Omeni

Lat­est posts by Rastko Lončar (see all)

     

     PRVI RAZ

     

    Spavam kraj otvorenog proleća
    A zorom i vrane umuknu pred lјude
    Svan­u­lo je, što nije redak slučaj
    I stvari su uglavnom gde i ostavlјene
    Drukči­je delu­je samo sinoć
    Što je, uostalom, i očekivano
    Prvi auto se čuje u pet­naest do četiri
    Prvi lift u pola šest
    Čis­toća nosi u ponoć pa u podne
    Poš­tar zvoni u jedanaest
    Sveže lep­in­je su u pet
    Dosta­va pića u dva
    Budil­nik zvoni prebrzo
    Kraj smene dan­i­ma tromi’
    Tri­naes­ta pla­ta dođe na kraju
    Kokuzni mesec na početku
    Leto­van­je sredi­nom godine
    Zimovan­je kra­jem i početkom
    Zno­jači­ca čarša­va izju­tra ima jedan glas
    Drukči noćašnjem
    Pikav­ci se osete na pepeo
    Odeća po podu na kisel
    Knjige puš­ta­ju prašinu
    Stol­n­jaci sku­plјa­ju fleke

    Mon­goli­ja ne radi utorkom
    I kada se toga setiš u sredu
    Ima dovolјno vremena
    Da tražiš nova dnev­na čuda:
    Pro­lazni­ka koji kaže Izvinite
    Bake klu­pašice što kažu Sine
    Pašče koje bi da se mazi
    Paščar­icu koja bi da se mazi
    I pred tobom promeni glas

    Kada se piju samo prvi gutlјaji
    I jede samo kada se gladno
    I stane kada se zari­ješ u smokvu
    Pod­nošlјi­vo je tra­jati i van Mongolije
    Gde se i peva i zviž­di iz grla
    I aktivno ćuti na mom mater­n­jem jeziku
    Kao da se stal­no vide­lo sve

     

    DRUGI RAZ

     

    Uza­man
    Usam­ni vozilant
    Pokretâ kretanik
    I praznŷ
    U oči­ma na pozade­nom sedištu
    Crveno
    I sliva
    Niza sluz živ­ca slikovnog
    U kom nema
    Lika ni like
    Zbo­ga nje

    On bi gde nikog
    Bilo gdelјiv, sa sobom
    Oneraspomnožen
    Onom
    Što mu se obesebila

     

     

    TREĆI RAZ

     

    Istek­li iz slivnika
    Pišnice kalemene na Balkan
    Pro­lazni i polazni
    U nedola­zluk svan­javlјa na Zapadu gde
    Vsa­ki je čelov­jek cerk­va za sebja
    A zele­našni­ca je vo vijeke
    Čelovjekovâ
    Tamo gde i
    Tamo
    Dok­le jeku­je dojek ognja
    Užganog za sebom mostovlјa

    I ostavlјeno obalјe
    Jed­nako vapaje

    A vozvras­ta ni

     

     

    REZ

     

    Ja prvi ne bih slušao pesmu
    Koja nije o meni
    A ispade me, jutros
    Jed­na, takva
    Omenila

    U mes­tu svem od očiju
    I pala­ca­ja, i račvasti

    U vre­menu odgrebaka
    Mesečine pod noktima
    Kao zastava,
    Na meni

    U dahu mi dah uzela
    U mraku mrak sakrila

    I pro­lila
    Svetlom