Prevoditelji su najbolji čitači

Faruk Šehić
Lat­est posts by Faruk Šehić (see all)

    .

    .

    Faruk Šehić je rođen 14.4.1970. godine u Bihaću, gdje je pohađao osnovnu školu. Sred­nju školu završio je u Bosan­skoj Krupi, a studi­rao je na Vet­eri­narskom fakul­te­tu u Zagre­bu i Filo­zof­skom fakul­te­tu u Sara­je­vu. Tokom rata je teško ran­jen. Književ­na kri­ti­ka ga sma­tra jed­nim od naj­darovi­tijih mlađih pisaca iz Bosne i Herce­govine, i pred­vod­nikom tzv. pre­gažene gen­eraci­je. Nje­gove knjige objavlji­vane su u više izdan­ja. Također su pre­vođene na fran­cus­ki, mađars­ki, poljs­ki, engles­ki, hrvats­ki i tal­i­jan­s­ki jezik. Član je Društ­va pisaca BiH i P.E.N. Cen­tra u BiH. Živi u Sara­je­vu i radi kao nov­inar i kolumnist.

    .

    .

    Kakav je osjećaj biti poznat?

    .

    Najviše volim osjećaj kada zab­o­rav­im ko sam, da sam pisac i da se bav­im ovim poslom, tada se zna desi­ti da vidim nekog u pro­lazu ko mi se osmi­je­hu­je kao da me zna, a ja njega_nju ne znam. To je sva poznatost.

    .

    .

    Šta biste žel­jeli da lju­di kažu o Vama kada Vas sret­nu na uli­ci ili vide na TV‑u?

    .

    Ne znam. Mož­da, dobar je čov­jek, a nije ni loš pisac.

    .

    .

    Pišete o Kra­ji­ni: da li ste tamo živ­jeli cije­lo Vaše djetinjstvo?

    .

    Nisam živ­io cije­lo djet­injst­vo tamo, dvi­je godine sam proveo u Libi­ji, mahom u Tripoli­ju koji je tada bio na vrhun­cu kao i cijela Gadafi­je­va Libi­ja. Zimske ras­puste sam znao provodi­ti i u Zagre­bu, tako da je i taj grad dio mog djet­injeg imag­i­nar­i­ja. I ja sam zapra­vo odras­tao u Krupi, na Uni. Mi se pri­je rata nis­mo sma­trali Kra­jišnici­ma. Meni je jed­nom maj­ka (koju spom­in­jem u «Knjizi o Uni») rekla: «Nemoj ići u Bužim, tamo bodu nože­vi­ma». Ergo, uvi­jek su oni dru­gi neki tamo dru­gi. Real­no sam postao Kra­jišnik kad sam došao u Sara­je­vo 1995. Tako nas dru­gi zamišl­ja­ju, ne i mi sami.

    .

    .

    Jeste li se tamo i prvi put zaljubili?

    .

    Jesam.

    .

    .

    Koje Vam je najl­jepše sjećan­je na djetinjstvo?

    .

    Najl­jepše sjećan­je je živ­ot u Tripoli­ju, kupan­je u Sre­dozem­nom moru, igračke na bater­i­je, kino pro­jek­tor Super 8 kojim sam puš­tao fil­move na zidu spavaće sobe, trenu­tak kada sam naučio pli­vati u Uni, gledan­je riječnih riba, i uglavnom sva ta oaza pre­dratnog mira koja će za samo neko­liko dana izgori­ti do pepela.

    .

    .

    Šta ste žel­jeli da postanete kao dijete?

    .

    Astro­naut, mors­ki biolog, bek šuter, prirod­n­jak, botaničar, bluz gitarista etc.

    .

    .

    Pišete poez­i­ju, priče, romane, kolumne, ese­je,… koji žanr Vam je omiljeni?

    .

    Omil­jeni žanr mi je rečeni­ca. Tu se najbol­je osjećam, nekad je to u poez­i­ji ali veći­nom se radi o prozi.

    .

    .

    Kažu da je Hen­ry James prepravl­jao jed­nos­tavne, razumljive stvari da ih uči­ni čud­nim i teškim. Da li Vi ika­da prepravl­jate priču nakon što je već objavljena?

    .

    Nar­avno, radim to čak i kad knji­ga iza­đe, rec­i­mo «Knji­ga o Uni» je u petom bh. izdan­ju, ali ima već ispravke i za novo izdan­je, rec­i­mo ovo koje će u jan­u­aru iza­ći u Istan­bu­lu. Ne radim to da bih zakom­p­liko­vao, nego napro­tiv, radim da bih ispravio greške, bio tačan i pre­cizan i da bih dotakao metafiz­ičku sušt­inu stvari, da bih te stvari uči­no blis­ta­vo jas­nim, kako je za jed­nu moju knjigu napisao Vladimir Arsenić. Radim to jer sam pedant, i jer sam radio i radim sa dvade­se­tak pre­voditel­ja a oni su najbolji čitači, oni vam stal­no nalaze greške i pomoću njih ja svo­je knjige čin­im boljim i savršenijim.

    .

    .

    Koliko se oslan­jate na ured­nike Vaših knjiga?

    .

    Ne oslan­ja­ma se uopšte. Volim rad sa ured­nikom, ali isto volim ura­di­ti u knjizi sve što je u mojoj moći da ona bude što bolja.

    .

    .

    A koliko vjeru­jete prevodiocima?

    .

    Čita­ju na nivou na kojem dru­gi lju­di ne mogu. Itekako im vjerujem.

    .

    .

    Koliko se družite s drugim bosan­sko­herce­go­v­ačkim piscima?

    .

    Pa družim se, nije da nije, ali je to više na ljud­skom nivou, a sluča­jno smo pis­ci. Družim se sa ljudi­ma koji­ma ne moram puno objašn­ja­vati i fus­noti­rati svaku rečenicu.

    .

    .

    Kada ste prvi put objavili?

    .

    Mis­lim 1998.

    .

    .

    Imate li neko poseb­no vri­jeme kada pišete?

    .

    Imam, to je ujutro, čim ustanem, naprav­im kafu i tada mogu pisati, nar­avno ako imam to o čemu ću pisati u glavi, kao sliku, rečenicu, melodiju.

    .

    .

    Da li ste od onih pisaca koji pišu oduvijek?

    .

    Mog­lo bi se reći ako je odu­vi­jek doba osnovne škole. Ali pra­vo pisan­je počin­je tek iza rata, a i to je prvo bilo samo ispi­si­van­je, tren­ing, propisao sam na samom kra­ju prve knjige, i to je bio poče­tak druge knjige «Hit depo».

    .

    .

    Možete li nam opisati pro­ces pisan­ja neke Vaše knjige?

    ,

    Teško je to opisati, sva­ka je pisana drukči­je. Nekad znam naprav­i­ti skicu za roman, kao što sam ura­dio s «Knjigom o Uni», ali sam izgu­bio tu skicu tokom selidbe. Desi se da naprav­iš skicu i da je onda ne poš­tu­ješ, da počneš neš­to sasvim treće.

    .

    .

    Je li teško biti dis­ci­plino­van pisac u gradu kao što je Sarajevo?

    .

    Jeste, vrlo je teško jer ovd­je pod­c­jen­ju­ju svači­ji posao, a pogo­to­vo posao pis­ca. Pisan­je je težak posao za koji vas niko ne plaća, pod­ci­jen­jen je kao i kućni rad.

    .

    .

    Kada počnete pisati naprim­jer neku priču, znate li već tada kak­va će ona biti, kako će završiti?

    .

    Nekad znam, a nekad ne. Nekad već imam kraj, i samo tre­bam napisati ono što dolazi pri­je kra­ja, tj. cijelu priču. Tako sam napisao priču «Dar» iz «Priče sa sat­nim mehanizmom».

    .

    .

    Oči­to mno­go putu­jete, koliko tih mater­i­jala iz drugih grado­va dosp­je­va u Vaše priče?

    .

    Sve to onda stavim u svo­je novinske članke, u književnos­ti se pojavlju­je samo ono najbit­ni­je, kao što se pojavlju­je Berlin.

    .

    .

    Naj­draži od pos­jećenih gradova?

    .

    Berlin i Istan­bul, to su najbolji gradovi na svijetu.

    .

    .

    Jeste li ponekad požel­jeli da odete zauvijek?

    .

    Jesam i još to želim.

    .

    .

    Ko je prvi književni lik koji Vas je zaista inspirisao i zašto?

    .

    Pukovnik Aure­li­jano Buendi­ja, zato što je pravio zlatne ribice pa ih top­io i onda od tog isto­pljenog zla­ta opet pravio zlatne ribice.

    .

    .

    Ima li pisan­je i objavlji­van­je snagu da utiče na društvene nepravde?

    .

    Ima i nema. Više da nema. Proš­lo je to doba davno.

    .

    .

    Kako biste sebe defini­rali kao pisca?

    .

    Ne mogu se još defini­rati, mož­da nekad za dvade­se­tak god­i­na budem mogao.

    .

    .

    Vaš najveći strah?

    .
    Da će fašizam pobi­jedi­ti u Evropi i svijetu.

    .

    .

    Najveća žel­ja?

    .

    Da fašizam bude vječno pobi­jeđen, što je nemoguće, ali eto. I da zaradim od pisan­ja dovoljno da sebi kupim Rolex Oys­ter Per­pet­u­al 39 mm sa plav­im bro­jčanikom, mada ni sivi nije loš.

    .

    .

    Na čemu trenut­no radite?

    .

    Radim na rukopisu romana «Cimet­na pis­ma», strah me da će to posta­ti naj­na­javlji­vani­ji roman koji nikad neće biti završen.

    .

    .

    .

    .

    .….….….….….….…..Raz­go­var­ala Emi­na Selimović

    .

    .

    .

    ,