O Srđanu Tomiću

Ana Mitić Stošić
Lat­est posts by Ana Mitić Stošić (see all)

    ČOVEK U ŠANCU VREMENA

    (Srđan Tomić, Deca u magli, Udružen­je književni­ka Vran­ja, Vran­je, 2020)

    Deca u magli treći je roman auto­ra Srđana Tomića i pred­stavl­ja svo­jevrsni nas­tavak nar­a­ti­va nje­gov­og romana Buđen­je usnu­log. U novom romanu se pon­avl­ja­ju i vari­ra­ju određe­na istori­js­ka pitan­ja i teme, opet se promišl­ja o znan­ju i isti­ni, o Tvor­cu i veri, o ljubavi, ženi i dru­go. Buđen­je usnu­log ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu 2007. godine i pred­stavl­ja dobru pre­poruku za čitan­je o bro­jn­im preoku­paci­ja­ma ovog auto­ra. On se sada opre­de­lio za jedan važan, a skra­jnut istori­js­ki trenu­tak iz živ­ota Vran­janaca, u koji je, u svom pre­poz­natljivom stilu, utkao niz med­itaci­ja i bro­jne dijaloge juna­ka, koji­ma je oslikana nji­ho­va men­tal­na sna­ga, kao i atmos­fera. Uoča­va se nemi­ran istraži­vač­ki duh, zain­tereso­van za tajne ovog sve­ta, koji ne pri­h­va­ta laži i obmane koji­ma je čovek pre­plavl­jen. Tako, kroz viđen­ja i sećan­ja juna­ka ovog romana Dušana Šunte, čitao­ci su u mogućnos­ti da proči­ta­ju neš­to više od ono­ga što su učili u školi, saz­nali iz medi­ja. Sig­urno će im ova veš­to ispripovedana priča donek­le otkri­ti skri­vane istine, ali i probu­di­ti znatiželju da, kad sklope posled­nju stran­icu knjige, i sami prošire svo­je saz­nan­je o onome tek naslućenom u proči­tanom, da potraže istinu ili prav­du koju istori­ja i istoričari ne poz­na­ju ili ne priznaju.

    Na osnovu novin­skog član­ka, dak­le, istini­tog događa­ja, uz svo­je likove, veo­ma mudro i veš­to, Tomić gra­di priču o žrt­va­ma za odbranu Vran­ja 1915. godine, u bici koja se odi­grala 16. i 17. okto­bra, kada je neo­bič­na „vojskaˮ uspela da se odupre nepri­jatelju 48 časo­va. Naime, „Poli­tikaˮ je 14. okto­bra 1936. godine objav­i­la članak o odbrani Vran­ja dvade­set god­i­na rani­je kako ovaj pod­vig ne bi bio zab­o­ravl­jen. Kako se navo­di u članku koji je dat umesto pred­gov­o­ra, čeka­jući Fran­cuze sa Sol­un­skog fronta, Vran­jan­ci su dočekali Bugare, odnos­no, umesto oslo­bod­i­la­ca dočekali su oku­pa­tore. Na pazarni dan, Vran­jan­ci su očeki­vali saveznike, a došla je bugars­ka kon­jič­ka patro­la koja je iza­z­vala pomet­nju i paljbu. Učitelj Mile Cupara, sa još dvo­ji­com, obezbe­dio je puške i muni­ci­ju. Gim­naz­i­jal­ci i osta­la deca, ran­jeni­ci i star­ci, kao i lju­di sa pijace koji su se tu zatek­li, iskopali su rov – šanac na lin­i­ji Raš­ka-Asam­bair. Naprav­ili su barikade uz pomoć kojih su uspeli da zadrže bugarske vojnike van varoši. Tako su omogućili da se evakuišu držav­na i okruž­na bla­ga­j­na i ran­jeni­ci iz Vran­jske bolnice.

    Nakon pet­naest nenaslovl­jenih poglavl­ja, na kra­ju knjige dat je pogov­or koji informiše podaci­ma o bugarskim zver­stvi­ma u toku rat­nih god­i­na i o Sve­tim sur­duličkim mučenici­ma. Recen­zen­tk­in­ja romana, književni­ca Gor­dana Vla­jić, umešno ga je defin­isala: „Književno delo sa naslovom Deca u magli jeste po svim svo­jim odlika­ma mod­er­an roman u kojem se sklad­no, zanats­ki i misaono, prepliću epsko pripovedan­je i delikat­na pišče­va oseća­jnost različi­tih tananos­ti. (…) on oku­pl­ja svo­je čitaoce i zadrža­va ih u netrem­ičnom doči­ta­van­ju ove knjige, gradeći čvrstu i sug­es­tivnu kon­struk­ci­ju romana koji je istovre­meno rat­ni, istori­js­ki i esejistički.ˮ

    Rad­n­ja romana počin­je na železničkoj stani­ci u Vran­ju dijal­o­gom dva neo­bič­na pri­jatel­ja – Mile­ta Cupare i Dušana Šunte – pri­jatel­ja koji uglavnom ima­ju opreč­na mišl­jen­ja i stavove po svim pitan­ji­ma. Ipak, ova dva juna­ka pred­stavl­ja­ju celinu i stožer oko kojeg se okreću svi ostali učes­ni­ci, a i sami se oseća­ju bol­je i bezbed­ni­je jedan kraj dru­goga. Oni su sna­ga koja se prelila u neo­bičnu vojsku koja bez njih mož­da ne bi uspela da tako i toliko odol­e­va nes­razmer­no bro­jni­jem i jačem pro­tivniku. Sa nji­ma počin­je i završa­va se ova priča – oni pred­stavl­ja­ju prsten kom­pozi­ci­je u koji je smešte­na galer­i­ja drugih liko­va, pejzaž noći i dana, Vran­je i nje­go­va odbrana. U nji­hovoj karak­ter­i­zaci­ji uoča­va se kon­trast koji je slikovi­to dat i kroz nji­hove pos­tup­ke: Mile je ner­vozno šetao na per­onu, a Dušan str­plji­vo sedeo i čekao „oslo­bo­d­i­o­ceˮ. Već u ovom delu romana uoča­va se važnost Dušanove per­spek­tive kome se daje daleko veći pros­tor za ispol­ja­van­je, pa redove ispun­ju­ju nje­govi monolozi, sećan­ja i zapisi, dok se Mile­tov glas čuje ređe, jer je on najčešće samo slušalac. Naposletku, može se sasvim slo­bod­no uspostavi­ti para­lela između auto­ra i Šunte – čini se da je kroz juna­ka autor uspostavio svoj alter ego. Pred­stavl­jen je kao nar­o­d­ni hećim, vrač i biljober, kojeg su, zbog toga, morali mno­gi da sluša­ju i onda kada to nisu želeli, a kao otk­lon od sve­ga što gov­ori, proz­vali su ga Šun­ta, želeći da ga okarak­ter­išu kao ludog i da pokažu da nema ozbiljnos­ti u nje­gov­im reči­ma: „Šuntin živ­ot je bio van svake dogme, dok­trine ili rit­u­ala. Ipak, nje­mu nije bilo suđeno da ljudi­ma pre­nese glas razu­ma za koji je on mis­lio da je istinit.ˮ Među­tim, istaknu­to je da za ljude van Vran­ja on to nije i da pred­stavl­ja jedan glas razuma.

    Svi junaci su psi­hološ­ki, etič­ki, jez­ič­ki i soci­ološ­ki portreti­sani, upečatljivi su i funkcional­ni. Po važnos­ti i širi­ni karak­ter­i­zaci­je izd­va­ja se upra­vo Dušan Šun­ta, koji je osvetl­jen na više mes­ta, iz više per­spek­ti­va. Pored sve­ga osta­log, Dušan je nekadašn­ji trgo­v­ac, koji se vid­no i tra­jno prome­nio nakon jednog događa­ja na Vraž­jem kamenu, gde je često provo­dio svo­je vreme u molitvi i raz­im­išl­jan­ju. Nje­ga intere­su­ju tajne ovog sve­ta, pa gov­ori o postanku sve­ta iz zlatnog vasel­jen­skog jaje­ta, o Bogu i veri, nau­ci i religi­ji, o Vran­janci­ma i Srbima, o duši i telu, prošlosti i budućnos­ti, politi­ci i birokrati­ji, sve­tosti i sve­tu, svesti i podsvesti, sreći i smis­lu čovekovog živ­ota, o isti­ni, strahu, besmis­lenos­ti rata i dru­go. Tako se uspostavl­ja čita­va mreža tema i moti­va koje autor per­cipi­ra i prikazu­je iz per­spek­ti­va drugih juna­ka oku­pljenih oko istog prob­le­ma u kojem su zatečeni – kako oni koji se brane, tako i oni koji napada­ju zarad nejas­nih ciljeva.

    Šun­ta, takođe, gov­ori o ljubavi kao vrhovnoj vred­nos­ti i mudrosti, i o samo­spoz­na­ji kao osnovi za razumevan­je lju­di i sve­ta: „Razumevan­je dolazi iz srca. (…) U razumevan­ju ljud­skog bića leži razumevan­je prirode koju otkri­va zakon stvaran­ja. Jedi­no je ljubav izvan zakona i izvan razuma.ˮ On nas kao pravi volh pod­seća na sve ono što je čovek neka­da znao, pa zab­o­ravio: „Kon­ač­na pobe­da svake duše je kad se čovek izdigne iznad mater­i­jal­nih stvari. (…) Tako priče o Dio­genu, koji pot­puno nag živi u bure­tu i Jovanu Krstitelju, obučenom u neš­tavl­jenu kozju kožu posta­ju jas­ni­je. (…) Ko bi danas neš­to poverovao takvim skit­ni­ca­ma i pros­jaci­ma, koje u Vran­ju nazi­va­ju  ̓božjim ljudima’?ˮ Pokazu­je pot­punu empati­ju pre­ma svim ljudi­ma, pa i pre­ma nepri­jatelji­ma. Nadi­lazi sebe u božan­skoj ljubavi koja ne osuđu­je i miri se sa real­nim poretkom u sve­tu kakav jeste. Seća se Hris­tovih reči iz Bib­li­je: „Dok ne postanete kao deca, nećete ući u Carst­vo nebeskoˮ, pa zaključu­je: „Ovi naši su po nje­gov­oj meri. Samo da ne završe raza­peti na krst kao on…ˮ

    Dušan ne šte­di sebe i neu­morno poduča­va gim­naz­i­jalce koje hrabri u odsud­nim trenuci­ma. Među nji­ma su nje­gov unuk Petar, zatim Sto­jan, Mertek, Čukl­ja, Šiško i Polut­ka, kome postavl­ja delikat­na pitan­ja i postiže to da ovaj izuze­tan učenik osta­je bez odgov­o­ra: „Ne možeš ni da znaš, sve dok na mis­leće ljude gledaš kao na šun­tave. Između stvarnog znan­ja i obra­zo­van­ja pos­to­ji raz­li­ka. (…) Jedan mis­li svo­jom glavom, a dru­gi pon­avl­ja tuđe mis­li kao svoje.ˮ On je radostan što će ovi mladići, ako prežive, posta­ti mis­leći lju­di, jer im je usa­dio crv sum­n­je. Poneće i svo­je nadimke u svet, jer u Vran­ju retko ko osta­je bez njih.

    Autor kroz šalu i niz komičnih i vrcav­ih dijalo­ga dolazi do priče, pripove­da je i privo­di je kra­ju. Fab­u­la je celovi­ta, hronološ­ki prati uzročno-posledični tok odvi­jan­ja rad­nje u pros­toru i vre­menu. Stil je jez­grovit, a jezik živ i sug­es­ti­van, sa čes­tim poslovičkim izraz­i­ma: „Čovek se vezu­je za reč, a vol za rogovi.ˮ, „Stra lojze brani.ˮ,  „Ovca se ceo živ­ot boji vuka, ali je uvek šiša, muze i zakol­je ovčar koji brine o njoj.ˮ Kratko, ali dobro su opisani i stari čet­nič­ki učitelj Mile Cupara, kapetan Jovan Pešić, koman­dant bugarske vojske i poručnik koji ulazi u Vran­je, u čiju svest i mis­li pripovedač veš­to prodire, kao što to čini i u obliko­van­ju goto­vo svih juna­ka. Izuzetno dinamično naslikani su i likovi koji su epi­zodični: Milo­jko i Milanče, Musa i Tisa, Kac­ul­ja i Karča, Čiče i Miče, Murča i Čuljko, Menko i Husein. Na taj način, Tomić je aut­en­tično dočarao sliku dvod­nevne borbe, „vran­js­ki Vidov­dan dvade­se­tog vekaˮ, koji tre­ba da probu­di kao glas trube sve nas, „usnuleˮ, sto god­i­na kas­ni­je, da nas pod­seti na nje­ga, da se ne zaboravi.

    Mladići su odlučni da uđu u rat koji počin­je, ali i star­ci, žene i ran­jeni­ci, dok je pra­va vojs­ka bila na Sol­un­skom fron­tu: „E tako je srce na Jevropu u ovo malecko Vran­je i u ova deca. Što se neka dru­ga deca iz Jevrope ne digoše da ovako brane svo­je varoši, nego baš naša? Glavom u maglu. Ali tako je kazano. Mi samo sprovodi­mo volju Gospoda.ˮ Vran­jan­ci, mož­da još uvek nenaviknu­ti na slo­bo­du (oslobođeni od Tura­ka tek 1878.godine), navikli da su na grani­ci, živo očeku­ju Fran­cuze, razmišl­ja­ju o trgovi­ni i ostal­im potre­ba­ma došl­ja­ka radi lične mater­i­jalne koristi. U polilogu vran­jskih domaći­na, čor­badži­ja, adži­ja, filo­zo­fa, stu­de­na­ta, sel­ja­ka, čuje­mo nji­hove stavove o aktuel­nim temama. Gov­ori se o mladići­ma koji su do juče često bili u među­sob­n­im čarka­ma i tuča­ma i o nji­hovoj sadašn­joj jedin­stvenos­ti i sprem­nos­ti za odbranu.

    Ovi bor­ci, među koji­ma ima i onih koji su preživeli i do tri rata, zna­ju šta rade, nose u sebi pravi moral i ima­ju zvez­du vodilju, a to je slo­bo­da za svo­je potomke. Smisao je odbran­i­ti Vran­je. Preživeti? To je već neš­to dru­go. Cilj je umi­rati za ide­ale i hrabro, redom, od star­i­jih ka mlađi­ma koji bi tre­ba­lo da opstanu, da se žene, i da tek strada­ju od svog živ­ota. Dijalozi ili monolozi liko­va koji su goto­vo uvek dati u paru, uglavnom star­i­ji : mlađi, ono je što bi tre­ba­lo da se upi­je u pore čitao­ca koji može biti bilo koje nacional­nos­ti ili verske pri­pad­nos­ti – sva­ki će oseti­ti istinu. Ona isi­ja­va iz svih reči ovih netip­ičnih rat­ni­ka u šan­cu, u noći koja sim­bolično oslika­va živ­ot. Bor­ba je neprestana i kao što se kaže u Sve­tom pis­mu: bdite i molite se, ovde je: bdite i borite se. Nema spa­van­ja ni kada ti telo klone. Nema hrane i kad si gladan. Hrani se bor­bom, hrani se pobedom – to je poru­ka. Bori­ti se za svoj i tuđ živ­ot i žal­i­ti za mrtvim duša­ma, jer, ne znamo nika­da zaš­to su one bile baš na toj strani i za čije račune su otišle sa ovog sve­ta. Voleti čove­ka. Voleti živ­ot. Ne kvar­i­ti Bož­je planove. U sce­na­ma sa kratkim isečci­ma iz dijalo­ga koji su tra­jali mno­go duže nego što su u redovi­ma romana, čuje se jedin­stven glas, trezven, Božji i svači­ji. Ovde se niko ne osuđu­je niti napa­da, svako gov­ori iz svog ugla, svako pos­ma­tra to parče neba i delić sve­ta koji mu je dat da vidi ovde i sada, jer, kako Šun­ta reče: „celi­na istine je od čove­ka sakrive­naˮ. U nje­gov­oj izjavi da piše kako bi ispunio prazan pros­tor u znan­ju i poz­na­van­ju istine koju će čitati onaj ko tre­ba kad za to dođe vreme, kao da se otkri­va i smisao pisan­ja ove knjige i autorove svesti o tome da se pra­va vred­nost dela često uoča­va mno­go kas­ni­je od trenut­ka objavlji­van­ja, a mož­da su čitao­ci nesprem­ni za razumevan­je napisanog. Može se pret­postavi­ti da je to razlog što se i sama isti­na u romanu na više mes­ta prob­lema­tizu­je: „Ako je Bog jedan, kako jedan isti čovek može nekome da bude oslo­bod­i­lac, a dru­gome oku­pa­tor? Stare knjige su u pravu, sve je var­ka i san. Sva­ki ugao gledan­ja ima svo­ju istinu. Da je isti­na jed­na i nepromenlji­va, videla bi se isto otkud god da je pogledaš. Isti­na je dogov­or­na naukaˮ, mudrovao je Dušan Šun­ta. Sveštenik Čerek zaključu­je: „Nau­ka i knjige tre­ba da obezbe­de mir. A mi nemamo mir. Sve je pro­tiv čove­ka, a kao za nje­go­vo dobro. To znači da je isti­na veš­to skrive­na, a mi robovs­ka rad­na sna­ga ono­ga ko zna to što ne piše u našim knjiga­ma. (…) Tre­ba da se vrnemo na molitvu i pravu nauku. Na svete knjige starostavne! Ako smo mi sa Boga, i Bog će s nas!ˮ Na kra­ju, u posled­njem poglavlju romana, još jed­nom se pon­avl­ja opom­e­na: „Pra­va ljud­s­ka isti­na ne pos­to­ji. Pos­to­ji samo raspoložen­je pre­ma neče­mu što se zove isti­na. Jedi­no je ’Bož­ja isti­na’ pra­va isti­na. Ona se ne izgo­vara. Nasluću­je se. (…) Ismevani zbog mladih i sedih god­i­na, bran­io­ci Vran­ja će dugo biti uzor ostal­im rat­nici­ma na Sol­un­skom polju. A onda će se, po običa­ju, sve zab­o­rav­i­ti. Bugare će biti stid što su se, kao veli­ki rat­ni­ci, sa tolikom bro­jnošću i rat­nom tehnikom borili pro­tiv dece. Srbe, što su pobegli i ostavili decu da se bore umesto njih. (…) Istori­ja pamti samo one koji preuz­mu najviše za¬sluga od drugih. Ipak, isti­na je kao voda. Uvek nađe put do onih koji su žedni.“

    U romanu svi raz­gov­ori prois­tiču iz stra­ha. Kao Aska koja je igrala pred vukom, tako i ovi bor­ci priča­ju kako bi pro­dužili svoj živ­ot i, makar na trenu­tak, sakrili od sebe istinu da je nepri­jatelj tu i da je smrt blizu. Strah od neizves­nos­ti je lajt­mo­tiv koji proži­ma sve redove ove knjige. U tom neprestanom pričan­ju koje teče kao jed­na pes­ma, autor nas povre­meno relak­sira humoris­tičkim opaska­ma i odom ljubavi i ženi, najpre posred­stvom liko­va Petra, Dušanovog unuka, i Zorice, devo­jke koju nije uspeo da isprosi, jer su ga puc­n­ji u toj nameri sprečili. I ovde čita­mo izvanredne redove: „Ljubav nikad nije tako jed­nos­tavna kao znaci koji­ma je opisanaˮ ili: Ljubav je pop­ut sna neču­j­na grmljavina.ˮ Ran­jeni ofi­cir sa sabljom, učitelj mače­van­ja, hrabri ovog mladića da se bori zbog svo­je ljubavi, dok se i sâm zaljublju­je u nje­govu majku Janu, koja je netip­ič­na, jaka, pravi borac na fron­tu. O žena­ma i neophod­nos­ti ljubavi sa njom pro­go­vara i starac Murča mladom Čuljku: „Loša žena je opas­ni­ja od svaku smrt. Dobra žena je blagoslov. Ne može da se nauži­vaš i izradu­ješ. Ona nema cenu. To je dar Božji. Čovek je samo za to stvoren, da izdrži barem jed­nu ženu, kak­va god da je, da napravi i izrani decu i da onda umre u miru. Bit­no je da se ne sasušiš sam u svo­ju sop­stvenu senku. A i ta sen­ka, pod jed­no drvo na pol­jani, maleč­ka je. Sla­ba hladovina..ˮ Mož­da je upra­vo žena i ljubav moti­vaci­ja ovim mladići­ma, „kri­la­tim vukovi­maˮ koji odlaze u haj­duke, ne pri­h­vata­jući poraz, da čeka­ju novu bitku i boj­na pol­ja. Slo­ga je nji­ho­vo glavno oruž­je oko kojeg su se sastali i ostali, nesa­lomivi, da žive u sećan­ju svo­jih potomaka.

    Sija­ju i sada ovi Obil­ići iz kosti­ju mučeni­ka koji su nevi­no stradali od „oslo­bo­d­i­o­caˮ. I sve je proš­lo, a oni i dal­je žive i gore u nama kao opom­e­na za ispravl­jan­je greša­ka. A da li će tako biti, pokaza­će istori­ja. Hvala Srđanu Tomiću za ovu him­nu koja uspe­va da prene iz sna, da uplaši i zas­meta, da nas one­spoko­ji i nat­era da procve­ta sum­n­ja i izmesti iz stan­ja priv­idnog mira u udob­nos­ti. Važno je znati da je još uvek neko na strani čove­ka i da ljud­skost živi, makar u književn­im deli­ma. Ovim romanom izgrađen je sim­bol i mit o nesa­lomivosti u bor­bi za ide­ale, kao sred­st­vo i cilj za nove borbe. To može samo neko kao Dušan Šun­ta, jer isti­na je najveća hrabrost koju čovek čoveku pruža. Dese­ta gla­va ovog romana objavl­je­na je na por­talu Radio-tele­viz­ije Vran­je u rubri­ci „Priče s jugaˮ, a može­mo se nadati da će u budućnos­ti biti dovoljno hrabrosti da se roman pre­toči u dram­s­ki tekst ili da se uz pomoć dobrog sce­nar­i­ja postavi predstava.