Pet pesama

Lat­est posts by Dejan Ilić (see all)

    .

    .

    .

    *

    .

    Umesto da lete, mišari kao starci

    čuče na stubovi­ma, da bi se lakše

    domogli ple­na na nji­va­ma. Čemu

    ta ekonomi­ja snage, po cenu tromosti,

    zločin je isti,

    ili je to izmagli­ca natopila

    duše, iner­ci­ja vlage, ovog jutra,

    dok promiču talasi i talasi

    našeg panon­skog mora?

    Panon­s­ki orlovi, probu­dite se

    i dig­nite u vaz­duh, zašestarite

    po nebu izlazećeg sunca,

    nahran­ite se alka­ma vazduha

    i svet­losti, pa hajdete

    s nama na put!

    .

    .

    *

    .

    Da biste ušli u grad, morate proći

    kroz ovaj polu­pakao, to je cena, sleva,

    skle­po­tine od meta­la, arhitektura,

    mon­stru­mi neverovat­nih oblika

    sa zlokob­n­im, da li i otrovnim,

    pečurka­ma, čitav jedan grad, zapravo,

    u koš­marnom neg­a­tivu, zdesna,

    među­tim, jed­na od najvećih

    rekreativnih zona, tamo, danas,

    džogeri trče i nji­hovi psi, željni

    vaz­duha. Dve zone, jed­na preko puta

    druge, rasečene auto­p­utem, i nisu tako

    razd­vo­jene. Pak­leni tru­ju, da bi zeleni

    mogli da trče i šeta­ju parkovima.

    Strašan je ovaj svet i pustinja

    žalos­na, i stid, doda­je neko,

    što kao uglje­na prašina

    pada po nama, danas,

    po pred­sto­jećem boravku,

    po sve­mu oko nas.

    .

    .

    Hun­dert­vas­er

    .

    Organske forme, psihodelija

    kao priro­dan pogled, naz­vao se

    sto voda kao što je mogao da bude

    i sto vaz­duha ili sto kiša. Spirala

    će nas, ne pra­va lin­i­ja, đavol­je oruđe,

    spa­siti. Krivul­je, ispupčen­ja, udubljenja,

    livade i šume na krovovi­ma, leje,

    ostavio je dos­ta ali pre­ma­lo da bi se

    išta prome­ni­lo. Bar­ka kišnih dana

    u koji­ma se dubi­na boja otvarala,

    dru­gači­je, raznobo­jno, osmišljeno

    gde bi se mog­lo srećno živeti

    i radi­ti, kao obično, nije uspelo,

    osta­la je ide­ja, posvećeni život,

    propali pro­jekat. Onda umreti

    sred okeana i biti sahran­jen u Vrtu

    Srećne Smr­ti, u plitkom grobu,

    neko­liko stopa od sun­ca, postati

    humus, vrati­ti se, svakom svojom

    od stot­inu voda, zemlji, odakle

    će izrasti drvo u koje ćemo

    polako preći.

    .

    .

    *

    .….….….….….….….….….po Egonu Šileu

    .

    A tela su nas­tavi­la da se raspadaju,

    i ras­pada­ju se i danas, ovde su uhvaćena

    na početku sunovrata,

    između teskobe i erotike, uvijena,

    ispre­ple­tana, u strahu, nepotpuna,

    gola ili ogol­je­na do mesa ili

    u grču, nabrekla od žud­nje, lascivna,

    podat­na, i ujed­no izmuče­na, pohabana,

    krva­va, oder­ana do kosti­ju. Veli­ki Rat

    završavao se Velikom Pandemijom

    koja će odneti i nje­ga, telo

    nje­gove žene i njihovog

    nerođenog dete­ta, porodicu

    u nas­ta­jan­ju. Počin­jao je najkraći vek,

    i sve je bilo sprem­no za novi

    pro­jekat: telo atomizovano,

    gene­ti­zo­vano, formatizovano

    i potom izbačeno

    u sajber­spe­js.

    .

    .

    *

    .

    Zas­toj, antiteror­is­tič­ki punkt,

    gde cela dva sata mil­imo na suncu,

    da bi nas na kra­ju propustili

    i ne pogle­davši nas. Kasnićemo,

    iako nigde ne žurimo,

    kad stignemo, ostaće samo

    ostaci dana, večera u nekoj bašti,

    krat­ka šet­n­ja. Suvišni smo,

    bez­nača­jni, ali zaš­to i krivi,

    efekat lep­ti­ra nikog ne štedi,

    na jed­nom kra­ju plan­ete lepet

    kri­la zloči­na, na dru­gom, oluje

    mučen­ja i neslobode.

    .

    .

    .….….….….….….….….….….iz rukopisa Kam­per­plac

     

    .

    .

    .

    .

    .