Peri tehne protagoniste

Ana Bošković
Lat­est posts by Ana Bošković (see all)

     

     

     

    O glumačkom umeću

    (Περί τέχνη πρωταγωνιστή)

     drama

    LICA:

    Glumac

    Red­itelj

    Glumac I

    Glumac II

    Glu­mi­ca I

    Glu­mi­ca II

    Čud­na gospođa

    Ala­pača

     

     

     

                                                                      

     

     

     

    sce­na prva

    Glumac.

     Glumac dolazi, pomera stolicu, seda i šuš­ka papir­i­ma. Muzi­ka, koja može prati­ti ovu nemuš­tost, je utišani „Dark­vud dab“ : „Razba­can po sobi, sadržaj živ­ota, sve iz mal­og moz­ga, niš­ta ne razuuumem…“

    Glumac (Mehanič­ki se pres­lišava­jući, deklamuje.):„Ali, dobri Bože, šta to traže od mene?… Da nad­mašim samog sebe?“, ( Trl­ja ruke, nas­tavl­ja da čita.):„naši su pis­ci pat­ulj­ci“, (pon­avl­ja) „Naši su pis­ci “ … “naši su pis­ci“ … „naši su pis­ci“… (Prekine niz, gov­ori.)  Da, i sam im to neprestano hoću reći, „pat­ulj­ci“. Šta bih ja imao da razumevam ili ne? Da gov­orim sadržaj shvaćenog? čega?  (Lista skript.) Evo, rec­i­mo ovo­ga, (Čita na, na brz­inu.)  „Moj genij je niš­ta. Niš­ta dru­go do vešti­na da se kažu reči, da se čine gestovi, niš­ta dru­go do jedan opse­nars­ki krug. Čovek sam, koji sam sebe čini nes­ta­jućim, svake večeri.“  (Naglas se zamis­li nad izrečen­im.)  Kak­va je sad raz­li­ka između toga da li i ja sve ovo znam ili samo izgo­varam? Svakako, moram znati naizust. ( Usta­je, hoda, pre­meće papire. Samou­v­ereno.) Hm, niš­ta poseb­no što bi uspo­ri­lo moju mem­o­ri­ju. (Naiz­gled zaključu­je.) Šta bi mog­lo biti jed­nos­tavni­je glum­cu, nego tumači­ti lik glum­ca? Edmund Kin, to je nje­go­vo ime, igramo drugu, novi­ju verz­i­ju, kažu Sartro­vu a ne Diminu, pre­m­da, ja ne vidim raz­liku. (Prelista skript. Zamis­li se.) Tražiću pet slo­bod­nih dana za učen­je uloge, i goto­vo! (Šeta, pomera sto­lice. pomera papire po stolu.)

    sce­na druga

    Glumac, Glumac I

    Glumac I: Dobar dan  .…  kolega?

    Glumac: Ako ste glumac, onda da. Dobar dan.

    Glumac I:  Ovde se, vidim, odabi­ra­ju glum­ci za „Kina“

    Glumac: Ovde se pro­ba „Kin“, uloge su, naime, podeljene.

    Glumac I: Shvatam da se pro­ba, ali koliko je meni bilo moguće da razumem, sve probe su uslovne.

    Glumac: Mis­lite, dok smo za „stolom“, još smo kru­ti, ruti­n­s­ki u izrazu?

    Glumac I: A, ne, nemam nikak­vo mišl­jen­je o tome. Uslov­na je podela, probaće se dok se oni najbolji nosio­ci ne osve­doče. U pro­tivnom ne bih ni došao!

    Glumac: Pa, mi već probamo. Trenut­no je pauza jer me je Red­itelj sasvim dekon­cen­trisao svo­jim pitan­ji­ma, postavl­jen­im bez ikakve veze sa izvođen­jem rad­nje ili čitan­jem uloge. Znate, ja tumačim Kina.

    Glumac I: Šta radite?

    Glumac: Kažem, tumačim Kina, zar se i vama mora oprav­dati sva­ka reč?

    Glumac I: Ne, zabo­ga, samo već dugo nisam čuo da neko koristi taj izraz.

    Glumac: A, šta vi radite kada ste u ulozi ?

    Glumac I: Upra­vo to – u ulozi sam, ali baš u svakoj mogu biti, ne „tumačim“ ni sebe ni druge.

    Glumac (Pokuša­va da ironiše, jer ne razume.): Ako smem da pred­vidim, u vama će naš Red­itelj imati prvog sagov­orni­ka. Znate, naše su probe do sada, pa i ova danas, jed­no raspredan­je priče.

    sce­na treća

    Red­itelj, Glu­mi­ca I, Glu­mi­ca II Glumac II, pređašnji.

    Više lica ulazi u pros­tor, u raz­gov­oru su. ne mora se raz­abi­rati o čemu gov­ore. Neko povuče stolicu, sedne pri­pali cig­a­re­tu, uzdahne. Raz­gov­or posta­je razgovetan.

    Red­itelj: Sasvim tako, sasvim tako, situaci­ja je na delu, ne karak­ter. (Prime­tivši Glum­ca I.) A, tu je i Šap­tač, napokon!

    Glumac I: Ja sam glumac, molim vas, neki  bi  rek­li – tumač uloga.

    Red­itelj: Nar­avno, to i hoću reći, bićete u ulozi Salomona, šap­tača u pozoriš­tu „Druri Lejn“, ne našem.

    Čuje se kako ostali pisut­ni zauz­i­ma­ju svo­ja mes­ta za stolom.

    Glumac I: Salomona?

    Red­itelj: Pa, poz­na­ta vam je dra­ma. Proči­tali ste?

    Glumac I: Uzrok mom čuđen­ju nije nepoz­na­to ime, štaviše, može mi se prip­isati svako ime ovog koma­da. Čudim se, zapra­vo, da mi vi određu­jete ulogu.

    Red­itelj: Moram posum­n­jati da znate gde se nalazite. Ovo je pozorište, a …

    Glumac I: .… A ne maskenbal!

    Red­itelj:  … dozvo­lite, ipak … a ja ne određu­jem uloge, ne stavl­jam nikakvu tačku posle toga što sam rekao da ćete biti. Ako od sebe ne oduzmete lik Salomona, nećete biti ni on.

    Glumac I: Kako?

    Red­itelj: To vi meni pokažite „kako“, pa ću vam ja reći. Vi ste sig­urno mis­lili, dolazeći ova­mo, da, ako se ulo­ga može izgu­biti, onda se najpre može birati. Čujete i sami da između ove dve relacije nema uslo­va, pa se ne može onda uslovno ni reći, a nadal­je ni učini­ti. Dak­le, ulo­ga se može izgu­biti, ali pre toga zasluži­ti, možete sesti.

    Ostali se meškol­je, neko je  negde seo.

    Glumac (Kao da nas­tavl­ja prek­inu­ti raz­gov­or.): Ja … ja sam spre­man za nas­tavak probe. Pot­puno sam usmeren na ulogu, više neću gubiti ton.

    Red­itelj: Šta ste radili ovde sami, za vreme pauze?

    Glumac: Tru­dio sam se da zapam­tim neke rečenice, kako bih zbil­ja mogao da odg­lu­mim ono što kažem.

    Red­itelj: Ko vam je replicirao?

    Glumac: Ali ja sam samo pam­tio poje­dine rečenice, onako bez reda, kako bih bacio pogled na tekst.

    Red­itelj: Na primer?

    Glumac (Improvizu­je, visokoparn­im tonom.):  „Zaš­to traže od mene da nad­mašim samog sebe?“

    Red­itelj: Molio sam vas da kažete a ne da prepričate!

    Glumac (Ne veru­jući.): Evo, ovo sam rekao … (Čita polu­glas­no, za sebe.) „Ali dobri Bože…“  (Zatim naglas, dokazu­jući.)  evo ovo sam rekao: … „šta to traže od mene…?“

    Red­itelj: Da, to ste rek­li ali ne i tako. Sedite!

    Rekavši posled­nje, Red­itelj takođe sedne, pre­tu­ra po nekakvim knjiga­ma na stolu.

    Glumac I: Ja još uvek nemam skript, čak i ako ću biti šap­tač Salomon, neopho­dan mi je. Čujem, probamo neku dru­gači­ju verz­i­ju „Kina“ od one koju pamtim.

    Red­itelj: Nar­avno, ali ne neku drugu, onu pre­o­braženu u pozorište situacije.

    Glumac I: Zar nama nije pot­puno isto kako ćemo ga nazvati?

    Red­itelj: Biće nam isto, iako tek onda kada bude­mo na taj način funkcionisali. Izvo­lite skript.

    Glumac I: Sig­urno je da hoće­mo, možete se pouz­dati u moje brzo učen­je uloge.

    Red­itelj: Gov­o­rio sam o nazivu čije ćemo značen­je uspostavi­ti na sceni. (Obraća se svi­ma.) No, molim vas da se vra­ti­mo na ono o čemu smo prethod­no govorili.

    Glumac II: Da, vidite, pron­ašao sam mes­ta koja bi se mogla označi­ti kao mes­ta postan­ka čin­ode­jst­va, ali kako ćemo to mi moći pokaza­ti, kada, po priro­di posla, imamo uvid u celinu svake uloge?

    Red­itelj: Vaše pitan­je uve­liko odgo­vara na sve ono oko čega smo se Glumac i ja sporili.

    Glumac (Priseća­jući se.): Nisam mogao pri­h­vati­ti, iako ste vi rek­li razumeti, onaj zahtev, upućen najpre meni, a veru­jem i ostal­i­ma, da moram zab­o­rav­i­ti da uopšte znam nas­tavak tek­s­ta, kako bih svakog časa mogao „biti“ Kin.

    Glumac II: To je odgovor?

    Red­itelj: Sig­urno, pokuša­jte da zab­o­ravite kako znate dal­je, tako ćete raz­go­varati na samo „kao“ Princ de Gal, već ćete i sami znati kako je on to morao reći.

    Glu­mi­ca II: U čemu je razlika?

    Red­itelj: Zar mis­lite da ću vam odgov­oriti na ono što morate znati?! Svi vi ćete meni reći, da biste, zapra­vo, sebi pokazali.

    Glu­mi­ca II: To mi je jas­no, kao i ono da je „Kin” Sartro­vo pon­avl­jan­je paradok­sa glum­ca, na nekom dru­gom mes­tu sasvim izrečenog. Pa, vi ste to čitali i ipak nam objas­nili. Ali, kako da zab­o­rav­im da znam?

    Red­itelj: Glu­mi­ca ste!

    Glu­mi­ca II: Znači, dvostruko se čin­im nest­varnom, glu­mim da glumim!

    Glumac (Zapan­jeno, kao trgnut iz dremeža.): A ja glu­mim da glu­mim glumca?

    Red­itelj (Glum­cu.): Izvodite zaključke samo kad dru­gi poneš­to natuknu, a čini vam se da ćete pobeći sa probe kad god baš vama postavim pitan­je. Ne, ne glu­mite da glu … takvu besmis­licu mi je nemoguće i da izgovorim.

    Glumac: Sami ste rek­li da sve što kaže­mo kao odgov­or u našem i vašem “raz­gov­oru”, jeste pokaz sebi. Morao sam, dak­le, reći ono što već jesam.

    Red­itelj: Hteli biste nekog dru­gog da navedete na očigled­nost neophodnog stvarnog počet­ka probe čitan­ja. Da li je to vama jasan moj metod ili vam izgle­da da je lakše postavl­jati pitanja?

    Glumac: Ali neprestano pričamo tako kao da vi već znate ono što mi znamo, tj. kako znamo, a ni reč drame još nis­mo pročitali.

    Glu­mi­ca I: Tačno, mož­da je sva izokol­na priča izliš­na, mož­da je baš nama dato da smo pra­va podela.

    Red­itelj: Mož­da?

    Glu­mi­ca I: Tako sam rekla, da, ne morate ponavljati.

    Red­itelj: Ne pon­avl­jam, pitam! Kako biste uopšte mogli pro­bati neš­to, pre nego što znate možete li ili ne?

    Glu­mi­ca I: Glu­mi­ca sam!

    Red­itelj: Zvan­je vam je dovoljno za sveznanje?

    Glu­mi­ca I: Ne kažem da sve znam, gov­o­rili smo o glumačkoj probi.

    Red­itelj (Pon­avl­ja njene reči, kariki­ra­jući.): „Ne kažem da sve znam, kažem da sve znam.“

    Glu­mi­ca I: Slušate li vi mene, dru­gi deo rečenice bio je : „gov­o­rili smo o …“

    Red­itelj (Prekine je.): Dobro, hajde baš da probamo, ili da čita­mo! Kako vi to zovete? Možete proči­tati neku scenu, bilo koju!

    Glumac (Lista skript.) : Evo ja bih pred­ložio drugu scenu četvr­tog čina.

    Red­itelj (Naiz­gled nezain­tereso­van.): Kažite, slobodno.

    Glumac (Kao Kin, čita u jed­nom dahu, bez artiku­lacije, usil­jeno.): „Napokon, dobri moj Salomone, shva­tio sam! Znaš li ti šta sam ja? Šek­spiro­va žrt­va : satirem se da bi on oživeo, stari vampir!“

    Glu­mi­ca II (Kao Ana, sasvim korek­t­no.): „Kin! Vaša umet­nost! kako možete?“

    Glumac (Kao Kin.): „Moja umet­nost! ha! Ha! (Sme­je se sme­hom iz ko zna koje pred­stave.) Vidi se da pro­da­jete sir, gospođice. Sir je od one stidljive i hranljive vrste. Ali umet­nost je nen­a­sita : zar ne vidite da me guta sasvim sirovog! Kažem vam da  sam sve shva­tio : čin­im zanat budala, vadim kesten­je iz vatre za Šek­spi­ra. Do đavola i Šek­spir : kada je već sačinio svo­je komade, neka ih i igra.“

    Red­itelj (Nestr­plji­vo prekine čitan­je nave­dene scene.): Čuli smo, čuli smo! A, vi gospođo (Obraća se Glu­mi­ci I ) i vi sig­urno imate neku scenu koju morate predložiti?

    Glu­mi­ca I: Može­mo osta­ti u četvr­tom činu (Lista skript, pali cig­a­re­tu.), ja rado čitam onu četvr­tu scenu, znate …

    Red­itelj: Znam, već slušam!

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na, tru­di se.):„Kin, u noćnoj kapi, sa jas­tukom u ruka­ma! Eto šta ozdravl­ja vaše pok­lonice! (Povuče dim.) Probudi­la sam vas? Došla sam da česti­tam : ovog jutra čitav Lon­don vas ženi gospođi­com. Ali, kako vidim, brak bi već tre­ba­lo proslav­i­ti : čini mi se da vaša loža poma­lo odiše predvorjem.“
    Glumac (Kao Kin. Poš­to u Sartro­vom tek­stu piše „dos­to­janstveno“, on čini sve da tako i zvuči.) :„Ele­na, pon­avl­jam posled­nju scenu Otela“.

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na.):„Ah, gospođa Kin igra Dezde­monu? To je tako ljup­ko : pravi umet­nič­ki par. A …  niste se pre­strašili, Gospođo, što deb­itu­jete nakon orgi­jaške noći? Jer, ako je verovati oni­ma koji su me izvestili, proš­lo veče ste bili …“

    Glu­mi­ca II (Kao Ana.):„U bor­delu, pa da, Gospođo.”

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na.): „Kin, vaša žena je prekras­na, ali nje­na duhovi­tost zanosi na ćumez. Nemam baš smis­la za rasprave i povlačim se, rados­na što videh vašu sreću.“

    Dok Glu­mi­ca I izgo­vara posled­nje reči, začu­je se muz­ič­ka tema s početka.

    sce­na četvrta

    Glumac, Čud­na gospođa.

    I dal­je se čuje „Dorćo­lac“, Glumac se šeta pros­torom, takođe se vidi kako još neko tumara po pros­toru, Glumac neš­to nemuš­to izgo­vara, dok ne pro­gov­ori naglas.

    Glumac:„Vaša Visost me nika­da ne uznemirava.“

    Čud­na: Molim?

    Glumac (Gov­ori kao da mu je Čud­na gospođa odgov­o­rila rep­likom.): „Znači loš naglasak? To je teško. (Pon­avl­ja, artikulišući kao pri­likom vežbe dik­ci­je.) Va-ša Vi-sost me ni-ka-da ne uzne- mi-ra-va.“

    Čud­na: Vi mis­lite da sa mnom razgovarate?

    Glumac (Pribere se.): Ko ste? Koga tražite?

    Čud­na: Koga bih traži­la ovde? (Preću­ti ono „U pozoriš­tu“.) Gledala sam ima li tu još onih lepo ilus­trovanih žur­nala. Nekoć su ih glu­mice nešte­d­im­ice ostavljale.

    Glumac (Zbun­jeno.): Čemu ti žur­nali vama služe?

    Čud­na: Ise­cam fotografi­je, ponekad članke. Znate, druge u starosti prepliću ruka­ma jed­no isto, ja još uvek tražim boje.

    Glumac: Šarene papire? Kome to još treba?

    Čud­na: S vre­me­na na vreme, od izabranih, složim kolaž-sliku, onako kako mis­lim da im je najbolje.

    Kod reči „kolaž“, diskret­no se upliće muz­ič­ka tema koja će sva­ki put obeleža­vati fleš-bek, muzi­ka grupe „Azra“ – „Nedeljni komen­tar“, koju će opet sva­ki put preki­dati fleš bek rečeni­ca u ehu : „Quae medica­men­ta non sanant, fer­rum sanat, quae fer­rum non sanat, ignis sanat.“

    Glumac: A, tu si, bakice (Užur­bano, kao dečak.) Opet sam krišom došao kod tebe. Kod kuće više ne smem da ih prav­im. Mama se uvek lju­ti, kaže da to danas niko ne radi. Kupi­la mi je foto-aparat.

    Čud­na (Zašuš­ka papir­i­ma.): Evo, donela sam još šarenih.

    Glumac: Divni su, tek ću sada moći da složim … to … pa šta bude.

    Čud­na: Mogu li da gledam kako se igraš?

    Glumac: Možeš i da mi pomogneš. Vidiš, ne znam da li ovu crvenu da pridružim zelenoj.

    Čud­na (Zado­voljno.): Pa da! Samo tako će sva­ka biti za sebe, a opet, jed­na pored druge. ( Pomera lis­to­va po stolu.) A, isto tako je i oranž na plavoj. Razumeš?

    Glumac: Mh! Znaš, onaj foto-aparat ću morati ponekad da koris­tim. Sig­urno će se i te fotografi­je moći upotrebiti za kolaž.

    Čud­na: Onda nećeš imati šta da joj pokažeš!

    Glumac: U pravu si. Čemu će mi onda služi­ti, ako ne mogu da ih isečem i upotrebim?

    „kolaž“-fleš bek počin­je, „Nedeljni komen­tar“, u ehu :„Quae medica­men­ta non sanant, fer­rum sanat, quae fer­rum non sanat, ignis sanat.“

    Glumac (Kreće se.): „Shvatate li da želim teži­ti svo­ju pravu težinu na ovom sve­tu. Da mi je dos­ta što sam sli­ka mag­ične lampe. Evo dvade­set je god­i­na kako čin­im gestove na vaše zado­voljst­vo; shvatate li da bih mogao poželeti i učini­ti aktove.“

    Čud­na (Poma­lo zbun­jeno.): To je vaša ulo­ga, nadam se?

    Glumac: Svakako, tamo glu­mim glum­ca, a ovde sam po zanimanju.

    Čud­na: Tako vam pris­ta­je ono što ste rekli.

    Glumac (Ljubazno, polaskan.): Hoćete reći, bio sam ubedljiv?

    Čud­na: Ne znam ja to, kažem  baš izgle­date kao da ste sli­ka mag­ične lampe. (Pre­tu­ra papire po stolu.)

    Glumac (Grubo, jer ne razume.): A vi biste me usložili u neku sla­galicu sa Aladi­nom! Svašta!

    „Dorćo­lac“

    sce­na peta

    Pređašn­ji, Alapača.

    Ala­pača (Hoda na visokim pot­peti­ca­ma.): Kak­va sreća da sret­nem pravog red­itel­ja.  (Ushićeno.) To je, znači, sce­na. Čud­na gospođa! Zar i ona traži ulogu? Brzo se rašču­lo da vi tu ne pravite raz­liku između glumaca i glumaca. Knjigu mi je poza­jmi­la pri­jatelji­ca iz prvog ulaza, nemo­jte se čudi­ti, ovo pozorište nam je najbolji komši­ja, slo­bod­ni smo da dođe­mo kao u svoj dom. (Nači­ni neko­liko koraka.)

    Glumac: Nepotreb­no se tru­dite, glumac sam.

    Ala­pača: Kakav glumac?

    Glumac: Pravi!

    Ala­pača: Ha! Niš­ta vam ne znači ni da ste pravi Kin, opet biste morali igrati Otela.

    Glumac (Podruglji­vo.): Zna li se na koju ulogu vi polažete svoj dar?

    Ala­pača Ja već izvrsno tumačim Anu Dambi, svakako i Dezde­monu, to je jasno.

    Glumac (Lista skript.): Mogao sam mis­li­ti. Sig­urno pro­da­jete sir?

    Ala­pača (Shvati aluz­i­ju.): Ne ja, Ana Dambi pro­da­je sir i želi da bude glu­mi­ca. Nemamo ničeg zajed­ničkog, meni su rek­li da imam talenta.

    Glumac: I gospođi su rek­li da ovde ima šarenih papi­ra. Ona proverava.

    Ala­pača: Znam, pravi kolaž-slike. Samo zato je tu? Onda dobro.

    „kolaž“- fleš bek, „Nedeljni komen­tar“, u ehu : „Quae medica­men­ta non sanant, fer­rum sanat, quae fer­rum non sanat, ignis sanat.“ – Čuje se da je neko ustao sa sto­lice i pome­rio je, da se neko kreće, da je neko užur­ban u hodu.

    Ala­pača (Preko­rno.): Najpre sam mis­lila da se igraš sa dečaci­ma. Onda sam primeti­la da nema ni makaza ni lepka.

    Glumac: Ni mene.

    Ala­pača: Znala sam da moraš biti ovde.

    Čud­na (Tiho.): Došao je da me obiđe.

    Ala­pača: I izgu­bi glavu nad ovim pocepan­im smećem!

    Čud­na: On pravi novo od ono­ga što je čak zab­o­ravl­jeno da je bilo.

    Glumac (Iskreno.): Baka me uči boja­ma. Sada više ne mis­lim da ću ih pogrešno ostaviti.

    Ala­pača: A čemu te foto-aparat uči? Lju­di idu na kraj sve­ta da bi se slikali (Kao da preću­ti ono „Eheeej“.) Ti seck­aš papir! Ostavl­jaj to i spre­maj se!

    Glumac (Moleći­vo.): Hteo bih ovo da završim i … (Razmišl­ja kako bi je umilostivio.) …

    pok­lonim bakici.

    Ala­pača: Ide­mo odmah, ne smem pro­pusti­ti ovakav prekrasan dan. Moraš me fotografisati.

    Glumac: Ali …

    Ala­pača: Gledaj, povučeš osnovni papir na kojem je igra neza­le­plje­na i razobličiš sve. Kad jed­nom škljoc­neš, ne moraš mis­li­ti o boja­ma, a pogo­to­vo ih ne možeš izgu­biti. Rekla sam, moramo imati nove fotografije!

    Glumac (Nego­du­je.): Ali šta će mi, ako ne mogu da ih isečem i upotre­bim za kolaž?

    „Kolaž“ – fleš-bek, „Nedeljni komen­tar“, u ehu : „Quae medica­men­ta non sanant, fer­rum sanat, quae fer­rum non sanat, ignis sanat.“

    Glumac (Laska­jući.): Shvatam da je ulo­ga Ane vaša, ali, ipak bih vas neš­to molio.

    Ala­pača (Pokušava­jući da pre­duhitri kraj nje­gov­og nau­ma.): Da odustanem?

    Glumac: Nikako to! Nisam ni pomis­lio … Možete li za čas da budete Ele­na i repli­ci­rate mi pogle­dom iz lože. Dru­gači­je ne mogu da probam onu scenu u kojoj Kin, Šek­spirov tekst pot­puno men­ja svo­jim somnambulijama.

    Ala­pača: To mogu. Tre­ba samo da odem gore u ložu?

    Glumac (Poverlji­vo.): I povedete gospođu sa sobom, Ele­na i tako nije sama u loži.

    Ala­pača (Važno.): Čuli ste, hajde­mo. Pro­ba je neo­drži­va bez našeg prisustva.

     Odlaze.

    Glumac (Čita skript,poluglasno kao brza­licu, ne čuje se sva­ka reč raz­govet­no, goto­vo kao jedan ton.): „Glu­mi se da bi se laga­lo, ___________________________________

    _______________, (Dekla­mu­je, preteru­jući do napeva.)

    „Dorćo­lac“

    Čuje se kako Glumac žurno odlazi.

     

    sce­na šesta

    Glumac, Red­itelj.

    Žagor glumačke garderobe.

    Glumac: Ne uspe­va mi da sva­ki put razlučim kao koji Kin tre­ba da nas­tupim. Kažete da on ima ono­liko lica koliko ih je sa njim u odno­su. Da li ih i sam uvek razlikuje?

    Red­itelj: Nije imao šta, ne imavši nikakvog sebe.

    Glumac: Prvo ih je imao toliko … onda izgu­bio sasvim. Ne razumem, između toga ja tre­ba da glu­mim vašu zamisao „postan­ka nje­gov­og karaktera“?

    Red­itelj: Vidite li da je to isto : „imati toliko“ i  „izgu­biti sasvim“. Najpre je ništa.

    Glumac: Opet neš­to tre­ba da zaboravljam?

    Red­itelj: Vi se pon­ašate kao da zab­o­ravl­jate, a u stvari reagujete.

    Glumac ( Najzad shvati.): Znači, Kin je pri­li­ka, ods­jaj onih drugih?

    Red­itelj: Na neki način, da. Takvim se pokazuje.

    Glumac: Šta će biti ako ja zamenim nje­go­va lica, pa budem oso­ran pre­ma Prin­cu, a ponizan pre­ma Ani Dambi?

    Red­itelj: Ne može se dogodi­ti, jer vi ipak neš­to znate.

    Glumac (U nedoumi­ci.): Pod­setite me.

    Red­itelj: Znate sasvim sig­urno da će se zame­na svih Kinovih lica – sop­stven­im, odi­grati tek kada od sebe ne bude imao šta da oduzme da bi bio Ote­lo. Dak­le, na Šek­spirovoj sceni.

    Glumac (Ne razume, ipak potvrđu­je.): A .… to! Svakako.

    Red­itelj: Niste razumeli.

    Glumac: Jesam, jesam, ja posta­jem ono što on nije. Sartro­va žrt­va. Ne, ne, Šek­spiro­va. Tako je rekao?

    Red­itelj: Rekao jeste, ali i saz­nao da nije.

    Glumac: Ne veru­jete mi da vas dobro razumem? Može­mo odmah prover­i­ti. Pokaza­ću vam redom, svako od Kinovih odnos­nih lica.

    Red­itelj: Kakvim redom?

    Glumac: Lit­er­arn­im, ili ako hoćete onakvim kakvim će se odvi­jati dram­s­ka radnja.

    Red­itelj: Znači, onako kako ste zapamtili da je prvo ovo,  a dru­go ono.

    Glumac: Tako jeste.

    Red­itelj (Prover­ava­jući svo­je prethod­ne reči.): Hajdete, petu scenu četvr­tog čina!

    Glumac (Zamišl­jeno, kao da u sebi neš­to pre­bro­ja­va.):  Sa  … Elenom?

    Red­itelj: Dobro je, pogodili ste.

    sce­na sedma

    Pređašn­ji, Glu­mi­ca I

     

    Glumac (Kao Kin, grubo.): „Ah! Ne želim niš­ta i znam samo jed­no : a to je da neću moći vide­ti nje­ga uz vas , a da pri tom ne postanem lud.“

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na, saosećajući.):„Moj Ote­lo! Ali šta čini­ti?  Sada je prekas­no da bi se veče otkazalo …“

    Glumac (Zausti rep­liku, ali ga Red­itelj prekine.): „Šta…

    Red­itelj: Ele­na, ona Ele­na, nikako ne bi došla u Kinovu ložu da on sme, i da je ika­da pred njom pokazao nabusi­tost ili stro­gost. Nastavite!

    Glumac (Kao Kin, izne­nađeno ali ipak ponizno.): „Šta bi se otkaza­lo? i ko uopšte namerava?“

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na, nadmeno.):„Učinio nam je čast, juče, zamo­livši nas za jed­no mesto u našoj loži.“

    Glumac (Kao Kin.):„Za  (Napravi pauzu da bi naglasio pitan­je.) večeras?“

    Red­itelj (Pokazu­je Glum­cu, „uplašen­im“ glasom.): Za večeras.

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na, samou­v­ereno.): „Da.“

    Glumac (Kao Kin, odsutno.):„Hoćete reći da će on biti u vašoj loži dok ja budem

    igrao?“

    Red­itelj (Ubeđu­je ga.): I pitate je, i molite, i ne veru­jete! Niste niš­ta od toga rek­li. Nas­tavite, gospođo!

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na, prkoseći.): „Da , dok vi budete držali onu osobu u vašim rukama.“

    Glumac (Kao Kin, trgne se iz pređašn­je odsutnosti.):„O! Gospođo ne bih niš­ta rekao. Ali, učiniću mol­bu, (zas­tane, promeni ton, shv­a­tivši posled­nju reč.) za koju vas prek­lin­jem  (Opet zas­tane, nadal­je doslovno sprovo­di prek­lin­jan­je.)  da je ne odbi­jete : za sve ono vreme dok budem igrao, ne gov­orite mu, ne osme­hu­jte mu se, ne sluša­jte ga! Gospođo, ne odva­ja­jte pogled od mene. Iako vam se zahtev može čini­ti nepri­h­vatljivim, ja mu pri­da­jem izvanred­nu važnost : ako samo prime­tim jedan znak spo­razumevan­ja između vas, neću više biti svoj gospodar.“

    Red­itelj: Kako ste sada znali da tako tre­ba, iako ste malo preterali?

    Glumac: Pa … one dve reči jasno …

    Red­itelj: Da, jas­no kažu kako, ali zaš­to bi se moralo uvek reći da biste tek onda znali? Zar nije jas­na sama situaci­ja, zah­valju­jući kojoj je Kin prisil­jen da živi onako kako samog sebe otkriva?

    Glu­mi­ca I: Meni se čini da je posled­n­ja rep­li­ka bila korek­t­no izgovorena.

    Red­itelj: Jeste, ali sa pre­više uzda­ha, to je onda Dima-otac. I vi ste sve sasvim pro­fe­sion­al­no, nema se šta zamer­i­ti, osim ono­ga što i sami kažete, sve je izgov­oreno, ali samo izgovoreno.

    Glu­mi­ca I: Šta drugo?

    Red­itelj: Mis­lio sam da se sa vama može govoriti.

    Glu­mi­ca I: Zaš­to samo mis­lio?

    Red­itelj: Rani­je ste pažlji­vo slušali.

    Glu­mi­ca I: A kada kažete mis­lio, hoćete reći – samo sam tako izgledala, ili šta?

    Red­itelj: Trudim se da odgov­orim na svako vaše pitan­je, nar­avno samo onda kada mi je jas­no da neš­to pitate.

    Glumac: Pa, pita­la je!

    Red­itelj (Objas­ni Glum­cu.): Pita­la je, zna­jući odgov­or, a ipak, dozvo­livši mogućnost da ja kažem dru­gači­je, pa da onda sluča­jno bude i tako. (Glu­mi­ci I.)  Nas­tavite kao Ele­na, još ćemo vide­ti „ili šta“!

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na, trudeći se da ne otkri­je razotkrivenost poze.):„Eh! ne tiče me se. Snađite se : neka ulogu preuzme šaptač.“

    Glumac (Kao Kin, nagađa­jući kako.):„Šaptač! Salomon u ulozi devo­jke? Publika …“

    Glu­mi­ca I (Kao Ele­na.) :„Kada biste imali bar malo geni­ja, učinili biste da pub­li­ka veru­je kako je šap­tač naj­di­vni­ja od svih Dezdemona.“

    Glumac (Kao Kin, „cvileći“, jer zna za ovu pišče­vu napomenu.):„Ja nisam opse­nar : glumac sam.“

    Red­itelj: A, da ne piše „cvileći“, kako biste onda?

    Glumac : Isto.

    Red­itelj: Baš biste znali? Ne bi bilo dru­gog izlaza iz …

    Glumac: Ne samo znao, saosećao bih sa Kinom, od počet­ka vam i sam hoću reći : ja nisam opse­nar : glumac sam, to se ne može reći ne cvileći.

    Red­itelj (Završi svo­ju rečenicu.): Mis­lio sam, ne bi bilo dru­gog izlaza iz situacije.

    „Dorćo­lac“.

    sce­na osma

    Pređašn­ji bez Glu­mice I, Glu­mi­ca II, Glumac II.

    Red­itelj, Glu­mi­ca II i Glumac II se oko neče­ga ner­az­govet­no dogo­vara­ju, nji­hov raz­gov­or nije neophod­no čuti, pa ga ne beleži­mo. Glumac za sebe čita skript, zatim šap­atom pon­avl­ja naučeno.

    Glumac (Kao Kin, naglas, deklamujući.):„Mogu li vas neš­to upitati?“

    Red­itelj, Glu­mi­ca II i Glumac II prek­inu razgovor.

    Glumac II (Doseti se.): To ste rek­li Prin­cu, morate, onda, bar mene pogle­dati kao što biste njega.

    Glumac (Čuje se kako usta­je, hoda.):„Mogu li vas neš­to upitati?“

    Glumac II (Kao Princ, nezainteresovano.):„Još imaš drskosti da mi postavl­jaš pitan­ja, a odbi­jaš da odgov­oriš na moja?“

    Red­itelj (Prekine ga..): Mi nis­mo tu. Slo­bod­no recite!

    Glumac II (Kao Princ, odrešito.):„Hajde, dobro, de! Pitaj.“

    Glumac (Kao Kin, beznadežno.):„Šta sam ja za vas?“

    Red­itelj : Jed­nos­tavno pitate, ne cvilite više, a ni još.

    Glumac II (Kao Princ , „izne­nađen“, dak­le poš­tu­jući pišče­vu napomenu.) „Molim?“

    Glumac (Kao Kin, popravi se.): “Da. Šta sam ja? Štićenik ili prijatelj?“

    Glumac II (Kao Princ , nesigurno.):„Ali … Do đavola! Kak­va ide­ja postavi­ti tako okrut­no pitan­je? Štićenik ili pri­jatelj?“ (Glumac II zna kako sve ovo tre­ba reći, ali se oseća nelagdno i taj osećaj pridružu­je ukup­nom tonu.) „Pa ja to ne znam : da li neko mis­li o tim stvari­ma. Moja kesa je tvo­ja, moj dvo­rac ti je otvoren u svako doba dana i pri­h­va­ta te. To ti nije dovoljno?“

    Red­itelj (Prekine niz rep­li­ka, Glum­cu II.): Šta vam nije jasno?

    Glumac II (Izne­nađeno, kao prenut jedin­im pitan­jem koje nije očeki­vao.): Kako jasno?

    Red­itelj (Objas­ni pitan­je.): U čemu je vaša nedoumi­ca, da li i mi mis­limo o vama dok slušamo ili samo slušamo?

    Glumac II: Teško da bi se jed­no dru­gom mog­lo odreći.

    Red­itelj: Onda znate da ste uistinu ovladali ulo­gom Princa.

    Glumac (Ne izdrži.): Zaš­to ste nas  prek­in­uli, ako nema greške?

    Red­itelj: Jer onaj ko nepogreši­vo iz sebe zna izostavi­ti lice ne sme okl­e­vati da to i pokaže.

    Glumac: U svakom sluča­ju je onako kako ste vi zadovoljni.

    Red­itelj: Moje odobra­van­je ne sme biti ključ vašeg pon­ašan­ja. Jer, vidite šta se događa! On zadrhti i od vašeg pogle­da koji mu jas­no ne kaže:„Dobro je.“

    Glumac II (Nestr­plji­vo.): Može­mo li završi­ti scenu?

    Glumac (Neuo­biča­jeno samou­v­eren.): Nar­avno, (Kao Kin.) „Pret­postavi­mo da zamolim Vašu Visost za jed­no od nje­gov­ih dobara koja se čine sebi ravnom …“

    Glumac II (Kao Princ.):„Pa onda?“

    Glumac (Kao Kin, bombastično.):„Da li bi blag­o­naklonost zaštit­ni­ka išla do odanos­ti prijatelja?“

    Glumac II (Kao Princ, sig­urno.): „Probaj.“

    Glumac (Kao Kin, napad­no preklinjući.):„Vaša milosti … ne idite večeras u ložu.“

    Red­itelj (Glum­cu.): Obratite se Ani Dambi, sprem­na je kao Dezdemona.

    Glumac (Zbuni se, Kao Kin, grdi je molećivo.):„Kako to izgledaš! Nes­rećnice, ko ti je stavio šminku? Ko obukao?“

    Glu­mi­ca II (Kao Ana, pravom merom.):„Ja sama.“

    Red­itelj (Glum­cu.): To je vaš red. Zameni­mo lica a vi nas­tavl­jate prethod­nim nedovršen­im tonom!

    Glumac (Poma­lo uvređen.):  Zaš­to se uopšte igramo izne­nađen­ja? Ko bi se mogao ovako na prepad sabrati i vide­ti koje lice je pred njim.

    Red­itelj: Lice koleginice ste, mis­lim, jas­no videli. Ono što niste je da neš­to ipak niste zaboravili.

    Glumac: Opet!

    Red­ditelj:  Dobro, ili da niste zapamtili da lica pre­ma koji­ma se Kin pon­aša, istovre­meno prela­ma­ju nje­go­vo trenut­no oblič­je. Zar ne vidite da vam svako od njih samim pris­ustvom kazu­je : kako.

    Glu­mi­ca II: A meni vaša objašn­jen­ja ne mogu ni pomoći ni odmoći. Ne bih izgu­bi­la glavu i da moram naiz­menično gov­oriti rečenice različi­tih scena.

    Red­itelj: Kako to?

    Glu­mi­ca II:  Ne znam, uvek sam sig­ur­na da tako jeste i da pri­men­ju­jem pravi način.

    Red­itelj: Dozvo­lite, onda našem Glum­cu, kao Kinu, da bar naslu­ti, i dal­je zna­jući kako se dolazi do umeća .

    Glu­mi­ca II: Kažem vam da ne znam.

    Glumac: Zato i od mog lica hoćete da nači­nite masku? (Ponos­no.) Mene se bar neče­mu može naučiti.

    Red­itelj: Zaista je tako! Očeku­jem nas­tavak prek­inute scene.

    Glumac (Kao Kin.):„Zas­me­jala bi i mrt­vač­ka kola. Hajde : klekni, pokušaću da te malo doter­am. Imaš li tremu?“

    Glu­mi­ca II (Kao Ana, i dal­je zna­jući kako.):„Ne.“

    Glumac (Kao Kin, preteru­je izgo­vara­jući sledeću pouku, jer je želi reći i Glu­mi­ci II.): „Budi spoko­j­na : ako gov­oriš ner­az­govet­no, ja ću prek­inu­ti tvo­ju rep­liku, ako ne znaš gde da staneš ja ću te uzeti za ruku, samo me sle­di. A ako imaš prazn­inu u pamćen­ju, tre­ba samo da mi kažeš : ‘Volim vas.’ U ljubavn­im  komadi­ma to uvek dobro pris­ta­je. (Pauza.) A ja – nemam više niko­ga ko bi me prim­io za ruku ili došap­n­uo rep­like : tako, uvek poma­lo imam tremu.“

    „Dorćo­lac“

    sce­na deveta

    Ala­pača, Čud­na gospođa.

    Silaze drven­im ste­peni­ca­ma, nespretno.

    Ala­pača: Videli ste kakav je to „pravi“ glumac? Tako nam se predstavio!!

    Čud­na: Jeste glumac, ali kao da baš to mora biti.

    Ala­pača (Ne razume.): Kako mis­lite, mora da glu­mi glum­ca ili da po zan­i­man­ju bude glumac?

    Čud­na: Mora biti i jed­no i dru­go uza­lud, da bi mogao razumeti.

    Ala­pača (Ironično.): Šta on ima da razume?

    Čud­na: Da  mu ono što radi nije najo­bični­je „neš­to drugo“.

    Ala­pača: A vi ste svakako sen­ka Red­itel­ja, ili ste se pro­mu­drili seck­a­jući šarene papire. (Cere­ka se.)

     Dolazi Glumac.

    sce­na deseta

    Pređašn­ji, Glumac.

    Glumac: Izvrsno! Onaj smeh kojim se Ele­na ruga Kinu!

    Ala­pača (Zateče­na.): Hvala. (Prene se.) Kak­va Ele­na, ja sam rođe­na Dezde­mona! Ona vaša Ana Dambi zna da je nepogreši­va, e ja znam da sam baš tak­va Dezdemona.

    Glumac (Pod­seća je.): U ovom sluča­ju ih igra jed­na osoba.

    Ala­pača (Uporno.): Pred­loži­la bih red­itelju da se ulo­ga podeli, prirod­no, i da sva­ka bude jedna.

    Glumac (Podsmešlji­vo, izvo­di zaključak.):  A, vi biste, po priro­di stvari, tre­ba­lo da budete …

    Ala­pača (Prekine ga.): Dezde­mona, šta drugo !

    Oglasi se svo­jim tankim pot­peti­ca­ma, kao da bi pošla.

    Glumac: Molim vas ostan­ite, potreb­na mi je vaša i gospođi­na pomoć.

    Čud­na: Rado sam, po vašoj želji sedela u loži. Ne znam šta bis­mo još mogle …

    Ala­pača (Nad­meno.): Ja mogu da glumim!

    Glumac: Svakako, upra­vo sam to imao na umu mis­leći na vas. Gospođa bi mogla biti šap­tač, evo imamo i knjigu, važno je da se čuje vaš glas, dovoljno je da stanete iza zavese.

    Ala­pača (Oduševl­jeno.): Dobi­la sam ulogu! (Dekla­mu­je, iz neke, samo njoj poz­nate uloge.) Hvala nebesima!

    Glumac: Ali, ja sam vas samo molio da probamo scenu u kojoj su Kin i Ana kao Ote­lo i Dezde­mona. Niš­ta više.

    Ala­pača: Znam da ćete me nakon probe još neš­to moli­ti. (Umišl­jeno.) Da pri­h­va­tim ulogu. Dobro, počn­i­mo, onda!

    Glumac: Izvo­lite! Slušam.

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezde­mone, dekla­mu­je nape­va­jući.): „Ko je tamo? Otelo?“

    Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, zagr­c­nu­vši se od smeha.):„Da, Dezdemona.“

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezde­mone, prek­lin­jući do suza.):„Dođite u postelju, gospodaru.“

    Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, savla­da se, ipak ne pogo­di meru strogosti.):„Da li ste se pomolili?“

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezdemone.):„Da . Gospodaru.“

    Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, pompezno.):„Ako još pamtite neki greh kojeg vas nebeska milost nije razreši­la, pomo­lite se brzo.“

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezde­mone, zakuka.):„Avaj, Gospo­daru, šta govorite.”

    Glumac: Niste to dobro rekli!

    Ala­pača: Zaš­to?

    Glumac: Ne znam, meni to nije dobro.

    Ala­pača: Pa, vas i pitam. Zašto?

    Glumac: Čini mi se da pre­glas­no govorite.

    Ala­pača (Ponovi šap­atom, kao Ana u ulozi Dezde­mone.): „Avaj, Gospo­daru, šta govorite?“

    Glumac (Poma­lo izn­ervi­ran.): Sada šapućete.

    Ala­pača (Prasne.): Vi ne znate šta hoćete!

    Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, odsečno.):„Ništa do ono što rekoh. Uči­nite to brzo…“

    (Zna­jući da zbun­ju­je Ala­paču.) „Goto­vo? Ne želim da uzmem tvo­ju dušu dok ne bude spremna.“

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezde­mone, goto­vo pres­reć­na, jer se seti­la.): „Gov­orite o ubistvu?“

    Glumac (Kao Kin u ulozi Otela.):„Da, o tome govorim.“

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezdemone.):„Znači … (Okl­e­va.) … znači …

    Čud­na (Šapuće.): „Neka mi se nebo smiluje!“

    Ala­pača (Pokušava­jući da čuje.): Ha?!…

    Čud­na (Šapuće.): „Neka mi se nebo smiluje!“

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezde­mone, “izne­na­da”.): „Volim te.“

    Čud­na (Šapuće.): Ne! Ne! „Neka mi se nebo smiluje!“

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezde­mone, „van sebe“.): „Volim te, volim te, volim te.“

    Glumac  (Dok­le sves­tan trostrukog pre­o­braža­ja, kao Kin u ulozi Otela.): „Ne, bestid­nice, ti me ne voliš.“

    Ala­pača (Kao Ana u ulozi Dezde­mone.): Vo …

    Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, dekla­mu­je kao da je sam na sceni.): „Ti me ne voliš i nema mes­ta laži­ma. Znaš li šta je tre­ba­lo da kažeš ovog kobnog časa : trba­lo je da kažeš : neka mi se nebo smiluje!“

    Ala­pača (Kao Ana.): Ah ! neka mi se nebo smilu­je? Hvala. (Kao Ana u ulozi Dezde­mone.) „Neka mi se nebo smiluje!“

    Glumac: Bilo je malo bol­je, hoću reći, sve je bolje.

    Ala­pača: Priz­na­jte da sam nenad­maš­na. Šte­ta je što probamo ovu scenu u kojoj moram biti zbun­je­na Dezde­mona, ali sam svakako blistava.

    Glumac: Kažem vam, zbil­ja ste nenad­mašno smušeni.

    Ala­pača: Ja?

    Glumac: Vi  (Shvati da mora reći onaj deo rečenice koji je namer­no preću­tao.), kao Ana u ulozi Dezdemone.

    Ala­pača (Diveći se samoj sebi.): Gluma je samo jedan od mojih talenata.

    Glumac  (U nameri da je sasvim pomete, kao Kin u ulozi Otela.): „To je razlog zbog kojeg ćeš umreti.“

    Ala­pača (Zna­jući rep­liku, kao Ana u ulozi Dezde­mone.): „Zaš­to ste ubili zeca? … Zaš­to ste ubili zeca? …“

    Čud­na (Šapuće.): „Zaš­to je toliko krvi u vašim očima?“

    Ala­pača (Kao Ana, zna rep­liku.): „Zaš­to je toliko oči­ju u vašoj krvi?“ (Shvati da je lap­sus.) „Oh!“

    Glumac (Kao Kin, jed­va dočekavši.): „Idiote! Ponovi to.“

    Ala­pača: Proverite da li piše ona prva reč!

    Čud­na (Čita naglas.): „Idiote! Ponovi to.“

    Ala­pača (Kao Ana.): „Ne znam kako!“

    Glumac (Kao Kin.): „Dobro!“ (Kao Kin u ulozi Otela, „blis­ta­vo“, i zaista blis­ta­vo, do nepre­poz­na­van­ja.) „Oči moje krvi su sum­n­ja mog srca; oči koje se množe u mojim vena­ma gleda­ju te preko moje kože i vide te otkrivenu! Ako su moje oči ispun­jene krvlju, veštice, to si ti, u mojoj krvi, ti si ispuni­la oči!“

    fleš –bek, „Nedeljni komen­tar“, u ehu „Quae medica­men­ta non sanant, fer­rum sanat, quae fer­rum non sanat, ignis sanat“.

    sce­na jedanaesta

    Pređašn­ji, bez Alapače.

    Glumac: Bakice, zaš­to se lju­tiš? Doneo sam i tebi jed­nu fotku.

    Čud­na: Znam, bol­je od te naprave kako ti izgledaš.

    Glumac: Ali, ona je rekla da i tebi ostavim jednu.

    Čud­na (Uvređeno.): Ona je rekla, ona je rekla … Ostaviš? Šta to znači? Više nećeš dolaziti?

    Glumac: Hoću. (Okl­e­va.) Da te obiđem.

    Čud­na: A kolaž?

    Glumac: Bakice, moraš najzad priz­nati da nisam dete. Eto, men­jam igračku. To je neš­to drugo.

    Čud­na: Igrač­ka za odrasle?

    Glumac (Ne zna kako bi joj objas­nio.): Da, ali neš­to sasvim drugo.

    Čud­na: Kolaž je bio tvoj, ne neš­to, bilo šta, dru­go. Tvoje!

    Glumac (Želeći da je odobro­volji.): A, vidi mene. Vidi me na fotografiji!

    Čud­na (Ravn­odušno.): To može biti bilo čije lice.

    Glumac: Moje je!

    Čud­na : Ogleda­lo! Lin­i­je! Boje! Ništa!

    Glumac: Ja!

    „Dorćo­lac“

    KRAJ