O Milanu Orliću

Lat­est posts by Miloš Živković (see all)

    .

    .

    Prsti­ma izmiče pripoved­no grumenje

    .

    (Milan Orlić, „Andrić, Crn­jan­s­ki, Pekić – pripovedne strukl­ture srp­skog (post)modernističkog romana: dekon­stuk­ci­ja pripovednog sub­jek­ta i rekon­stuk­ci­ja fig­ure pripovedača“)

    .

    .

                Mono­grafi­ja o tri pis­ca srpske i jugoslovenske književnos­ti je pri­lagođeni deo dok­torske dis­ertaci­je Milana Orlića, što je usmer­i­lo i stil­sko-for­malne osobine tek­s­ta i nje­govu akadem­sku, tem­atsku upućenost na anal­izu dela odabranih pisaca. Pri­men­jeni nara­tološ­ki prist­up je potre­ban  zato što je slabo zas­tu­pljen u srp­skoj nau­ci o književnos­ti. Učin­jen je napor u smeru razvi­jan­ja mogućnos­ti da se nacional­na književ­na istori­ja ost­vari na jedan nov način, kao istori­ja prob­le­ma i time potvr­di potre­ba za njen­im pos­to­jan­jem. Osnovni cilj knjige je prikaz poste­pene dekon­struk­ci­je pripovednog sub­jek­ta u srp­skom romanu 20. veka. To je paradoks – tumače se kanon­s­ki pis­ci uz osvrt na nji­hovu biografi­ju, a istovre­meno se pokazu­je kako se u književnos­ti  detron­i­zo­vao sub­jekt. Mono­grafi­ja književno Ja potvrđu­je temom, a uruša­va anal­i­zom. Pri toj anal­izi poez­i­ja, proza i dra­ma se pos­ma­tra­ju inte­gral­no, u svi­ma se tra­ga za nači­nom na koji je ispripovedana priča i prisu­tan nar­a­tivni glas. Lirs­ki sub­jekt je dove­den u istu ravan sa pripovedačem, što pokazu­je da je poš­to­van­je for­mal­nih osobenos­ti različi­tih književnih rodo­va dru­goste­peno u odno­su na anal­izu subjektivnosti.

                Kom­pozi­ci­ja je škol­s­ka u najbol­jem smis­lu te reči. Glavni deo čine tri celine posvećene pisci­ma iz naslo­va knjige. Nje­mu pretho­di uvod koji se sas­to­ji od istori­jskog pre­gle­da pred­hod­ni­ka (post)modernizma, zatim teori­jskog pre­gle­da mogućih pris­tu­pa prouča­van­ju nje­gov­ih romanesknih pripoved­nih struk­tu­ra i na kra­ju defin­isan­ja ter­mi­na „figu­ra pripovedača“ i „meta­nar­a­tiv­na inter­pola­tivnost“ na koji­ma se zas­ni­va anal­iza. Orlić temeljno definiše poj­move koje koristi u studi­ji (osim ter­mi­na (post)modernizam na kojem ćemo se kas­ni­je zadržati) i stvara nove, „priručne“ izraze. Izd­va­ja se ter­min „figu­ra pripovedača“ koji se koristi ne bi li se defin­isao novi sub­jekt koji posle Prvog svet­skog rata: „nasleđu­je ulogu, mesto i značaj tradi­cionalnog auto­ra i/ili pripovednog sub­jek­ta (38).“ Tehniku „umetan­ja tek­s­ta u tekst“, u tradi­ci­ji teori­je intertek­stu­al­nos­ti i nara­tologi­je, Orlić označa­va ter­mi­nom „meta­nar­a­tiv­na inter­pola­tivnost“. Izraz inter­pre­ta­tivno spa­ja tek­stu­al­ni oblik sa strate­gi­ja­ma pripovedan­ja. Uspe­lim ter­mi­nom „kri­tič­ki inte­gral­izam“ kri­tičar definiše oslonac Pekićeve poet­ike na kojem ćemo se kas­ni­je zadržati. Napor da se jez­ič­ki izrazi je sta­lan, autor ne okl­e­va da se posluži i  pros­torn­im slika­ma, pred­stavl­ja­jući pripoved­ni plan „Travničke hronike“ preko metafo­ra trougla i kalei­doskopa (82). O tome sve­doči i apendiks sa dija­grami­ma mod­ela pripovedne struk­ture koji pomažu razumevan­ju teori­jske analize.

                Orlić se osim kri­tičke lit­er­a­ture pri tumačen­ju služi i autopo­et­ičkim iskaz­i­ma auto­ra, koji­ma se pri­da­je važno mesto pri argu­mentaci­ji. Spol­jašn­jem okviru metodologi­je pri­pa­da i osvr­tan­je na književnu i društvenu istori­ju. O ino­v­a­tivn­im prethod­nici­ma tumačenih pisaca, Jovanu Ster­i­ji Popoviću i Đorđu Markoviću Koderu se gov­ori dva puta, u uvo­du i u odeljku o Crn­jan­skom, prit­om se dva puta pon­avl­ja­ju isti delovi tek­s­ta, što je greš­ka, ali i dokaz koliko je bilo važno prikaza­ti nji­hov rad. Poređen­je sa stran­im autori­ma i osvrt na deša­van­ja u književnom živ­o­tu bivše Jugoslav­i­je osno­va je dal­jeg tumačen­ja. Svo­jevrstan metako­men­tar je posveći­van­je post­skrip­tu­ma anal­izi post­naraci­je u delu Milo­ra­da Pavića. Pre­ma istori­jskim događa­ji­ma autor ima jasne stavove koji se otkri­va­ju preko izb­o­ra tumačenih pisaca, eksplic­it­nih komen­tara o nji­hovim živ­o­ti­ma i prikazu društvenih deša­van­ja. Anal­iza ski­ci­ra i društveno, ne samo pripoved­no ras­takan­je diskur­sa i izraža­va jasan neg­a­ti­van stav pre­ma soci­jal­is­tičkoj ide­ologi­ji. Istori­js­ki kon­tekst naroči­to je osvetl­jen u fus­no­ta­ma. Unutrašn­ja anal­iza nije potis­nu­ta, pažn­ja se posveću­je detalji­ma, tumačen­ju funkci­je zareza u završnoj strofi pesme „Pro­log“ u „Liri­ci Itake“ (156) ili raz­ma­tran­ju moti­va pisan­ja spe­va o Alek­san­dru Velikom u „Travničkoj hroni­ci“ (74– 75).

                    Studi­ja prikazu­je tri pis­ca na različite načine. Tumačen­je dela Ive Andrića i Miloša Crn­jan­skog za zadatak ima najpre otkri­van­je zameta­ka nji­hove poet­ike. To se poseb­no odnosi na  Crn­jan­skog, čiji rad je pred­stavl­jen jedi­no nje­gov­im ran­im deli­ma – poet­ičnom komedi­jom „Mas­ka“ i zbirkom pesama „Liri­ka Itake“. Andriće­vo stvar­alašt­vo pred­stavl­jeno je zbirkom lirske proze „Ex Pon­to“, pripovetkom „Most na Žepi“ i prvim Andriće­vim romanom „Travnič­ka hroni­ka“. Iz nje­gov­og kas­ni­jeg stvar­alašt­va prisut­na je jedi­no „Prokle­ta Avli­ja“. Orlić pos­ma­tra dela koja oličava­ju kristal­i­zo­vanu autorsku poet­iku, i taj pos­tu­pak pokreće sa sobom pitan­je o  mogućnos­ti pos­ma­tran­ja dela određenog auto­ra kroz priz­mu podele na autopo­et­ič­ka dela i na ona koja bi više bila „real­noumet­nič­ka“. U Pekićevom sluča­ju funkci­ju pronalas­ka autopo­et­ičke žice preuz­i­ma­ju autorovi eksplic­it­ni autopo­et­ič­ki fragmenti.

                Anal­iza dela Ive Andrića je najus­ređeni­ja na pripovedan­je i u tom smis­lu najpo­drob­ni­ja. Orlić u piščevom delu pronalazi one lit­er­arne trenutke koji pokazu­ju  „poste­penu frag­men­ti­zaci­ju i dekon­stuk­ci­ju (raz­grad­nju) nar­a­tivnog sub­jek­ta (52–53).“ Najpre primeću­je ese­jizaci­ju izraza i frag­men­ti­zo­van­je nar­a­ti­va u zbir­ci lirske proze „Ex Pon­to“. Tumačen­je završet­ka nov­ele „Most na Žepi“ min­u­cuozn­im prika­zom kra­ja otkri­va kako tradi­cionalnog pripovedača poste­peno zamen­ju­je figu­ra pripovedača. Najtemeljni­ja anal­iza u knjizi je posveće­na „Travničkoj hroni­ci“, uoča­van­je više pripovedačk­ih nivoa i frag­men­ti­zo­vanih nara­to­ra koji zauz­i­ma­ju razli­ite pozi­ci­je pre­cizno je izvršeno.

                Crn­jan­s­ki je pisac kojeg Orlić najviše ceni, nazi­va ga „kamenom temeljcem“ i „drag­ul­jem“ (post)modernističke književnos­ti. Pažlji­vo pris­tu­pa poređen­ju nje­gov­og rada sa savre­menici­ma i prethod­nici­ma i definiše osobenos­ti avan­garde. Anal­iza se udal­ja­va od prob­le­ma „nove tek­stu­al­nos­ti“ i ras­takan­ja pripovednog sub­jek­ta i grana se u različitim pravci­ma koji su više ili man­je povezani sa temom, neki delovi se razvi­ja­ju u poseb­ne miniese­je. Raz­motre­na je poet­i­ka „Maske“ i nje­na kri­ti­ka tradi­cional­nih vred­nos­ti, stil­s­ka ino­v­a­tivnost i for­mal­na orga­ni­zaci­ja poeme „Stražilo­vo“, zatim Crn­jan­sko­va ulo­ga u razvo­ju slo­bodnog sti­ha u srp­skom pes­ništvu, a naroči­tu pažn­ju dobi­ja goto­vo samosta­lan esej o film­skim tehnika­ma u kom­pozi­ci­ji „Dnevni­ka o Čarno­je­viću“. Među delovi­ma koji su čvršće povezani sa temom knjige izd­vo­jili bis­mo tumačen­je pripovedan­ja u ovom hib­rid­nom romanu u kojem Orlić smis­lenom anal­i­zom dopri­nosi zam­ršenoj (koliko kriv­i­com samog tek­s­ta toliko i kri­tike) prob­lem­ati­ci defin­isan­ja nje­gove naraci­je. On uoča­va pris­ust­vo „narcis­tičkog provedan­ja“ koje „ustanovl­ja­va karak­ter­is­tike auto­cen­tričnog pripovedača, dok isto­ri­odi­jegetič­ka kon­stuk­ci­ja tek­s­ta poniš­ta­va ili asim­ilu­je nje­gove (auto)biografske aspek­te (159).“

                Pekićev živ­ot i neprestana kri­ti­ka total­i­ta­riz­ma je višestruko naglaše­na, stvara se piščev duhovni portret upore­do sa poet­ičkom anal­i­zom. Tumačen­je Pekićeve „nove tek­stu­al­nos­ti“ slično je anal­izi Crn­jan­skovog rada po težn­ji ka razvi­jan­ju većeg bro­ja inter­pre­ta­tivnih deon­i­ca. Orlić okvir tumačen­ja nje­gov­og dela postavl­ja široko, nudeći skicu autorove „slike sve­ta“. Kri­tičar osmišl­ja­va ter­min „kri­tič­ki inte­gral­izam“ koji sma­tra prvim prin­cipom Pekićevog stvar­alašt­va i razmišl­jan­ja i definiše pet for­ma­tivnih prin­ci­pa nje­gove poet­ike (194). Naj­važni­je tačke anal­ize su Pekićev kri­tič­ki odnos pre­ma total­i­tarn­im utopi­ja­ma prikazan­im preko ale­gori­jskog koršćen­ja mitološk­ih mod­ela i izvlačen­je zaključa­ka o nje­gov­om razumevan­ju cik­ličnog prikaza istori­je i „neuh­vatljivosti“ ontologi­je. Sledeći deo se usres­ređu­je na novu tek­stu­al­nost, naroči­to na raz­ma­tran­je otvorene struk­ture Pekiće­vih romana i pripovedača koji u deli­ma ovog pis­ca posta­je priređi­vač i tumač doku­me­na­ta. Izva­ja se tumačen­je epis­to­larnog romana „Kako upoko­ji­ti vam­pi­ra“ jer povezu­je pripoved­nu i egzis­ten­ci­jal­nu dra­mu u tek­stu, anal­izu lika i anal­izu dela. Orlić tumači i Pekićev eru­di­ti­zam i encik­lo­pe­di­zam pronalazeći u nji­ma: „završni korak u razvo­ju pos­tup­ka meta­nar­a­tivne inter­pola­tivnos­ti (237).“

                    Izve­deni zaključ­ci o književnoj dijahroni­ji su prob­lematični. Nije pre­cizno raz­motren odnos između mod­ern­iz­ma i post­mod­ern­iz­ma, niti do kra­ja određeno mesto u književnoj peri­odizaci­ji dvo­jice tumačenih auto­ra – Ive Andrića i Miloša Crn­jan­skog. Teori­jskim odlika­ma ovih prava­ca nije posvećeno dovoljno pros­to­ra. Oni se pos­ma­tra­ju inte­gral­no, a tak­va pozi­ci­ja nije argu­men­to­vana. Upi­tan je inte­gral­is­tič­ki sročen ter­min (post)modernistčko nasleđe na kojem Orlić insti­s­ti­ra, u kojem se oseća ten­z­i­ja oliče­na u zagra­di. Jas­nost je dodat­no onemoguće­na korišćen­jem još jednog izve­denog trem­i­na – proto(post)modernizam. Sma­tramo da nije oprav­dano gov­oriti o Andriću i Crn­jan­skom kao o (post)modernistima, zato što oni insi­s­ti­ra­ju na kul­tu Forme i stvara­ju koher­ent­nu sliku sve­ta sa jas­nom duhovnom i ide­ološkom pozi­ci­jom, stvara­jući pod smisaonom kupolom struk­tu­ral­iz­ma. A istori­js­ki pos­ma­tra­no, oni stvara­ju pre deša­van­ja iz 1968. godine i post­struk­tu­ral­is­tičk­ih i post­mod­ernističk­ih teori­jskih previranja.

                    Zbog toga sma­tramo da se ne može gov­oti­ti o ama­gal­skom romanu „Kod Hiper­bore­ja­ca” kao o onom koji vodi napuš­tan­ju mod­ernističkog i uspostavl­jan­ju post­mod­ernističkog srp­skog kanona (170), jer taj kanon ne može biti uspostavl­jen pre pojave „Haz­arskog rečni­ka” Milo­ra­da Pavića (1984.). Andriće­va pripovedač­ka arti­fi­ci­jel­nost ne može biti shvaće­na kao „mod­el (post)modernističke pripovedne struk­ture” (47). Makar i bila detron­i­zo­vana, figu­ra pripovedača ne ostavl­ja mesto apsur­du i hao­su, već usložn­ja­van­ju umet­ničkog pos­tup­ka jednog savršenog, „latičas­tog” obli­ka pripovedan­ja. Pekiće­va poet­i­ka se može sma­trati post­mod­ernističkom, jer kao što Orlić primeću­je on sum­n­ja u ontološ­ki smisao sve­ta. Ali je i ona zbog svog odnosa pre­ma for­mi bliska kas­nom mod­ern­iz­mu kome je blizak i  eru­dit­s­ki post­mod­ern­izam Umber­ta Eka. Orliće­va anal­iza je i sama mod­ernistič­ka zbog hero­izaci­je fig­ure pis­ca i primene ide­je kan­tovske autonomi­je estet­skog. To joj nikako ne uman­ju­je vred­nost, ali je potreb­no kon­tek­stu­al­i­zo­vati kri­tičareve stavove.

                    Karak­ter­is­tike post­mod­ern­iz­ma nisu samo nar­a­tivne, nes­tanak klastičnog pripovedača, frag­men­ti­zaci­ja nar­a­ti­va i primene tehnike umetan­ja „tek­s­ta u tekst” nisu dovoljni da se autori u ovoj knjizi karak­ter­išu kao (post)modernisti. Bra­jan Mekhe­jl („Post­mod­ernist fic­tion”), Fred­erik Dže­jmi­son („Post­mod­ernism, or, The Cul­tur­al Log­ic of Late Cap­i­tal­ism”), Stiv­en Best i Daglas Kel­ner („Post­mod­ern The­o­ry”), Ihab Hasan („The Dis­mem­ber­ment of Orpheus”) i dru­gi definišu post­mod­ern­izam na osnovu nje­gov­ih raz­li­ka u odno­su na mod­ern­izam. Osnovne su odri­can­je apso­lutne važnos­ti umet­ničke Forme, sum­n­ja u mogućnost odgo­vara­jućeg pred­stavl­jan­ja stvarnos­ti i sub­verziv­na poli­tič­ka angažovnost koja podri­va ide­ološke kon­cep­ci­je mod­er­nos­ti zas­no­vane na tekov­ina­ma prosvetiteljstva.

                     Knji­ga Milana Orlića „Andrić, Crn­jan­s­ki, Pekić: pripovedne struk­ture srp­skog (post)modernističkog romana: dekon­stuk­ci­ja pripovednog sub­jek­ta i rekon­stuk­ci­ja fig­ure pripovedača” je kari­ka koja dopri­nos­ti važnom radu na uspostavl­jan­ju književne istori­je kao prob­lemske nauke i ojača­va nara­tološko prouča­van­je srpske književnos­ti. Književnois­tori­js­ka kupo­la dela, ter­min (post)modernizam ne uspe­va da se inter­pre­ta­tivno održi. Prob­lem nas­ta­je zbog teškoće usklađi­van­ja prakse tumačen­ja i teori­jske nad­grad­nje. Umet­nič­ka dela se pro­tive pro­lasku kri­tičarevog bro­da između apstrahu­juće, teorijske„Scile” i živ­otne, umet­nič­ki obliko­vane „Haribde”. To je put koji nijed­na inter­pretaci­ja ne pro­lazi sasvim uspešno i bez žrtve. Opas­nost od reduk­ci­je sadrža­ja, tražen­ja besadrža­jnih uni­verzal­nih analogi­ja sa jedne i strah od gubljen­ja istori­jske celine i nemogućnos­ti formi­ran­ja odgo­vara­juće metodologi­je su stvarni. Prelazak je goto­vo nemoguć jer je udar istovre­men. Hrabrost  pro­laza osta­je u nemirn­im talasi­ma stranica.

    .

    .

    .

    .

    .