Običan dan

Lat­est posts by Niko­la Momčilović (see all)

    Priča I

    U sub­o­tu, negde oko jedan sat posle podne, Miki i Tijana su se vraćali iz pre­ston­ice kući. Zapra­vo, posle dužeg vre­me­na radeći u dijas­pori, kupili su novi auto. Kupili su BMW ser­i­je 4, crveni kabrio. Vozeći otvoren­im dru­mom, Miki je malo jače nagazio gas. Opustili se uz muziku, a Tijana je uzviki­vala „Uuuhu­uu“ otvara­jući novu limenku piva. Sunčan dan, otovren drum bez sko­ro igde iko­ga, brza vožn­ja, sek­si devo­j­ka i žestok mladić, i nar­avno alko­hol. Jurili su dru­mom sve dok nisu naišili na rivala. To jest, Miki ga je naz­vao rival­om. Naišli su na Reno Megane Grand­Coupe. Vožač Renoa je takođe vozio brzi­nom neš­to većom od dozvol­jene. „Vreme je da isprobamo auto“ , ushićeno reče Miki koji je već bio malo prip­it. Vide­vši da je, mož­da, u pitan­ju još jedan par, tiho prom­rml­ja „luzeri“. Pri­b­ližio se dovoljno da bi, najed­nom, naglo kren­uo u pret­i­can­je i sledećeg trenut­ka bio isrped Renoa. Namer­no je uspo­rio i vozio provo­ci­ra­jući. Blickao je rival i tru­bio pokušava­jući da pretekne dvo­je podi­vl­jal­ih na otvorenom dru­mu. Među­tim, žel­ja za brzom vožn­jom je stru­jala kroz Mik­i­ja, naroči­to sad, jer ima novi auto. Nagli pokušaj voza­ča Renoa da zao­biđe mla­di par je bio bezus­pešan. Miki je pre­sekao nje­govu putan­ju vozeći, sada umerenom brzi­nom. Pokušavao je reno izno­va i izno­va da ih pretekne. Škri­pan­je guma i eho auto­mo­bil­skih sire­na odjeki­vali su dru­mom. Cinični osmeh na Mik­i­jevom i Tijani­nom licu je probu­dio želju za agre­sivni­jom vožn­jom. Nagazio je gas ped­alu i odjuriše napred. U među­vre­menu je Tijana pogledala retro­vi­zor i videla kako čovek daleko iza njih zaus­tavl­ja auto i izlazi. „Vidi ovog, čovek iza­šao, maše…evo sad i kleči haha­ha. Kakav pac­er, zar ne ljubavi?“ Ponos­no joj potvr­dio Miki, i istog tre­na zakočio, okren­uo auto i vra­tio se nazad kako bi nahranio ego. Čovek je klečao na dru­mu. Klečao, vikao i plakao. Vra­ta behu širom otovore­na, a auto je sta­jao po sred otvorenog dru­ma. Kada su stali pored njih, osmeh dvo­je mladih se prome­nio u zbun­jeni izraz lica. Čovek je, plačući, ispos­tio neverovat­no jeziv krik „Zaaaš­too?!!“ i nas­tavio da plače. Nje­go­va žena u auto­mo­bilu je takođe vriš­ta­la i plakala. Miki je, zbun­jen, iza­šao da vidi o čemu se radi. Vozač Renoa je jurio dru­mom kako bi odvezao šesto­godišn­ju ćerku u bol­nicu jer je umi­rala. Miki je svo­jom nepromišl­jenom vožn­jom i det­in­jas­tim egom sprečio nji­hov pokušaj da spa­su mez­im­icu. Devo­jči­ca je ležala na zad­njem sediš­tu, mrtva.

    Priča II

    Varošani su posled­nje let­nje dane koris­tili u šet­nji, kam­po­v­an­ju, puto­van­ju, a poje­di­ni su hteli da isko­riste mak­si­mum svog prirodnog bogat­st­va, te su od jutra do mra­ka pecali i pli­vali. Nek­ih pedese­tak kilo­metara od varoši se nalazi­lo, nekadašn­je, nuk­learno postro­jen­je. Odvo­jeno od svih, a s druge strane, bilo je međ’ ostale. Kao depre­sivni intro­vert. Mali Pavle, napušten od strane oba roditel­ja, sta­jao je kraj balkon­skih vra­ta, ćutao i zamišl­jeno gledao. Stanovao je sa svo­jim stricem Davidom. Iako su imali samo jedan dru­goga, odnosi nisu bili dobri između njih. Dečk­ić nije imao izb­o­ra. Tek je napunio 5 god­i­na. Svakog dana, u isto vreme i na istom mes­tu, Pavle je sta­jao i gledao je pro­laznike i decu napolju. Bez ima­lo vol­je da im se pridruži. Jed­i­na Pavle­to­va reak­ci­ja je bila kada je pre par dana, malo nas­me­jan, stavio ruku na stak­lo, dok pro­lazio pijani Toma i urlao neš­to. Topli dani su se privodili kra­ju, crni oblaci sa zapa­da donosili su olu­ju, pljuskove i grml­jav­inu. Oblaci su se pri­b­ližavali neo­bično brzo, kao na fil­mu. Grml­javine su označile poče­tak nevre­me­na. Zbog olu­je je sao­braćaj zaus­tavl­jen. Kulisa varoši je bila kao baj­ka, lju­di u svo­jim kuća­ma, lam­pi­oni i ulične svetiljke krase praz­na šetal­iš­ta i staze, a munje, kao da su određi­vale granicu lošeg vre­me­na. Pavle je sedeo u svo­joj sobi, ćutke se igrao, a nje­gov stric pra­tio fud­bal­s­ki prenos. Najed­nom je toliko jako zagrme­lo da se je ose­tio mali zemljotres, a onda je nesta­lo stru­je. Varošani su noć prov­eli u mraku i tiši­ni. Sutradan je bilo jako sparno. Iako su sunče­vi zraci dopi­rali do tla, oblaci nisu napustili varoš, već, kao da su se prire­mali za drugu run­du. Dim je dopi­rao iz nuk­ler­a­nog postro­jen­ja, a u vaz­duhu se oseti­la čud­na prom­e­na. Lju­di su obavl­jali svo­je obaveze u žur­bi zbog prokle­to nevreme. Među­tim, petor­i­ca moma­ka, tine­jdžera, iz kam­pa, su se pripremali da osvo­je drugu obalu reke. Dok su ostali prepričavali svo­je utiske o lošem vre­menu, jedan od moma­ka je skočio i zaro­nio. Najm­lađi među nji­ma je prek­in­uo nji­hovu diskusi­ju i upo­zo­rio da je Vukašin skočio i zaro­nio, ali se nije pojavio na površi­ni. Polusves­ni tine­jdžeri su takođe uskočili, svi osim najm­lađeg, Bog­dana. Sta­jao je na obali reke i pos­ma­trao. Niko od nje­gov­ih pri­jatel­ja nije ispli­vao. Uplašen, malo se pok­va­sio u plićaku i poju­rio ka poli­ci­ji. Trčeći, ose­tio je nelagod­no peck­an­je i tren­je. Sluča­jno je pogledao svo­je ruke i stopala. Od stra­ha vris­nu i pao je na travu. Neko­liko pro­lazni­ka je čulo viku, ali nisu obraćali pažn­ju. I oni su bili tine­jdžeri. Grml­jav­ina je, opet, označi­la poče­tak, ali ovog puta druge runde. Počela je kiša. Varošani su žurili svo­jim kuća­ma. Hoda­jući u žur­bi, devo­j­ka je oseti­la smrad. Kišo­bran joj je izgoreo, a ona je oseti­la peck­an­je i tren­je, toliko jako, da je vris­nu­la i pala na tro­toar. Pro­lazni­ci, vide­vši kako se sli­va nje­na krv, pojuriše kuća­ma. Bežeći, ne zna­jući od čega, svi su osetili iste simp­tome. Peck­an­je po koži i tren­je iznu­tra. Počeli su masovno da vrište i pada­ju uli­ca­ma varoši. Čak je i asfalt pop­u­cao na neko­liko mes­ta. Auto­mo­bili su velikom brzi­nom rđali, a neki su se i zapalili. Pljusak je osvo­jio varoš. Ispred Davi­dove kuće, u bašti, tro­godišn­ja Dun­ja je vriš­ta­la i gledala kako joj koža sa ručice otpa­da, vriš­ta­la je koliko i nje­na maj­ka, koja je ležala na travi. Ispruži­la je ruke da doh­vati svo­ju kćer, među­tim, osta­la su dva beskož­na leša u moru krvi. Negde iz dale­ka, čuli su se psi, ptice, mačke i lju­di, kako bespo­moćno i pre­plašeno zav­i­ja­ju, dok ih kiseli­na, uz pomoć kiše ubi­ja. Na samo jedan bla­gi dodir, opadale su i kosa i koža, meso je tro­mo gore­lo iznu­tra, a krv je šikl­jala iz leše­va, kao kad se otvori brana, pa reka jurne korit­om. Zimze­lene i listopadne biljke behu ogol­jene i suve. Tra­va u parkovi­ma i baš­ta­ma, takođe, se veo­ma brzo osuši­la. A ponegde, umesto travn­ja­ka, bila je krva­va moč­vara, ispun­je­na kožom i leše­vi­ma živ­ot­nje, dece, odraslih. David je bio u svom auto­mo­bilu koji je već zarđao. Uzbuđen i uplakan, morao je da napusti auto­mo­bil i jurne ka svo­joj kući. Video je i mal­og Pavla kako sto­ji kod balkon­skih vra­ta i zbun­jeno gle­da napolju. Nje­gov stric se ras­plakao i disao je duboko. Noga­ma je raz­valio vra­ta auto­mo­bi­la, ruka­ma je jaknu raširio iznad sebe da bi se koliko toliko spasao. Poju­rio je ka kući, mis­leći na dečk­ića. Ose­tio je kako je jak­na već izgorela, pa je od stra­ha skočio do svo­je verande. Udario je jako o ste­penište. Dok je pokušavao da dođe k sebi, pijani Toma ga je svom snagom šut­n­uo i vra­tio na travn­jak. Pogledao je pok­islog Tomu kako mu pri­lazi. Koža sa lica mu je otpadala. Izgledao je kao naj­go­ra noć­na mora, biće kome oko visi niz lice, a on tro­mo, dok ga čupa, ski­da još veći deo kože. Zatim je pao pored Davida.
    Isto je ose­tio i Pavle­tov stric. Gro­mo­glas­no je vriš­tao dok mu je telo gore­lo iznu­tra, a koža otpadala. Iz oči­ju je tekla neo­bič­na tečnost koja se pret­var­ala u skra­mu. Sada je kulisa varoši izgledala strašni­je. Leše­vi dece, nji­hovih roditel­ja i živ­ot­in­ja, krasili su varoš. Kao kroz meta­mor­fozu, kiseli­na je te leševe tro­mo gorela iznu­tra i pret­var­ala ih je u kosture.
    Mali Pavle je sta­jao kraj balkon­skih vra­ta. Zamišl­jeno je gledao horor sliku napolju. Ruka mu je bila na stak­lu, a na licu je imao bla­gi osmeh.

    Priča III

    „Dođi mali, jedi! Tako je mali!“

    Sipao je psu mleko u staru, na dnu izgore­lu, šer­pu. A onda je sipao gran­ule u poloml­jenu plas­tičnu posudu. Sa velikom sat­is­fak­ci­jom je pos­ma­trao psa dok jede. Zatim je seo u fotelju. Postavio je fotelju nasred sobe, tako da gle­da pre­ma ulazn­im vra­ti­ma. Zapalio je cig­a­ru, sedeo i gledao. Fotel­ja je đavol­s­ki zau­dar­ala. Poz­navali su se i tragovi zno­ja, pepela i prosi­panog alkohola.

    „Usko­ro će da se vrati, mali, znaš…otišla je za…da…znaš i sam…da uzme neš­to iz bašte. Voli cveće…kao sneg bele lat­ice đurđev­ka i kao krv crvene ruže…“ , reče mirn­im i pri­jat­nim glasom, dok je pušio.

    Pas je i dal­je halaplji­vo jeo.

    „Voli ona nas…voli i cveće…a je l’ znaš onaj dan kad smo te udomili…mislila je da si žen­ka hahaha…zamisli, ti ženka…bio si mali čupavi crni pas…zavoleli smo te na prvi pogled…baš kao ona i ja…kad smo se sreli…obožavali smo te…i još uvek te volimo…“

    Ispred nje­ga je sada sedeo pas. Gledao je u svog gaz­du, orta­ka, spoko­jno, a opet poma­lo zbun­jeno. Iskriv­io je glavu i načuljio uši.

    „Jesi li završio? Jesiii…pa ko je dobar mali? Je l’ hoćeš još?“

    Ustao je tro­mo, vršl­jao po kuhin­ji i pre­tu­rao po zarđaloj, i sudo­va pre­punoj, sudoperi. Pas je i dal­je sedeo i zbun­jeno pos­ma­trao svog vlas­ni­ka, uz mali lavež. Kao da nije čuo psa, nas­tavio je da vršl­ja i pre­tu­ra po kuhin­ji. Seo je na pod, iz pre­pune kante je izvlačio razne otpatke hrane i kese. Smrad iz kante mu nije smetao, jed­nu ruku je zavukao duboko u smeće, a dru­gom je obgr­lio, kao da grli svo­ju dragu suprugu.

    „Nema ovde gran­u­la!“ , rekao je, bacivši pikavac u kan­tu, koju je samo obo­rio na pod. Iz nje je curi­la mas­na tečnost. Okre­tao se po kući tražeći gran­ule za psa. Pas je i dal­je, s vre­me­na na vreme, ispus­tao po koji lavež, na šta mu je gaz­da kuće odgo­varao „Ma nemo­jj mali…znam da si gladan…samo da ih pronađem!“

    Rukom, kojom je vršl­jao po kan­ti, uhva­tio je usne, pokušava­jući da se seti gde ih je ostavio.

    „Jaoo, da…pa mi više nemamo granule…idem sad da ih kupim, a ti me sačekaj ovde!“

    Pas je ostao sam u sobi. Sedeo ispred fotel­je i piljio u vra­ta. On je jedi­ni znao šta se u tom trenutku vrz­ma­lo u nje­gov­om malenom psećem mozgu. Režao je i lajao, ali nije pomerao pogled s vra­ta. Na cre­povi­ma se, najed­nom, čulo dobo­van­je kiše. Krov je prokišn­javao na par mes­ta, najviše na mes­tu gde je fotel­ja. Težak smrad, koji je dopi­rao iz kante, je odavno osvoijo sobu. Domaćin se vra­tio noseći kesu sa hra­nom. Od jakog pljus­ka, poha­b­ana odeća, bila je mokra i cedi­la se kao sunđer u ruka­ma domaćice,a pocepane cipele su, na sva­ki nje­gov korak, ostavl­jale tragove bla­ta i cedile su se, ispuš­ta­jući dobropoz­nati zvuk nakvašene obuće.

    „Molim te izvi­ni, mali…nije bilo granula…uzeo sam nam kobasice…sirove…znaš onog mesara, na uglu, kod mostića…bacio je iza rad­nje ovu kesu…osećaju se, izgle­da da su se pokvarile…ali ne mari…poješćemo ih…malo ću da ih zapečem…“

    Uključio je ringlu. Tiganj, koji je bio izvor smra­da masnog i neo­pra­nog suda, sada je sobičkom širio miris usta­jale masti.

    Miris pok­varenih koba­si­ca, koje su crvčale u tigan­ju, polako se uta­pao u sobi dvo­jice ispos­ni­ka. On ih je okre­tao prsti­ma, ne mareći za opeko­tine. Pas je sedeo kraj nje­gov­ih nogu. Gledao je u svog jedinog orta­ka, cvileći.

    „Znam mali…sad će…mora dobro da se zapeku…pa ćemo da ih jedemo…ostavio sam i za sutra nešto…“

    Pored ringle, dok je okre­tao koba­je, tupim pogle­dom je ugledao kesu punu gran­u­la. Uzeo je jed­nu koba­ju i dao psu. Vre­lo parče mesa, pas je ispus­tio na pod, podi­gao je glavu i nas­tavio da gle­da u čove­ka. Koba­je cvrčale u tigan­ju. Čovek je uzeo naj­man­ju i zagrizao. Žvakao je otvorenih usta, niz bradu mu se sli­vala mast.

    „Šta je…ne voliš koba­je?!“ , povikao je „Hoćeš granule…a znaš da ih nema…ustvari, ima ih…ali sada jede­mo kobaje…ne budi tvrdoglav…“

    Pas je lajao.

    „Ne budi tvrdoglav!“

    Pas je sada gro­mo­glas­no lajao i režao, kao da se spre­mao da zgra­bi čove­ka za vrat.

    „Ti to meni? Je li?! Meni…koji ti donosim kobaje…koji ti donosim granule…“

    Gov­oreći to, uzeo je kuhin­js­ki nož. Pljusak je jače dobo­vao po ras­turenom krovu. Umesto grml­javine, začuo se vapaj psa. Čovek je zario nož psu u vrat. Krz­neno stvoren­je je bespo­moćno zav­i­ja­lo. Zver je podigla nedužnu živ­ot­nju, koja je u tom trenutku još jače zala­jala od bola, i odnela ga je do zam­rzi­vača. Otvo­rio je zam­rzi­vač i ugledao je smrznu­ti leš svo­je ćerke. Oči joj behu širom otvorene. Od plakan­ja suze su joj se pretvo­rile u dva smrznu­ta poto­ka, koji su krasili lice devo­jčur­ka, a na vratu, ‘mesto ogr­lice, imala je dubin­sku ranu noža.

    „Kćeri…pa gde si ti do sad…spremio sam kobaje…doneću ti jednu…ali pazi…mnogo su vruće…“

    Pas je krvario pored zam­rzi­vača. Iako su se već ugljenisale u ulju, uzeo je jed­nu i doneo do, sada njenog, ledenog kovče­ga. Stavio je ugljenisano parče u njenu smrznu­tu šaku.

    „Jedi mala…jedi…“

    Podi­gao je psa, poluživog ga je bacio preko leša nje­gove mrtve mez­im­ice i jakim udarcem zatvo­rio zam­rzi­vač. Vra­tio se do svo­je fotel­je. Seo je i zapalio cig­a­ru, dok se kiša sli­vala niz nje­go­vo lice.

    „Usko­ro će da se vrati, mali, znaš…otišla je za…da…znaš i sam…da uzme neš­to iz bašte. Voli cveće…kao sneg bele lat­ice đurđev­ka i kao krv crvene ruže…“ , tiganj sa koba­si­ca­ma se zapalio, a on je spoko­jno pušio.