Pravo i dužnost staratelja

Nenad Jovanovic
Lat­est posts by Nenad Jovanovic (see all)

    Nenad Jovanović (Beograd, 1973) završio je osnovne studi­je filmske i TV reži­je na Fakul­te­tu dram­skih umet­nos­ti u Beogradu, mag­is­tarske studi­je film­skog sce­nar­i­ja na uni­verzite­tu Jork (York Uni­ver­si­ty) u Toron­tu, te dok­torske studi­je teatrologi­je na Torontskom uni­verzite­tu (Uni­ver­si­ty of Toron­to). Pored već spomenu­tih grado­va, duže je boravio u Vel­ing­tonu i Kairu. Trenut­no živi u Dej­tonu, gde na Državnom uni­verzite­tu Rajt (Wright State Uni­ver­ti­ty) preda­je film­sku teori­ju i prak­su. Na srp­skom je napisao četr­naest knji­ga poez­i­je, proze i dram­skih tek­sto­va, a na engleskom fil­mološku studi­ju Brecht­ian Cin­e­mas (SUNY Press, 2017). Nje­go­va najnovi­ja knji­ga nosi naslov Običnost (Povel­ja, 2020, priređi­vač Bojan Vasić).

     

    Te godine kada ste rođeni Bri­tan­s­ka bib­liote­ka izd­vo­je­na je iz Bri­tan­skog muze­ja, s tim u vezi — da li se plašite da će se knjige mnogih nar­o­da jednog dana pre­seli­ti u muze­je gde će biti eksponati koje niko neće čitati ni razumeti? 

     Plašim se i ne plašim, kao Dani­jel Drago­je­vić u pes­mi o pri­b­liža­van­ju smr­ti. Pos­to­ji li pisac koji sma­tra da bi dalji porast bro­ja nje­gov­ih čita­la­ca bio prekomer­an, pisac koji sma­tra da je s aktuel­nom recep­ci­jom nje­gov­ih knji­ga sve u redu? Autori best­sel­era priželjku­ju još bolju pro­da­ju (kome god bilo), a oni koji od književnos­ti ne zarađu­ju (na primer, ja) da im knjige barem na pok­lon pri­h­vati neko pose­ban. Moj ured­nik zna zaš­to mi javl­ja da je čovek kakav je Oto Tol­nai izrazio želju da dođe do primer­ka Običnos­ti. To se deša­va retko. Dak­le, selid­ba u muzej bi za mene pred­stavl­jala samo nas­tavak tekućeg stanja.

    Inače, video sam fotografi­ju posled­njeg živog znal­ca jednog jezi­ka. I čuo Vern­era Herco­ga da kaže da bi takve ljude tre­ba­lo grl­i­ti, kao što pojed­in­ci zarad sero­ton­i­na i dopam­i­na grle drveće. Ali, šta označa­va sin­tag­ma “mrtav jezik” nakon Šam­po­liona? Za Vern­era Herco­ga, čije je pra­vo prez­ime Stipetić, to su hrvats­ki i dru­gi jezi­ci koji­ma on ne vla­da. Nedavno sam saz­nao da Hercog piše poez­i­ju, ali je, nar­avno, osovno sred­st­vo nje­gov­og izraža­van­ja pokret­na fotograf­s­ka sli­ka, koju svako razume ili mis­li da razume. Nedostatak ili pred­nost pes­ničkog posla, bez obzi­ra na to da li se obavl­ja na “velikom” ili na “mal­om” jeziku, jeste to što jeziku po priro­di uman­ju­je razumljivost, dak­le sim­bolič­ki ga umrtvlju­je, pri tom pozi­va­jući na nje­go­vo oživl­ja­van­je. Tradi­ci­je kakve pred­stavl­ja­ju zaum i jez­ič­ka poez­i­ja, na primer, čine to u radikalnoj meri, a Mati­ja Bećković nakon smr­ti rovačkog dijalek­ta, te bro­jni pes­ni­ci u osnovi čijeg pos­tup­ka se nalazi refor­mu­laci­ja gov­ornog idioma – Mile­na Marković, na primer – u min­i­mal­noj. Ali, čine.


    Ko su Vaši preci? 

    Ovo me pitan­je pre­bacu­je iz oblasti pes­ništ­va u oblast pripovedan­ja, a odnos tih dva­ju delat­nos­ti je, znamo, nateg­nut. Među moje pretke spada­ju tamnoputi otac koji se spo­radično i nepre­v­idlji­vo pojavlji­vao u mom živ­o­tu, jed­na mrša­va i jed­na goj­na baba, te dedovi koje znam isključi­vo s mal­ih crno-belih fotografi­ja. Moja ses­tra je tek u svo­jim četrde­se­tim — od mene — saz­nala da je jedan od njih bio Rumun. Kada smo sahran­ji­vali majku, usput sam joj spomen­uo tu čin­jenicu, i otkrio da je ova od ses­tre bila prikri­vana. Znači li to, mož­da, da je očev otac zapra­vo bio pri­pad­nik najdiskri­m­in­isani­je nacionalne man­jine kod nas i mno­go gde drugde, romske? Nemam koga da pitam. Od svih rođa­ka, u redovnom kon­tak­tu sam jedi­no sa bratom, koji oca jed­va pamti.

     

    Vaša učitelji­ca?

    Joka Kokeza! Nije me sim­pati­sala, ali sam nakratko imao njeno poš­to­van­je nakon što sam, na jed­nom času, tačno naveo ime moskovskog uni­verzite­ta na kome je studi­rao Josip Kolumbo.

     

    Buk­var?  

    Pose­dovao sam dva primer­ka, zeleni (nasled­jen od ses­tre) i smeđi (kupljen lično meni). Kvalitet štampe bio je bolji u onom prvom, rani­jem izdan­ju. Poče­tak mog đako­van­ja neposred­no je pretho­dio početku ekonomske krize SFRJ, a i inače je “uvek […] bol­je ono što beše prvo” (Nebo­jša Vasović).

    Da li se rečeni­ca “Baba Bor­ka krpi bure” nalazi­la u oba izdan­ja? Tek, “B” sam naučio lako kao i sva dru­ga slo­va osim “E”, kome sam ispr­va dodavao jed­nu crtu viška.

     

    Gde ste bili 4. maja 1980.? 

    Čuo sam prvo tele­viz­ijsko saopšten­je o Bro­zovoj smr­ti, okružen rođaci­ma koji su ga prezi­rali. Tru­dio sam se da iz sebe isced­im koju suzu i čudio se što me prisut­ni ne pod­strekava­ju da to čin­im. Mesto na kome sam tada sedeo u među­vre­menu je stek­lo novog i jedin­stvenog vlas­ni­ka, dok je Tito­va smrt posta­la opšte mesto. Fons et ori­go sadašn­josti, gde otac potisku­je patri­jarha na način na koji je mene potis­nuo kupac nekadašn­jeg porodičnog stana. Sce­na, dak­le, gde sve pono­vo posta­je neči­je (“Niš­ta nije niči­je”, kaže BSO), izuzev Titove smr­ti. Zgradu u kojoj se odvi­la rad­n­ja bili su podigli moji rođaci, kap­i­tal­isti, i danas je nas­tan­ju­ju imućni. Soci­jal­is­tič­ka epi­zo­da naše i drugih zemal­ja pred­stavl­jala je smet­nju i prekid pro­gra­ma, u toku koje neko saopš­ta­va da dijalek­ti­ka bogaćen­ja i guran­ja u bedu ima alternativu.

      

    Gvi­do Tartalja?

    Iz čitanke pam­tim “Mod­ru rijeku” Maka Diz­dara i karikatu­ru Antu­na Bran­ka Šim­ića. Lubar­dine slike na mas­nom papiru. Narandžas­tu ribu Paula Klea, koju sam iz knjige istr­gao i njome ukra­sio prvu sobu u kojoj mi se pruži­la pri­li­ka da se sklonim od ostal­ih, mrskih mi člano­va domaćin­st­va. Tih god­i­na su me uzbuđi­vali nadreal­isti iz Pes­ni­ka IV u “Srp­skoj književnos­ti u sto knji­ga”, Lor­ka, te T. S. Eliot. Lork­i­na knji­ga crvenih kor­i­ca koju sam pose­dovao sadržavala je dva znača­jno različi­ta pre­vo­da iste pesme, koje sam dugo pore­dio u star­maloj usaml­jenos­ti. I antiko­mu­nis­tič­ki Eliot bio je crven — “Reč i misao.” Mno­go god­i­na kas­ni­je, to izdan­je mi je pre­poručio nepoz­nati dro­gi­rani mladić u knjižari JDP‑a, koje sad – kao i najvećeg bro­ja nekadašn­jih beograd­skih knjižara – nema.

     

    Sedam det­injs­ta­va?  

    Sedam je broj baj­ki, a odras­tan­je je stvar dru­gog pripovednog žan­ra, istori­jskog. Na različite načine, odvrat­ni su i oni koji se odras­tan­ju odupiru, i oni koji ga bez okl­e­van­ja pri­h­vata­ju. Našu egzis­ten­ci­ju obeleža­va ten­z­i­ja između dva­ju osnovnih mogućnos­ti: pri­h­vati­ti pos­to­jeći nar­a­tiv (pri­lagodi­ti se), ili stvoriti sop­stveni (osta­ti nepri­lagođen). A svako bi da do osamde­set i pete ima ića i pića napretek, pa i nepri­lagođeni Jura Stublić, koji je – kao što je prime­tio nje­gov ispis­nik Ɖoni – još ranih osamde­setih imao dos­ta godina.

     

    Gde je Vaša prva ljubav?

    Ne znam. Ono što znam jeste da sam je upoz­nao u nekoj kafani kod železničke pruge, u koju su me, kao peto­godišn­ja­ka, odveli maj­ka i ujak. Ujak je kel­neru rekao: “Tri deci vina”, a ja sam se upi­tao zaš­to tri, kada je za stolom samo jed­no dete, ja. Posle sam sa tom devo­jči­com, po mraku, viju­gao između auto­mo­bi­la na parkingu, veru­jući da ćemo osta­ti zajed­no, da smo par. Kada smo se vratili u kafanu, pijan­ci za stolom kod ulaznih vra­ta posprd­no su me pitali da li mi je to devo­j­ka, a ja sam ponos­no odgov­o­rio da jeste. Ubr­zo i naglo, maj­ka i ujak su me razd­vo­jili od nje, jer je surovost pra­vo i dužnost staratelja.

     

    Gde je Vaša prva pesma? 

    Ne znam. Najpre sam pisao pesme kakve je traži­la ško­la: Tito, par­ti­zani, maj­ka… Potom sam god­i­na­ma pisao tek­stove koji su bili pre dak­tilo­grafske vežbe nego poez­i­ja, i odla­gao ih u pljos­natu kuti­ju sa brav­i­com. Hil­jadu devet­sto devedeset druge, Tihomir Bra­jović mi je u “Književnoj reči” pus­tio pes­mu napisanu pod uti­ca­ji­ma Vas­ka Pope i nadreal­ista. Kocke za igranje ispad­nu iz ptič­jeg gnez­da, a neko spreči kockare da okuša­ju sreću. Uradak kra­jn­je sred­njoškol­s­ki po duhu. Imao sam kockarsku sreću da ubr­zo nakon toga upoz­nam Mirosla­va Mandića, i pod nje­gov­im uti­ca­jem, na vreme, promenim poet­iku. U moju prvu knjigu ušle su reči koje sam smis­lio u vreme opisanog prvog zaljublji­van­ja: “Bio sam u gradu / šap­at svoj / tamo videh / svog oca”. Dak­le, iz sred­nje škole bio sam prešao u obdanište.

    Inače, svoj prvi ulazak u redak­ci­ju “Književne reči” dobro pam­tim. Samir Sadiković sedi u dubokim čiz­ma­ma (pren­da je napolju top­lo) i pije pivo iz flaše, a Žika Obretković u mašinu uku­ca­va pes­mu koja je sadržavala stih: “Vraća se gvoz­deni pro­zor”. Jedan stih takoz­vanog amat­era ume da vre­di koliko sabrana dela takoz­vanih profesionalaca…

    Osta­je važno, a sve je teže, sa svakom knjigom počin­jati ispočet­ka. Kao i svi, i dal­je reagu­jem na ono što se traži, s tim što se sada trudim da pret­postavl­je­na očeki­van­ja ne zado­voljim. Pitan­je je, među­tim, čin­im li isto i podsves­no. Stublić ponos­no objavlju­je svo­ju nepri­lagođenost, a Ɖoni u “Roll Over, Jura” posprd­no komen­tar­iše pokuša­je ovog prvog da se proslavi, to jest pri­lago­di. Hoću da kažem da mi, ipak, nije sve­jed­no čita li neko moje tek­stove ili ne. Ali, bojim se da je ovo daleko od vašeg pitan­ja koliko i moje nove pesme od onih ranih.

     

    Godine 1997. za “Našu bor­bu” ste izjav­ili da je za Vas neka­da bilo važno kako je pes­ma orga­ni­zo­vana u pros­toru, kako izgle­da… da li danas više pok­lan­jate pažn­je zvuku i rit­mu nego izgle­du pesme?

    Priređi­vač knjige povodom koje raz­go­varamo, Bojan Vasić, kaže da moje pesme naglašava­ju značen­je umesto zvu­ka. Isti­na je da to važi za velik broj mojih pesama, ali izuze­ci pos­to­je. “Šan­sona” iz Del­fi­na, na primer, mogla bi se otpe­vati: “Novčić sam kojim je čamdži­ji na / maglenoj reci / za kratku vožn­ju pla­tio / magleni par”… Niš­ta vezani stih i niš­ta pravil­na metri­ka, među­tim, ali me ta kom­bi­naci­ja ion­ako najčešće ne zado­vol­ja­va kao čitao­ca. Ja volim Prokof­je­va i Hin­demi­ta, a mno­gi naši lju­bitelji rime – guslare.

     

    Kažete da je i semafor bio ruda, te da još uvek pamti toplinu zemljine unutrašn­josti, a šta pamti Vaše telo? 

    Telo često pamti stvari koje um sma­tra nevažn­im, što ukazu­je na sum­n­jivost kartez­i­janske podele na koju se, još češće, pozi­va­mo. Kad je reč o zemlji, strašno je što smo, u gradovi­ma, toliko otuđeni od nje, mater­i­je koja sa razl­o­gom deli ime sa plan­e­tom. U živ­o­tu sam isu­više pop­un­javao for­mu­la­re, a pre­ma­lo hodao bos po travi. I znam da ću, na kra­ju, žal­i­ti što i Kos­ta Pala­ma: što više vre­me­na nisam proveo sa živ­ot­in­ja­ma, mučeni­ca­ma antropocena.

     

    Šta Vam je bliže Mekar­ti­jev Put kao roman ili kao film braće Koen?  

    Nisam čitao Put, a film sma­tram izvanred­nim. Teško je odoleti ovakvim poređen­ji­ma, pre­m­da su ona uza­lud­na. Proči­tati Mekar­ti­jev Put znači proči­tati sve rečenice u tom romanu. Vide­ti film­sku adaptaci­ju Braće Koen ne znači nužno vide­ti ili čuti sva­ki ele­ment tog dela. Fotografi­je i zvučni snim­ci nas­ta­ju man­je-više automats­ki, usled čega uvek sadržava­ju pre­o­bil­je infor­ma­ci­ja. Neki detalji poruču­ju: “Obrati pažn­ju”, a neki dru­gi: “Mi nis­mo važni.” Ako fotografi­ju snim­i­mo na nekom amer­ičkom putu, u nju će ući ele­men­ti poten­ci­jal­no i koris­ni i besko­ris­ni u nar­a­tivnom i ekspre­sivnom pogle­du, koliko god brižlji­vo mi birali lokacije.

    Stvari su danas donek­le promen­jene, jer je slika­ma i zvuci­ma sniml­jen­im dig­i­tal­nom tehnologi­jom lako manip­ulisati. Ne sviđa mi se bil­bord na spomenu­tom putu, i ja ga izbrišem dig­i­tal­nom “gumi­com”. Među­tim, spomenu­to pre­o­bil­je osta­je kao mimetič­ka nor­ma, a o tome šta je od onog što se primeti važno, to jest nevažno, na kon­cu odluču­je gledalac. Te odluke se, nar­avno, mogu znača­jno raz­liko­vati. Neke se tiču nar­a­tivnos­ti, a neke ekspre­sivnos­ti fil­ma, koje je, zapra­vo, nemoguće u pot­punos­ti razd­vo­ji­ti. Poz­na­ta su “uvr­nu­ta” Bar­to­va čitan­ja fotografi­ja i fil­mo­va, koja poči­va­ju na dis­tinkci­ji između ono­ga što on nazi­va studi­um i punc­tum. Studi­um se pre­poruču­je kao bitan, a punc­tum – koji sva­ki gledalac oktri­va za sebe – sa bit­nim ne mora imati veze. Među­tim, upra­vo svo­jom suvišnošću, punc­tum dopri­nosi uverljivosti reprezentaci­je, dak­le na svoj način joj služi. Džon Ford je za neki svoj neuspeli film rekao da ipak nije loš, jer sadrži kadar devo­jke čija kosa lep­rša na vetru. A ni vetra ni kose nema u sinop­sisi­ma tog filma.

    Neko će, mož­da, reći da suš­tastvene raz­like između jezi­ka i fotografi­je nema, jer se i jez­ič­ki iskazi nude najra­zliči­ti­jim inter­pretaci­ja­ma. Među­tim, nije bašnevažno što ne pos­to­ji rečnik sli­ka, kako je prime­tio Pazolini.

    Šta, dak­le, radi­mo kada prav­i­mo filmske, književne i ine adaptaci­je nekog umet­ničkog dela? Nova i neza­v­is­na umet­nič­ka dela (tak­va su čak i ona koja nas pod­stiču da se vra­ti­mo orig­i­nalu, drugim adaptaci­ja­ma, nas­tavci­ma itd.) Imao sam sreću da kod Linde Hačion završim kurs o adaptaci­ji, čija je teza bila biol­o­gis­tič­ka analogi­ja o pri­lagođa­van­ju vrste (nekog umet­ničkog dela) novim okol­nos­ti­ma (istori­jskim, kul­turn­im, medi­jskim itd.) kao načinu preživl­ja­van­ja. Ali, u tom pro­ce­su neš­to mora – a i tre­ba – da stra­da. A da autor “orig­i­nala” nije nužno najbolji adapter pokazu­je primer Kjubrikove Lolite, ane­mičnog fil­ma koji je, po geni­jal­nom romanu, napisao sam Nabokov.

     

    “Vešti­na živeti” ? 

    “Vešti­na živeti” je krat­ki film iz mojih stu­dentskih dana, zas­no­van na rimovan­im i nehotično smešn­im pouka­ma iz pera izvesnog dr Ger. Popovića. Na primer: “Ko ne iznosi đubre u pro­leće, leti mu roj muva u kuću uleće.” Izabrani frag­men­ti iz istoimene Popovićeve knjige funkcionišu kao komen­tari hora kod Star­ih Grka i kod Bre­hta. U fil­mu je igrala Van­ja Ejdus, tada još tine­jdžer­ka, uz Fil­i­pa Gajića i Voji­na Ćetkovića. Neke scene su sniml­jene na super osmi­ci, ali taj mater­i­jal – u ono vreme zatvorenih grani­ca – nikad nije sti­gao sa razvi­jan­ja. U najbol­jem kadru fil­ma, Van­ja i Fil­ip leže u sred­nje krup­nom planu, lica pot­puno prekrivenih njenom kosom.

    Film je nagrađen na Mar­tovskom fes­ti­valu, pa sam se na bini Doma omla­dine našao u društvu jednog Želimi­ra Žil­ni­ka. A upra­vo Žil­nik mi je bio pred­ložio da završim FDU kada sam mu se, kao osno­vac, pis­mom obra­tio sa mol­bom da me uvrsti u ekipu. Voleo sam nje­gove fil­move (na neki­ma od kojih je, kao pomoćnik red­itel­ja, radio Miroslav Mandić). Na FDU‑u sam se, među­tim, našao okružen ljudi­ma drukči­jeg ukusa. I stu­den­ti i pro­fe­sori su ozbiljno pričali o Roboka­pu i Ter­mi­na­toru kao kreativn­im dostignući­ma. Ispao sam čudan svat među ljudi­ma koje radikalna ekonom­s­ka kriza ranih devedesetih nije dot­i­cala koliko mene. Ja sam nosio demodi­ranu odeću poko­jnog oca, a poje­dine kolege su na pre­da­van­ja dolazile u kabrioletima.

     


    Kana­da?  

    Jedan sloj svih knji­ga koje sam napisao u toj zemlji pred­stavl­ja odgov­or na to pitan­je. Radikalno se raz­liku­ju i iskust­va umet­ni­ka u mal­oj i siro­mašnoj Srbi­ji, a kamoli u Kana­di. U biografi­ja­ma pripovedača zas­tu­pljenih u nekoj tamošn­joj antologi­ji proči­tao sam da jedan od njih radi u fotokopir­ni­ci, dak­le za naj­man­ju zakonom dozvol­jenu sat­nicu. Iskust­vo Mar­garet Etvud (usput, dosadne pes­nikin­je), veo­ma je drukči­je. Ona je deb­ito­vala je u zlat­noj eri kap­i­tal­iz­ma, na početku šes­de­setih, koji je pred­stavl­jao i zlat­nu eru soci­jal­iz­ma. Branko Miljković je mogao da, bez sti­da, kaže da je pes­nik, dok se danas na tu nelaku delat­nost obično gle­da kao na bizaran hobi.

    Kao usel­jeniku u Kanadu, gde u sfera­ma intelek­tu­alnog rada vla­da sofisti­ci­rani nepo­tis­tič­ki sis­tem čija je svrha da novodošavše zadrži podal­je od sfera društvenog uti­ca­ja, mogu da kažem da često pomišl­jam na Dano­jlićeve sti­hove: “Jao onom ko je nadu / položio u Kanadu.“ Da sve bude kao u priči (dak­le, ne kao u pes­mi), knjigu koja sadrži taj citat čitao sam u parku, deleći sto sa jed­nim Indi­jancem. Potomku starosedela­ca te zeml­je, nje­mu je bilo oduze­to sve, dok meni niš­ta nije bilo dato.

     

    Pos­to­je li stran­ci u SAD? 

     Mis­lim da su u SAD stran­ci svi, a pogo­tovu lju­di rođeni u nji­ma. Strah od sve­ga (inače, naslov jedne knjige Neman­je Mitro­vića) brižlji­vo se negu­je, ne bi li se inter­ak­ci­je lju­di sa drugim ljudi­ma svele na raz­gov­or o vre­menu. Ovo nije para­noični kon­strukt: pos­to­je studi­je o plan­skom suža­van­ju ovdašn­je sfere javnog na nužni min­i­mum. Gomi­lan­je lju­di iz poli­tičk­ih moti­va preti sis­te­mu, pa se zato ovde mase sku­pl­ja­ju goto­vo isključi­vo da čuju omil­jenog pop­u­larnog muz­ičara, ili se naje­du i napi­ju na fes­ti­valu hrane i pića. Oskar Negt i Alek­san­dar Kluge su o javnoj sferi Nemačke napisali ozbiljno delo, a ona se ovde da svesti na zajed­ničko konzu­mi­ran­je piva i koba­si­ca napravl­jenih po nemačkoj recepturi.

    Pes­ma koju spom­in­jete gov­ori o lirskom sub­jek­tu koji na ben­zin­skoj pumpi bira da li da novčić od dvade­set pet cen­ti ubaci u mašinu koja izbacu­je vaz­duh, ili pak u onu koja ga usisa­va. Iako u vreme pisan­ja tog tek­s­ta od sve­ga neko­liko deseti­na reči nisam imao na umu ekonomi­ju, danas me dile­ma o kojoj pes­ma gov­ori pod­seća na pro­ces kojim Ameri­ka kon­troliše evropske finan­si­je. Najpre je starom kon­ti­nen­tu, osiro­mašenom Drugim svet­skim ratom, kred­iti­ma omogućavala da apsor­bu­je njen višak proizvo­da, da bi kas­ni­je, kao defici­tar­na ekonomi­ja, počela da apsor­bu­je proizvodne viškove evrop­skih i drugih ekonomi­ja. O tome je zimus u Tibin­genu gov­o­rio Var­u­fakis, koga, kako čujem od Bojana Vasića, u Srbi­ji prati isključi­vo viša sred­n­ja klasa. Lju­di na ekonom­skom dnu, koji u neolib­er­al­iz­mu pate ili će tek pati­ti, gleda­ju, pret­postavl­jam, rijal­i­ti­je. O, majko blaga!

     


    Posao je posao…    

    Tau­tologi­je su uzbudljive, a poslovi najčešće monot­o­ni. “Kri­ci gale­bo­va u zoru tužni su kao rad”, kaže V. H. Odn, a Lenon u pes­mi “Work­ing Class Hero” tužno peva o nepos­to­jan­ju slo­bodnog vre­me­na, ceni opsto­ja­van­ja u sve­tu u kome se sad per­ma­nent­no dis­funkcional­ni kap­i­tal­izam kat­e­go­rizu­je kao prirod­na poja­va (behar ili gro­movi, rec­i­mo), dok društ­va – kao što mal­o­pre rekoh — ima još samo u tragov­i­ma. Poko­jni Dejvid Gre­ber, amer­ič­ki antropolog koji je zbog radikalne poli­tike bio izgu­bio pro­fesu­ru u SAD i potom prešao u Englesku, priča je kako je u ovoj dru­goj zemlji pitao nekog kolegu: gde su Lenoni današn­jice, zbog čega Engles­ka više ne proizvo­di tako zan­imjive rok muz­ičare. Kole­ga mu je odgov­o­rio da oni dirinče u pro­davni­ca­ma (fab­ri­ka je osta­lo malo), tako da nema­ju vre­me­na da negu­ju talenat.

    Kad je reč o egzilu, poslovi­ma za preživl­ja­van­je i alje­naci­ji koja iz ovih nemi­novno prois­tiče, imam da kažem samo jed­no čega nema u izvrsnoj pes­mi “Bez kormi­la” Išt­vana Domonkoša, koju sam jutros proči­tao u pre­vo­du na engles­ki: niko me nije namučio kao zeml­jaci. Svi oni su otadžbinu napustili u dvade­se­tim, tridese­tim ili četrde­se­tim god­i­na­ma živ­ota – prekas­no da započnu biznise koji bi im omogućili da žuđeno bogat­st­vo stiču polako — pa se u poslovn­im odnosi­ma pon­aša­ju sa baha­tošću secike­sa. Neki od najpok­vareni­jih lju­di koje sam imao pri­like da upoz­nam jesu naši rad­ni­ci koji su se u zeml­ja­ma svog isel­jeništ­va pro­glasili majs­tori­ma. Barem jedan među oni­ma sa koji­ma sam imao nes­reću da radim pride je mirisao na tuđu krv, pro­livenu devedesetih u “the old country”.

     


    Šta za pros­ečnog amer­ičkog građan­i­na znači reč pesnik? 

    Ustručavam se da zamis­lim i opišem pros­ečnog žitel­ja bilo koje zeml­je, a kamoli ogrom­nih SAD. Znam da u boljim uni­verzitet­skim centri­ma ima knjižara, i knji­ga poez­i­je na poli­ca­ma tih knjižara. Pos­to­ji i ogro­man broj časopisa posvećenih poez­i­ji, ali jed­i­na peri­odič­na izdan­ja dos­tup­na u mojoj bri­jačni­ci u Dej­tonu bave se dizan­jem tego­va i lovom.

    Ukratko, u književnom živ­o­tu SAD ne učestvu­jem. Neko­liko tek­sto­va objavl­jeno je zah­valju­jući napor­i­ma Bil­jane Obradović. Ja sam pre­veo jed­va tuce pesama, od kojih je za sad iza­šla samo jed­na, i to ne ovde, nego u Italiji.

    Spon­tano se vratih na temu mrtvih jezi­ka, na Herco­ga i grl­jen­je drveća. Glu­vone­mi čovek koji u nje­gov­om doku­mentar­cu Zeml­ja tišine i tame grli drvo — naju­pečatljivi­ja film­s­ka sli­ka usaml­jenos­ti koju znam, sli­ka koja bi mi i sad bila na pameti, da nije ovog inter­vjua. Hvala vam!

     


    Nos­tal­gi­ja?  

    Dok je živeo u Kana­di, Alba­hari je o nos­tal­gi­ji gov­o­rio kao o bolesti. Kas­ni­je se vra­tio u Srbi­ju, objas­nivši da je za pis­ca najbol­je da živi u okružen­ju svog jezi­ka. I jed­no i dru­go je tačno. Nos­tal­gi­ja je dijabolič­na, jer se teško ustanovl­ja­va čega se tiče pon­a­jpre: mes­ta ili vre­me­na. Pre nego što sam se, nakon pola deceni­je odsust­va, na mesec dana vra­tio u Beograd, redovno sam ga san­jao kako se cak­li pod noćn­im svetli­ma. To, i poš­tan­sko san­duče krca­to književn­im časopisi­ma koji su mi, u među­vre­menu, stigli. Posle su se ti snovi proredili i, naposletku, išče­zli. A upra­vo kada sam pomis­lio da sam nos­tal­gi­je oslobođen, pre par god­i­na, upoz­nao sam Luizu Lang Ouen, nekadašn­ju pro­fe­sorku uni­verzite­ta na kome radim. Obrati­la mi se na nesig­urnom srp­skom, sa suza­ma u oči­ma. Banats­ka Švabi­ca iz Potiskog Sve­tog Nikole (danas: Osto­jiće­vo), koja je pred kraj rata otu­da bila prog­nana u kon­cen­tra­cioni logor u Knićan­inu. U Ameriku je stigla kao mla­da, ovde se školo­vala, udala i dobi­la decu, ali se u Ameri­ci i dal­je ne oseća kao svo­ja na svome. Nje­na priča oživela je moju nos­tal­gi­ju, a ovde može posluži­ti i kao dop­una odgov­o­ra na pitan­je o stranci­ma u SAD.

     


    Šta nalaže so?    

    Da se pospe po krom­piru, a ne po njivi. Vasić je mojom pseudo­pro­gram­skom rečeni­com “Pisati kao što nalaže so” naslovio pogov­or Običnos­ti. A ja se sećam trbušas­tog čove­ka sa šeširom iz vikend-nasel­ja Lejan­ka u Deli­blatskoj peščari, Laze, kome se taj moj stih iz knjige Frezno dopao pros­to zato što je voleo so, i jeo je krišom od lekara. Kad se metafo­ra rašči­ni, stvari se vrate tamo odak­le su pošle, a da ih niko ne pita jesu li imale nos­tal­gi­ju pre­ma polaz­iš­tu, jesu li htele nazad. Ah, taj niz kući­ca na sun­cu, sa pauci­ma kosci­ma na zidovi­ma – čini li neko danas ono što se čini­ti mora “da bude sve­ta”, da citi­ram Daviča?

    Vasić je napravio pril­ično obi­man izbor iz mojih deset pes­ničk­ih knji­ga. Porav­nao je rubove istaknute u izvor­nici­ma, time načinivši moje pesme pro­hod­ni­jim i, mis­lim, dopadljivi­jim. Napisao je za knjigu jedan od najboljih tek­sto­va do sada objavl­jenih o mom radu. Običnost je, zapra­vo, više nje­go­va nego moja, pa mož­da ne bi val­ja­lo da o tom izdan­ju ja raspredam priču. Reći ću još samo da sam izdavaču pred­ložio da napravi jed­nu takvu knjigu kada sam uvideo da je poet­i­ka pop­ut moje sve man­je na srp­koj književnoj sceni. Muka egzis­ten­ci­je danas – čija je priro­da, nar­avno, glob­al­na – u Srbi­ji se tre­ti­ra kao isključi­vo naša, i pes­ni­ci sve češće, kao jalovu ute­hu, nude mitove o prošlosti kakve nika­da nije bilo. Jed­ni su zagledani u SFRJ, a dru­gi u sred­njovekovnu Srbi­ju. Vasić me je, u raz­gov­oru koji sam sa njim imao nakon objavlji­van­ja knjige, mudro pod­se­tio da je tekuće stan­je, zapra­vo, nor­mal­no, a da je aberaci­ju pred­stavl­ja­lo to što je Letopis Mat­ice srpske jed­nom ure­đi­vao Vojislav Despotov.

     

    Vaša najveća nada? 

    Da dopri­ne­sem i posve­dočim obnavl­jan­ju srp­skog društ­va u kome su zas­tu­pljene viz­ije sve­ta nepodve­dive pod ma kakav ide­ološ­ki ključ. Društ­vo u kome duhovni hor­i­zont nije određen nar­o­d­nim pravoslavl­jem (čija retori­ka i sim­boli sada zamen­ju­ju komu­nis­tičke) ili ma kojom dru­gom verom ili dok­tri­nom; društ­vo čiji se građani ne plaše vakci­na pro­tiv kovi­da, jer zna­ju na kom prin­cipu ove rade; društ­vo u kome je ispite na fakul­te­ti­ma nemoguće spremi­ti za popodne i u kome je studi­ran­je omogućeno svi­ma, kao što je omoguće­na i suva postel­ja, topla soba i dovoljne količine hrane iz svih gru­pa namir­ni­ca; društ­vo u kome će se engles­ki i dru­gi strani jezi­ci više uči­ti, a man­je gov­oriti; društ­vo čiji se pro­ce­nat uži­vala­ca droge među sred­njoškol­ci­ma i pro­ce­nat neza­poslenih među ljudi­ma sa stručnom spre­mom neće mer­i­ti dvo­cif­ren­im bro­jem, društ­vo sposob­no da proizvede sve od pšenice do bele tehnike; itd., itd.

    Raz­go­varao: Enes Halilović