Poredak igara

Dejan Ilić
Lat­est posts by Dejan Ilić (see all)

    .

    .

    .

    Dejan Ilić rođen je u Travniku 1961, od 1969. živi u Beogradu, završio ital­i­jan­s­ki jezik i književnost. Objavio sledeće knjige poez­i­je: Fig­ure (Rad, Beograd, 1995), U boji bez tona (Rad, Beograd, 1998), Lis­abon (Rad, Beograd, 2001), Duvan­s­ki put (Rad, Beograd, 2003), Kvart (Povel­ja, Kral­je­vo, 2005), Iz viken­da (Povel­ja, Kral­je­vo, 2008), Lin­i­je bega [izabrane pesme 1995–2008] (Povel­ja, Kral­je­vo, 2011) i Katas­tar (Povel­ja, Kral­je­vo, 2013). Bavi se književn­im pre­vođen­jem. Za svo­ju poez­i­ju i pre­vođen­je poez­i­je dobio nagrade „Đura Jakšić“, „Branko Miljković“ i „Miloš N. Đurić“.

    .

     .

    Vaše najrani­je sećanje?

    .

    Mis­lim da ne mogu da izd­vo­jim neš­to kao „moje najrani­je sećan­je“. Naime, pos­to­je sećan­ja vezana za najrani­je det­injst­vo, ali su pomerlji­va, čas je to jed­no čas dru­go, i, verovat­no, uvek u vezi sa sadašn­jim živ­o­tom: neš­to se sada deša­va, pa budi sećan­je na ono što se davno desi­lo. Kad bih imao fik­sir­a­no najrani­je sećan­je, to bi znači­lo da sam kao sub­jekat „utemel­jen“ i deter­min­isan, ali ja to nisam.

    .

    .

    Vaši pre­ci?

    .

    Rekao bih dao sam u velikoj meri “isko­ren­jen”, i pre­ma­lo vezan za svo­je pretke. Otac s juga zeml­je, maj­ka, iz cen­tralnog dela, pa dolazak na svet u dru­goj jugosloven­skoj repub­li­ci. Četiri selidbe i četiri osnovne škole samo do moje jedanaeste. Doduše, napisao sam pes­mu koja se pozi­va na jednog mog “pobožnog” rođa­ka, i ta sves­no izabrana lat­er­al­nost dovoljno gov­ori o mom odno­su pre­ma vlastit­om porek­lu. Ukratko, pam­tim ih, ali ih ne pom­in­jem više.

    .

    .

    Da li ste pro­gov­o­rili ijekavski? 

    .

    Ne, nažalost, u Travniku sam samo rođen, i tu proživeo svo­ju prvu god­inu živ­ota. Nika­da se kas­ni­je nisam vra­tio u taj grad, te je on za mene ostao “prazno mesto” mog rođen­ja, lišeno bilo kakvih društveno-kul­turnih ref­er­en­ci. Uvek sam ga doživl­javao doslovno, na nivou jezi­ka, kao “travnik”, to jest „pros­tor trave” i određeno geograf­sko pod­neblje gde sam došao na svet, ili bačen u nje­ga, u travu.

    .

    .

    Prve igre?

    .

    Igra i dosa­da, jer su te dve stvari ner­azd­vo­jive, ključne su za jed­no det­injst­vo. Nije bilo tele­viz­ije (bila je još na prim­i­tivnom nivou), niti kom­pjutera, nije bilo “igri­ca”, ali je bilo Igara, morali ste sve sami da izmis­lite, čitav jedan svet koji je tekao upore­do sa real­nim i podražavao ga, ali je ujed­no i stu­pao u odnos sa njim, tako što ga je uman­ji­vao i udva­jao, men­jao ga i preno­sio u druge ravni. Sati i sati dosade da bi se u igri porodi­la pone­ka aut­en­tič­na radost. Moje naj­važni­je igre uvek su se odvi­jale u samoći.

    .

    .

    Igračke?

    .

    Igrao sam se igračka­ma koje sam imao ili na prim­i­ti­van način pravio, uglavnom su to bili uman­jeni i provi­zorni primer­ci svo­jih uzo­ra iz “odrasle” stvarnos­ti. Za dugih borava­ka na selu, tokom zim­skih i let­njih ras­pus­ta, ta stvarnost bili su priro­da i domaće živ­ot­in­je, ptice, jedan rural­ni svet sa svim svo­jim poslovi­ma, teškim, koji su meni kao dete­tu izgledali tako lako i zavodlji­vo. I uvek bih imao prob­lem, kad se vra­tim u grad, da se pre­bacim u jedan dru­gi poredak igara koji je bio pot­puno dru­gači­ji, fliperi, bioskop, bicikl, lutan­je po igral­iš­ti­ma i krovovi­ma zgrada.

    .

    .

    Bajke?

    .

    Bajke nisam nika­da pre­više voleo, uvek sam ih doživl­javao kao “književnost za decu” koju mi neko nameće. Višak fan­tastičnog nije bio za mene, kao što ni kas­ni­je neću uži­vati u “fan­tastičnoj” književnos­ti ili fil­movi­ma. Meni je, u to vreme det­injst­va, svet bio sasvim dovol­jan takav kakav je, već po sebi neo­bičan i ”maš­tovit”, pa mi bajkovite knjige nisu ni bile potreb­ne. Uostalom, čemu izmišl­jati, kad je sve tu, pred nama?

    .

    .

    Nar­o­d­na književnost? 

    .

    Ne, ni nar­o­d­nu književnost nisam voleo, nisam tu nalazio niš­ta što bi se mene lično tica­lo. Ref­er­ent­ni sve­tovi tih priča i pesama bili su mi pot­puno strani, nji­ho­va bru­tal­nost neprimer­e­na, šale i dosetke nima­lo duhovite. I ovde sam imao uti­sak da mi neko neš­to natu­ra, pokušava­jući da me na silu „kol­o­nizu­je“. Kas­ni­je ću, nar­avno, kad se det­injst­vo udalji, uvide­ti vred­nos­ti ove vrste književnosti.

    .

    .

    Da li je u školi zapažen Vaš književni dar?

    .

    Moje najs­labi­je ocene, tokom cel­og školo­van­ja, bile su iz srp­skog. Sas­tavi iz srp­skog, pra­va mora, izvor večite frus­tracije, goto­vo fiz­ič­ka tor­tu­ra, bio bih pres­rećan ako bih se pri­b­ližio kra­ju stran­ice. Način na koji se srp­s­ki jezik i književnost i dan-danas preda­ju u našim ško­la­ma, beskra­jno me je udal­javao od učion­ice i odvo­dio u pro­s­tore u koji­ma je, kako će se doc­ni­je ispostavi­ti, stanovala pra­va književnost, ili barem njeni imag­i­naci­js­ki resursi.

    .

    .

    Prva pes­ma koju ste napisali?

    .

    Kod mene je književnost došla na kra­ju, posle završene ado­les­cen­ci­je, zabavl­jan­ja, posle muzike, fil­mo­va i ploča. Potkraj studi­ja ital­i­janis­tike imao sam svo­ju prvu zbirčicu pesama (ubr­zo odbačenu), i među nji­ma se verovat­no nalazi­la i moja prva pes­ma. Dak­le, ne sećam se više koja je bila prva, i nije ni važno, bit­no je da sam tada prvi put ose­tio zado­voljst­vo u pisan­ju, u nas­ta­jan­ju jedne pesme (bilo je tu nečeg telesnog, “libid­i­nalnog” u naj­ple­meni­ti­jem smis­lu), iako će pra­vo pisan­je poez­i­je usledi­ti tek neko­liko god­i­na kas­ni­je, uoči tridesete.

    .

    .

    Prva ljubav?

    .

    Nima­lo banal­no pitan­je, kao što bi se mog­lo pomis­li­ti. Čak suštin­sko, rekao bih, u peri­o­du ado­les­cen­ci­je kada je mla­do biće krhko i ran­ji­vo, i tek nejas­no nazire svet odraslih. Dobitke i gubitke iz tog bilansa, s jakim trau­matičn­im poten­ci­jalom, nosi­mo, posle, kroz ceo živ­ot. Često je prva ljubav i pre­fig­u­raci­ja za mnoge druge koje će uslediti.

    .

    .

    Muzi­ka koju slušate?

    .

    Uvek sam slušao samo roken­rol, gen­eraci­ja sam koja je prošla kroz goto­vo sve faze ove muzike, od njenog vrhun­ca kra­jem šezde­setih i početkom sedamde­setih (kada sam se uključio) pa sve do naših dana. Prvi sus­reti sa umet­nošću, sa fenom­e­nom umet­nos­ti, desili su upra­vo na ovom polju. Posled­njih pet­naes­tak god­i­na rado sam slušao amer­ičke alter­na­tivne grupe (Wilco, War on Drugs, Iron & Wine…) koje su uspele da kreativno ožive nepre­sušnu amer­ičku tradi­ci­ju. Mada, desi mi se, ovih dana, i da potražim baroknu muziku.

    .

    .

    Film kojem se vraćate?

    .

    Ima ih više, ali ovo­ga puta navešću Felin­i­jev “Osam i po”. Pose­du­je sve što volim, više ravni, autoref­er­en­ci­jal­nost, prepli­tan­je realnog i onir­ičnog, sadašn­josti i prošlosti, arti­zam, arti­fi­ci­jel­nost, karneval­izaci­ju stvarnos­ti, sup­til­nu melan­holi­ju, zapra­vo sve ono što ima­ju i dru­gi nje­govi fil­movi, ali čini mi se da je to ovde na čude­san i neponovljiv način objedinjeno.

    .

    .

    Šta biste lakše odg­lu­mili, Edi­pa ili Hipolita?

    .

    Edipo­va tragedi­ja je neposred­ni­ja, man­je je izve­de­na. Njen poten­ci­jal je razorni­ji, pre­da­van­je je fatal­ni­je. Vrtoglav­i­ca sud­bine je veća, pa je i propadan­je radikalni­je, u taj lik se može­mo bez ostat­ka uživeti, goto­vo s radošću ga sledi­ti na putu katastrofe.

    .

    .

    Prvi pes­nik kojeg ste upoznali?

    .

    Prvi sus­ret sa poez­i­jom odi­grao se u sred­njoj školi, reč je o domaćim pes­nici­ma iz nas­tavnog pro­gra­ma. Više od ostal­ih okrznuće me Crn­jan­s­ki, kra­jem gim­naz­i­je čitaću i Popu. Ali prvo pra­vo for­ma­tivno čitan­je biće sus­ret, na studi­ja­ma, sa ital­i­jan­skim pes­nikom Đuzepeom Ungareti­jem. Reduko­vanost izraza, tačnost iskaza, odsust­vo i naj­man­je lirske banal­nos­ti, kul­tivisana melan­holi­ja, širi­na pros­to­ra i osećan­je vre­me­na, moć da se s neko­liko reči postigne neverovatan poet­s­ki efekat, sve su to stvari koje su me pot­puno osvo­jile i donek­le utr­le i moj put.

    .

    .

    U kojem trenutku ste sebe prvi put doživeli kao etabli­ra­nog pesnika?

    .

    Sebe ne doživl­javam kao etabli­ra­nog pes­ni­ka. Ono što jednog auto­ra čini etabli­ran­im u okviru književnog sis­tema (a “sis­tem” je pre sve­ga dom­i­nant­ni ukus, potom ide sve osta­lo) uglavnom se ne odnosi na mene (jed­nos­tavno, nemam te “insigni­je”). Mogao bih reći da sam “poz­nat”, na našoj pes­ničkoj sceni, što mi omoguću­je kakvu-takvu recep­ci­ju i kon­takt s (retkim) čitaoci­ma i drugim autorima.

    .

    .

    Da li ste neka­da pomis­lili da odus­tanete od literature?

    .

    Sa svo­jih osam zbir­ki i otpri­like 450 pesama, već sam napisao više sti­ho­va od nek­ih mojih uzo­ra, pa se pitam nije li već vreme da se stane, ili makar uspori. Višak pro­duk­ci­je stvara man­jak pre­gled­nos­ti. Novo pisan­je može biti i retroak­tivno kvaren­je već napisanog. S druge strane, svako istin­sko pisan­je zas­ni­va se na “unutrašn­joj nužnos­ti”, koja je najčešće posled­i­ca fasci­naci­je sve­tom. Svet nas fascini­ra svo­jim pojavlji­van­jem, pa mu doda­je­mo još jed­nu pojavu, u jeziku. Sve dok ima fasci­naci­je, biće i pisan­ja, mogli bis­mo reći. Samo to nije tako izves­no. Mis­lim da se može lepo živeti i bez pisan­ja poezije.

    .

    .

    Vaši pes­ni­ci?

    .

    Đuzepe Ungareti, Volas Stivens, Kon­stan­tin Kavafi, Vale­rio Magreli.

    .

    .

    Vaši pri­jatelji?

    .

    Moja pri­jateljst­va potiču iz osnovne i sred­nje škole, imala su znača­jnu ulogu u odras­tan­ju i obra­zo­van­ju, što im je ta ulo­ga bila veća, to su i ona dugo­tra­jni­ja, te žive i danas. Svako je pošao svo­jim putem, ali neke stvari su nam ostale zajed­ničke, opšti stavovi, ukus, smisao za humor.

     .

    .

    Koje od Vaših osobi­na ne biste voleli da naslede Vaša deca?

    .

    Ponekad je teško raz­liko­vati nasledne od stečenih osobi­na, ali, rec­i­mo, man­jak “soci­jalne inteligen­ci­je”, averz­i­ja pre­ma društvu u kojem živim (a ne odlaz­im), pre­osetljivost na greške i opsed­nu­tost savršen­stvom, s tim u vezi, frus­traci­ja i nezado­voljst­vo kad se ono ne doseg­ne… ima toga još.

    .

    .

    Pre­ma kome ste osetili zavist?

    .

    Ma koliko zvuča­lo neskrom­no, zav­ist je osećan­je koje me je uglavnom zao­bi­lazi­lo u živ­o­tu. Rano sam naučio sebe da mi ono što nemam s pravom nedostaje.

    .

    .

    Pre­ma kome ste bili samilosni?

    .

    Samilost često prođe kroz naše gestove, samo je pitan­je šta ostane od toga.

    .

    .

    Da li Vam je neko neka­da spa­sio život?

    .

    Ne, nika­da mi živ­ot nije bio ozbiljno ugrožen, doduše, mož­da jed­nom, ali tada se sud­bi­na postarala.

    .

    .

    Ko je najbolji fran­cus­ki pes­nik posle Bodlera?

    .

    Odmah posle nje­ga, Rem­bo, jed­nako velik. Jedan je vrhunac svog doba (prvi zaista mod­er­an), dru­gi je najavio novo doba.

    .

    .

    Omil­jeni Petrarkin sonet?

    .

    S Petrarkom se rađa zapad­ni lirs­ki sub­jekat, spre­man da se pogle­da unutra, te da svo­ju intim­nost prevede u (poet­ske) iskaze. Zapad­na poez­i­ja, dak­le, nas­ta­je kao “ispovedan­je”, s tim u vezi, ne tre­ba smet­nu­ti s uma da se vek pre Petrarke uvo­di i obaveza ispovedan­ja za sve sub­jek­te na Zapadu. Teško je ovde odabrati jedan sonet, pa poš­to je tako, neka bude prvi, Voi ch’ascoltate in rime sparse il suono (Vi koji slušate rasu­tih rima zvon…) u kojem se nalazi i čuve­na Petrark­i­na alit­eraci­ja: di me medesmo meco mi ver­gog­no (sebe samo­ga sa sobom se stidim).

    .

    .

    A priča iz Dekamerona?

    .

    Ono što je fan­tastično kod “Dekamerona”, jeste pre sve­ga spol­jašn­ji okvir unutar kojeg se odvi­ja pripovedan­je. Naime, u Firen­ci besni kuga, dok nado­mak gra­da, u brdi­ma Fje­zole, sedam devo­ja­ka i tri mladića priča­ju las­civne priče! Koja bi onda bila nabol­ja? Pa najlascivnija!

    .

    .

    Vaša najbol­ja knjiga?

    .

    Ako bi mer­i­lo bilo lakoća nas­ta­jan­ja (lakoća “prve ruke”, razume se, potom sle­di dora­da), te inten­zitet ličnog doživl­ja­ja, onda “Lis­abon” ili “Dolina Plis­tos”. Iako se pril­ično raz­liku­ju, pos­to­ji neka veza među ovim knjiga­ma (puto­van­je, kre­tan­je, pes­ma kao poja­va, u pokre­tu), i jed­na i dru­ga su dovršen­je i ispun­jen­je određene poet­ike i strate­gi­je pisan­ja, jed­na bi mogla biti nal­ič­je druge.

    .

    .

    Kako je nas­tao “Katas­tar”?

    .

    “Katas­tar” pon­avl­ja pros­tor­nu she­mu prethod­ne knjige “Iz viken­da” (grad, selo, more, put), samo što je donek­le pres­ložen u odno­su na nju. Zbirku otvara cik­lus “U pred­se­zoni” koji najavlju­je naglašeni­je pris­ust­vo deč­jeg sub­jek­ta (u “Doli­ni Plis­tos” to pris­ust­vo će doseći svoj vrhunac). Pol­je intim­nos­ti se širi i daje nove vizure za ispi­ti­van­ja ref­er­en­ci­jal­nos­ti tek­s­ta. Posle sedam-osam god­i­na, s tere­tom pro­to­ka vre­me­na, dopisao sam još jedan “kvart”, neš­to sumorni­ji, cik­lus “Tamo gde smo živeli”. Po meni, vrhunac ove zbirke, i nov­ina u she­mi zbirke, jeste cik­lus “Svet oko nas”, gde se gov­orom, kojim se obično obraćamo deci, pokušava­ju reći neke ozbiljne stvari (koje se mož­da samo tako i mogu reći). Sli­ka “katas­tra” ima tro­jako značen­je, s jedne strane, estet­sko (sva­ka pes­ma je jed­na parcela), s druge, poma­lo tur­ob­no, soci­jal­no (svi smo kon­trolisani i zave­deni pod nekim bro­jem), i s treće, poli­tičko,  katas­tar je mesto gde se beleže i nor­mal­izu­ju sve naše pohlepe pretvorene u nepokret­nos­ti. Knji­ga je nas­ta­jala ravnomer­no, bez naglih izli­va pisan­ja, a pesme su sla­gane u parcele cik­lusa čije su se kon­ture polako ocrtavale.

    .

    .

    Zaš­to je knji­ga klizište? 

    .

    Da, to je iz “Lis­abona”, zbirke koja dolazi posle “Figu­ra” i “U boji bez tona”, te pred­stavl­ja vrhunac i kon­ačnu izved­bu moje prve, uslovno rečeno “post­struk­tu­ral­is­tičke”, faze pisan­ja. U toj pes­mi knji­ga je i “kosa ravan”, i “juž­na pad­i­na”, i “vino­grad”… Reč je o autoref­er­en­ci­jal­nom diskur­su gde se poet­s­ki tekst vidi dinamično, kao skup mal­ih katas­tro­fa i sus­ret raznih inten­zite­ta. Potreb­na je inter­fer­en­ci­ja više ravni, nizan­je i prekla­pan­je sli­ka, kako bi se podri­la i uzdr­mala sta­tičnost pesme.

    .

    .

    Da li “Dolinu Plis­tos” može­mo sma­trati putopisom?

    .

    Za raz­liku od “Lis­abona” koji je bio pisan­je-puta u tek­stu, “Dolina Plis­tos” je doista neka vrs­ta izveš­ta­ja sa puto­van­ja. Kao tak­va, ona ima veze sa putopis­nom lit­er­atur­om, i donek­le se poigra­va s ovim žan­rom, ali pre sve­ga je dosled­na real­izaci­ja poet­ičk­ih strate­gi­ja iz mojih prethod­nih knji­ga. Od zbirke “Duvan­s­ki put”, uvek sam imao neki “on the road” cik­lus, sada se cela knji­ga, izuz­i­ma­jući cik­lus “Kod kuće?”, odvi­ja na pute­vi­ma i “drugim mes­ti­ma”, te funkcioniše kao poet­s­ka topoanal­iza (još bol­je, “dro­moanal­iza”).

    Pris­ust­vo više lirskih juna­ka, pre sve­ga deč­jeg sub­jek­ta, omoguću­je juk­staponi­ran­je i prekla­pan­je sub­jek­tivno-ličnih i kul­turno-istori­jskih plano­va. Det­injst­vo sve­ta (antič­ki svet) i det­injst­vo sub­jek­ta (dečji svet) proži­ma­ju se, obrazu­jući okvir unutar kojeg se odvi­ja­ju pesme. Lično i sub­jek­tivno upisu­ju se u opšte i istori­jsko, pri čemu se prošlost sub­jek­tivizu­je, a vreme spaci­jal­izu­je, posta­jući funkci­ja prostora.

    Pes­ma je sli­ka i teži da bude „fan­taz­i­ja“,  u grčkom značen­ju ove reči, kao pojavlji­van­je, pris­ustvo­van­je u sve­tu. Per­cep­ci­ja i kre­tan­je osnovni su vek­tori ovako shvaćene artiku­lacije pros­to­ra. Ličn­im izborom itiner­era, sub­jekat nas­to­ji da prisvo­ji pros­tor kroz koji pro­lazi stu­pa­jući u kon­takt sa drugim. Intimizaci­ja pros­to­ra jedan je od nači­na nje­gov­og mapi­ran­ja, a sama dru­gost dolazi ujed­no iz sadašn­josti i prošlosti. Mes­ta „stvarnog“ puto­van­ja posta­ju lič­na i povlašće­na mes­ta poez­i­je, vrs­ta poet­skih heterotopija.

    .

    .

    O Plu­tarhu?   

    .

    Plu­tarho­va knji­ga koju pronalaz­im posle dvade­set i pet god­i­na, te njeno čitan­je, upra­vo u peri­o­du puto­van­jâ po Grčkoj, bila je poet­s­ki mom­e­nat par excel­lence koji mi je najed­nom izoštrio pitan­je pro­laznos­ti i suočio me s pro­tek­lim vre­menom. Uvek je dobro kad u pes­mi pos­to­je barem dve ravni koje može­mo da ukrsti­mo ili stavi­mo napore­do, ovde su to moje godine (napras­no shvatam da sam već star) i “mla­dost sve­ta” Plu­tarhovih junaka.

    .

    .

    Vraćate li se pesmama? 

    .

    Pes­ma uvek nas­ta­je odjed­nom, naiz­gled ničim iza­z­vana, ona se “pojavlju­je”, jer je zapra­vo “poja­va” u jeziku. Za mene je to čulan, goto­vo tele­san doživl­jaj, stvara osećaj izuzetne pri­jat­nos­ti. To je prva ruka, najčešće nedovrše­na, ali koja u sebi već ima “unutrašn­ju for­mu”, “kalup”, ona je u stvari taj kalup i ta unutrašn­ja for­ma. Ovo je naj­važni­ji deo, jer tu pes­ma iskr­sa­va, potom, nar­avno, sle­di “dora­da” koja, u poređen­ju s “pojavlji­van­jem” pesme, tra­je dugo, podrazume­va povre­me­na vraćan­ja (između vraćan­jâ potreb­no je vreme, inter­vali da bi se imala dis­tan­ca), i na kra­ju, pre objavlji­van­ja, jedan duži peri­od, kako bi se naprav­i­la kon­ač­na dis­tan­ca. Dešava­lo mi se, doduše, i da pes­mu sas­tavim od više frag­me­na­ta (a da se to ne vidi), nastal­ih tu i tamo, ali to je zaista retko, zahte­va dos­ta rada, i šanse za uspeh su veo­ma male.

    .

    .

    Očeku­jete li da Evropu jednog dana može­mo pos­ma­trati kao polu­ostr­vo Azije?

    .

    Ne znam koliko sam kom­pe­ten­tan za ovak­va pitan­ja. Ali, seti­mo se kap­i­tal­is­tičk­ih središ­ta ekonomi­je-sve­ta, posled­njih neko­liko veko­va: Veneci­ja, Lis­abon, Đen­o­va, Antver­pen, Ams­ter­dam, Lon­don, i još uvek, Nju­jork. Brodel me je naučio da se stvari u istori­ji men­ja­ju strašno sporo, i da se te promene dugo ne vide, a onda najed­nom počne da se suv­ereno ocr­ta­va novo središte, ali tada je već kas­no za druge tak­mace, već su izgu­bili, iako toga još uvek nisu svesni.

    .

    .

    Kako bi se pon­ašao Dejan Ilić među Argonautima?

    .

    Kako to često biva kod mito­va, i ovaj o Arg­onau­ti­ma je inten­cionalan, puto­van­je ima svo­ju svrhu, cilj, zlat­no runo. Meni je puto­van­je, napro­tiv, kre­tan­je bez cil­ja, bez­in­teres­no uži­van­je u odmi­can­ju i gledan­ju. Volim privremene stan­ice, sta­jal­iš­ta, pumpe, auto­grilove, štaviše, te privremene stan­ice za mene su mes­ta s najviše poet­skog poten­ci­jala, dak­le, nije mi potreb­no nikak­vo dospeće ili postignuće, to jest “zlat­no runo” (ma šta ono pred­stavl­ja­lo). Sasvim mi je dovoljno i obično runo običnih ova­ca, koje bih sati­ma mogao da gledam, kako pasu na nekoj liva­di preko puta odmorišta.

    .

    .

    A među sofistima?

    .

    Više je značen­ja ter­mi­na sofizam, od onih poz­i­tivnih, u smis­lu učitel­ja filo­zofi­je (za naknadu), do neg­a­tivnih imp­likaci­ja filo­zof­skog rel­a­tiviz­ma zas­no­vanog na retoričkim obr­ti­ma. Kako god bilo, pes­ni­ci, i sami odani jeziku i jez­ičkim igra­ma, srod­ni su sofisti­ma. I ne samo pes­ni­ci, mog­lo bi se čak reći i da su neki post­mod­erni mis­lio­ci ili post­struk­tu­ral­isti naši mod­erni sofisti. Dobro mi je bilo i s jed­ni­ma i drugima.

    .

    .

    Pose­du­jete li oružje?

    .

    Ne, nika­da ga nisam pose­dovao, i nadam se da mi neće nika­da zatrebati.

    .

    .

    Vaš najveći strah?

     .

    Kad postanete roditelj, sve se men­ja (tako se obično kaže, ali to ne znači da nije tačno), vaši stra­hovi presta­ju da budu važni, iako se neki još uvek zadržava­ju. “Najveći strah” seli se od vas pre­ma dru­gome za koga živite (dali ste mu živ­ot i dali biste živ­ot za njega).

    .

    .

    Čini mi se da kroz Vašu poez­i­ju retko pro­laze insek­ti i životinje?

    .

    Verovat­no ste u pravu, i to u pot­punos­ti što se tiče inseka­ta (mada se sećam jednog tra­ga ubi­jenog komar­ca na zidu sobe). Među­tim, u vanur­ban­im ambi­jen­ti­ma, pojavi se, tu i tamo, i pone­ka živ­ot­in­ja, ovce, više puta, meni poseb­no drage, koze, takođe, sove  (moje omil­jene ptice), kuku­vi­ja ili ćuk, macak­lin (moj omil­jeni gušter), psi, sa gospo­dari­ma (u urbanom mil­jeu)… i pre sve­ga mačke, koje goto­vo fetišis­tič­ki obožavam (ima­ju sve što ja nemam)…

    .

    .

    Gde ste služili vojsku? 

    .

    U Bosni i Herce­govi­ni, obu­ka u Bijelji­ni, puste ravnice, mraz i magla, to sam brzo potis­nuo, a preko­man­da u Mostaru, i to iznad starog gra­da, kao tele­fon­ista na cen­trali u koman­di koja je bila smešte­na u aus­tro-ugarskoj tvrđavi. Pros­trana kame­na terasa izlože­na medit­er­an­skom sun­cu, igral­ište za košarku, pogled s bede­ma na čitav grad i Neretvu. Još uvek se sećam tog dolas­ka, iz maglovite Sem­ber­i­je, s pro­leća, u Mostar, svet­losti koja me je dočekala, procve­ta­log drveća. Puno sam čitao, svako veče niz bedeme silazio u grad. Sve je bilo živo, po kafići­ma treš­tao je novi talas ben­do­va iz svih repub­li­ka, živ­ot je bio pre­da mnom, bio sam još uvek Jugosloven, ni trunke prim­is­li o onome što će se usko­ro dogodi­ti s tim gradom i svi­ma nama.

    .

    .

    Kome dugu­jete izvinjenje? 

    .

    Pre sve­ga svo­jim roditelji­ma, kao i oni meni, pre­više je tu bilo nes­po­razumâ. Ali više nisu tu.

    .

    .

    Šta Vas čini srećnim?

    .

    Kad vidim kako mi dete raste, ali nal­ič­je svake sreće jeste i strah od njenog gubitka.

    .

    .

                     Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .

    .