Pisma poštaru

Lat­est posts by Dal­i­bor Pejić (see all)

    .

    .

    nje­na pesma

    ovaj prvi stih zapra­vo je četvrti
    ona je u njemu
    ne znam zaš­to ali ona voli četvr­ti stih
    zato je on prvi
    no često, kada ga ja napišem
    ona iza­đe iz nje­ga i pređe u neki drugi
    na primer šesti
    kaže dosad­no joj u prvom koji je četvrti
    pa bi malo da vrc­ka po šestom koji je treći
    ja se nar­avno pobunim
    jer u šestom sti­hu neš­to sasvim dru­go piše
    a ne treće
    i ne šesto
    ni deseto
    (lupim šakom o sto)
    pita me: jesi li siguran?
    pa zatrepće oči­ma ceo svet se obrne
    ali ne naglavce
    ni tumbe
    nego ti iz glave izras­tu noge
    onako uvis!
    pa hodaš po onome što roman­ti­ci zovu nebom
    i nar­avno, kažem: nisam siguran!
    (a kako bih i bio kad ne znam po čemu… hodam
    ni da l’ ust­vari hodam ili eto… letim)
    e tad ja počnem da žvrljam
    prežvrl­jam i prvi i četvr­ti i šesti stih
    sve sti­hove prežvrljam
    pa stanem i gledam
    il ako ćemo iskreno — ne gledam nego blenem
    ko začaran
    ona hoda izmed­ju prežvrl­janih redova
    i zamis­li! — piše novu pesmu
    mojom rukom,
    mojim mastilom
    mojim razro­gačen­im oči­ma, piše…
    e sad… da si ti pes­nik (i da je poznaješ)
    šipak bi pes­mu napisao, a da nije o njoj

    .

    .

    brod

    .

    gledam u reku
    u reku gledam
    gledam kako biva tokom

    plovi brod
    al ne plovi rekom
    već mojim pogledom
    a nekim tuđim okom

    na bro­du putnici
    plove plovom
    da l’ rekom il mojim pogledom
    il nekim trećim okom
    ne briga ih!
    oni plove
    plove
    plove
    plove pod svo­jim krovom

    jedan me ugleda
    ja zaplovih nje­gov­im pogledom
    dru­gi me ugleda
    ja zaplovih nje­gov­im pogledom
    treći me ugleda
    ja zaplovih nje­gov­im pogledom

    i eto me
    gledam sebe — plovim na sve strane
    i ne briga me
    gde reka i brod otploviše
    al me briga
    gde mene odvukoše
    gde to odoh
    u kakve predele

    sad, kad već ne vidim brod no ga zamišljam
    i put­ni­ci me davno zagubili
    tražim se i neš­to domišljam
    gde bih to mogao biti?
    i zaš­to bih?

    .

    .

    gost

    .

    ote­to ote­tom gost
    od šume oteto
    šumom raspeto
    raspeti­lo se
    na prsti­ma hoda
    ras­pameti­lo se
    čelom u zid udara

    ote­to ote­tom gost
    gos­tu­je krišom a viče
    ko Majakovs­ki da peva
    riče
    iz nedara niče
    oti­ma svest

    gostin­s­ka soba prazna
    praznu­je gost
    gos­tu­je praznina
    ni tamo ni ‘vamo
    a čuje se — klopara
    ko da je nema — klopara
    oti­ma svest
    .

    .

    zaću­tite

    .

    zaću­tite
    kada vam misao vrela
    u naručju plišanom krvari
    teš­ka od bodeža i zlo­hude mesečine
    kada je pri­tis­nu nekakvi beskućni duvari
    i gur­nu u zagrl­jaj beskon­ačne tmine

    zaću­tite
    kada nema istine
    i kada isti ja il isti ti u oči­ma plane
    kad vode u reka­ma postanu slane
    i preslane
    a obale kamene
    beže neku­da van obale
    negde
    a ko zna gde

    zaću­tite
    izju­tra kad se smrka­va i naveče kad sviće
    zaću­tite u knjigama
    kad reč urliče na tačku
    i druge znake interpunkcije
    zaću­tite u krčmama
    kraj suvih usana
    na koji­ma vetro­vi gaje crvene ljiljane
    uvenule od priče

    .

    .

    stih

    .
    sas­tru­gav’ sa dlano­va stih
    da živi
    .….….….….….…..da igra
    .….….….….….….….….……da sni
    da gologlav a glavat dalji­nom se ceri
    prav!
    al eto ga…
    na’eren sav
    iz praznih oči­ju viri
    poko­jnik isceren
    tlap­n­ja ga umiri
    u neživ­ot skri
    dlanovi bride raskrvavljeni
    plješću dativ
    noć se k’o more peni
    posta­je stih
    zbog toga na nebu – zvezde!
    tek kad pad­nu – šeširi!
    pa ko još može iždžigl­jat do njih
    niko!
    niko do gologlavi stih
    sad…
    nu braćo, streljajte!
    evo gologlav i tih…
    stoji!
    naklapajte
    naklo­p­ite se
    se naklonite…
    oklopite
    oklopnite
    da tlapi dok vri
    i tako ispari
    k’o da ga vetar berberin
    sa naših duša skreso
    no opet, da l’ ruka mu zadršće
    krv!…
    na duši
    ko neki ožil­jak seo
    ko na presto

    .

    .

    pis­mo zelenom poštaru

    .

    nijed­na rupa nije dovolj­na da sakri­je prazninu
    ni reka kada prekine svoj tok
    ili krene natraške
    ni asfalt kada prokli­ja i uvi­je se oko kičme
    ni mesec kada mu izras­tu rogovi i probu­razi ti grudi
    ni zrno u kome pron­ađeš suštinu
    nijed­na rupa nije dovolj­na da sakri­je prazninu

    a kada senke postanu tako hranjive
    da iz njih busenom niče trava
    i kada oze­leni sve ono što zeleno jeste
    i sunce i more i drveće i ptice
    i tvo­ja divno zele­na glava
    kada oze­lene priče
    i ova zele­na kover­ta pre­puna zelenih reči
    kada oze­leni i tvo­ja uniforma
    i Dos­to­jevs­ki i Kjerkegor i Niče

    ti tada ipak pone­si ovo zeleno pismo
    u svo­joj zelenoj torbi
    svo­jim zelen­im koracima
    i spusti ga u prvo san­duče koje zeleno nije
    tu stanu­je ono zrno
    koje nas mož­da i sakrije

    .

    .

    .

    .