Pokrov tame

Dušan Miklja
Lat­est posts by Dušan Mikl­ja (see all)

    .

    .

    .

    Port Hartko­rt. Samo dve reči za koje sam se vezi­vao kao brod za sidrište u nemirnom moru, u strahu da ću – smet­nu­vši ih s uma – otplu­tati daleko, ne zna­jući ni sam kako je sve poče­lo. Port Hartko­rt, pon­avl­jao sam, kao opsed­nut, ime gra­da, braneći se od sablasti koje su, izobličene slabašnom svet­lošću, nadi­rale kroz razlu­pane pro­zore u hotelu Kedar.

    Ni na uli­ca­ma ni u hotelu nije bilo svet­la. U uglu neka­da kit­n­jas­tog, a sada zapuštenog salona, na starom prašn­javom klaviru (kako, bože, to patetično zvuči), tin­jao je samo plamičak sveće, koji je nov­inare, jedine goste, upra­vo prispele sa ratiš­ta, takođe pre­o­bražavao u lelu­jave avet­injske likove. Mogao sam u takvom deko­ru lako da ih zamis­lim kao junake odbe­gle iz nekog pus­tolovnog fil­ma, što mi nije pomog­lo da se saberem.

    Morao sam, otu­da, još jed­nom da se čvrsto prip­i­jem uz sidro, kako me uzburkane mis­li, razorne kao pom­ah­ni­tali talasi, ne bi odvuk­le na pučinu, daleko od nedoumi­ca koje su me mučile. Pre sve­ga, kako sam se zade­sio u Port Hartkortu?

    Pa, bar na to pitan­je sam imao odgov­or. Za izveš­ta­van­je o građan­skom ratu u Niger­i­ji nije bilo velike jagme. Nikakve, u stvari, jer sam bio jedi­ni koji je pokazao sprem­nost da se time poz­abavi. Može se čak reći da sam tu obavezu neod­gov­orno pri­h­va­tio jer sam i o toj zemlji i o suko­bi­ma u njoj znao tek poneš­to, sasvim površno.

    U avionu Er Fransa, koji je od Pariza leteo za Lagos, osećao sam se, otu­da, kao kamičak koji je neko nasum­ice zav­it­lao. Nisam znao ni gde ću pasti ni kako ću se na noge dočekati.

    Kada sam u ranu zoru, iscr­pljen, sle­teo na aero­drom, morao sam već na prvom koraku da se borim za pre­voz do gra­da. Isto tako oča­jnič­ki kao što se rat­ni­ci iskr­cani na negos­tolju­bivu obalu bore za parčence zeml­je. Iako sam se kao pom­ah­ni­ta­la zver upin­jao da se domognem vojnoglen­drovera, podi­vl­jala gomi­la redovno me je u tome osu­jeći­vala. Sve dok se nisam dose­tio da vojniku za volanom i nje­gov­om naoružanom saput­niku privučem pažn­ju trl­jan­jem pal­ca o kažiprst, što – verovao sam – i u Africi ima isto značen­je kao i u Evropi.

    Da su razumeli poruku, vojni­ci su potvrdili tako što su mi prokrčili put izbacu­jući iz vozi­la već ukr­cane put­nike. Nima­lo nežno, najčešće udarci­ma nogu.

    Ne mogu reći da sam žalio gubit­nike. Na kra­ju kra­je­va, za pre­voz smo se oti­mali sa istom okrut­nošću. Ni vojni­ci nisu okolišili da stave do znan­ja šta očeku­ju od pri­došlice tako što su – kao i ja neko­liko trenu­ta­ka rani­je – trl­jali palac o kažiprst.

    Krenuli smo tek kada sam svakome od njih tut­n­uo novčan­icu za koju sam proce­nio da će zado­volji­ti nji­hove prohteve.

    Srećan što sam uspeo da se ugu­ram u vozi­lo, osmotrio sam saput­nike tek kad smo odmak­li od aero­dro­ma. Nisu mi uli­vali bogz­na kak­vo pov­eren­je: najviše zbog toga što su neprestano držali prst na obaraču automatske puške, ali i zbog odsust­va svakog intereso­van­ja za uspostavl­jan­je poz­nanst­va, kao da sam zatvorenik koga sprovode u zatvor, a ne tek prispeli put­nik iz Evrope.

    Zbog toga je zado­voljst­vo što sam uspeo da se domognem pre­voza sve više ustu­pa­lo mesto uzne­mirenos­ti. Ne samo zbog nat­murenih vojni­ka već i zbog sum­n­ji da se kreće­mo pre­ma poželjnom odrediš­tu. Sudeći po naheren­im krov­in­jara­ma pokraj dru­ma izlokanog od kiša, više je

    izgleda­lo kao da se od gra­da udal­java­mo pre­ma nekom nepris­tu­pačnom i mračnom mes­tu, na kome se niče­mu dobrom ne mogu nadati.

    Dok sam krišom opi­pavao ručku na vra­ti­ma, kako bih, u sluča­ju nužde, mogao da iskočim iz vozi­la, sve više me je obuz­i­mala zeb­n­ja koja je, kao buji­ca, nezadrži­vo nadi­rala. Ono malo pre­osta­log razu­ma nepome­tenog stra­hom i usplahirenošću odvrati­lo me je od takve namere. Već i sama pomisao na bek­st­vo bila je, uostalom, apsurd­na. Ustrelili bi me kao zeca pre nego što bih načinio neko­liko koraka.

    Pre­puš­ta­jući se pre­plavlju­jućoj bespo­moćnos­ti, kas­no sam prime­tio gomilu koju su zatam­n­jeni farovi nejas­no osvetlili. Zane­meo sam od užasa jer je bilo sasvim izves­no da će lendrover preći točkovi­ma preko spljoštene glave pre­gaženog čove­ka, koja je zbog toga liči­la na dži­novsku met­al­nu kovan­icu. Dobro sam znao šta je sle­pljeno za asfalt. Kao na nekoj drago­cenoj vazi, oti­sak done­davno živog ljud­skog bića.

    Da li je moguće – bez­glas­no sam negodovao – da niko neće da počisti već uve­liko izobličene ostatke! Da ih ukloni iz saosećan­ja, zgroženos­ti ili bar nelagod­nos­ti što su pri­onuli uz asfalt a ne pokopani na groblju. Ili to ne čine, i to mi je palo na pamet, jer se iz stra­ha ili sujev­er­ja ne usuđu­ju da pomere putokaze za sam pakao.

    Preko jednog od mno­go­b­ro­jnih vijaduk­ta, ušli smo u grad koji se I doslovno gušio od sivih tra­ka mosto­va i nadvožnjaka.

    Where to?“, vozač se kon­ačno pren­uo iz zanemele učmalosti.

    Hotel Ikoya“, uputio sam ga na kon­ačište u kome obično odseda­ju novinari.

    Klim­n­uo je glavom pono­vivši već uho­dani gest trl­jan­ja pal­ca i kažiprsta.

    „Ali već sam vam pla­tio“, pobunio sam se.

    „Samo do ulaza u grad“, objas­nio je. „Za vožn­ju do odrediš­ta važi dru­ga tarifa.“

    Prime­tivši da voza­čev do zuba naoružani saput­nik i dal­je drži prst na obaraču automatske puške, odus­tao sam od rasprave. Ne zbog toga što su me ube­dili da su u pravu već zbog toga što su imali ubo­ji­ti­je razloge.

    Ispi­ja­jući u bašti hotela ko zna koju po redu flašu piva, nisam imao ni naj­man­ju pred­stavu o tome kako da dospem do Port Hartko­r­ta, jer je vaz­dušni sao­braćaj bio u prekidu.

    Mora da sam izgledao zabrin­u­to kada mi se sused u bašti obratio:

    „Šta vas muči?“, upi­tao je.

    Objas­nio sam da sam dop­uto­vao da izveš­tavam o građan­skom ratu u Nigeriji.

    „Kako ću, dođavola, to da obav­im kada sam od fronta udal­jen višestoti­na kilo­metara, a nema nači­na da dospem do njega.“

    „Ne bri­nite.“ Novostečeni poz­nanik, koji je revnos­no tamanio pivo, pred­stavio se kao dopis­nik Frans pre­sa. „Ovde sam sa grupom nov­inara iz sve­ta, koja je od vlade izna­jmi­la avion. Postaraću se da vas uvrste na lis­tu putnika.“

    „Čuda, znači, pos­to­je“, zah­valji­vao sam glasom staroza­vetnog proroka.

    „Niš­ta mi ne dugu­jete“, potapšao me je po ramenu. „Ako sam neš­to naučio potu­ca­jući se po afričkim bojiš­ti­ma, to je da sol­i­darnost nije naod­met. Nika­da se ne zna kako će se i kome vratiti.“

    .

    .

    (Odlo­mak iz istoimenog romana)

    .

    .

    .

    .

    .