Pisac i priča

Lat­est posts by Marko Glišić (see all)

     

    Pisac i priča

    .

    .….Don’t explain – posled­n­ja pes­ma pred fajront, Miškov ispi­ja treći „Jim Beam“ i napuš­ta klub posle dru­gog refrena.
    .….Cure mla­da zrna ponedeljkovog peščani­ka, obraz­je gra­da pris­ta­je uz džez – redak trenu­tak kad Miškov voli što je pisac i što za nje­ga vreme ne postoji.
    .….Prigušen­im E‑molom dočeku­je ga soba i on oseća da je ona opet tu, u sen­ci kraj pisaćeg sto­la, pomam­na i naga – nje­go­va najbol­ja priča.
    .….Ali se ne usuđu­je da je pogle­da. Isu­više je dobro poz­na­je. Baca se na krevet i pali cig­a­re­tu. Na plat­nu tavan­ice pokuša­va da je zamis­li – u crnom vešu, s crn­im hal­ter­i­ma; u beloj spavaći­ci; kućnoj halji­ni sa cve­tovi­ma… Ali mu ne uspe­va, niš­ta joj ne pris­ta­je, niš­ta sem njene neobuz­dane nagote, nijed­na boja, nijedan komad garderobe.
    .….I Miškov zna da joj pono­vo neće prići, a svet­lost se uvlači kroz kap­ke i nezaus­tavlji­vo klizi ka uglovi­ma sobe.

    .

    .
    Demi­jurg

    .

    .
    .….U frigid­ni pri­zor, sa visoke mansarde, pisac uvo­di koči­je. Semafori dirigu­ju crveno i širo­ki bule­var najed­nom odz­van­ja ehom pra­po­ra­ca. S jednog balkona, istrgnu­ti iz šarenih stran­i­ca zaseb­nih ekrana, u nev­eri­ci, supružni­ci motre za konjima.
    .….Ali, sis­tem se brzo opo­ravl­ja i ter­mi­ti na točkovi­ma proždiru i ritam kopi­ta i uzdah pos­ma­trača za scenom koja ih pod­seća (rec­i­mo) na bajku.
    .….Za kon­ji­ma će, među­tim, osta­ti miris: Pisac će zapal­i­ti cig­a­re­tu, man­gupi će se raspući o bokove pro­lazni­ca. A ligeš­tul će na onom balkonu osta­ti pust:
    .….Leg­en­da kaže da je žena usta­la prva i spusti­la roletne. Muškarac ju je pra­tio. E sad, da li mu je tamo gde ne zalazi piščev um zafalio miris ras­nih parad­nih kon­ja, osta­je tajna…

    .

    .

    Zaplet

    .

    .
    .….U jed­nom nama para­lel­nom uni­verzu­mu pis­ci ima­ju mogućnost da pos­ma­tra­ju svo­je čitaoce dok čita­ju nji­ho­va dela. Iako to zna­ju, neki čitao­ci ne preza­ju da već nakon neko­liko rečeni­ca zavrl­jače knjigu i odus­tanu od čitan­ja. Tad pisac, obično zajapuren i uvređen, može momen­tal­no da povrati knjigu od pla­hovi­tog čitača i tako mu se, na izves­tan način, osveti.
    .….E sad, kako je taj svet istove­tan i istovre­men našem, ova dra­ma se para­lel­no događa i ovde, samo je njeno razrešen­je – jer kod nas pis­ci ne vide čitače – donek­le dru­gači­je: Ovdašn­jem pis­cu u tom dra­matičnom trenutku obično pre­gori sijal­i­ca il’ pokipi mleko; dok nepouz­danom čitaču, već iste večeri, neob­jašn­ji­vo nes­tanu papuče pred vra­ti­ma il’ šti­paljke sa žice.

    .

    .
    Pro­mo­ci­ja

    .

    .….Ni on se nije setio knjige. U šok sobi, rea­n­imi­ran, pitao je za mobil­ni i za književno veče. Niš­ta više.
    A ni oni što su ga dove­zli nisu je primetili, iako su kod sebe imali i nje­gov tele­fon, i kuti­ju za duvan, i cipele, koje od siline udar­ca poleteše kroz noć kao konfete.
    .….Književno veče je – razume se – bilo otkazano, ali se pro­mo­ci­ja, sudeći po iskazu jedinog oče­vi­ca, crvenokose pros­ti­tutke, ipak dogodi­la. Knji­ga je završi­la na klupi ispod keste­na, na sre­di­ni, dijag­o­nal­no od tela i daleko od cipela:
    .….…čim su čove­ka odve­zli, vetar je počeo da okreće lis­tove. Odmah se vide­lo da nije u pitan­ju obično šama­ran­je stran­i­ca, već da u tome ima neke naročite pažn­je i kon­trolisanog ritma… 
    Nisam smela da priđem, samo sam gledala, i krsti­la se…

    .

    .
    Muza

    .

    .….Izne­na­da, pisac oseća inspiraci­ju! Usta­je sa fotel­je i polazi ka sobi s kompjuterom.
    .….– Done­si mi čašu vode – prene ga žena na vra­ti­ma i pisac neplani­ra­no odlazi u kuhinju.
    .….– Pusti još malo da otekne, pliz, mla­ka je – ovaj put pisac odvrće slav­inu do daske, i bro­ji do dvadeset.
    .….Najzad je za rad­nim stolom. Ali s druge strane zida ženi je opet potreban:
    .….– Molim?
    .….– Uključi bojler!
    .….Pisac defin­i­tivno odus­ta­je od tas­tature. Pali bojler i s papirom i olovkom u ruci osta­je u kupatilu. No, tek je kod uvo­da, kad žena žus­tro gra­bi za kvaku:
    .….– Šta je? – oštro će on podupirući vrata.
    .….– Šta radiš?
    .….– Bri­jem se!
    .….– Gde, dole? – dobaci mu ona; i ugasi svetlo.

    .

    .

    Prat­n­ja

    .

    .….Dejanove priče nisu bile ni duge ni kratke. Smišl­jao ih je usput i pisao bez naroči­tog napo­ra. A nakon neko­liko god­i­na saku­pio je broj dovol­jan za knjigu; ras­pore­dio ih u cik­luse, smis­lio naslov i pošao put izdavača.
    .….– Dobro je što nisu ni duge ni kratke – kuražio se dok je vozio ka izdavačkoj kući, desnim dlanom gladeći rukopis položen na suvoza­če­vo mesto.
    .….– Mada, da su duže, uti­sak bi svakako bio inten­zivni­ji, a kraćim bi se čita­lac češće i rađe vraćao – dobaci­vao mu je poz­nati glas sa zad­njeg sedišta.
    .….Neš­to kas­ni­je, kada su se masiv­na drve­na vra­ta za njim zatvo­rila, unutrašn­jost ga je dočekala pri­jat­nom atmos­fer­om, a ele­gant­nom gospod­inu koji mu je uslužno prišao kratko se obratio:
    .….– Džin-tonik za damu i duplu lozu za mene.
    .

    .

    Moča

    .….– Priđi.
    .….– Priđi da ne vičem…
    .….– Seru! Kad ti kažem, seru!
    .….– Sad je svi­ma dobar, svi ga zna­ju: te čitao je odmale­na, te nije bio kao dru­gi klin­ci, te imao nežne prste, prodor­an pogled… videli, šatro, da će da postane veli­ki pisac!
    .….– Koješ­ta! Muka da te uhvati…
    .….– A ja sam video! Jesam, majke mi…
    .….– Verovat­no sam i pre nje­ga znao da će da postane poz­nati pisac…
    .….– Znaš, on je, dok je još bio klin­ja i hvalio se tu po kra­ju da piše priče, to PIŠEM PRIČE, izgo­varao nekako, kako da ti objas­nim… je l’ znaš Slav­išu što drži „Pleć­kicu“, e, taj Slav­iša kad kaže PEČEN­jE, tebi, bre, odmah krene voda na usta, to nje­go­vo Č i Nj, to pros­to čuješ kako hrs­ka koži­ca, kako puc­ka pod prsti­ma, tako ti i ovaj naš, kad kaže PIŠEM PRIČE, ne moraš da ih čitaš, jas­no mu na usna­ma vidiš tu slast, tu moču, šta li je…

    .

    .

    .

    .

    .