Korica hleba

Lat­est posts by Senad Avdović (see all)

    Zločin

    .

         To ne dođe, nego dolete odneku­da. Usplahireno, pre­stravl­jeno, ogorčeno. Izbezuml­jeno leti tamo — amo kao da ga kri­la ne sluša­ju, već pušte­na po slo­bo­di prave haos i kre­tan­je bez reda po pros­toru unaoko­lo. Traži neko­ga, a taj neko se pojavi u liku poglavara roja sa svo­jom svitom.

         — Video sam! Video sam, vaša veličino!

         — Šta si video?

         — Video sam suho zlo. Video sam najveći pokolj ika­da. Muškar­ci, žene, deca… Osušeni, nabi­jeni na veli­ka kopl­ja, pro­bo­deni, uništeni. Ima ih na dese­tine strana. Ispod svakog sto­je neke krive lin­i­je, kao pravilne mrl­je koje neš­to označava­ju. Oni lis­ta­ju grobove i leševe našeg soja, dive se i poz­dravl­ja­ju, slave zlo. Ukrašava­ju svo­je nede­lo razn­im boja­ma i tak­miče se u tome, jer sma­tra­ju to lep­o­tom i uzvišenom kreaci­jom. Ubi­jan­je je nji­ho­va strast a uništen­je im je pot­pis. Oni su zaista najveći zlotvori ikada!

         Kada unezv­ereni insekt završi svo­je izla­gan­je, vladar se obrati prvom savet­niku iz svite.

         — Priča o ljudima?

         — Da.

         — Video je insektarijum?

         — Da.
    .

    Zab­o­rav

    .

         Gle­da kroz mene. Uznapre­dovala bolest. A sećam se tog prodornog glasa koji se pro­la­mao kućom kada bih katkad svra­tio. S vra­ta bi me zgra­bio i izgr­lio, širokog osme­ha na velikim usti­ma punih zdrav­im zubi­ma. Sedeli bi na starom min­deru u svet­larniku nji­hove velike kuće. Pričali bi, sme­jali se, jeli i pili. Dok sam man­ji bio čak bi me i po bašti jurio, skri­vao se i plašio me glumeći zveri. Auto­mo­bilom bi se provoza­li neko­liko kru­go­va po mahali, pregazili par soka­ka, kupili bi sladoled i potom me vra­tio kući, mojima.

         Ali, više me nije pre­poz­navao. Gledao bi me i ćutao. Teško je zamis­li­ti neko­ga koga pamtite po lar­mi da ćuti, da je uti­h­n­uo kao oman­ja varoš noću. Tužno mi je bilo gle­dati ga. Jedan deo mene nes­tao je sa njim, odneo ga je sa sobom. Ja ću doneti pre­ostali deo.

         I baš. Rodio se ne poz­nava­jući niko­ga. Isto tako je i umro.
    .
     

    Pešaci

     

         Pešači­la dva pri­jatel­ja posred kakvih brda. Pešačili oni tako, kad odneku­da jedan kaže drugom:

         — Da l’ smo sko­ro stić?

         — Poj­ma ti nemam — jed­va pro­gov­ori drugi.

         — A kako ćemo znat da smo stigli?

         — Pa, videće­mo ono naše mesto… Onu truh­lu jabuku divl­jaku. Sećaš se?

         — Ja jok, vala — odvrati ovaj.

         Pešačili su tako još neko vreme, stigli do jednog krša, malo predah­nuli i vratili se nazad. Ne mogahu da nađu truh­lu jabuku divl­jaku što nekad sto­jaše posred polja.

          Nije je više bilo.

    .

    Kor­i­ca hleba

    .

         Neki dan, ugledah koricu hle­ba. Uzeh i hte­doh je skra­jni­ti na prik­lad­ni­je mesto gde je auto­mo­bili niti lju­di neće gaz­i­ti, kako bi se neko mogao oko­ris­ti­ti njome.

         Pomer­ih je u stranu, uz jedan zid, kad se začu glas obo­gaćen imperativom:

         — Nemo’ mi to tu pod prozor!

         Poneh koricu preko puta, taman da je stavim na jedan oman­ji stubić, kad neko opet:

         — Mačin­ji mi to ispred lokala!

         Nano­vo je uzeh i krenuh. Taman da je spus­tim gde mi se uči­ni da nikome neće smetati.

         — Gde ćeš to tu!? Tu parki­ram auto — doviknu dežmekasti čovek preko ulice.

         Dal­je krenuh sa kori­com hle­ba. Ni sam ne znadoh šta s njom. Razmišljah.

         Poje­doh je.

    .

    .

    .

    .