Precrtane reči

Januš Dževucki
Lat­est posts by Januš Dže­vuc­ki (see all)

    .

    .

    Rukopis u Nar­o­d­noj biblioteci

    .
    Ovde sva­ka reč
    pa i ona precrtana,
    i ona izbačena
    iz pesme,

    oči­to je
    premalo
    ili previše
    značila.

    .

    .

    Glas­no govori

    .
    On glas­no gov­ori o tome o čemu svi
    sve znamo, ali da gov­o­rimo glasno
    ne želimo, a ne želimo, jer se bojimo,
    on gov­ori glas­no, jas­no, precizno
    i ubedlji­vo, umesto nas,
    u naše ime.

    .

    .

    Za nje­ga nema

    .
    Za nje­ga nema svetinje,
    nje­mu niš­ta nije sveto,
    ni Drža­va, ni Crkva,

    važan mu je samo
    čovek, pojedinac,
    običan, ili­ti izuzetan.

    .

    .

    Najbol­je ćutke

    .
    Rek­lo bi se da je ova
    rečeni­ca pop­ut topovskog pucnja,
    ali ne, ova rečeni­ca je kao basma,
    bol­je je ne pon­avl­jati je
    glas­no, tre­ba je izgovarati
    polu­glas­no, šapatom,
    a najbol­je ćutke.

    .

    .

    Dve pesme o kiši

    .
    1.

    .
    Od jutros
    pada kiša,

    ne baš jako,
    u stvari ne pada,
    više sipi,

    umereno, jed­no­lično,
    uporno.

    U stvari tako tre­ba živeti,
    umereno, jednolično
    i uporno.

    .

    2.

    .
    Od jutros na smenu pada i lije,
    hlad­no, vlažno, psa iz štenare
    ne možeš isterati, a kamoli
    samog sebe. Ne teram
    samog sebe iz kuće, sedim
    i prav­im se da me nema.

    .

    .

    Dve pesme o sećanju

    .
    1.

    .
    Sećam se, bio sam
    tada između njih,
    kad je to bilo,
    pre četvrt veka,
    a rek­lo bi se
    kao da je baš skoro
    bilo,
    prekjuče.

    Od onda se
    prome­ni­lo sve,
    goto­vo sve,
    i sâm sam se promenio,
    do te mere,
    da ponekad
    samog sebe
    ne poznajem,
    prome­nio sam se,
    mada ne znam
    kako se to desilo,
    kada i zbog čega.

    To se desilo
    samo od sebe,
    nisam na to imao
    nikakvog uticaja.

    Vreme teče,
    ne čeka­jući nikoga
    i ne osvrćući se ni na šta.

    .

    .

    2.

    .
    Sećam se ono­ga čega se sećam,
    ne sećam se ono­ga čega se ne sećam,
    ne sećam se ono­ga čega tre­ba da se sećam,
    sećam se ono­ga čega ne moram da se sećam,
    ne sećam se niče­ga, sve­ga se sećam.

    .

    .

    Prav­im se da sam živ

    .
    Prav­im se da sam živ,
    pred celim
    sve­tom prav­im se,
    samo se pred sobom
    ne pravim,
    pred sobom se
    ne možeš praviti.

    .

    .

    Živiš

    .
    Jedan od onih dana,
    kad živiš,
    a ko da ne živiš,
    živiš iz zaleta,
    iz navike.

    Nekakvi raz­gov­ori,
    nez­nano s kim,
    nekakvi tele­fon­s­ki pozivi,
    nez­nano čiji,
    sve nekakvo,
    tobož dešavanja,
    u suštini
    pri­v­i­di života,
    ali i to je
    život.

    Vreme leti,
    večnost čeka,
    neka leti,
    neka čeka.

    .

    .

    Nada je veća

    .
    Moja je nada
    veća
    od moje vere.

    .

    .

    Gospodin Bohdan Zadu­ra puši cigaretu

    .
    Ulaz­im u redak­ci­ju „Tvurčošći“
    u Vje­jskoj uli­ci u Varšavi,
    pril­ično je rano, takoreći
    redak­ci­ja seva prazni­nom, tišina
    gospo­dari u svakoj
    širom otvorenoj sobi, za sat
    dva doći će Lešek Bugajski
    i postaće bučno, zatim će doći
    Tadeuš Komen­dant i postaće
    vese­lo, sad među­tim prazno, tiho je
    i mirno. U naj­man­joj sobi
    gde se čuva­ju arhivski
    bro­je­vi „Tvurčošći“,
    gde sto­ji veči­to pok­varen fotokopir
    aparat, kraj prozora
    sedi gospodin Bohdan Zadu­ra, puši cigaretu
    i kao što pret­postavl­jam radi na
    pre­vo­du jednog nepoznatog
    mađarskog pes­ni­ka ili nekog
    poz­natog ukra­jin­skog pesnika,
    a mož­da samo prepisu­je ispravl­jenu svoju
    najnovi­ju pes­mu. Reći da
    gospodin Bohdan Zadu­ra puši cigaretu,
    u suš­ti­ni je kao ne reći ništa,
    gospodin Bohdan Zadu­ra puši cigaretu
    za cig­a­re­tom, uopšte se ne obazire
    na to da puši cig­a­re­tu za cigaretom.
    Mno­go pušiš, pitam ga, kao da uopšte
    ne pitam, nego samo kon­statu­jem. Mnogo,
    pre­više, besum­n­je previše,
    odgo­vara, ali ne odgovara
    odmah, nego posle nekog vremena,
    koje mu je oči­to trebalo
    da razmis­li. Pes­nik, autor poeme
    „Tiši­na“, cik­lusa „Zim­s­ki osmerci“
    i pesme „Nada“ nika­da, u suštini,
    ne odgo­vara odmah,
    nego malo zatim, katkad nakon duže
    stanke. Ni sad nije dru­gači­je. Nakon
    duže stanke još dobacu­je: ali ova mi je pretposlednja,
    zatim ću pop­uši­ti posled­nju i dra­go mi je
    što ću to ostavi­ti. Na taj način
    gospodin Bohdan Zadu­ra ostavl­ja pušenje,
    ali ne presta­je da piše. Napolju
    šum pti­ca, cvrkut lišća.

    .

    .

    Kao što pišeš, kao što govoriš

    .
    Ne piši tako kao što pišeš
    – u skladu sa svim pravilima
    sin­takse – kao što tre­ba da se piše,
    nego kao što gov­oriš, tako tre­ba da pišeš.

    .

    .
    Još neko

    .

    Koliko svi mi veru­je­mo u to
    što piše­mo, plus da se to što pišemo
    ne tiče samo nas, uzajamno,
    nego i još nekog koga
    ne poz­na­je­mo, kog ne znamo,
    koga najverovat­ni­je neće­mo nikad upoznati.

    .

    .
    Ni ovakav ni onakav

    .

    Nisi baš tako dobar
    ko što ti se čini,
    mada nisi ni tako loš,
    ko što gov­ore o tebi.

    .

    .
    Živeti bi danas mogli

    .

    Živeti bi danas mogli i Hlasko,
    i Gro­hov­jak, a isto tako i Bursa,
    Vojaček, Stahu­ra, i uopšte
    ne bi bili najstariji.

    Ma koješ­ta,
    jer živeti bi danas mogli:
    Bačin­js­ki, Tše­bin­js­ki, Gajci,
    Stro­jin­js­ki, Bojars­ki i Borovski.

    Pa ipak ne žive,
    iz nekog razlo­ga ne žive.

    .

    .

    U post­mod­er­nom svetu

    .

    Navod­no u postmodernom
    sve­tu u kom živimo,
    niš­ta ne zav­isi od Gospo­da Boga,
    Gos­pod Bog navod­no nema više
    uti­ca­ja baš ni na šta,
    tek tu i tamo na vre­menske prilike,

    polov­ina je feb­ru­ara, međutim,
    sunce greje
    kao ludo, besomučno,
    raskopčavam jaknu, skidam
    kapu, na kružnom toku De Gola
    pro­laz­im kraj ižđikale palme ,
    pitam se
    da li zaista Gos­pod Bog
    gospo­dari tek tu i tamo
    vre­men­skim pri­lika­ma, jer se upravo
    može reći da čak ni
    vre­menske pri­like više ne zavise od njega;

    a mož­da Gos­pod Bog pravi
    takav rus­vaj s vremenom
    da bi nam dao do znanja
    da sve i dal­je zavisi
    od nje­ga i ako mu se prohte,
    naručiće nam juli u februaru.

    .

    .

    Nemam niš­ta

    .

    Nemam niš­ta pro­tiv toga
    da Poljs­ka prestane da bude
    otadžbi­na i postane majčevina.

    Poljs­ka je žen­skog roda,
    otadžbi­na, uostalom, isto tako.

    .

    .
    Mod­er­no i staromodno

    .

    To što je savremeno
    ne znači da automats­ki mora biti
    mod­er­no, to što je
    savre­meno pod­jed­nako može biti
    staro­mod­no i kraj priče.

    .

                               

                               Sa poljskog Mil­i­ca Markić

    .

    .

    .

    .

    .