Pesme

Lat­est posts by Jovan Nikolić (see all)

    Telo

    Moje telo vozi­lo koje me vozi
    kud god poželim
    Sve­dok moj i uhoda
    moj konak

    Šta sve o meni ne zna i ja o njemu
    Tro­jan­s­ki konj
    pre­pun anarhista
    Lenšti­na i melanholika

    Pojim ga hranim
    špi­ju­ni­ram kroz ključaon­ice pod obrvama
    Dobar je momak moje telo
    Oplaku­jem nje­govu trošnost

    Nemoj se povred­i­ti ne stari
    Nemoj me boleti
    Nemoj me umirati

    Ne napuš­taj me telo moje
    Budi­mo braća
    Udaj se za mene

    Baja­to seme

    Navrh pla­nine daščara zakatančena
    Pod kreve­tom odložene gumenjarke
    nav­ilj­ci smrdljivih čarapa

    Ovde živeše onaj pre­bego umom
    Na zidu umašćen ovčji kožuh
    zap­atili se molj­ci i stenice

    Mož­da je umro
    Stropoš­tao se u ambis
    Kad ludi umre ni ne zna da je umro

    Mož­da će banu­ti neču­jno na dovratak
    Okr­vavl­jenih beonjača
    Sa vencem kopri­va i zmija
    Namesto glave

    Sum­mer­time

    Prozi­ran tur­ista mis­ter Albino
    Zale­teo se da usli­ka golubove
    Na dubrovačkom Stradunu
    Njago­va roze supru­ga vadi
    AGFACOLOR iz nesesera i asi­s­ti­ra mu

    Gol­ubovi kao gol­ubovi pre­plašeni prhnuše u zrak
    Zak­lonivši kril­i­ma dobar komad neba
    A na trg na njih dvoje
    Pro­suše kišu sit­nih fekalija

    Oni kao da ne haju što ih je zasu­la gomi­la tih
    Ptičjih neu­god­nih stvarčica
    Čak se i nasmejaše

    Taj osmeh, taj osmeh
    Nika­da neću zab­o­rav­i­ti taj osmeh
    Ali da bis­mo ga bol­je shvatili
    Zamis­limo im u ustima

    toga trenut­ka dok se smeše
    po jed­nu krišku limuna…

    Noćni čuvar 

    Usred noći bez­glas­no, sveštenici
    u muslinske kukuljice odeveni
    odvode me u Hram od kamenih lavljih glava
    u kome Adep­ti nauk savladavaju
    promene oblič­ja i gašen­ja aore

    Na odru mrtvi obred­nom maskom prekriveni

    Kako kraj kojeg minem kru­ti se
    Nazi­va tajno ime

    Nji­ho­va milost meni je zlatnožutu
    podar­i­la kapu
    oblič­ja orlovog kljuna

    Na glavu li je stavim
    Moć stičem:
    ‑Prizivam zab­o­ravl­jene snove

    Magla 

    Moj vid je dvostruk i osva­ja me ništa
    Misao – svet­los­na nit
    pukoti­na u gledanom
    Koju okrznu katkad
    senke bez porekla

    Kuda iščeza­va nalog što ne zna za
    sit­na drobljen­ja jezikom
    ni znak u koga ude­va se čovek
    koji se ni u šta ne razume

    Bezobličan sam
    Ne želim da se rađam više i
    meni je odavde
    do tvo­ga oka
    svejedno

    Zvu­ci i komešanja 

    Čita­jući knjigu čuda i uzda­ha o
    Vladari­ma pustin­jskim i podvodnim
    pomis­lih – Objavi besm­rt­nost Bože !

    Između
    doma­log i mal­og prs­ta oštra ivica
    lista zase­ca isto­ga časa

    Ugri­zoh jezik al misao
    ne porekoh oblizavši
    ran­icu okrvavljenu
    na ženi­no međunož­je što liči

    Utom minaret uzdignut kao
    obrezani falus
    u usti­ma neba kako bubri ugledah

    Sli­ka me peče
    kao ori­jen­tal­na kletva.

    Opisi praz­nine

    Iskušenik nespre­man da nosi
    u sudu tela usud svoj
    Zamišl­jen do utr­nuća korača
    Neveš­to držan­jem prikri­va strah

    Pros­tor ne objašn­ja­va zakrivl­jeni tren
    (doduše ni Zemlja)
    Od kada je prvi korak smočio u kret
    do prvog ohrabrenja

    Korakom sva­ki put ispljune škripu zglobova:
    Šta ako umrem
    Šta ako umrem još jednom
    a ne stignem ?

    Noć
    curi u daljine
    od kojih zuji u uši­ma i
    pore­mećeni um
    poremeti.

    Psi­ha 

    Kržl­ja­va
    presvuče­na mal­okrvnom senkom
    Pul­som tople mirise širi

    Kovrdže nok­ti­ma češlja
    udno trbuha gde rel­jef zri

    Gru­di, odojčad -
    Skladne kalote osute rosom
    kao kad magli­com ozno­ji grozd

    Zvuk ispod pes­ka nalik je
    njenom smehu:

    Mora da posve jas­na njoj je i
    davno znana tajna
    U tišinu zanavek što vraća

    Ste­pen invalidnosti

    U hod­niku internog odeljenja
    Gradske bolnice
    U mimohodu
    Krišom se pogledasmo
    Grbavac i ja.

    Kao hirurg
    Prvim rezom kad zaseče
    Tako seku dva pogleda:

    Ja u grbu koju nosi
    On u moju
    tam­nu kožu…

    Pro­zor

    Ovaj pro­zor je pri­zor i tri dimen­z­i­je ima.
    Nedosta­je mu najvažnija:
    da pris­tanem na njega
    kao što pris­ta­jem na uzaludnost
    mis­leći na takoz­vani život.

    Nebo, nedo­voljno stabilno.
    (ovo u koga deda je moj za svo­ga veka
    zurio netrem­ice očeku­jući bombardere
    ili svemirs­ki brod.)

    ovo u koga ruka moja
    neprestano udara
    ne bi li raz­bi­lo se staklo
    te svi sku­pa (sa plodovom vodicom)
    da iscurimo
    napolje

    Zavet 

    Sina ako ikad dobijem
    U kavez će sa majčine sise
    Hraniću ga živim mesom
    umesto igrača­ka uneću mu šumske zveri
    Nek se njuše, nek se kolju
    nek nauči nji­hov jezik.

    I kad mečku napastvuje
    Biće spre­man za nevestu
    Kad kur­jaku kič­mu slomi
    Znaću da mi trud ne beše uzaludan

    Kad odgrize čedo
    Ovu ruku što ga hrani
    Pustiću ga
    Među ljude