Poeta

Dejana Nikolić
Lat­est posts by Dejana Nikolić (see all)

    .

    .

    .

    Let

    .

    .

    Hej živ­ote, leteći ćilime!
    Leti­mo u zemlju Dembeliju.
    A dole, kroz sumrak,
    vije se pla­meni lijin rep,
    ćar­li­ja kroz četinare, srećan put!
    Nadleće­mo drvo što rađa zlatne pare.
    Izgre­va Mesec, kral­je­va luda, obeća­va čuda.
    Nad tam­n­im nji­va­ma roje se zeleni svici
    i vrlu­da meki narandžasti vrh,
    prosi­pa varnice.
    To su, teta lijo, tvo­je čarolije.

    .

    .

    .

    Nadah­nuće

    .

    .

    Kak­vo pijanst­vo traži ova žena?
    Kak­vo strašno tajanst­vo otkriva?
    Pošla je po pečurke u mračnu šumu.
    Hoće li osta­ti živa? Zar zna?
    Šta ako joj odlu­ta um?
    O, zaš­to je toliko pismena?

    .

    .

    .

    Kiša

    .

    .

    Pro­laz­im kroz kišu razmičući duge rese,
    teš­ki lus­ter pun sit­nih kristalića.
    Kroz vino­grad, zasenjena.
    I sve rađa, a ne ja.
    A mene veseli rođen­dan­s­ka čađ,
    celo­fan­s­ka kopi­ta kroz mir­tu i glog.
    A ja Bogu s šegr­ti­ma hitam,
    nosim mali monolog.

    .

    .

    Šval­ja

    .

    .

    Ja sam igla, igleno uho, jed­va stigla da protnem
    glas Božji kroz sluh, usi­janu žicu,
    te žurno šijem, proši­vam vlati azbesta, koprive,
    zatim zubi­ma kidam konac
    i pro­dam čit­ki batist na trgu, za novac.

    .

    .

    .
    Zbo­gom

    .

    .

    Treperi lišće s raz­gled­nice mas­no od sjaja,
    cedi se far­ba s petelj­ki, pršti s krošnji,
    visok­ih kot­lo­va u opš­toj nesanici.
    Lišće se pros­to prži, i cvrčeći
    pre­li­va se ulje preko travnjaka.
    Tra­ju pogreb­ne igre i utakmice.
    Ko tiganj posle posled­nje kriške
    pod mlazem hladne vode, tako
    šište moja usta, otvore­na da iskažu
    zbogom.

    .

    .

    Pom­račen­je

    .

    .

    Sunce je flas­ter­i­ma oblepi­lo moje telo,
    tankim lis­tići­ma zlata.
    Žvrl­ja­lo je žutim flomasterom
    sku­cu za buduće opelo.
    Ali šta ja znam o tome?
    Kao drevni idol ležim na plaži,
    sva u kara­ti­ma, moj najdraži,
    svetlu­ca­ju samo kristal­ići soli.
    Nika­da više neću oseti­ti bol.
    A zimi gre­jaće me beli bikini.
    Zar nika­da više?
    Sada si jak kao smrt i na plaži je mrak.

    .

    .

    .

    Bri­sei­da

    .

    .

    Srušim se ko kula od peska
    kad mi pri­laz­iš, Ahileju.
    Uzru­javam se. Zapisu­jem u sveske.
    Znam da sam roblje.
    Moje oči, nes­rećne noćne leptirice
    sleću na tvrde tamne usne. Koru.
    Potire ih mimikrija.
    Izras­ta mi grba, korn­jačin oklop,
    deformišem se u liru.
    Dok šećeš pod ruku s Patroklom
    ja na grbi svo­joj sviram.

    .

    .

    .

    Euridi­ka

    .

    .

    Čuvam u sećan­ju dodir tvo­je ruke, krhku ružu
    da se ne raspe u fioka­ma s najfini­jim, bivšim vešom,
    već prošlošću, vašima.
    U nepro­hod­nom koren­ju buja komo­da, već čun.
    Krošn­ji­na sen­ka na osvetl­jenoj travi,
    moj rend­gen­s­ki sni­mak, podrhtava.
    Mis­lim da sam više umirala
    nego bila srećna
    kad sam te uhvati­la za ruku
    kao da je neophodno.

    .

    .

    .

    Fedra

    .

    .

    Pri­an­jam kožom Hipoli­tu na nož,
    stara košuta.
    Toliko sam nes­reć­na da izazi­vam mržnju.
    Moj pruženi živ­ot­in­js­ki vrat.
    Ožilj­ci od užeta.
    Gole gru­di pijane žene.
    Upal­jene sijal­ice nad ugljem u podrumu.
    Nisu to gljive i bube.
    Jela sam slatko, pok­var­i­la zube.

    .

    .

    .

    Zanat

    .

    .

    Poeta je sire­na, muškar­ci i žene
    umiru od istine u njenom glasu.
    Plače na visokim talasima.
    Prozi­va podanike, slušaoce kraj aparata.
    Proglaša­va čas, večnu­ju pamjat.
    Oni spuš­ta­ju zas­tore i kolena.
    I ona se moli za njih.

    .

    .

    .

    .

    .….….……Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .