­ni­je je, u posled­nje vreme na ovim pros­tori­ma, prek­in­u­la Bužarovs­ka, odlučivši da sve mora biti u znaku preispi­ti­van­ja i da se Šare­na rev­olu­ci­ja mora preneti i na pol­je književnos­ti što radikalnije.

    Zbir­ka priča Moj muž obuh­va­ta tri­naest priča u koji­ma su glavne junakin­je žene koje su istovre­meno i pripovedačice. Ove priče jesu i priče o tom „mom mužu”, ali su više priče o društven­im i porodičn­im (ne)prilikama, nasleđen­im obrasci­ma pon­ašan­ja, žen­skoj bor­bi za slo­bo­du gov­o­ra i izb­o­ra u svakoj sferi živ­ota, ali i žen­skoj bor­bi za brak i porod­icu, poli­tičkim, psi­hološkim, sek­su­al­nim i pitan­ji­ma men­talne higi­jene, o mal­oj naci­ji i ner­azvi­jenoj državi, koja uporno negu­je triv­i­jal­ni zadr­ti i folk­lorni patri­jarhat, pod­jed­nako zas­tu­pljen kod muškara­ca i kod žena, u svakoj sferi društ­va. Junakin­je i situaci­je jesu mahom stereotip­ne – nezado­volj­na žena zaroblje­na u monot­o­nom braku sa mužem koji ima osećaj više vred­nos­ti (Moj muž pes­nik); mla­da udovi­ca nesves­na svo­je tragedi­je, koja pokuša­va da nas­tavi živ­ot, odbi­ja­jući sva­ki vid pomoći (Supa); pre­vare­na žena koja pokuša­va muža da uhvati u pre­vari i time potvr­di svo­ju sum­n­ju (Preljub­nik); maj­ka uplaše­na za svo­je dete, koja ne ume da pri­h­vati čin­jenicu da sa njen­im dete­tom neš­to nije u redu (Geni); maj­ka suoče­na sa pre­dra­su­dama žena koje nisu majke i koje su odabrale kar­i­jeru kao svoj živ­ot­ni pri­or­itet (Otac); žena koja zadire u tuđu pri­vat­nost i žena koja zahte­va svo­ju pri­vat­nost (Osmi mart)… To, među­tim, nije mana zbirke. Napro­tiv. Kroz reči tih naiz­gled jed­nos­tavno pro­fil­isanih žena Bužarovs­ka će provući znača­jne filo­zofske pasaže o svakod­nevn­im razmišl­jan­ji­ma žena o živ­o­tu i samoak­tuelizaci­ji, prob­le­mu infe­ri­ornos­ti žene u odno­su na muškar­ca, prob­le­mu majčin­st­va i žen­skom sta­tusu u muškom sve­tu. U kući svake od njih pažlji­vo je oslikan soci­ološ­ki-ekonom­s­ki kon­tekst koji umno­gome određu­je zaplet, ali i ras­plet svih situaci­ja. Priča koja otvara zbirku – Moj muž pes­nik – koja delu­je obično, jed­nos­tavno i duhovi­to, zapra­vo je pokaza­telj nemoći žene da se, uprkos ličnom nezado­voljstvu, odupre društven­im stega­ma. Ona živi u braku bez (one suštinske) komu­nikaci­je, ona nije sposob­na da kaže suprugu da nju nje­gove pesme ne privlače, da joj nisu zan­imljive i da tu stranu nje­gove ličnos­ti ona ne ceni, jer sma­tra da je minor­na. Čini se, kako Bužarovs­ka ističe u inter­vjuu za nedeljnik Vreme, da mi naj­man­je raz­go­varamo sa ljudi­ma koji su nam najbliži, da od njih najviše kri­je­mo. Ona veru­je da je to posled­i­ca patri­jarhalnog društ­va u kome je žena nauče­na da laže i da skri­va od najbližih šta zapra­vo duboko u sebi oseća. Na taj način i pred­stavl­ja svo­je junakin­je u zbir­ci, pomerene i gur­nute u stranu zarad „ost­vari­van­ja” patri­jarhalnog ide­ala, koji se vrlo živo negu­je čak i među njen­im savre­meni­ca­ma. Ilus­tru­je nedostatak raz­gov­o­ra i proste razmene iskrenih reči među supružnici­ma, posledice koje nas­ta­ju zbog toga. Žena u priči Moj muž pes­nik radi­je bira sop­stveno nezado­voljst­vo, kako bi izbegla „bespotreb­nu raspravu”, umesto muževl­jevog mogućeg razočaranja.

    Prisvo­j­na zameni­ca „moj” u naslovu, kako i sama Bužarovs­ka ističe u svo­jim inter­vjuima, sto­ji kao evi­dent­na ironi­ja u odno­su na sam sadržaj zbirke, u kojoj priče jas­no ilus­tru­ju da neš­to ne posta­je „moje” samo zato što je pred­met „moje” žel­je. Takav strah žene, oličen u potre­bi i nesves­nom pokuša­ju da neš­to što je „njeno” ne pri­pa­da nikome dru­gom, najbol­je je oslikan u priči Preljub­nik, u kojoj pre­vare­na žena poste­peno razlaže svo­ju sum­n­ju da je suprug vara. Ona nije patetič­na, napro­tiv. Ona je pot­puno sves­na situaci­je u kojoj se nalazi. Ono što njoj smeta nije čin­jeni­ca da je suprug vara, već to što od nje­ga ne dobi­ja priz­nan­je, uprkos svo­jim ver­bal­nim napadi­ma. Kul­mi­na­cionom tačkom se priča i završa­va – pre­vare­na žena sto­ji naspram supru­ga i njene ljubavnice, kon­ačno ost­varivši ono što je želela. Među­tim, kul­mi­naci­ju na koju Bužarovs­ka želi da skrene pažn­ju deša­va se neš­to rani­je, oliče­na u kratkom mono­logu majke pre­varene žene: „Priberi se… On ti je muž. Ti si ga izabrala, ti tre­ba da ga trpiš. Razvod ne dolazi u obzir. (Bužarovs­ka 2014: 34)” Ovak­va situaci­ja, uz niz situaci­ja iz ostal­ih priča, posled­i­ca je vrlo upornog živog opsta­jan­ja rigid­nih for­mi patri­jarha­ta, koji se pažlji­vo i per­fid­no negu­je u našem društvu. Kako je poz­na­to, a kako i Bužarovski­na proza sve­doči, mesto žene u balka­n­skim društvi­ma i dal­je je neo­dređeno, dok je njeno pol­je kre­tan­ja često uslovl­jeno spol­jašn­jim fak­tori­ma i tuđim žel­ja­ma. Autor­ka svo­jom zbirkom želi da obelo­dani sve istine, sve poteškoće žena, sva sramot­na razmišl­jan­ja, sve prećutne oseća­je gađen­ja i indi­firent­nos­ti pre­ma sve­mu što je oko nje i što joj je namet­nu­to u životu.

    Psi­hol­o­gizaci­ja svih žen­skih liko­va izve­de­na je temeljno i pre­cizno. Iako su to mož­da već viđene žene, nji­hovi unutrašn­ji monolozi i nji­hovi dijalozi sa ostal­im likovi­ma u priča­ma otkri­va­ju o nji­ma ono najin­timni­je, intri­g­antne i opasne situaci­je u koji­ma se nalaze ili su se nalazile i iskre­na razmišl­jan­ja i pre­mišl­jan­ja. Ove priče su, pre sve­ga, kratke epi­zode o svakod­nevn­im nedaća­ma žena, od onih najsit­ni­jih do onih egzis­ten­ci­jal­nih. Jezik kojim Bužarovs­ka piše toliko je hiper­re­al­is­tičan i živ da će čita­lac na momente pomis­li­ti da čita sop­stvene unutrašn­je monologe. U jadan­ju svake od junakin­ja oseća se doza iskrenos­ti, oča­jan­ja ili pot­pune rezi­gnaci­je. Priče nisu samo ženske ispovesti; u poje­din­im trenuci­ma stiče se uti­sak da se te žene direk­t­no obraća­ju čitaoci­ma, tražeći sagov­orni­ka, saput­ni­ka, neko­ga ko ih razume, ko saoseća i ko ih ne osuđu­je. Iako su sve priče ispovesti, to nije spreči­lo Bužarovsku da men­ja pripoved­ni diskurs iz priče u priču. Zbir­ka Moj muž obuh­va­ta gov­ore najra­zliči­ti­jih žena – i onih obra­zo­vanih, i onih mater­i­jal­no situiranih, i onih siro­mašnih, i onih u sta­bil­nim, i onih u nesta­bil­nim brakovi­ma, i onih koje su majke, i onih koje ne žele da budu majke, i onih koje su emo­tivno ili soci­jal­no zapuštene, i onih koje su kar­i­jeristk­in­je, i onih koje nisu, i onih koje neko čeka kod kuće, i onih koje su same na sve­tu i kao takve same sebi dovoljne. Prvo lice jed­nine omogući­lo je autor­ki da kri­tič­ki pred­stavi ne samo žene, već i iden­titete muškara­ca kroz nji­hove pro­fe­si­je (pes­nik, ginekolog, poli­ca­jac, muz­ičar) i kroz oči nji­hovih supru­ga, što je za ovaj pros­tor i uobiča­jeno, a žene kroz vezu sa muže­vi­ma i porod­i­com. Taj živi jezik junakin­je čini pre­poz­natljivim; u cen­tar nji­hove priče postavl­ja se sukob između pri­vatnog i javnog, očeki­vanog i realnog i odnos moći između žena i muškara­ca. Bužarovs­ka je pažlji­va u kom­pono­van­ju zbirke i priča. U priča­ma pos­to­ji kul­mi­na­ciona tač­ka, ali ona ne donosi onu vrstu obr­ta i promene koju čita­lac očeku­je. Ti obr­ti su nefunkcional­ni, jer se veći­na priča završa­va isto kako je i počela – u istoj tač­ki, uprkos određenom, naiz­gled grada­tivnom, kre­tan­ju likova.

    Za raz­liku od priča iz zbirke Moj muž, čije su glavne junakin­je žene, u novoj zbir­ci Niku­da ne idem to su i muškar­ci, ali i jedan dečak. U tim priča­ma Bužarovs­ka se i dal­je bavi istim prob­lemi­ma, ali nji­ma doda­je i jed­nu novu dimen­z­i­ju – uzroke i posledice migraci­je velikog bro­ja Make­donaca, ekonom­s­ki i mater­i­jal­no različi­to situiranih. Priče pogađa­ju svakog ko dolazi sa ovih pros­to­ra, sa pros­to­ra bivše Jugoslav­i­je i Balka­na uopšte – i one koji su emi­gri­rali i one koji su ostali. Bužarovski­na priz­ma liko­va i deša­van­ja u priča­ma je region­al­na, a ne nacional­na. To je mož­da jedan od osnovnih razlo­ga što je brzo stekla veli­ki broj obožavala­ca na pros­toru Balka­na. Nar­o­di sa ovih pros­to­ra ima­ju slične men­tal­itete, žive u sličnom društven­om i državnom ure­đen­ju, odrastali su u istovet­nim istori­jsko-soci­ološkim okol­nos­ti­ma. U žiži je sada odnos lokalnog i glob­alnog, sukob onih „koji su otišli” i onih „koji su ostali”, „naših tamo” i stranaca ovde. Bužarovs­ka je za VICE istak­la jed­nu bol­nu istinu o živ­o­tu današn­jeg migran­ta, koja umno­gome objašn­ja­va njenu posled­nju zbirku i njenu tem­atiku, a to je da su odlas­ci i dolas­ci deo našeg svakod­nevnog živ­ota, ali da to ne men­ja čin­jenicu da ostavl­ja­ju tra­jne posledice po ono­ga ko odlazi i po ono­ga ko osta­je i koji biva ostavl­jen. Takve posledice na prvo čitan­je mož­da nisu očigledne kod poje­dinih liko­va-migrana­ta, ali to ne znači da one izosta­ju. Nove priče prate likove koji se nalaze na „niči­joj zemlji” – između dru­gači­jeg i nepoz­natog sve­ta, kom pokušava­ju da se dod­vore (što je često praćeno nji­hovim kom­plek­som infe­ri­ornos­ti) i domovine Make­donije (Čiro­ki crve­na). Ta nemogućnost pomiren­ja dva­ju suštin­s­ki različi­tih živ­ota reflek­tu­je se i na međuljudske odnose (Vaza). U priči Čiro­ki crve­na Bužarovs­ka prikazu­je porod­icu koja, iako odlazi u Ameriku, zemlju sno­va napred­nu u svim sfera­ma, nije u mogućnos­ti da se odupre onom rural­nom, pros­tom i prim­i­tivnom u sebi. Oni pos­ma­tra­ju LGBT pop­u­laciju kao neš­to sramot­no, nepri­h­vatlji­vo za patri­jarhal­ni sis­tem vred­nos­ti, koji oni žele da negu­ju ma gde se našli u sve­tu. U ovoj priči i priči Sika prob­lema­tizu­ju se pitan­ja karak­ter­is­tič­na za ljude koji su emi­gri­rali iz svo­je zeml­je u potrazi za boljim poslom, okoli­nom, pros­to živ­o­tom – pitan­je odlas­ka i povrat­ka, razd­va­jan­ja od porodice i pri­jatel­ja, kom­plek­sa niže vred­nos­ti u novoj sre­di­ni, nezain­tereso­vanos­ti za bivši živ­ot i teskobe zbog ponovnih sus­re­ta sa najbliži­ma. Priča Sika ilus­tru­je teskobu mlade žene uzroko­vanu mogućim ponovn­im sus­re­tom sa ocem i bratom, nakon niza god­i­na razd­vo­jenos­ti. U pitan­ju je jed­na stereotip­na sli­ka – uda­jom za stran­ca, mla­da žena seli se iz Make­donije u Ameriku, gde otpočin­je nov živ­ot i stvara porod­icu. Melan­holi­ja za „svo­jom zemljom” poseb­no je obuz­i­ma na pomisao na staru sim­pati­ju iz sred­njoškol­skih dana, sa kojom raz­men­ju­je ime­jlove. Iz nje­gov­ih poru­ka i opisa ona crpi sve ono najlepše što joj je obeleži­lo det­injst­vo i odras­tan­je, čak i ono što nije pos­to­ja­lo. Sa druge strane, komu­nikaci­ja koju ima sa ocem pred­stavl­ja joj naviku, dnevnu obavezu koju nika­da ne preskače, ali koja je optereću­je. Do sus­re­ta sa ocem dolazi zbog nje­gove naprasne bolesti, koja sa sobom povlači niz real­nih prob­le­ma jednog migran­ta – nedo­voljno nov­ca za povratak, ograničeno vreme puto­van­ja, nelagod­nost zbog ponovnog susreta.

    Lokalni iden­titet juna­ka sto­ji naspram ostat­ka sve­ta, kao neš­to čemu se poje­d­inac ne može odupreti; nje­gov speci­fičan mater­n­ji jezik, nepoz­nat drugi­ma, pred­stavl­ja se kao neš­to egzotično i nesh­vatlji­vo stranci­ma, a sramot­no i teskob­no onome ko se njim služi. Tak­va je uvod­na priča Vaza, u kojoj je pripovedač mla­da uda­ta žena, opsed­nu­ta odno­som svo­jih pri­jatel­ja Engleza, koji su u njen­im oči­ma znat­no napred­ni­ji, kul­turni­ji, ekstrav­a­gant­ni­ji u odno­su na nju i njenog supru­ga. Njen unutrašn­ji monolog teče jed­nos­tavno – nju muči bespar­i­ca, ona želi skupocene stvari jer sma­tra da će je to usreći­ti i da će to, podsves­no, pomoći da sa uma skrene svo­ju najveću brigu – to što ona i njen suprug Nino još uvek nema­ju dece. To je neš­to o čemu ona, među­tim, ne raz­go­vara ni sa kim. Uprkos tome, njeno pri­vat­no vrlo brzo posta­je javno, što Bužarovs­ka poseb­no želi da naglasi kao veli­ki prob­lem današn­jeg društ­va. Okoli­na daje sebi za pra­vo da komen­tar­iše naglas da li imamo ili nemamo nov­ca, decu, zaš­to ih nemamo, zaš­to imamo samo jed­no dete, da li smo imale abor­tus, zaš­to smo imale kada tolike žene nema­ju decu, a žarko ih žele, kako vaspi­tava­mo svo­ju decu. Pored novog kon­tek­s­ta u ovim priča­ma, Bužarovs­ka zadrža­va teme iz onog osnovnog kru­ga svog intereso­van­ja iz prethod­ne zbirke – lično nezado­voljst­vo koje eskali­ra tek u poređen­ju sa drugi­ma (Vaza), trau­matič­na iskust­va iz det­injst­va koja umno­gome određu­ju pojed­ince u zrelom dobu, pop­ut nevere roditel­ja (Tu sam, niku­da ne idem), nes­posob­nost majke, nezado­voljne i depre­sivne žene, da dopre do svog dete­ta, pri­h­vata­jući nepod­nošljiv način živ­ota zbog izostan­ka snage da se bori (Osmi mart), (samo)spoznaja sop­stvene sreće tek po uoča­van­ju tuđe nes­reće i tuđeg nezadovost­va (Meduza).

    Bužarovs­ka mož­da naiz­gled ne piše o hero­ina­ma, već o običn­im žena­ma, žena­ma-žrt­va­ma svo­jih ili tuđih očeki­van­ja, koje nisu niš­ta man­je vredne ili zan­imljive. Te žene jesu hero­ine, zato što su se usudile da gov­ore ono što svi mi mis­limo, ono što nas muči, bilo to triv­i­jal­no ili ne, ono što nas koči u svakod­nevnom funkcionisan­ju. Čak i u priča­ma u koji­ma su muškar­ci pripovedači, autor­ka želi da pokaže neke uni­verzalne istine koje pogađa­ju oba roda. For­mom kratke priče, koju kri­ti­ka ističe kao njenu najveću vred­nost, Bužarovs­ka uspe­va da kroz reči svo­jih liko­va, jezikom običnih lju­di, objas­ni sve tabue i poteškoće balka­n­skog društ­va, a da prit­om ni naj­man­je ne patetiše i klišeizira, već ih sagle­da iz jednog novog ugla – ulga stvarnosti.

     

     

     

    -

    -

    Izvori:

    https://www.vice.com/rs/article/zmzvwy/rumena-buzarovska-za-vice-o-zenskom-pismu-braku-i-bestseleru-moj-muz  20.9.2019

    https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1546683, preuze­to 20.9.2019.

     

     

     

     

     

    -

    -