.
.
.
za M.B.
.
Ne hvala,
rekao je Ted Silviji
koja je vadila stoti kolač
iz preplašene pećnice
pre no što su zalebdeli
nad gustom vodom
uzajamnog paranja.
Tvoj problem je
što nemaš temu,
uzmeš testo teme
i uroniš u njega
pa tek onda pokušaš
da otvoriš oči.
Što lepljivije, što tamnije
to bolje,
mislio je dečak zavodljivog glasa
kog na kraju večeri
kada se stari pesnik utišao
nije mogla ni da vidi,
jer joj je kontrasvetlo
zašivalo osmeh i sklapalo kapke.
Osetila je samo da je dečak
bomba sklopljena od
odbačenih opiljaka žudnje
i da je svejedno ko će se
prišunjati da navlaži fitilj.
Ne hvala,
putovaćemo u kupeu do kupea
i sretaćemo se u krajolicima
koji će se u tunelima
lepezasto otvarati,
kao plisirano krilo oslepelog miša.
Tu temu sam već ispitala,
kazala je Silvija,
to je bilo onda kada je
Vezuv proradio
a ja sam trčala ka sebi,
pa se spuštala u vrelinu,
posle su me zvali
žena iz pepela.
Tako sam naučila da se gasim
duže od svakog putovanja,
i duže od svake noći.
Ne hvala,
rekla je žena
svesna da dečak nikada neće
naučiti tu nepoznatu reč
kojom se samo potvrđuje zapitanost
pred neoštećenim pošiljkama
prispelim iz daljina,
koje će jednom krotko leći
u knjige raspakovanih putnika,
i umesto njih
naučiti da se grle
bez stranica i bez zvuka.
.
.
SMRT U ULICI MERILIN
.
Jednosmeran
i kratak je to sokak,
kaldrmisan
strahom od napuštanja,
strahom od plutajućeg ludila,
coutch kastinzima.*
Postoje lica koja poseduju
unutrašnju svetlost,
onu što prodire
kroz vrstu dečje puti.
Ona svetle samo noću,
majstorski osvetljena spolja.
Postoje tela
koja zrače senzualnošću
i kroz auru sna,
pogotovo tada.
Kada takvo lice
dobije takvo telo,
rezultat je neodoljiva privlačnost
za nevolju svake vrste,
strah od nedoraslosti,
strah od sreće,
obnovljeni strah od napuštanja.
Onda tom ulicom zakorači,
udvajajući samoću,
biće koje je na tomboli
izvuklo pogrešno telo
i koje sluti
da nikada neće svetleti
ni spolja ni iznutra.
Biće koje zna
da je groteskna kopija,
ali da mu se ona
koju oponaša,
ne bi podsmehnula.
I the end je
više nego predvidiv,
brutalni vatromet nestajanja
u ulici kratkoj
kao miholjsko leto.
___________
* Uloge dobijene na kauču
.
.
ONO, VREME
.
Ni tigrovi po indijskim selima
nisu toliko ljudožderni
da proždiru baš sve,
tkivo, misli, uspomene,
čak i brižljivo skrivene planove
kao što to čini ono.
Nezasito, pohlepno,
rđa i kiselina su mu tek šegrti,
ono, i kad je sito,
razbija šifre najtajnijih sefova,
prazni oči, guta
i nesvarljive komade svega.
Izliveno iz sopstvenog toka,
neuhvatljivo i toksično,
kao živa,
zato i nema obale
jer je oživelo iz ideje.
.
.
UPRSTE
.
Sa telom za ruku, podruku,
sa telom ukorak, uprste,
u crvenoj cipeli od reptila,
sa telom koje žudi
za toplim crepom,
pod santom lica davljenika.
Sa telom u musavom kupeu
i fotografijom grada
sa hrbatom mosta
koji je odleteo u nebo,
sa telom kod reumatologa,
sa utrnulom nogom tela,
sa telom pogrešnim korakom
u san o Sumatri.
Sa telom koje se
odavno ne osmehuje,
iako i dalje
od njegovog osmeha
zavisi život
dalekoostrvskog cveta,
sa telom u mimohodu
kraj njegove duše
prgavog dečaka,
obučene u staro telo.
.
.
TU
.
Mi smo tu,
u porubima mačjih šapica,
nas je nemoguće zbaciti,
jer tonemo i izranjamo
dok se palube nervozno otvaraju
kao fioke kredenaca igračaka
i ukrućeni čokoladni jezici
čekaju da nas liznu,
nas kao nagradu
na dnu.
Uvek takvi,
transparentno plašljivi,
morske zvezde ne vole
kada govorimo o potapanju,
jer naše priče ne nose
taloge pretpostavki.
Mi smo jednostavno tu,
učtivi,
holivudski fini,
što reče zapaljeni kritičar
ostavši poluživ.
Tu,
bez pripadanja,
obeležja spadaju kao lišće,
kao klizava prezimena.
Veliki pesnik prelazi ulicu,
mrgudna glava mu sve veća
od pesme koja ima dvoliku glavu.
Sijamska glava se višeglasno prepire
vakcinišući putnike
od svih oblika stilskih bolesti,
pa krećemo
ne pomerajući se,
na prelazima
čija nas zebrasta tela zbacuju
da bi se ponovo našli
tu.
.
.
NIMBUS
.
Ponekad to biva,
usudio bih se da kažem
gotovo kao svetkovina
sa ličnim pozivom,
to ozarenje, to ozračje,
onih koji su bili tu,
nevidljivi, možda nagi,
spremni da ostave trag
nerastumačiv
i najboljem forenzičaru,
svoju krljušt, svoj glas,
svoju senku na stepeništu.
Poričući nemogućnost sretanja,
možda baš zbog nje,
oni zrače dublje
i bez napora nas vode
u šupljine zajedničkog vremena,
njegov glatki obuhvat.
.
SILVI I JA
za Silviju Plat
.
Ne brini Silvija,
uspevam da čujem kako vežbaš
noćno škrgutanje zubima.
Tu, u zimskoj tami,
smešten je slušni aparat
za hroničnu gluvoću sveta.
Van košnice i gnezda,
između nepodnošljivih
tri i četiri pre svitanja,
prodre zvuk sličan
povlačenju noktom po oknu.
Tad čekić, nakovanj i uzengija
zbunjeno zavibriraju
u Tedovom sećanju,
koji sad već dovoljno udaljen,
može da te sagleda, okupanu
prijateljskim talasom opraštanja,
toplijim od njegovih dlanova.
.
.
INSOMNIA
.
Jedan od mogućih glasova
mogao bi da otcvili
taj klin pod noktom,
taj namerni bol
zabijen obesno u belinu.
On je tu,
iznutra obasjan mesečinom,
spreman da zaroni
u dugu nesanicu
dok ona ne proveri
sve preostale reči
i ne napipa onu lekovitu,
koja još ima snage
da se podsmehne
svakoj nedobroti,
svakoj namernoj zloći
što kao pijani vozač
gazi i poslednju
nežnu misao,
a onda beži sa lica mesta,
potplaćujući svedoke
i potopljene glasove.
.
.
.
.
.
