Primicanje

Lat­est posts by Živo­rad Nedeljković (see all)

    .

    .

    Pra­vo na ćutnju

    .

    Znam kako se uli­va u boje, kroz koji čestar
    Dolazi u stih; krzne me sjaj mahovine kad
    Razli­je ga pod dirka­ma klavi­ra, ova reka
    Gonje­na žeđu i znatiželjom izvo­ra; znam

    Ili bih morao znati čime je ovekovečen
    Zas­tor što u talas propa­da i oživljava
    U telu nadošlu zeb­n­ju i posled­nju zraku.

    Znam o izvoru i talasi­ma koji mu niti
    Izdužu­ju i tan­je nje­govu grgoljivu misao
    Ono što se može razumeti, vide­ti i čuti.
    Poz­nam večnost u koju je misao prevedena.
    Duša slu­ti ono što duša pes­niko­va zna.

    Šta vidi jas­treb u rasprska­van­ju kapljica,
    Šta pastir zbun­jen uveličava­jućim znanjem
    Ptičjim, šta goroseča dok dub pada u vir.

    Čime se dubi pas­trm­ka: kakav je njen zapis
    U veličanstven­om pravu da ćuti sred
    Str­pljivih tajni vode koja će zdrobiti
    Sklisko telo ako pokuša da je izgovori.

    .

    .

    Jed­na smrt

    .

    Jed­na smrt lako razori spokoj
    U okol­nim živ­o­ti­ma, udalji
    Divl­jen­ja, preinači verovanja
    I zamis­li; uči­ni da nestanemo
    Pod oklop­i­ma tuge; jed­na smrt,

    Surovim dahom pred kojim ustukne
    Lju­ta naša zima, pre­m­da se uvek
    Opire, budi nagon za trajanjem.

    Pro­leti potom vreme, oklopi spadnu,
    Pro­lete ptice ka prazn­im krošnjama,

    A mi očas zamis­limo žubor pod ledom,
    Lišće i pupoljke, ose­ti­mo i sam led,
    Kad pre­o­bražen ostavi našu zamisao:

    Duži­mo sop­stvene grane, one stignu
    Do ivice, gde jed­na smrt pruža zrake
    Našem srcu koje bro­jeći uskrsnuća

    Niš­ta dru­go i ne čini; samo bije
    Uporno, rados­no što odasvud
    Dolaze dokazi da ravne mu nema.

    .

    .

    Prim­i­can­je

    .

    Kao da se uvek prim­ičem neče­mu posebnom,
    Što je od ogromne važnos­ti, da prilazim
    Neče­mu izuzetnom što men­ja moju misao.

    I u prazni­ni teškoj kao grob­ni muk
    Vidim pre­deo sa ure­đen­im vrtovi­ma, čujem
    Žubor vode i klokot vina u sen­ci masline.

    Iz mog pokre­ta nikne pejzaž sa labudovima
    Na tanan­im površi­ma, izraste topla zima
    Sa crkvi­com u dubi­ni gde meš­tani radosno

    Peva­ju tro­pare i kon­dake, posle gov­ore o deci
    I nji­hovim pis­mi­ma iz grado­va pretvorenih
    U bib­lioteke i teatre, u galer­i­je i muzeje.

    Uvek se prim­ičem neče­mu poseb­nom što je
    Od ogromne važnos­ti za mene; kad ne bih
    Pri­lazio neče­mu tako velikom, zašao bih

    U svoj san, a u nje­mu bi sve bilo kao što
    Slu­tim kad mu pri­laz­im. I ja ne bih umeo
    Da iza­đem iz nje­ga i zađem u svo­ju poeziju

    Što baca lepu senku u kojoj se lako krećem.
    I prim­ičem se neče­mu izuzetnom, kao duša,
    U stal­nom okre­tan­ju oko svo­je ose, u kruženju

    Oko nečeg naslućenog, nepod­nošlji­vo svetlog.

    .

    .

    Pahul­je

    .
    Umeo bi i da ih opiše onaj
    Što ih je stvo­rio, lake, nežnije
    Od krhke pomis­li na trajnost.
    Umeo bih da ga čujem kada bi
    Nje­gov gov­or bio čujan, razumljiv
    Bez posebnog, pomnog posvećenja.

    Umeće i hten­je u prožimanju,
    U telima ovih gustih pahulja,
    Kao i uvek, kao u sve­mu što pada,
    U šta neprestano tonemo.

    Tvo­rac ćuti o svome delu, mami
    Moja umeća da krenu u kovitlac,
    Ka uličnoj lampi, u kas­ni ovaj sat.
    I da skonča­ju tamo, kao insekti
    Kad hrle u srce nepoz­natog sjaja.

    Moja se vrt­ložen­ja klone umeća,
    Pouz­dano to o nji­ma znam; osta­lo je
    Puka raz­govet­nost, ali ni noćas
    Ne raza­z­na­jem leb­di li ko uz okno
    U koje besno udara vetar, drhti li,
    U lom­nom telu pahul­ja spre­man da čuje
    Opise, ili je to zaista tek glu­vi vetar.

    .

    .

    Nemost

    .

    Stvari su neme, a mi neču­jno govorimo
    U nji­ho­vo ime. Pazi, prek sam, kažemo
    Mesto noža, gleda­jući kako koma­da nemo
    Tru­p­lo vepra, do mal­očas umil­jate igračke.

    Ne možeš me obuz­dati, odveć naduvena
    Pri­padam tvom det­injstvu, velimo umesto
    Lopte, kad srce tuži za izgubljenom lakoćom.

    Oprezan, ne i mudar, opise sam poklanjao
    Stvari­ma, blažeći, budeći milost; širom
    Otvorenih oči­ju motre me neke od njih,
    Obuzete mržn­jom, srca šćućurenog u uglu.

    Poričući srdžbu i jed, obil­je sam nežnosti
    Darovao odbeglim srci­ma. Suš­tu blagost
    I jas­noću, sluteći da u moje ime radosno
    Gov­ori dru­gi, žel­jan svesti o svo­jim moćima.

    Zbog njih, znam da nika­da neću biti nem.

    .

    .

    Uzlet

    .

    U brdi­ma ima vuko­va više nego ikad,
    U gradovi­ma čopori pasa obigravaju
    Oko bačenih kosti­ju i prestravljuju
    Kasne pro­laznike. Rast bro­ja čopora
    Sig­urno je dokaz o neče­mu, a ne znam
    O čemu; umu nisu dos­tup­ni razlozi
    Ni za bro­jne druge poraste, ni onaj
    Za splašn­ja­van­je neka­da vuč­je volje.

    Misao se uvek mučno vrati gubitku
    Pri­jatel­ja, izda­ja­ma istori­je, haosu
    I užasi­ma svakod­nevice, učen­ji­ma o njoj.
    Odsustvu radosti u gaz­dovan­ju imanjem
    Ovim, naraslom od pesme i njenih žitija.

    Iako zna da je bol­je u nje­mu, nego u čoporu,
    Vrati se misao iz hladnog samotništva
    Gde sle­di uzlete duha i saži­ma razloge.

    Kao one noći kad me je čopor dopratio
    Od stan­ice do stana, izmučen užasima,
    Lju­to režeći; bez nas­r­ta­ja na moje meso.

    Branili su psi iskrslu jezu i molitve
    Da glu­vo vreme u dugom kilo­metru hoda
    Bude tren, što je i bilo, ostavši da sija
    Dopraćeno iz nedokučivog u svetost.

    .

    .
    So

    .

    Često nalaz­im pone­ki grumen
    Svog istra­jnog bivan­ja zaturen
    U iluz­i­ji da neprestano stvaram,
    Dižem kule od nasla­ga zaborava;
    Da nov sam čim kročim u noć
    U kojoj nas­tanu sti­hovi, trgani
    Iz nagov­eš­ta­ja i poništenja.

    Pone­ka pes­ma, Sol­dier of fortune,
    July morn­ing, Smoke on the water,
    Vrati doba kad gramo­fonske ploče
    Behu sav živ­ot, navršen snom da
    Biću heroj gitare. Kon­cer­ti behu
    Sama so; u boči­ci još ima vlažnih
    Znan­ja i buna lep­ih u svom muku.

    O ver­nos­ti sve zna­ju divni
    Star­ci, peva­ju: ista je voda, dim
    Nad njom, metafore zru. Otišao
    Sam od grlenih, u druge preplete,
    Trag stišanos­ti na plat­nu palom
    Preko tra­jan­ja. Želeo svo­ju pesmu,
    Svilu istkanu od opse­na mog lika;

    Otkri­vam zrn­ca, svet dubljen
    Str­pljivom iglom, čitljiv kad se
    Okreće gru­men­ju koje iznosim.
    I čekam saže­tak, najstrožu formu
    U kojoj reči biraće dru­gi: pevaće
    Ne pom­in­jući da beše heroj srca.
    So, i ova voda pod stubom sećanja.

    .

    .

    Ulje na vodi

    .

    .….….….….….….….……Darku Run­deku

    .

    U doba kad je telo bilo poslušno,
    A misao nije, radovao sam se žamoru
    Devo­ja­ka što su u ruka­ma nosile
    Groz­dove sunaca i bile najskuplje
    Reči tame, njene zenice. Znao sam

    Tada da u otpe­van­im stihovima
    Moj je grad večeras dobio luku
    I Ulje je na vodi ima više poezije
    Nego u knjiga­ma napun­jen­im crnom
    Vatrom, sećan­jem na pepeo i ništa.
    I na drugim sam nosači­ma zvuka
    Pres­re­tao čežn­jive mete­orite poezije,
    Zna­jući da je u pepelu i moja zvezda.

    Gore­lo je ulje, u pris­taniš­ti­ma su
    Buk­ta­la srca, sla­ba da dignu kotve.
    Ino je svet­lo tin­ja­lo u mom krateru
    Bez dna; sav od gru­men­ja dospelog
    Iz znan­ja da živ­ot nema cenu, pun
    Običnih reči, nizao sam ih, zapravo
    Same se nižu: tek nit sam oko sidra.

    Ako i nisam bio nosač značenja,
    Želeo sam da zvuk reči digne kotvu
    Sa dna i vrati eho u moj žamor,
    U žamor sve­ta, da bude srce tame.
    Luka u kojoj će ulje biti na vodi,
    A avet što blju­je plam van korica.
    Izvan ovog rama od sunčeve pucadi.

    .

    .
    Kosa

    .

    Dižući prašinu na drumu
    Pruženom kroz pol­ja i pamćenje,
    Auto­bus sta­je da bi ušao putnik
    Rad da brani čast svo­je zemlje.
    Svikao na vlati Okla­home, mladić
    Ne slu­ti radost u Cen­tral parku,
    Ne zna gde su parkovi Vijetnama.

    Him­na je i oda For­manov film.
    U učmalom polju auto­bus i dalje
    Sta­je, mladići i devo­jke ulaze
    Vedri, posle opon­aša­ju Džegera.
    Prelep je taj pri­zor, živ­ot je lep.

    Dubo­ka je vera teža­ka na poljima
    Pir­inča gde sahran­ju­ju svo­je mrtve
    Da bi duh ušao u zrna i kružio.
    Ne sta­jući, namo­ta­va se traka.

    I u cen­tral­nom parku živ­ot je lep,
    Toliko da tamošn­ji režis­eri ne mare
    Za vođu sta­tista, stižu tek da neviđen
    Sirovi mater­i­jal doture vozaču.

    Sred vlati uma motor prede, avet kosi.

    .

    .

    Posle smr­ti

    .

    Istori­ja ne bro­ji lične motive,
    Ne haje za demone srca i načine
    Izbavl­jen­ja. Ne zna zaš­to je moj deda,
    Uzorni rabadži­ja, postao partizanski
    Kurir, spre­man da, kur­jač­ki uporan,
    Zađe u glu­vo doba i pre­nese poruku.

    Ni za mučnu porodičnu povest
    Nisu od posebnog znača­ja povodi,
    Osenčeni razlozi, pre­sud­no je štivo
    Pisano u ispražn­jenos­ti posle smrti.

    Kad su ga Nem­ci 13. okto­bra 1941.
    Žureći ka kral­je­vačkom gubilištu,
    Besni zbog puškaran­ja na Popini,
    Pres­re­li i nakon kraćeg ispitivanja
    O pis­mi­ma i o bom­ba­ma u postavi
    Kapu­ta, poveli u dvorište škole
    U Podunavci­ma, pred puščane cevi,
    Kak­vo je šti­vo vukao, o čemu mislio
    Otac moga oca, kršan i razborit.

    O četvoro goluž­drave dece, najpre,
    O volovi­ma čija će rika dan­i­ma posle
    Sahrane parati stvarnos­nu prozu jeseni.
    Ili se bavio ide­jom, moran­jem koje
    Vodi do smr­ti, samom tihom smrću.

    Ako se ika­da nađem pred puščanim
    Cevi­ma i nji­hovim jedin­im znanjem,
    Šta ću čuti dok ne čujem: pali, šta
    Znati o poruka­ma sti­za­l­im srcu iz
    Glu­vog doba. Čime ću parati vazduh

    I sabi­jati ga sve dublje u plaveti;
    Kojom mišlju osim ovom o disanju
    Nas­ta­jalom u nemoćn­im smrtima,
    Jačanom u saži­man­ju posle njih.

    .

    .

    Posm­rt­na maska

    .

    Lisi­ca se slično prikra­da; ispred nje,
    U šipražju, drhte boje, duša fazana,
    Još koji tren živa: i šta s tom smrću
    Ima tra­va, šta čičak, mlad­i­ca drena.
    Tla se ne tiču mladun­ci: biva kako biva.

    Klizi veče, u polusvet­losti tek treba
    Namir­i­ti oča­jan­je; polupraz­na flaša
    Rak­i­je sto­ji na kre­den­cu, glas­ni gutljaj
    Znači više nego bilo koja obja­va: pada
    Veče, ispao je ptić iz gnez­da, kukuvija
    Sa odža­ka gle­da nesputanu prozirnost.
    Šta se tla tiče neči­ji strašan pad.

    Ako se otrgnem sop­stven­im porazima,
    Mogao bih zalu­dan zaći u čes­tar ulica
    I gov­oriti sti­hove domoroci­ma, tiho,
    Reske sti­hove o nad­moći nad očajanjem.

    Jer grad nesmireno kazu­je da nije nestao
    U mimikri­ji prikradan­ja, jer zna da nije
    Tek puko utočište duša­ma, da i njemu
    Oča­j­na lisi­ca dahće za umom i vratom,

    A nasel­jeno se tlo pod njim samo pretvara
    Da nema niš­ta s javn­im uki­dan­jem celine.

    Biva kako biva. U naslućenom pokretu
    Pro­bo­dene šake i žed­nih usana sa kojih
    Pada veče, sti­hovi zvone. Čvrsnu na koži,
    Nepro­cen­jivi, u živom vaz­duhu zapreteni.

    .

    .

    Vidiš li

    .

    U zraku što jača u rumeni
    Na istoku i nalazi pukotinu,
    U vodi prošloj između stenja,
    Spoko­jnoj ispod mojih mostova,
    Na mirnoj površi spoko­ja što
    Resi dane ulivene u prošlost,
    Vidiš li svo­je lice.

    Tražiš li pukot­inu u blaženom
    Osme­hu iluzion­iste koji plemena
    Istre­blju­je, želiš li nje­gov mrak
    Da ukineš i uli­ješ vodu u krater,
    Sa brodom na kome orkestar svira
    A ubo­gi drže ogledala i mašu tebi:
    Vidiš li svo­je lice.

    Spoko­jan, puš­taš da gazela
    Izmakne čeljusti, jer znaš da će
    Domoro­ci nahran­i­ti leoparda
    I ple­sati uz vatru, slaveći svaku
    Pukot­inu koju otvoriš na svodu.
    U bari­ci, u sen­ci đinđu­va i duše,
    Vidiš li svo­je lice.

    Vidiš li, ili je dru­gi bio naum;
    Da te ne vidi, voda ne bi kružila.
    Strah ne bi pos­to­jao da nije zvera,
    A zver vidi strah i tvo­je nasmešeno
    Lice u peni; na čistinu izvo­di telo
    Da proči­tam kad u krvi pokreneš usne:
    Vidiš li svo­je srce.

    .

    .

    .

    .….….….….….….Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .