O Nenadu Šaponji

Lat­est posts by Tijana Kopriv­i­ca (see all)

    .

    .Ogleda­lo: Nesig­urno stanište duše

    .

    (Nenad Šapon­ja, Izgledam, dak­le nisam, Prom­e­tej, Novi Sad, 2017)

    .

    .….U decem­bru pro­tek­le godine Prom­e­tej iz Novog Sada počas­tio je svo­je čitaoce novom zbirkom pesama Nena­da Šapon­je. Nakon sedam zbir­ki pesama objavl­jenih između 1990. i 2012. godine, Šapon­ja se vraća u pes­ničke vode knjigom Izgledam, dak­le nisam, koja u svo­je korice objed­in­ju­je četiri vrlo ujed­nače­na cik­lusa od po jedanaest pesama. Dekar­tovsko ukazi­van­je na uslove pos­to­jan­ja, gde se kao osnovno namet­nu­la sposob­nost mišl­jen­ja, u Šapon­ji­nom zah­vatu savre­menos­ti, kako naslov kaže, preinaču­je se u preispi­ti­van­je uslo­va nepos­to­jan­ja. Stan­je izgledan­ja, koje već na kori­ca­ma ove knjige upuću­je na opoz­it­nost pos­to­jan­ju, pes­nik će kroz tekst na mnošt­vo nači­na vari­rati u nas­to­jan­ju da dokuči priro­du bivstvovanja.

    .….Preispi­ti­van­je egzis­ten­ci­jalnog položa­ja u izves­nom smis­lu se gradi­ra kroz celine četiri cik­lusa, i istovre­meno se kreće u neuo­biča­jenom smeru. Naime, umesto lirskih raz­ma­tran­ja nači­na na koji se pos­to­ji, čini se da se Šapon­ja u mno­go većoj meri okreće pre­doča­van­ju nači­na na koje se ova priv­i­legi­ja gubi. Prover­a­van­je pris­ust­va prvi je cik­lus zbirke i sug­es­tivn­im nazivom upuću­je na duboko uko­ren­jenu i obra­zloženu sum­n­ju u ono što je osnovno polaz­ište ovog pes­ničkog ost­varen­ja. Na rubovi­ma između svet­losti i mra­ka, ili svet­losti i senke, usaml­jenost u jed­noj jedi­noj tač­ki koja garan­tu­je pos­to­jan­je posta­je osnovno osećan­je koje prati lirskog sub­jek­ta. Goto­vo matem­atičkom pre­ciznošću i logičkom dolsed­nošću, autor teži da u svest upiše poz­nate čin­ioce koji dovode do očeki­vanog pos­to­jan­ja. Ova težn­ja, među­tim, vrlo često nailazi na prepreke, budući da se u pros­toru kojim plovi pes­ničko ja odvi­ja­ju umnoža­van­ja, koja vode u preispi­ti­van­je grani­ca sop­st­va, nji­hovih rušen­ja i ponovnog uspostavl­jan­ja. Pokušaj da se telo ukotvi u pros­toru, koji je doživl­jen kao more, i poiman­je živ­ota kao pli­van­ja, ne samo da ukazu­je na pređašn­ja dela ovog auto­ra i stvara svo­jevrsnu intertek­stu­al­nu vezu i poet­ičku celovi­tost, već odraža­va filo­zof­sko uporište u kojem Nenad Šapon­ja pronalazi svoj oslonac. Egzis­ten­ci­jal­is­tičko poiman­je živ­ota prože­to sa, može biti, euk­li­dovs­ki shvaćenom geometri­jom pros­to­ra dal­je stvara osnovu za razvi­jan­je i pro­dublji­van­je refleksija.

    .….Nared­ni korak koji pes­nik pre­duz­i­ma u svo­joj potrazi za svo­jstvi­ma pos­to­jan­ja dovo­di do saz­nan­ja o Neu­mit­nos­ti grav­itaci­je tela, što je i naslov dru­gog cik­lusa. Telo, kao for­ma čoveči­jeg pos­to­jan­ja, smešteno je u cen­tar pažn­je i doživl­jeno kao mas­ka koju je potreb­no razobliči­ti ne bi li se dopr­lo do suš­tog koje daje smisao, čime Šapon­ja pre­poz­na­je važan prob­lem savre­menog doba. Dolazak do suš­tine pre­doređen je tiši­nom, usaml­jenošću i samoćom, dok se ogleda­lo, koje će se dal­je razvi­jati od lajt­mo­ti­va zbirke do ale­gori­je u izves­nom smis­lu, prikazu­je kao nepri­jatelj bića i sred­st­vo koje omoguća­va pos­to­jan­je zauz­i­man­jem poze, što će reći neistinu.

    .….Neuspeh u pozi­cioni­ran­ju sop­st­va vodi do, idiomatskog, metaforičkog ili doslovnog, tra­gan­ja za sobom Između redo­va, te će tako treći cik­lus poneti naziv Pros­tor u kome živim. Čita­va atmos­fera ovog cik­lusa, ali i zbirke u celosti, u znaku je leb­den­ja i nesig­urnos­ti; leb­den­ja u pros­toru i vre­menu, nesig­urnos­ti između „jesam” i „nisam”. Takvim položa­jem lirs­ki glas kao da iz tradi­ci­je srpske književnos­ti dozi­va svo­je pretke, gen­eraci­ju koja je u utamičičenom živ­o­tu počela da oseća sebe u pogle­du tra­va, te se pre­puš­ta pos­to­jan­ju u živ­o­tu koji tut­nji, dok ga slu­ti zam­ka. Kra­jn­ja grani­ca deper­son­al­izaci­je lirskog ja nas­tu­pa u trenutku priz­nan­ja da ja mora posta­ti kao dru­gi, odnos­no da je svo­je odu­vek tuđe. Pes­imistič­ki uti­sak pojačan je razmišl­jan­ji­ma o međuljud­skim odnosi­ma, gde se zlo­ba, zav­ist i lice­mer­je ucr­tava­ju kao obelež­ja savre­menog čove­ka i gde pitan­je dosezan­ja mere u ovim osobi­na­ma zapra­vo znači povratak u niš­tavi­lo, čime se još jed­na nit iz klup­ka tradi­ci­je ras­pliće i vodi do Ster­i­je i nje­gove lirike.

    .….U Otvorenom ogledalu, posled­njem cik­lusu zbirke Izgledam, dak­le nisam, pes­nik stu­pa u final­no suoča­van­je sa svo­jom temom. Ogleda­lo, rani­je prikazano kao izvor priv­i­da i uzrok iščeza­van­ju bića, ekspli­ci­ra­no je kao zam­ka koja ne daje žel­jene odgov­ore, dok je pes­ma sa takvim naslovom – Zam­ka – for­mal­no pred­stavl­je­na upra­vo kao ogleda­lo: dvotačke na kra­ju svake strofe, pa i posled­nje, upuću­ju na pro­dublji­van­je mis­li i sli­ka koje se javl­ja­ju, pop­ut pros­to­ra između dva ogledala, koji se, reči­ma Jovana Hris­tića u pes­mi sličnog opre­del­jen­ja, među­sob­no isr­plju­ju. Duša je kon­ačno suprot­stavl­je­na iskustvu, pa pes­nik ove dve kat­e­gori­je vidi kao polar­i­zo­vane tačke sa kojih se može pris­tu­pati živ­o­tu. Veči­to neod­gonet­nu­to pitan­je o stari­ni kokoške i jaje­ta u novom ruhu postavl­jeno je kao dile­ma o istovre­menom pos­to­jan­ju sop­st­va i tačke u kojoj sop­st­vo pos­to­ji. Dru­gači­je rečeno, Nenad Šapon­ja postavl­ja pitan­je da li se pos­to­jan­je a pri­ori podrazume­va i određu­je čove­ka ili je čovek taj koji svo­jim pos­to­jan­jem daje smisao. Pes­imistič­ki ton koji kul­mini­ra s kra­jem knjige znat­no je utišan pes­mom Uz osmeh zako­van: licen­ca sta­bil­nos­ti, koja zbirku zat­vara i nudi moguća ishodiš­ta pli­van­ja u okeanu pos­to­jan­ja.

    .….Smen­ji­van­jem prvog lica jed­nine, koje ostavl­ja uti­sak intimne ispovesti o naj­dubljim preoku­paci­ja­ma bića, sa povre­meno upotre­bljen­im prvim licem množine, koje u ovoj zbir­ci sve­doči o širi­ni teme i potvrđu­je njenu uni­verzal­nost, autor prati kole­ban­je lirskog glasa koji, kako u Beleš­ci o knjizi piše, pro­go­vara iz daljine, hil­jadu kilo­metara iznad zeml­je. Stil­s­ki obeleženi veo­ma čestom pojavom paradok­sal­nih i oksi­moron­skih spo­je­va, krat­ki sti­hovi i strofe odgo­vara­ju temi koja se pes­niku kao nuž­na namet­nu­la: sukobl­ja­van­je stvarnos­ti i priv­i­da. Filo­zof­s­ka priro­da teme očeki­vano vodi izraz­i­toj reflek­sivnos­ti i apstrak­t­nos­ti, te u tek­stu u najvećoj meri pre­ovla­da­va retoričnost, pokatkad pro­tkana humorn­im obr­ti­ma i dosetka­ma. Naslovi pesama neretko upot­pun­ju­ju same pesme ili posta­ju duhovi­ti i ironični komen­tari nji­hove sadržine, kao što je slučaj u upotre­bom reči u pes­ma­ma Naj­man­ji sadržalac ničeg ili Svakog dana, s lju­dožder­i­ma igram ško­lice. Pes­ničke slike, oneo­biča­van­jem ustal­jenih izraza ili neočeki­van­im ras­pore­dom reči, takođe napuš­ta­ju pros­tor konkret­nih poja­va i ulaze u pre­dele apstra­ho­van­ja, te se može zaključi­ti da se čita­va zbir­ka dosled­no kreće putan­jom ideja.

    .….Nenametlji­va, ali svakako prisut­na, snaž­na veza sa književnom tradi­ci­jom, domaćom i svet­skom, podupire osmu zbirku pes­ničk­ih ost­varen­ja Nena­da Šapon­je i pot­po­maže potragu za adek­vat­nim izra­zom uhvaćene rezo­nance knjige. Ono što, među­tim, ovu knjigu izd­va­ja od njenih prethod­ni­ka jeste sveži­na sagle­da­van­ja ne tako vedrog egzis­ten­ci­jalnog položa­ja savre­menog sub­jek­ta i rešenost da se nje ispli­va stihovima.

     .

    .

    .

    .

    .

    .