Plava omča mora

Sead Begović
Lat­est posts by Sead Begov­ić (see all)

    .

    .

    .

    Krti­ca

    .

    .

    Pokušavam ući u trag krtice
    koja mi izje­da kori­jen­je najl­jepše jabuke
    i koja iz poli­tičk­ih razlo­ga živi pod zemljom
    Sto­ga je tajno prisluškujem
    Ako iza­đe na površinu
    izgu­bi svo­ju dušu
    Njen krtičn­jak je mali izna­jml­jeni stan
    u mome vrtu
    bez pro­zo­ra i nar­avno bez svjetiljki
    pun tišine, čuje se samo
    jezik zeml­je koji je zavladao
    i mojim živ­o­tom kao utvara
    ili duh položen u lijes pa u zemlju
    Može se reći da živi­mo zajedno
    ja i ta bez­i­me­na krtica
    jer gov­o­rimo istim jezikom
    i grize­mo istu jabuku
    sto­ga ona ne zab­o­ravl­ja mene
    ja ne zab­o­ravl­jam nju
    Kada uzdahne zemlja
    pojave se krtičn­jaci i krtica
    želj­na prijateljstva
    Suos­jećam s njom i dije­lim njeno žalovanje
    jer znam kak­vo je razočaran­je očekuje
    u mom osunčanom vrtu u kojem će
    upoz­nati konz­er­v­a­tivne min­erale ove zemlje
    u kojoj također žive pretili i pod­mitljivi psi
    moji stari poli­tič­ki neprijatelji
    Upoz­nat će i mene skit­nicu koja hoda
    po vlastitim tragov­i­ma u svome vrtu
    da se više nikad ne vrati istim putem
    Ako ipak stignem, poslat ću joj svoju
    putu­juću dušu
    kao uspomenu na našu zajed­ničku slobodu

    .

    .

    ,
    Idi­la

    .

    .

    To sta­do ova­ca koje si sanjao
    nije ima­lo svo­ga učitelja
    kotrl­ja­lo se niz brdo, brbljalo
    onako ovčji, neošišano, bijelo
    bez naglas­ka i tora
    Ali gle, obzor­je kaže
    nema bjek­st­va, kon­ačne večeri
    a ipak ćemo večerati zajedno
    sa slikom propadan­ja u obično
    sum­račno posli­je­podne ove livade
    gdje pastir čuva osaml­jeno mjesto
    posebnog trenut­ka lijepe kupine
    koja i noću zri
    zbog stada
    koje će ovu­da jed­nom proći

    -

    .

    .

    Pogled na stvoreno

    .

    .

    Ne želim svi­jet prožet mojom tjeskobom
    Želim plavu omču mora
    i otplovi­ti praćen golim nimfama
    sa žer­avom u glavi koju neprestano
    uzbuđu­je pogled na stvoreno
    A ti ćeš me naći u meni i pitati:
    Kako je na nebesima?
    Kao u dobra stara vre­me­na, odgovaraš
    koja dolaze i odlaze, nosači ih nose, neka
    Ovd­je je sužan­jst­vo na mrtvoj zemlji
    pre­puštenoj dusi­ma i sad cvrči na suncu
    i sad rađa nas na užas
    Možeš leći uz svo­je top­lo tije­lo na pločnik
    koji se topi kao maslac
    i udisati miris tuđih sandala
    jer i pri­je si živ­io i to zaboravio
    i to ti podiže ponos
    Kad bi samo malo podi­gao pogled
    i shva­tio da ti živ­ot propada
    da ti poslovi cvatu
    i da ti je obitelj sret­na družba
    da žene plaču i trče za tobom
    i da se tok tvo­ga živ­ota promijenio
    isprašen od suvišnih riječi
    riječi koje si istre­sao iz tepi­ha pjesme
    koja te dugo dojila
    poljupci­ma se u tebi vrpolji­la i sad
    slabokrvni je njen smisao i u glavi reži
    kao lje­pljive ženske usne na tvome
    tuđem licu

    .

    .

    .

    Vika sta­bala na vjetru

    .

    .

    Vika sta­bala na vjetru
    Jecan­je tvo­je sukn­je kojoj se udvaramo
    sve dok ne postane razore­na lje­pota od koje se
    sud­s­ki ras­ta­je­mo i od tad
    naša ljubav dri­je­ma na trijemu
    izgublje­na u prošlom životu
    i neću je više nika­da naći
    Bijaše to kao ras­poren san
    Prate nas lica preminulih
    i oni bi da ljube, da surfaju
    na nad­grob­n­im ploča­ma pre­ma sutonu
    tražeći svo­ju izgubljenu dušu
    oblik svih obli­ka opkol­jen lavežom prošlosti
    jer nes­ret­ni u ljubavi ne mogu
    živ­jeti našim životima
    s hrpom lažnih potomaka
    i pod­met­nu­tom djecom
    koja su čudo samo za jedan dan
    zače­ta u preljubu
    a onda posta­ju prl­ja­vo posuđe
    koje nika­da ne zab­o­ravi uzvratiti
    laku noć
    Da, ali nije sve tako, nije sve sitniš
    već pogled u daleko
    pod stare dane
    tamo gdje te dje­ca zaista vole
    a ti od zadovoljstva
    čup­kaš brkove

    .

    .

    .
    Nabo­deni kukac

    .

    .

    Odjed­nom si nabo­deni kukac
    koji je grizao svo­ju dušu
    tu zlo­glas­nu jazbinu
    a na praznom trgu u tvo­joj glavi
    šeprtl­ja se jedan zapleo u ovaj grad
    pa sad poživi il’ umri
    nes­tani kao vješti­ca na metli
    Ima li išta ljepše od tvog
    pod­buhlog lica
    dok razmišl­jaš o tom:
    kada će suze poteći
    iz tog mrtvog tijela?
    Jer ti nisi više ovaj grad
    grad više nije tvo­ja prošlost
    Tvo­ji udar­ci ne grizu
    tvo­ja dje­ca ne plaču
    sus­je­di se ne plaše
    gla­va ti ne puca
    I kada si zašao među spoko­jno drveće
    da napokon nađeš mir
    i ono je izda­jnič­ki rek­lo – nestani!

    .

    .

    .
    Fan­tom slobode

    .

    .

    Ako poljubac skineš s mog obraza
    i pre­m­jestiš ga u moj san
    a tamo zadigneš halju
    i pokažeš mi raspuk­lu tam­nu brazgotinu
    tad probudim se da pre­vi­jem tu ranu
    koju zado­bi­la si kad svalio te satir u snu
    čije ludori­je zabavl­ja­ju skrivene pret­ince mnogih
    djevojaka
    Nji­hove škrin­jice se vese­lo otvaraju
    doručku­ju, ruča­ju i večeraju
    velike ali nježne sige koje ti voliš
    jer se od ugode tope u tebi
    Sli­je­di obred s fan­to­mom koji ćete na kraju
    oslo­bod­i­ti, a ti samo kriči, ja sam ion­ako pronašao
    svoj ambi­jent u tebi pa možeš otpusti­ti zlovolju
    opros­ti­ti sama sebi svo­je gri­je­he i
    s olakšan­jem izdahnuti
    Veli­ka je to počast draga
    balza­mi­rati svog naj­dražeg pjesnika
    u sebi

    .

    .

    .

    .
    .….….….….….….….….….….…Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .