Dušan Miklja

Pokrov tame

.

.

.

Port Hartkort. Samo dve reči za koje sam se vezivao kao brod za sidrište u nemirnom moru, u strahu da ću – smetnuvši ih s uma – otplutati daleko, ne znajući ni sam kako je sve počelo. Port Hartkort, ponavljao sam, kao opsednut, ime grada, braneći se od sablasti koje su, izobličene slabašnom svetlošću, nadirale kroz razlupane prozore u hotelu Kedar.

Ni na ulicama ni u hotelu nije bilo svetla. U uglu nekada kitnjastog, a sada zapuštenog salona, na starom prašnjavom klaviru (kako, bože, to patetično zvuči), tinjao je samo plamičak sveće, koji je novinare, jedine goste, upravo prispele sa ratišta, takođe preobražavao u lelujave avetinjske likove. Mogao sam u takvom dekoru lako da ih zamislim kao junake odbegle iz nekog pustolovnog filma, što mi nije pomoglo da se saberem.

Morao sam, otuda, još jednom da se čvrsto pripijem uz sidro, kako me uzburkane misli, razorne kao pomahnitali talasi, ne bi odvukle na pučinu, daleko od nedoumica koje su me mučile. Pre svega, kako sam se zadesio u Port Hartkortu?

Pa, bar na to pitanje sam imao odgovor. Za izveštavanje o građanskom ratu u Nigeriji nije bilo velike jagme. Nikakve, u stvari, jer sam bio jedini koji je pokazao spremnost da se time pozabavi. Može se čak reći da sam tu obavezu neodgovorno prihvatio jer sam i o toj zemlji i o sukobima u njoj znao tek ponešto, sasvim površno.

U avionu Er Fransa, koji je od Pariza leteo za Lagos, osećao sam se, otuda, kao kamičak koji je neko nasumice zavitlao. Nisam znao ni gde ću pasti ni kako ću se na noge dočekati.

Kada sam u ranu zoru, iscrpljen, sleteo na aerodrom, morao sam već na prvom koraku da se borim za prevoz do grada. Isto tako očajnički kao što se ratnici iskrcani na negostoljubivu obalu bore za parčence zemlje. Iako sam se kao pomahnitala zver upinjao da se domognem vojnoglendrovera, podivljala gomila redovno me je u tome osujećivala. Sve dok se nisam dosetio da vojniku za volanom i njegovom naoružanom saputniku privučem pažnju trljanjem palca o kažiprst, što – verovao sam – i u Africi ima isto značenje kao i u Evropi.

Da su razumeli poruku, vojnici su potvrdili tako što su mi prokrčili put izbacujući iz vozila već ukrcane putnike. Nimalo nežno, najčešće udarcima nogu.

Ne mogu reći da sam žalio gubitnike. Na kraju krajeva, za prevoz smo se otimali sa istom okrutnošću. Ni vojnici nisu okolišili da stave do znanja šta očekuju od pridošlice tako što su – kao i ja nekoliko trenutaka ranije – trljali palac o kažiprst.

Krenuli smo tek kada sam svakome od njih tutnuo novčanicu za koju sam procenio da će zadovoljiti njihove prohteve.

Srećan što sam uspeo da se uguram u vozilo, osmotrio sam saputnike tek kad smo odmakli od aerodroma. Nisu mi ulivali bogzna kakvo poverenje: najviše zbog toga što su neprestano držali prst na obaraču automatske puške, ali i zbog odsustva svakog interesovanja za uspostavljanje poznanstva, kao da sam zatvorenik koga sprovode u zatvor, a ne tek prispeli putnik iz Evrope.

Zbog toga je zadovoljstvo što sam uspeo da se domognem prevoza sve više ustupalo mesto uznemirenosti. Ne samo zbog natmurenih vojnika već i zbog sumnji da se krećemo prema poželjnom odredištu. Sudeći po naherenim krovinjarama pokraj druma izlokanog od kiša, više je

izgledalo kao da se od grada udaljavamo prema nekom nepristupačnom i mračnom mestu, na kome se ničemu dobrom ne mogu nadati.

Dok sam krišom opipavao ručku na vratima, kako bih, u slučaju nužde, mogao da iskočim iz vozila, sve više me je obuzimala zebnja koja je, kao bujica, nezadrživo nadirala. Ono malo preostalog razuma nepometenog strahom i usplahirenošću odvratilo me je od takve namere. Već i sama pomisao na bekstvo bila je, uostalom, apsurdna. Ustrelili bi me kao zeca pre nego što bih načinio nekoliko koraka.

Prepuštajući se preplavljujućoj bespomoćnosti, kasno sam primetio gomilu koju su zatamnjeni farovi nejasno osvetlili. Zanemeo sam od užasa jer je bilo sasvim izvesno da će lendrover preći točkovima preko spljoštene glave pregaženog čoveka, koja je zbog toga ličila na džinovsku metalnu kovanicu. Dobro sam znao šta je slepljeno za asfalt. Kao na nekoj dragocenoj vazi, otisak donedavno živog ljudskog bića.

Da li je moguće – bezglasno sam negodovao – da niko neće da počisti već uveliko izobličene ostatke! Da ih ukloni iz saosećanja, zgroženosti ili bar nelagodnosti što su prionuli uz asfalt a ne pokopani na groblju. Ili to ne čine, i to mi je palo na pamet, jer se iz straha ili sujeverja ne usuđuju da pomere putokaze za sam pakao.

Preko jednog od mnogobrojnih vijadukta, ušli smo u grad koji se I doslovno gušio od sivih traka mostova i nadvožnjaka.

Where to?“, vozač se konačno prenuo iz zanemele učmalosti.

Hotel Ikoya“, uputio sam ga na konačište u kome obično odsedaju novinari.

Klimnuo je glavom ponovivši već uhodani gest trljanja palca i kažiprsta.

„Ali već sam vam platio“, pobunio sam se.

„Samo do ulaza u grad“, objasnio je. „Za vožnju do odredišta važi druga tarifa.“

Primetivši da vozačev do zuba naoružani saputnik i dalje drži prst na obaraču automatske puške, odustao sam od rasprave. Ne zbog toga što su me ubedili da su u pravu već zbog toga što su imali ubojitije razloge.

Ispijajući u bašti hotela ko zna koju po redu flašu piva, nisam imao ni najmanju predstavu o tome kako da dospem do Port Hartkorta, jer je vazdušni saobraćaj bio u prekidu.

Mora da sam izgledao zabrinuto kada mi se sused u bašti obratio:

„Šta vas muči?“, upitao je.

Objasnio sam da sam doputovao da izveštavam o građanskom ratu u Nigeriji.

„Kako ću, dođavola, to da obavim kada sam od fronta udaljen višestotina kilometara, a nema načina da dospem do njega.“

„Ne brinite.“ Novostečeni poznanik, koji je revnosno tamanio pivo, predstavio se kao dopisnik Frans presa. „Ovde sam sa grupom novinara iz sveta, koja je od vlade iznajmila avion. Postaraću se da vas uvrste na listu putnika.“

„Čuda, znači, postoje“, zahvaljivao sam glasom starozavetnog proroka.

„Ništa mi ne dugujete“, potapšao me je po ramenu. „Ako sam nešto naučio potucajući se po afričkim bojištima, to je da solidarnost nije naodmet. Nikada se ne zna kako će se i kome vratiti.“

.

.

(Odlomak iz istoimenog romana)

.

.

.

.

.


Dušan Miklja

Rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Boravio je u više od devedeset zemalja na svih pet kontinenata. Bio je pripadnik međunarodnih snaga koje su čuvale mir na Sinaju. Izveštavao kao stalni dopisnik iz Najrobija, Adis Abebe, Rima, Njujorka i Brisela i povremeno kao ratni dopisnik iz Afrike. Autor više zbirki priča, romana, drama i scenarija. U pozorištu mu je izvedena drama „Orden„ koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. „Hronika nastranosti„ prevedena je na engleski jezik. Bavi se i prevođenjem. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja