Prije onoga

Snježana P. Lončar
Lat­est posts by Snježana P. Lončar (see all)

    .

    .

    .

    .…..Je l’ bilo zavar­a­van­je vjerovati da je to pro­ročan­s­ki san? Nije, ali ja nisam vjerovala. U malo što sam uopće vjerovala. U sebe? Ne znam da li sam, moguće da. Rec­i­mo da se nisam zama­r­ala vjerovan­jem i nev­jerovan­jem suk­lad­no god­i­na­ma u koji­ma sam bila tada. Svi­jet je čekao na mene, otvoren i bez­graničan u svo­jim mogućnos­ti­ma, nuđen­ju, svome bogat­stvu i svoj svo­joj neis­traženoj lje­poti. Sada mi se čini nemoguće da nisam vid­jela. Pa baš tako-nemoguće. Cije­lo vri­jeme stvar mi se odvi­jala pred oči­ma, onako kao uzgred, to sada znam, da je izgleda­lo baš kao neš­to usput, čim nisam prim­i­jeti­la apso­lut­no niš­ta. Ali ne, ne! Ne osjećam se izigra­nom, ta čov­jek lako pre­v­i­di važne stvari, nemo­jte mi reći da niste ni vi nikad … Niste? O kras­no, ali ima vre­me­na, nemoguće je da svatko bar jed­nom u živ­o­tu ne iskusi neko veliko pre­viđan­je. Ne, nisam zat­var­ala oči, ne bih mogla to reći, ne. Pri­je će biti da uopće nisam gledala. Tko će ga znati gdje je bila moja pozornost tada. No da se pokušam sjeti­ti što me naj­jače zaoku­pl­ja­lo u to doba. Hm … Da vidi­mo, da vidi­mo … Pa kada evo razmišl­jam … Niš­ta. Da, niš­ta. Molim vas nemo­jte me tako izne­nađeno gle­dati, ja vam gov­orim istinu. Po sjećan­ju, ali istinu. No da, da, rekla sam da je svi­jet čekao na mene, ali ja nisam znala što ponu­di­ti tom svi­je­tu. Mož­da sam htjela da svi­jet ponu­di meni. Ne znam. Znam samo da je istini­to da me nije zan­i­ma­lo niš­ta. Da mi pažn­ja nije bila usm­jer­e­na ni na jed­nu konkret­nu stvar, osobu, bilo što. Kao da sam lelu­jala neemo­cional­ni kroz živ­ot i tako mi je bilo oči­to jako dobro, jer se pam­tim sret­nom. Nije ovo skre­tan­je s teme da se razu­mi­je­mo, ne. Jed­nos­tavno, pokušavam dokuči­ti kako sam mogla ne prim­i­jeti­ti niš­ta. I eto, onda se dogo­dio taj san. Zatim buđen­je. Pam­tim da sam dugo ležala u kreve­tu vraća­jući slike sna, zatim usta­la … A dal­je? Oči­to sam ga vrlo brzo zabacila negdje u sjećan­ju. Vjero­jat­no sam tada i mis­lila da je moguće da se ost­vari, ne vjeru­jući u to ost­varen­je dakako. Ne, ne sjećam se nikakvog stra­ha, nika­da nisam bila ni naj­man­je plašlji­va, ali se sjećam nelagode, ružnog osjeća­ja nakon buđen­ja, to da. Ne, nisam ga poveza­la s onim što mi se događa­lo ispred oči­ju, ne. Sada mi je jas­na sasvim povezni­ca, to znate, kao i vama, ali tada, ne, ne, niš­ta. Ne oprav­davam se, ali rec­i­mo da me tješi čin­jeni­ca da sam imala dvade­set. Kako mis­lite što sam radi­la? Uglavnom što i ostali mla­di iste dobi, provodi­la se, spavala, pro­ma­trala svi­jet zadi­vl­je­na a slo­bod­na od bilo kakve veze s njim u sebi, jer kako već znate nisam bila zain­tere­sir­ana za-niš­ta. Ili sam mož­da tada bila najbliža svi­je­tu? Drugim ljudi­ma. Ne dotičući ih svo­jim zan­i­man­jem koje povlači za sobom pris­tra­nost, neob­jek­tivnost, zasli­je­pljenost i toliko nepotrebnog toga … Ne znam uistinu. No dobro, kad su stvari došle svome kra­ju tako da nisam mogla ne uoči­ti, onda sam napokon progledala, da se tako total­no pogrešno izraz­im, ali nekako mi to ide uz tu cijelu priču. Taj izraz-progledala. Usput­na sporo razvi­ja­juća situaci­ja odjed­nom mi je servi­rana kao goto­va stvar. Kako mis­lite nije servi­rana? Nego što je? To ako nisam prim­i­jeti­la, to nema veze s tim da nije servi­ra­no, no ?! Ta nisam ja prstom pomaknu­la da budem na bilo koji način umi­ješana to je i komar­cu jas­no. I da sam znala i da sam potom htjela rea­gi­rati … Što? Ma smi­ješ­na je i pomisao, a još smješni­je što to uopće izričem. Bila sam pijun ako i to. Sada šutite, da. Uvi­jek šut­n­ja kada se prim­iče srž stvari. Kako više svjet­la pada na istinu, tako vama više pon­es­ta­ju riječi. Razumlji­vo, što reći.Ovo je nein­spi­ra­tiv­na priča. Ubi­ja riječi. I ja bih Umuknu­la da sam na vašem mjes­tu. Tako tuku riječi. Da, sjećam se da sam tek kada je sve završi­lo mis­lila: Ost­varen­je ružnog sna. Je l ‘ovo naj­jače što svi­jet može ponu­di­ti? Ima li još šta ili je to to? Čini­lo se da je to to. Da je sve. Tako sam počela nev­jerovati. Razumlji­vo, bila sam u stan­ju u kakvom sam bila. Nemo­jte mi to gov­oriti! Ja sam sada sasvim priseb­na i moje sadašn­je stan­je već desetl­jeći­ma nema niš­ta s ondašn­jim stan­jem. Nego što ste mis­lili ako to niste? Smir­i­la sam se. Evo sam mir­na, ali zaista ste nepromišl­jeni. U redu je, oprošteno vam je. Ne doživl­javam vas. Ne, neću nas­tavi­ti priču, nas­tavite je sami. tako vama više pon­es­ta­ju riječi. Razumlji­vo, što reći.Ovo je nein­spi­ra­tiv­na priča. Ubi­ja riječi. I ja bih Umuknu­la da sam na vašem mjes­tu. Tako tuku riječi. Da, sjećam se da sam tek kada je sve završi­lo mis­lila: Ost­varen­je ružnog sna. Je l ‘ovo naj­jače što svi­jet može ponu­di­ti? Ima li još šta ili je to to? Čini­lo se da je to to. Da je sve. Tako sam počela nev­jerovati. Razumlji­vo, bila sam u stan­ju u kakvom sam bila. Nemo­jte mi to gov­oriti! Ja sam sada sasvim priseb­na i moje sadašn­je stan­je već desetl­jeći­ma nema niš­ta s ondašn­jim stan­jem. Nego što ste mis­lili ako to niste? Smir­i­la sam se. Evo sam mir­na, ali zaista ste nepromišl­jeni. U redu je, oprošteno vam je. Ne doživl­javam vas. Ne, neću nas­tavi­ti priču, nas­tavite je sami. tako vama više pon­es­ta­ju riječi. Razumlji­vo, što reći.Ovo je nein­spi­ra­tiv­na priča. Ubi­ja riječi. I ja bih Umuknu­la da sam na vašem mjes­tu. Tako tuku riječi. Da, sjećam se da sam tek kada je sve završi­lo mis­lila: Ost­varen­je ružnog sna. Je l ‘ovo naj­jače što svi­jet može ponu­di­ti? Ima li još šta ili je to to? Čini­lo se da je to to. Da je sve. Tako sam počela nev­jerovati. Razumlji­vo, bila sam u stan­ju u kakvom sam bila. Nemo­jte mi to gov­oriti! Ja sam sada sasvim priseb­na i moje sadašn­je stan­je već desetl­jeći­ma nema niš­ta s ondašn­jim stan­jem. Nego što ste mis­lili ako to niste? Smir­i­la sam se. Evo sam mir­na, ali zaista ste nepromišl­jeni. U redu je, oprošteno vam je. Ne doživl­javam vas. Ne, neću nas­tavi­ti priču, nas­tavite je sami. Tako tuku riječi. Da, sjećam se da sam tek kada je sve završi­lo mis­lila: Ost­varen­je ružnog sna. Je l ‘ovo naj­jače što svi­jet može ponu­di­ti? Ima li još šta ili je to to? Čini­lo se da je to to. Da je sve. Tako sam počela nev­jerovati. Razumlji­vo, bila sam u stan­ju u kakvom sam bila. Nemo­jte mi to gov­oriti! Ja sam sada sasvim priseb­na i moje sadašn­je stan­je već desetl­jeći­ma nema niš­ta s ondašn­jim stan­jem. Nego što ste mis­lili ako to niste? Smir­i­la sam se. Evo sam mir­na, ali zaista ste nepromišl­jeni. U redu je, oprošteno vam je. Ne doživl­javam vas. Ne, neću nas­tavi­ti priču, nas­tavite je sami. Tako tuku riječi. Da, sjećam se da sam tek kada je sve završi­lo mis­lila: Ost­varen­je ružnog sna. Je l ‘ovo naj­jače što svi­jet može ponu­di­ti? Ima li još šta ili je to to? Čini­lo se da je to to. Da je sve. Tako sam počela nev­jerovati. Razumlji­vo, bila sam u stan­ju u kakvom sam bila. Nemo­jte mi to gov­oriti! Ja sam sada sasvim priseb­na i moje sadašn­je stan­je već desetl­jeći­ma nema niš­ta s ondašn­jim stan­jem. Nego što ste mis­lili ako to niste? Smir­i­la sam se. Evo sam mir­na, ali zaista ste nepromišl­jeni. U redu je, oprošteno vam je. Ne doživl­javam vas. Ne, neću nas­tavi­ti priču, nas­tavite je sami. Nemo­jte mi to gov­oriti! Ja sam sada sasvim priseb­na i moje sadašn­je stan­je već desetl­jeći­ma nema niš­ta s ondašn­jim stan­jem. Nego što ste mis­lili ako to niste? Smir­i­la sam se. Evo sam mir­na, ali zaista ste nepromišl­jeni. U redu je, oprošteno vam je. Ne doživl­javam vas. Ne, neću nas­tavi­ti priču, nas­tavite je sami. Nemo­jte mi to gov­oriti! Ja sam sada sasvim priseb­na i moje sadašn­je stan­je već desetl­jeći­ma nema niš­ta s ondašn­jim stan­jem. Nego što ste mis­lili ako to niste? Smir­i­la sam se. Evo sam mir­na, ali zaista ste nepromišl­jeni. U redu je, oprošteno vam je. Ne doživl­javam vas. Ne, neću nas­tavi­ti priču, nas­tavite je sami.

    .

    .

    .

    .

    .