Pesme

Jovan Nikolić
Latest posts by Jovan Nikolić (see all)

    Telo

    Moje telo vozilo koje me vozi
    kud god poželim
    Svedok moj i uhoda
    moj konak

    Šta sve o meni ne zna i ja o njemu
    Trojanski konj
    prepun anarhista
    Lenština i melanholika

    Pojim ga hranim
    špijuniram kroz ključaonice pod obrvama
    Dobar je momak moje telo
    Oplakujem njegovu trošnost

    Nemoj se povrediti ne stari
    Nemoj me boleti
    Nemoj me umirati

    Ne napuštaj me telo moje
    Budimo braća
    Udaj se za mene

    Bajato seme

    Navrh planine daščara zakatančena
    Pod krevetom odložene gumenjarke
    naviljci smrdljivih čarapa

    Ovde živeše onaj prebego umom
    Na zidu umašćen ovčji kožuh
    zapatili se moljci i stenice

    Možda je umro
    Stropoštao se u ambis
    Kad ludi umre ni ne zna da je umro

    Možda će banuti nečujno na dovratak
    Okrvavljenih beonjača
    Sa vencem kopriva i zmija
    Namesto glave

    Summertime

    Proziran turista mister Albino
    Zaleteo se da uslika golubove
    Na dubrovačkom Stradunu
    Njagova roze supruga vadi
    AGFACOLOR iz nesesera i asistira mu

    Golubovi kao golubovi preplašeni prhnuše u zrak
    Zaklonivši krilima dobar komad neba
    A na trg na njih dvoje
    Prosuše kišu sitnih fekalija

    Oni kao da ne haju što ih je zasula gomila tih
    Ptičjih neugodnih stvarčica
    Čak se i nasmejaše

    Taj osmeh, taj osmeh
    Nikada neću zaboraviti taj osmeh
    Ali da bismo ga bolje shvatili
    Zamislimo im u ustima

    toga trenutka dok se smeše
    po jednu krišku limuna…

    Noćni čuvar 

    Usred noći bezglasno, sveštenici
    u muslinske kukuljice odeveni
    odvode me u Hram od kamenih lavljih glava
    u kome Adepti nauk savladavaju
    promene obličja i gašenja aore

    Na odru mrtvi obrednom maskom prekriveni

    Kako kraj kojeg minem kruti se
    Naziva tajno ime

    Njihova milost meni je zlatnožutu
    podarila kapu
    obličja orlovog kljuna

    Na glavu li je stavim
    Moć stičem:
    -Prizivam zaboravljene snove

    Magla 

    Moj vid je dvostruk i osvaja me ništa
    Misao – svetlosna nit
    pukotina u gledanom
    Koju okrznu katkad
    senke bez porekla

    Kuda iščezava nalog što ne zna za
    sitna drobljenja jezikom
    ni znak u koga udeva se čovek
    koji se ni u šta ne razume

    Bezobličan sam
    Ne želim da se rađam više i
    meni je odavde
    do tvoga oka
    svejedno

    Zvuci i komešanja 

    Čitajući knjigu čuda i uzdaha o
    Vladarima pustinjskim i podvodnim
    pomislih – Objavi besmrtnost Bože !

    Između
    domalog i malog prsta oštra ivica
    lista zaseca istoga časa

    Ugrizoh jezik al misao
    ne porekoh oblizavši
    ranicu okrvavljenu
    na ženino međunožje što liči

    Utom minaret uzdignut kao
    obrezani falus
    u ustima neba kako bubri ugledah

    Slika me peče
    kao orijentalna kletva.

    Opisi praznine

    Iskušenik nespreman da nosi
    u sudu tela usud svoj
    Zamišljen do utrnuća korača
    Nevešto držanjem prikriva strah

    Prostor ne objašnjava zakrivljeni tren
    (doduše ni Zemlja)
    Od kada je prvi korak smočio u kret
    do prvog ohrabrenja

    Korakom svaki put ispljune škripu zglobova:
    Šta ako umrem
    Šta ako umrem još jednom
    a ne stignem ?

    Noć
    curi u daljine
    od kojih zuji u ušima i
    poremećeni um
    poremeti.

    Psiha 

    Kržljava
    presvučena malokrvnom senkom
    Pulsom tople mirise širi

    Kovrdže noktima češlja
    udno trbuha gde reljef zri

    Grudi, odojčad –
    Skladne kalote osute rosom
    kao kad maglicom oznoji grozd

    Zvuk ispod peska nalik je
    njenom smehu:

    Mora da posve jasna njoj je i
    davno znana tajna
    U tišinu zanavek što vraća

    Stepen invalidnosti

    U hodniku internog odeljenja
    Gradske bolnice
    U mimohodu
    Krišom se pogledasmo
    Grbavac i ja.

    Kao hirurg
    Prvim rezom kad zaseče
    Tako seku dva pogleda:

    Ja u grbu koju nosi
    On u moju
    tamnu kožu…

    Prozor

    Ovaj prozor je prizor i tri dimenzije ima.
    Nedostaje mu najvažnija:
    da pristanem na njega
    kao što pristajem na uzaludnost
    misleći na takozvani život.

    Nebo, nedovoljno stabilno.
    (ovo u koga deda je moj za svoga veka
    zurio netremice očekujući bombardere
    ili svemirski brod.)

    ovo u koga ruka moja
    neprestano udara
    ne bi li razbilo se staklo
    te svi skupa (sa plodovom vodicom)
    da iscurimo
    napolje

    Zavet 

    Sina ako ikad dobijem
    U kavez će sa majčine sise
    Hraniću ga živim mesom
    umesto igračaka uneću mu šumske zveri
    Nek se njuše, nek se kolju
    nek nauči njihov jezik.

    I kad mečku napastvuje
    Biće spreman za nevestu
    Kad kurjaku kičmu slomi
    Znaću da mi trud ne beše uzaludan

    Kad odgrize čedo
    Ovu ruku što ga hrani
    Pustiću ga
    Među ljude