Princip dijaboličnog u “Lelejskoj gori”

Tanja Milenković
Lat­est posts by Tan­ja Milenković (see all)

    .

    ,

    .….Lado Tajović je pro­tag­o­nista romana Mihaila Lal­ića „Lele­js­ka gora“. Sreće­mo ga u šumi sa dru­gov­i­ma par­ti­zan­i­ma, gde će vrem­nom osta­ti sam u samot­n­jačkoj bor­bi za sop­stveni živ­ot. Zaš­to je u gori, zato što je par­ti­zan, skri­va se i beži od čet­ni­ka i fašista, od pristal­i­ca druge vlasti, ali zaš­to u lele­jskoj? Kri­ti­ka objašn­ja­va da pridev lele­js­ka, lelek, sto­ji za tugo­v­an­je, zato što je pre­ma Šato­bri­janu prva pes­ma svakog nar­o­da-tuž­na. Lado je u plačnoj gori, u gori u kojoj se plače. Prati ga lelek, plač, lament, za boljim sutra koje je ugroženo jad­nim danas, za porod­i­com koja mu je pobi­je­na i kućom koja mu je spal­je­na, za budućim dete­tom čiji otac sada ima tek samo plač, a maj­ka samo nje­gov­og oca.
    .….Zaključili smo da je hrono­top ovog dela crnogors­ka plan­i­na  — brdo, Lele­js­ka gora, u vreme kada je nar­o­d­nooslo­bod­i­lač­ki pokret u Crnoj Gori razbi­jen i kada se par­ti­zani kri­ju po šuma­ma i vrleti­ma. Stan­je juna­ka saz­na­je­mo iz nje­gov­ih unutrašn­jih monolo­ga, on je stal­no sam, usaml­jen, nežel­jen. Ne vidi nigde nikog, kada prvi put nakon nekog vrme­na vidi devo­jku, toliko mu je lepa da je odmah prosi, na čudan način, ali prosi. Pripovedač usput­no, ali upečatlji­vo, prikazu­je da je Lado­va porod­i­ca mrt­va, pobi­je­na, najbolji pri­jatelj Niko Doselić se predao jer nije mogao da izdrži samoću, to je lajt­mo­tiv romana. Lado je napušten i pri­moran da stvara sebi hranu i prenoćište u gori koja je prikazana kao locus horidus – gde pet­lovi ne peva­ju, gde devo­jke kose ne češl­ja­ju, gde psi ne laju. Prikazana je kao folk­lorno niči­je mesto, tam­ni vila­jet, đavol­je utočište. Pro­tag­o­nista sebi da bi olakšao, objašn­ja­va da su ga tu veštice proklele da vrat lomi kao „ret­ka zver­ka“ koja se pita zaš­to je nje­na „šuga­va koža“ toliko vred­na. U ret­ro­spekci­ji saz­na­je­mo da je Lado bio stu­dent u Beogradu, da je učestvo­vao u decem­barskim demon­staci­ja­ma gde je ran­jen, da je imao devo­jku Vidru koja je umr­la i nisu mu dali da ostane kraj nje u ambu­lant­nim koli­ma. Bio je mladić pun ide­ala, vere u ide­ju komu­niz­ma, u slo­bo­du, ubeđen da se može živeti od poštenog rada. Saz­na­je­mo da je učest­vao u ratu, da je izgu­bio ide­ale, porod­icu, pri­jatel­je, ali da oču­va svo­je duševno zdravl­je, još se tru­di da veru­je u komu­nizam i svetli­ju budućnost.
    .….Lado počin­je shva­ta da se od dobrih žel­ja ne živi, odluču­je da neće više da se sti­di ni za sebe ni umesto drugih, traži i uzi­ma za sebe šta mis­li da je nje­go­vo i da zaslužu­je. Grada­tivno, Lado prvo krade odeću, ubi­ja bika u polju, te uzi­ma za ljubavnicu tuđu ženu.
    .….Kako smo zaključili da je pro­tag­o­nista najveći dao sam u, folk­lorno zaključeno, ukle­toj gori, beži da ga ne ubi­ju, stal­no gladan, u para­no­ja­ma i zap­i­tanos­ti da li ima neku opaku bolest, Lado stiče novo društ­vo – Đavola. Za nje­ga pisac „prvi teren“ poma­lo od počet­ka dela. Prisut­na su mno­ga poređen­ja sa đavolom, folk­lorne pred­stave o vešti­ca­ma, vradžbi­na­ma, vil­a­ma, đavol­je ste­cište je Lele­js­ka gora, motiv zmi­je kao đavol­je ljubavnice. Svi ti detalji nagov­eš­tava­ju dijabolično pris­ust­vo u ovom romanu, ali tu su pre­cizni­je reflek­si­je. Junaci čita­ju Geteovog „Faus­ta“, Lado razmišl­ja o položa­ju đavola u crkvi, o Bogu kao pod­lacu i hval­isavcu. Sve to lagano nagov­eš­ta­va da će kul­mini­rati u neš­to veliko i konkret­no. To konkret­no dolazi negde na polovi­ni kada je Ladu oča­jnič­ki potreb­no dršt­vo. Seća se priče o popu koji je dozi­vao đavola četrde­set dana i ubio ga puškom i odluču­je da pos­tupi pre­ma nje­gov­om primeru.
    .….Lado razmišl­ja o tome kako je dobro što je „stari Njemac’“ pred­stavio arhanđele kao boži­je lake­je, kako je Bog deo „popovske priče’“, shva­ta da je đavo loše tre­ti­ran od strane lju­di – nje­mu su davani ostaci, ter­an je, pro­gonjen. Čak i razmišl­ja o tome da bi on sam dao svom đavolu višu ulogu od trgov­ca duša­ma koja mu je odu­vek davana i sku­pl­jača ljud­skih nedostata­ka. Ladu se dopa­da ide­ja đavola koji je pobun­jenik bez iči­je vlasti, koji je pro­gonjen, nije niči­ji slu­ga, služi samo svo­jim ide­al­i­ma. Sve su to ide­je koje se mogu naći u Miltonovom „Izgubljenom raju“, gde je Satana upra­vo takav – neustrašiv, pobun­jenik i vođa. Arhanđeli kao lake­ji su prikazani i kod Nje­goša u „Luči mikrokoz­ma“, a lin­i­ja human­i­zo­vanog zla je prisut­na od prosvetiteljst­va, u Geteovom „Faus­tu“. Nas­tavl­ja se preko Gogol­je­vih pred­sta­va o đavoli­ma kao sit­nim i pogan­im bići­ma, preko đavola u „Braći Kara­ma­zovi­ma“ koji je ćif­ta i sit­ni trgo­v­ac, najzad u dvade­se­tom veku u deli­ma pop­ut „Lele­jske gore“, „Haz­arskog rečni­ka“ Milo­ra­da Pavića i drugih. Zan­imlji­vo je kako je ide­ja đavola utkana u delo uz ide­ju komu­niz­ma, da nema više Boga, ali, ako nema Boga, nema ni đavola. Zlo je kroz književnost human­i­zo­vano da bi se tako izvrši­lo posred­no ubi­jan­je ide­je o Bogu, te može da se pret­postavi da je Lado sličan Ivanu Kara­ma­zovu. Mož­da veru­je u Boga, ali neće da ima niš­ta više sa njim jer nije učinio niš­ta da spreči sve zlo koje je video, već „vraća svo­ju kar­tu za raj“ i okreće se novom sap­at­niku i sarad­niku, Đavolu.
    .….Đavo u ovom romanu, kao što je rečeno, pojavlju­je se na dobro pripreml­jenom terenu. Pre­tre­se­na je ide­ja o prethod­nim tradi­ci­ja­ma, u hrišćanstvu, koje on kri­tiku­je, u književnos­ti, i prikazana je ulo­ga koju bi imao u Ladovoj inter­pretaci­ji. Kada dođe vreme za to, Lado počin­je da dozi­va đavola. Pre sve­ga ne zna kako da ga nazove, te ga nazi­va „domaćine“. Nakon neko­liko dozi­van­ja, đavo se javl­ja, vrši meta­mor­foze. Iz pan­ja se pret­vara u svo­ju folk­lor­nu pred­stavu – ima pap­ke, krive noge, kos­mat je, podeša­va se da junak ne vidi da nema senku. Lado otkri­va svo­je namere, želi da pro­da svo­ju dušu. Tu se ruši sva prethod­na tradi­ci­ja o đavolu, on ne trgu­je duša­ma. Tu se vidi kako su uklo­pljene dve ide­je, junako­va, koja đavolu daje višu ulogu, i folk­lor­na, o biću koje ima nedostatke i želi da ih sakrije.
    U delu se đavo javl­ja više puta, kad god se javl­ja junak je u lošem fiz­ičkom stan­ju, iscr­pljen, pospan, strašno gladan ili mno­go usaml­jen, zbog toga može da se zaključi da je Ladov đavo u stvari pro­dukt mašte i halu­ci­naci­je. Kao argu­ment mogu da se prilože sledeći citati:

    .….Neka od tih priv­iđen­ja mogu da se shvate kao posled­i­ca sla­bosti čula izmučenih glađu i žel­ja­ma, ali zar dru­ga ne bi mogla da se shvate kao dokaz pojačane prodor­nos­ti istih ili drugih čula?

    .….Ponekad mi se čini da on sve to što želi kaže na neki način iz mene izvlači.

    .….Mož­da me čak i ne traži, nego ga ja sa sobom nosim i težinu mu osje­tim samo kad se umorim

    .….Sve što juna­ka muči i o čemu on pom­no razmišl­ja, đavo ver­bal­izu­je. Kada Lado ukrade odeću, đavo dolazi sa istom odećom i nudi mu da se pre­obuče, da povrati čast, da očisti dušu. Objašn­ja­va mu da neće nikad doći do novog poret­ka kroz priču jači-tlači, jer je odu­vek sve namešteno da jači sve uzi­ma, i zato neće uspeti Ladov ide­al, komunizam.
    .….Naš junak izlazi kao pobed­nik iz raspra­va sa đavolom, dokazu­je da je ubeđen i sig­u­ran u svo­je saz­nan­je da pošten­jem neće nigde stići, da su društveni obziri zastere­li i da i on može da krade da bi preživeo, ako već dru­gi mogu da bi stek­li više nego što im je potrebno.

    .….„“Ja“, poviknuh. „Ja osta­jem a ti se gubi!… Star si, spor si, staro­modan i okli­je­vaš i razmišl­jaš kad nema vre­me­na za kole­ban­je. Kiše će usko­ro, a ti ne voliš da kvasiš pap­ke. Zavu­ci se u pećinu da odspavaš, i ne buni – biću im crni đavo, crn­ji od tebe. Neće mi biti teško, poš­to ti u stvari i nije­si đavo koji se buni nego božji potkazi­vač i uhoda.

    .….Postavl­ja se pitan­je da li je đavo stvaran ili pro­dukt halu­ci­naci­je? Za raz­liku đavola od Ivana Kara­ma­zo­va za kojeg osta­je nedorečeno da li je pro­duk vrućice, ovaj đavo je Lado­va kreaci­ja. Stvo­rio ga je da se igra njime, da muči nje­govu izmorenu savest, što je mož­da naj­važni­je, tre­bao mu je da mu pomogne da napravi novo oruž­je kojim će biti omogućeno da se bez ubist­va dođe do vlasti, da se zadrži, a da niko ne nastrada:

    ..Kamenom iz te nove praćke nije nužno da ga nam­rt­vo ubi­ješ, dovoljno je da ga oša­mu­tiš dok svršiš posao: pobi­jediš na izbori­ma, oza­koniš ravno­pravnost, uspostaviš ko će da je čuva.

    .….Lado­va nada za slo­bo­du, prav­du i jed­nakost, iznađala je, a sred­st­va da se dođe do živ­ota u kojem se ne vrši haj­ka na nje­ga, uskraće­na su mu, te ih sam stvara. Lado sam počin­je da se pot­pisu­je i da širi gla­sine da ima sarad­ni­ka kojeg zove kome­sar Đavo. Otelotvoru­je svo­ju maš­tu i obeća­va sebi i drugi­ma: ako kažu da sam đavo – potrudiću se da im budem gori od nje­ga. Đavo–Lucifer–Lučonoša–Satana, u ovom delu je pro­dukt mašte ovog juna­ka i nje­gov alter ego, kojeg je junak stvo­rio da bude malo man­je „samlji“. Iz polemi­ka o slo­bo­di i pošten­ju kako je zaključeno izlazi snažan i spre­man za nove borbe.

    .

    .

    .

    .

    .