Džoi Gebel

Pisac u Americi je marginalizovan

 

 

 

     Džoi Gebel (Joey Goebel, Henderson, Kentaki, 1980) je američki pisac, autor četiri romana koji su prevedeni na deset jezika (The Anomalies, 2003; Torture the Artist, 2004; Commonwealth, 2008. i I Against Osborne, 2013. koji je objavljen samo u Nemačkoj). Njegove romane uglavnom smatraju satirom, dok ih on naziva “književnim komedijama.” Najveću popularnost uživa u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Svirao je i pevao u pank-rok grupi The Mullets, a potom i u grupi Novembrists sa kojom je objavio jedan album.

 

 

Ko su Vaši preci?

 

Nije potrebno ići u dalju prošlost da bi se otkrili evropski koreni moje porodice. Obojica pradeda su bila rođena u Nemačkoj. Većina mojih predaka su bili farmeri. Ljudi se ponekad pitaju da li je razlog moje popularnosti u Nemačkoj, moj DNK.

 

 

Opišite nam Vaše detinjstvo?

 

Voleo sam da zasmejavam ljude u školi. Bio je to neverovatan osećaj, naterati celo odeljenje da se smeje. Imitirao sam mnoge, od Pivi Hermana do Ronalda Regana.[ Pee-wee Herman je komični lik iz dve televizijske serije koje su se emitovale na američkoj televiziji tokom osamdesetih godina. Prim. prev.] Takođe, kod kuće sam se uglavnom igrao sam tako što sam izmišljao priče za svoje igračke-vojnike i transformerse, i uvek bih koristio drugačije glasove. Sada shvatam zašto je tada moja mašta počela da biva važna – da bih bio manje usamljen.

 

 

Priče uz koje ste odrastali?

 

Zapravo, u našoj kući su filmovi bili važniji. Moj otac je čitao prikaze filmova u novina i potom bi me vodio u bioskop. Zanimljivo je što svi ti filmovi nisu bili za moj uzrast. Sećam se da sam gledao Boju novca i Kišnog čoveka kao veoma mlad. Otac mi je samo rekao da obratim pažnju na to kako je gluma u filmu dobra.

 

 

Kada ste u sebi prepoznali pisca?

 

Mislim negde oko svoje devetnaeste godine kada sam se zaista zaljubio u predmet Engleski jezik i književnost na koledžu. Počeo sam da pišem scenarije, da razmišljam o tome da se bavim pisanjem i, takođe, tada sam dobio prvi posao koji je podrazumevao pisanje, u pitanju je bilo pisanje recenzija ploča za časopis u Indijani. Ploče mi se nisu sviđale ali sam uživao u tome da pišem loše recenzije.

 

 

Ko vam je dao podršku na početku karijere?

 

Moja majka. Otac mi je umro kad sam imao šesnaest godina. Moja majka nikad nije dovodila u pitanje moju odluku da se bavim pisanjem i i dalje mi je najveća podrška.

 

 

Kakav je odnos izdavača prema piscima?

 

Moje knjige čak više i ne štampaju u SAD. Neobično jeste, ali moji poslednji radovi su objavljeni na nemačkom jeziku, a ne na engleskom. Moj američki izdavač je bankrotirao, ali, rekao bih da je njihov odnos prema meni bio fer jer su mi u mojim dvadesetim godinama ponudili mesečnu stipendiju kako bih mogao da pišem. Nezavisni izdavači ovde imaju običaj to da rade češće nego veliki.

 

 

Da li je roman samo roba?

 

Zavisi od romana. Kad odem u Barns & Nobl [najveći lanac knjižara u SAD. Prim. prev.] u Americi i vidim police ispunjenje knjigama za tinejdžere kojima je očigledno cilj da unovče ono što je trenutno u modi (do nedavno su to bili osećajni vampiri, sada su knjige tipa Igre prestola), ne mogu da ne pomislim – znam šta taj pisac zapravo hoće. Ipak, nemam pravo nikog da osuđujem. Čak je i komercijalnoj fikciji cilj da zabavi ljude i da im omogući da pobegnu od realnosti.

 

Plašite li se da će osvanuti dan u kojem na celom svetu neće biti čitalaca?

 

Padalo mi je to na pamet. Informacije dolaze prebrzo i bojim se da će tehnologija jednoga dana omogućiti ljudima da nekako u jednom trenutku skinu ceo sadržaj knjige i unesu ga u svoj um. Ali, čak i ako takva stvar jednog dana postane moguće, uvek će postojati staromodni tipovi koji će i dalje voleti čitavo iskustvo čitanja knjige.

 

 

Da li se muzikom odmarate od proze ili se prozom odmarate od muzike?

 

Da, muzika mi omogućava beg od pisanja. Nudi mi mogućnost da budem kreativan ali da ne moram mnogo da mislim.

 

 

U vašem romanu „I Against Osborne“ protagonista Džejms vidi savremenu Ameriku kao mesto regresije za razliku od „starih dobrih dana“. Kako vi vidite današnje američko društvo i da li se ono razlikuje od evropskog?

 

Kako to da kažem a da bude pristojno?… Svakako ne mislim da je ovo vrhunsko doba za Ameriku kada je u pitanju kultura. Mislim da se glupost, osrednjost pa čak i neznanje nagrađuju u mojoj zemlji više nego ikada ranije. Što se tiče poređenja sa Evropom, moja percepcija je tu malo iskrivljena, jer u Evropu odlazim samo onda kada to ima veze sa književnošću. Ipak, čini mi se da Evropa i dalje ceni inteligenciju i originalnost – pre nego da ih se plaši.

 

 

Da li Amerikanci generalno imaju sentimentalan odnos prema prošlosti?

 

Mislim da imaju. Moram da kažem da se čini da smo mi, Amerikanci, trenutno zaljubljeni u osamdesete. Imam sina koji sagledava osamdesete kao što sam ja sagledavao pedesete dok sam odrastao. Uglavnom je u pitanju opsesija popularnom kulturom – video-igre, filmovi i TV serije.

 

 

Da li je nešto poput Nove Renesanse iz vašeg romana “Torture the Artist” potrebno današnjem društvu spektakla?

 

Da. Mislim, koliko je potrebno nastavaka filma Paklene ulice (Fast and Furious) pre nego što stvorimo nešto originalno? Mislim da je to glavni problem kada je u pitanju mejnstrim zabava; nema originalnosti. Sve se zasniva na starom materijalu koji od samog početka nije valjao.

 

 

Omiljeni evropski pisci? Režiseri?

 

Moj omiljeni evropski pisac je Nemac, Benedikt Vels. Napisao je roman koji je odmah postao klasik – Kraj samoće. Nažalost, nemam omiljenog evropskog filmskog režisera.

 

 

Kakav je status pisaca u SAD danas? Koliko se čuje piščev glas izvan literature? Ima li političku težinu?

 

Kako se meni čini, pisac u SAD je danas uglavnom marginalizovan. Iz godine u godinu, glasovi mislilaca bivaju sve više zagušeni galamdžijama koji ne mogu da napišu pristojnu rečenicu čak ni na Tviteru.

 

 

Koliko savremeni američki čitalac poznaje literaturu izvan SAD?

 

Bojim se da je ne poznaje. Mislim, oni koji su studirali Englesku književnost će sasvim sigurno znati za Kafku, Kamija i dr. Ali, gledano generalno, mi ovde imamo običaj da se izolujemo. Znam da to nije zdravo.

 

 

Šta biste pitali Hemingveja?

 

Ha! Rekao bih mu, “Gospodine Hemingvej, sjajni ste… ali šta mi možete reći o vremenu provedenom sa F. Skotom Ficdžeraldom.?”

 

Smejete li se dok pišete romane?

 

Voleo bih. Nekad jesam. Moram priznati da radost koju sam nekad osećao kada nešto napišem, sada se više ne javlja često. Da, humor je veoma važan u mojim radovima, ali, generalno, pisanje romana je težak rad, češće će izazvati suze nego smeh. Ipak, posle duge pauze nakon pisanja romana, nadam se da ću ponovo otkriti pisca u sebi koji je sposoban da se smeje.

 

Vaša najveća želja?

 

Želeo bih da moj sin uspe u svemu onome u čemu ja nisam.

 

 

Zašto čovek treba da vidi Kentaki?

 

Ne bih mu savetovao da poseti Kentaki. Ali, ako bi insistirao, rekao bih mu da imamo dobar roštilj i brze konje.

 

Poslednji savet koji ste dali Vašem sinu?

 

On želi da postane komičar što je bila i moja želja kad sam imao osam godina. Zato sam mu prošle noći rekao, “Pusti da ti šala sama dođe.” Drugim rečima, nemoj siliti humor i nemoj siliti kreativnost. Ne radi ništa samo da bi nešto radio. Sada shvatam da sam i ja trebao da poslušam sopstveni savet.

 

 

                                   Razgovarao Enes Halilović

                                        Prevod Danijela Jovanović

 

 

 

 


Džoi Gebel

(Joey Goebel) Američki pisac, autor četiri romana koji su prevedeni na deset jezika (The Anomalies, 2003; Torture the Artist, 2004; Commonwealth, 2008. i I Against Osborne, 2013. koji je objavljen samo u Nemačkoj). Njegove romane uglavnom smatraju satirom, dok ih on naziva “književnim komedijama.” Najveću popularnost uživa u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Svirao je i pevao u pank-rok grupi The Mullets, a potom i u grupi Novembrists sa kojom je objavio jedan album.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja