Pisac u Americi je marginalizovan

Džoi Gebel
Lat­est posts by Džoi Gebel (see all)

     

     

     

         Džoi Gebel (Joey Goebel, Hen­der­son, Ken­ta­ki, 1980) je amer­ič­ki pisac, autor četiri romana koji su preve­deni na deset jezi­ka (The Anom­alies, 2003; Tor­ture the Artist, 2004; Com­mon­wealth, 2008. i I Against Osborne, 2013. koji je objavl­jen samo u Nemačkoj). Nje­gove romane uglavnom sma­tra­ju satirom, dok ih on nazi­va “književn­im komedi­ja­ma.” Najveću pop­u­larnost uži­va u Nemačkoj, Aus­tri­ji i Šva­j­carskoj. Svi­rao je i pevao u pank-rok grupi The Mul­lets, a potom i u grupi Novem­brists sa kojom je objavio jedan album.

     

     

    Ko su Vaši preci?

     

    Nije potreb­no ići u dalju prošlost da bi se otkrili evrop­s­ki koreni moje porodice. Obo­ji­ca prade­da su bila rođe­na u Nemačkoj. Veći­na mojih preda­ka su bili farmeri. Lju­di se ponekad pita­ju da li je razlog moje pop­u­larnos­ti u Nemačkoj, moj DNK.

     

     

    Opišite nam Vaše detinjstvo?

     

    Voleo sam da zas­me­javam ljude u školi. Bio je to neverovatan osećaj, naterati celo odel­jen­je da se sme­je. Imi­ti­rao sam mnoge, od Pivi Her­mana do Ronal­da Regana.[ Pee-wee Her­man je komični lik iz dve tele­viz­ijske ser­i­je koje su se emi­to­vale na amer­ičkoj tele­viz­iji tokom osamde­setih god­i­na. Prim. prev.] Takođe, kod kuće sam se uglavnom igrao sam tako što sam izmišl­jao priče za svo­je igračke-vojnike i trans­form­erse, i uvek bih koris­tio dru­gači­je glasove. Sada shvatam zaš­to je tada moja maš­ta počela da biva važ­na – da bih bio man­je usamljen.

     

     

    Priče uz koje ste odrastali?

     

    Zapra­vo, u našoj kući su fil­movi bili važni­ji. Moj otac je čitao prikaze fil­mo­va u nov­ina i potom bi me vodio u bioskop. Zan­imlji­vo je što svi ti fil­movi nisu bili za moj uzrast. Sećam se da sam gledao Boju nov­ca i Kišnog čove­ka kao veo­ma mlad. Otac mi je samo rekao da obra­tim pažn­ju na to kako je gluma u fil­mu dobra.

     

     

    Kada ste u sebi pre­poz­nali pisca?

     

    Mis­lim negde oko svo­je devet­naeste godine kada sam se zaista zalju­bio u pred­met Engles­ki jezik i književnost na koledžu. Počeo sam da pišem sce­nar­i­je, da razmišl­jam o tome da se bav­im pisan­jem i, takođe, tada sam dobio prvi posao koji je podrazumevao pisan­je, u pitan­ju je bilo pisan­je recen­z­i­ja ploča za časopis u Indi­jani. Ploče mi se nisu sviđale ali sam uži­vao u tome da pišem loše recenzije.

     

     

    Ko vam je dao podršku na početku karijere?

     

    Moja maj­ka. Otac mi je umro kad sam imao šes­naest god­i­na. Moja maj­ka nikad nije dovodi­la u pitan­je moju odluku da se bav­im pisan­jem i i dal­je mi je najveća podrška.

     

     

    Kakav je odnos izdavača pre­ma piscima?

     

    Moje knjige čak više i ne štam­pa­ju u SAD. Neo­bično jeste, ali moji posled­nji radovi su objavl­jeni na nemačkom jeziku, a ne na engleskom. Moj amer­ič­ki izdavač je bankroti­rao, ali, rekao bih da je nji­hov odnos pre­ma meni bio fer jer su mi u mojim dvade­se­tim god­i­na­ma ponudili mesečnu stipendi­ju kako bih mogao da pišem. Neza­v­is­ni izdavači ovde ima­ju običaj to da rade češće nego veliki.

     

     

    Da li je roman samo roba?

     

    Zav­isi od romana. Kad odem u Barns & Nobl [najveći lanac knjižara u SAD. Prim. prev.] u Ameri­ci i vidim police ispun­jen­je knjiga­ma za tine­jdžere koji­ma je očigled­no cilj da unovče ono što je trenut­no u modi (do nedavno su to bili oseća­jni vam­piri, sada su knjige tipa Igre presto­la), ne mogu da ne pomis­lim – znam šta taj pisac zapra­vo hoće. Ipak, nemam pra­vo nikog da osuđu­jem. Čak je i komer­ci­jal­noj fik­ci­ji cilj da zabavi ljude i da im omogući da pobeg­nu od realnosti.

     

    Plašite li se da će osvanu­ti dan u kojem na celom sve­tu neće biti čitalaca?

     

    Pada­lo mi je to na pamet. Infor­ma­ci­je dolaze pre­br­zo i bojim se da će tehnologi­ja jedno­ga dana omogući­ti ljudi­ma da nekako u jed­nom trenutku skinu ceo sadržaj knjige i une­su ga u svoj um. Ali, čak i ako tak­va stvar jednog dana postane moguće, uvek će pos­to­jati staro­mod­ni tipovi koji će i dal­je voleti čita­vo iskust­vo čitan­ja knjige.

     

     

    Da li se muzikom odmarate od proze ili se pro­zom odmarate od muzike?

     

    Da, muzi­ka mi omoguća­va beg od pisan­ja. Nudi mi mogućnost da budem kreati­van ali da ne moram mno­go da mislim.

     

     

    U vašem romanu „I Against Osborne“ pro­tag­o­nista Dže­jms vidi savre­menu Ameriku kao mesto regre­si­je za raz­liku od „star­ih dobrih dana“. Kako vi vidite današn­je amer­ičko društ­vo i da li se ono raz­liku­je od evropskog?

     

    Kako to da kažem a da bude pris­to­jno?… Svakako ne mis­lim da je ovo vrhun­sko doba za Ameriku kada je u pitan­ju kul­tura. Mis­lim da se glu­post, osred­njost pa čak i nez­nan­je nagrađu­ju u mojoj zemlji više nego ika­da rani­je. Što se tiče poređen­ja sa Evropom, moja per­cep­ci­ja je tu malo iskrivl­je­na, jer u Evropu odlaz­im samo onda kada to ima veze sa književnošću. Ipak, čini mi se da Evropa i dal­je ceni inteligen­ci­ju i orig­i­nal­nost – pre nego da ih se plaši.

     

     

    Da li Amerikan­ci gen­er­al­no ima­ju sen­ti­men­ta­lan odnos pre­ma prošlosti?

     

    Mis­lim da ima­ju. Moram da kažem da se čini da smo mi, Amerikan­ci, trenut­no zaljubljeni u osamde­sete. Imam sina koji sagle­da­va osamde­sete kao što sam ja sagle­davao pedesete dok sam odras­tao. Uglavnom je u pitan­ju opsesi­ja pop­u­larnom kul­tur­om – video-igre, fil­movi i TV serije.

     

     

    Da li je neš­to pop­ut Nove Rene­sanse iz vašeg romana “Tor­ture the Artist” potreb­no današn­jem društvu spek­tak­la?

     

    Da. Mis­lim, koliko je potreb­no nas­tava­ka fil­ma Pak­lene ulice (Fast and Furi­ous) pre nego što stvo­rimo neš­to orig­i­nal­no? Mis­lim da je to glavni prob­lem kada je u pitan­ju mejn­strim zaba­va; nema orig­i­nal­nos­ti. Sve se zas­ni­va na starom mater­i­jalu koji od samog počet­ka nije valjao.

     

     

    Omil­jeni evrop­s­ki pis­ci? Režiseri?

     

    Moj omil­jeni evrop­s­ki pisac je Nemac, Benedikt Vels. Napisao je roman koji je odmah postao klasik — Kraj samoće. Nažalost, nemam omil­jenog evrop­skog film­skog režisera.

     

     

    Kakav je sta­tus pisaca u SAD danas? Koliko se čuje piščev glas izvan lit­er­a­ture? Ima li poli­tičku težinu?

     

    Kako se meni čini, pisac u SAD je danas uglavnom mar­gin­al­i­zo­van. Iz godine u god­inu, glaso­vi mis­lila­ca biva­ju sve više zagušeni galamdži­ja­ma koji ne mogu da napišu pris­to­jnu rečenicu čak ni na Tviteru.

     

     

    Koliko savre­meni amer­ič­ki čita­lac poz­na­je lit­er­atu­ru izvan SAD?

     

    Bojim se da je ne poz­na­je. Mis­lim, oni koji su studi­rali Englesku književnost će sasvim sig­urno znati za Kafku, Kami­ja i dr. Ali, gledano gen­er­al­no, mi ovde imamo običaj da se izolu­je­mo. Znam da to nije zdravo.

     

     

    Šta biste pitali Hemingveja?

     

    Ha! Rekao bih mu, “Gospo­dine Hem­ingvej, sja­jni ste… ali šta mi možete reći o vre­menu prove­de­nom sa F. Sko­tom Ficdžeraldom.?”

     

    Sme­jete li se dok pišete romane?

     

    Voleo bih. Nekad jesam. Moram priz­nati da radost koju sam nekad osećao kada neš­to napišem, sada se više ne javl­ja često. Da, humor je veo­ma važan u mojim radovi­ma, ali, gen­er­al­no, pisan­je romana je težak rad, češće će iza­z­vati suze nego smeh. Ipak, posle duge pauze nakon pisan­ja romana, nadam se da ću pono­vo otkri­ti pis­ca u sebi koji je sposoban da se smeje.

     

    Vaša najveća želja?

     

    Želeo bih da moj sin uspe u sve­mu onome u čemu ja nisam.

     

     

    Zaš­to čovek tre­ba da vidi Kentaki?

     

    Ne bih mu save­to­vao da poseti Ken­ta­ki. Ali, ako bi insi­s­ti­rao, rekao bih mu da imamo dobar roštilj i brze konje.

     

    Posled­nji savet koji ste dali Vašem sinu?

     

    On želi da postane komičar što je bila i moja žel­ja kad sam imao osam god­i­na. Zato sam mu prošle noći rekao, “Pusti da ti šala sama dođe.” Drugim reči­ma, nemoj sil­i­ti humor i nemoj sil­i­ti kreativnost. Ne radi niš­ta samo da bi neš­to radio. Sada shvatam da sam i ja tre­bao da poslušam sop­stveni savet.

     

     

                                       Raz­go­varao Enes Halilović

                                            Pre­vod Dani­jela Jovanović