Putopis nerasanjanim predjelima

Almin Kaplan
Lat­est posts by Almin Kaplan (see all)

    .

    .

    .

    *

    .….Kao da je neko vris­nuo, pol­janom se pro­lomio pljusak i izneb­ušene glave su provir­ile kroz otvorene pro­zore. Sasvim neočeki­vano, kao kad ženi pri­je ter­mi­na pukne voden­jak, puk­lo je nebo u avgus­tu, i pol­ja su se počela sku­pl­jati u dot­i­ca­ju s kišom. Kao jež kad ga dirneš…

    .….Pone­ka gla­va, obično žen­s­ka, ispred kuća unosi obuću ili sa štri­ka haljine. Kao da izb­je­ga­va udar gro­ma, to radi brzo,  trčeći na cik – cak. A vje­tar u nepris­to­jn­im nale­ti­ma kosu joj baca u lice, ili podiže sukn­ju u visine.

    .….U kuća­ma sjede oče­vi i u pod­nožju nji­hovih tijela sinovi. Kroz pro­zor se uvlači miris zeml­je, i miješa se sa osjeća­jem sig­urnos­ti koji daje krov na četiri vode. Osim tišine i pljus­ka kiše, čuje se i kako otac, s vre­me­na na vri­jeme, zado­voljno zijevne.

    .….Kas­ni­je, kad sunce pono­vo pokaže svo­je sja­jno lice, pol­ja i šume se rašire. Iz nji­hovih utro­ba, kao iz vlažnih pros­tori­ja, pohrli mem­la. Ruku raširenih hva­ta nam se oko vra­to­va i mi padamo ničice na kol­je­na. I neko tad kaže: Omo­ri­na.

     

    *

    .….Put se pruža preko pol­ja i zalazi za šumu koja se nalazi u dru­gom planu nikad uhvaćene fotografi­je. Pol­je je okićeno vino­gradi­ma i voćn­jaci­ma. Nađe se tu i poko­ja gru­da neo­brađene zeml­je. Na toj liva­di, njiše se izbli­jed­jela tra­va, pada­jući vla­ti­ma ničice, čas pred istokom, čas pred zapadom.

    .….Oko­lo, pop­ut čip­ke koju je heklala domaći­ca kako bi prekrati­la vri­jeme između dva okre­tan­ja hlje­ba u rerni, pol­je obrublju­ju kuće. Čine se nest­varn­im i zalu­tali put­nik, dok ih gle­da, pomišl­ja da su to čar­daci ni na nebu ni na zemlji. Ispred kuća nema sta­bala – sela su oglođane kosti.

    .….Ponekad poljskim putem prođe auto­mo­bil. Kreće se pop­ut pre­bi­jene mačke, ostavl­ja­jući za sobom trag od prašine, koju je od poljske zeml­je izm­rvi­lo vrijeme.

    .….Desi se i da u nekom od voćn­ja­ka padne prezrela voć­ka. Zvuk pre­takan­je živ­ota u smrt ispari pri­je nego ga uhvati neči­ja ušna školj­ka. Na zemlji, pod voćkom, opali plodovi pod­sjeća­ju na žigove kakvim se označa­va sto­ka – i svje­doče o živ­o­tu koji oko­lo tuhinja.

    .….A nebom, sunce puže s lije­va na desno…

    .….Pop­ut psa…

    .

    *

    .….Čoban­i­ca u bičalj ogr­nu­ta ispade iz šume kao glogin­ja. Iz gru­di  joj srce navalilo van, pa joj doj­ka poigra­va kao vra­ta u koja se zal­i­jeće hrm­pal­i­ja da oslo­bo­di djevo­jku koja ga ne voli. Donose joj vode, ne bi li oslo­bod­i­la istinu o vuku koji je uz ivicu smr­ti prit­jerao njeno sta­do. Umi­va­ju je i njene bore pod pri­tiskom ruku nes­ta­ju u bljedilu zateg­nute kože. Riječi koje izgo­vara uran­ja­ju duboko ispod čujnos­ti onih koji nestr­plji­vo čeka­ju da čuju kako je tamo gdje se dotiču živ­ot i smrt.

    .….Muške glave su već uzja­hale puške dvo­ci­jevke. Na čelu s domaći­nom, oprezno se pres­lagu­ju  kroz pejzaž od drače, pre­ma šumi od hras­ta. Žamore o ljubavi i svo­je met­alne lju­bim­ce usm­jer­ava­ju u svim pravci­ma. Na taj način cijepa­ju atome azo­ta i izgone strah iz zra­ka koji je poprim­io nijan­su sive.

    .….Domaćin šuti i svo­jom lovačkom puškom dirigu­je tom mal­om kom­pozi­ci­jom, koja bi zasig­urno mogla poni­jeti naziv „noc­turno“, kada bi nekome palo na pamet este­tizirati hajku na nikad viđenog vuka. Iz domaći­novih pokre­ta hajkači crpe sig­urnost, pa mu laska­ju tako što s vre­me­na na vri­jeme i oni šute.

    .….I kad su na domak hras­tove šume, negdje iz pejsaža, počin­je da zvoni zvono oko Gali­novog vra­ta. Ovce, oko svog zvonara, uz tu melodi­ju, otki­da­ju glave cvje­tovi­ma koje još nije progutao mrak. Vuka nema i još prit­om, vješ­to je zamet­n­uo trag. Pre­osta­je im jedi­no napun­jene puške ispal­i­ti u zrak. I tu haj­ci biva kraj.

    .….A sutra će izbro­jati ovcu koju je pojeo vuk.

    .….Ili već isto­pio mrak.

    .

    *

    .….Lju­di se skupili ispod šato­ra. Pje­va­ju i igra­ju. Iz grla pje­vačevog, k’o iz vrča vinovog, pro­li­je­va­ju se riječi.Danas majko ženiš sina svo­ga

    .….Zveck­a­ju nože­vi i čaše. I krezu­bi star­ci se smješe dok glođu kosti bravl­je. Dje­ca se prska­ju pro­mućkanom coca-colom. I jedan svat svo­joj djevo­j­ci međunoge gura svoj kažiprst. Mračne kulise nosaju nev­idljivi zrikavci.

    .….Ima i onih što plaču. Iz sebe rak­i­ju izgone na oči i zguž­van­im riječi­ma dozivlju svo­je mrtve. Svo­je udate djevo­jke. Svo­je hero­je. Svo­ju tugu proc­jeđu­ju kroz masne krpe.

    .….Dvo­ji­ca su se pos­vađali. Pri­jete jedan dru­gom puška­ma lovačkim. Pička­ma majčin­im. I zemljom crnom.

    .….Ponekad na sve to padne kiša. I mla­da bude bijela i tiha. Kao neoto­plje­na grud­va sni­je­ga u uglu šatora.

    .

    *

    .….Ićeš pra­vo, pa ćeš kraj onog okra­j­ka, skrenut desno. Taćeš, viđet, groblje – ono mora da ti ostane sljeve strane. Kako budeš išo, daj se više duvari­ni, jer brdo je puno zmi­ju­ri­na. Ako te ljudi­no ujede – seru­ma ti nema pri­je Mostara! A ko bi te i vozio!? E ja, kad prođeš groblje, doćeš pred jed­nu kuću – tačni­je pred kuću Grge Per­ića. Ako budeš ožed­nio, a hoćeš, jer ima do tamo popoć, slo­bod­no svrni i išti. U Grge se još iz bukare pije, i taj ti voli kad mu se svrati. A onda ćeš putem nas­tavi­ti pra­vo – sve dok ti se ne ukaže jed­na veli­ka led­i­na. (Na toj sam ti se ledi­ni, ljudi­no, valjo sa Šem­som T. Ima tome i pedeset god­i­na. Ako se bol­je zagledaš, viđet ćeš, đe je na tom mjes­tu, i dan-danas, poval­jana tra­va.) E kad tu led­inu prođeš, odmah ćeš viđet to što tražiš.

    .

    *

    .….Nejas­na je grani­ca između krša i zeml­je. Šil­ja­to kamen­je djelu­je pop­ut ožilj­ka na njenom licu, a zeml­ja je oprhla koža. Tamo gdje je iz zeml­je izrasla tra­va, izgle­da kao da je taj dio lica, prekri­la bra­da. Tamo gdje su izrasle voćke, imaš osjećaj da su to ust­vari čuper­ci kose. Bunari su oči, presahle…

    .….Vino­gra­di su rajfer­šluzi na halji­na­ma žen­skim. Kad otrgneš bobu, halji­na se raskopča­va, i sva crve­na pada… Tada su brda dojke i mali Bog s kri­la svo­je majke sisa mli­jeko bijelo.

    .

    *

    .….Jesen je i sunce zalazi za brdo. Kroz hras­to­vo granje, u šumu, prodiru sunčeve zrake – kao bodeži u tije­lo. Zrakom plešu bube i svako malo se sa grane otkine, i u šum­sku stelju kao u jor­gan padne žir. To bude tup zvuk i onome ko ga čuje, dođe kao da mu je sam Bog neš­to  jako pov­jerlji­vo šap­n­uo na uho. Tada čita­vo tije­lo pre­plavi osjećaj blažen­st­va i ti se streseš.

    .….Kako se na laganom pov­jetar­cu komeša hras­to­vo lišće, tako se svjet­lost razuz­da­je po nutri­ni šume. Zmi­je svi­jet­losti plešu i šuma se kikoće ptičjim pjevom. Kao djevo­j­ka kad joj staviš ruku u njedra.

    .

    *

    .….Ja druge žene dirn’o nisam. U nju sam se zagled’o još u mejete­fu. Šta nam je mog­lo biti, mož­da osam, ja l’ devet god­i­na. Viđali bi se za ovca­ma, ja l’ za krava­ma. Ili ako bi se tre­fili na bunaru. Mina bila stid­na i samo bi predase gledala, a ja bi k’o neš­to i zbo­rio. Ne mogu se više sjeti­ti o čemu sam tada mis­lio i gov­o­rio. Jesam se vala boj’o da je k’o dru­gi ne zaišće. Taka su to vre­me­na bila, begenišeš đevo­jku, i spremiš babu da ti je dovede. Nije se tu puno gleda­lo, sva­ka kuća bi jed­va dočekala da se riješi bar jed­nih usta. Gleda­lo se jes’ samo koje si vjere, nikom nije bilo pra­vo da se mus­li­mani i vlasi miješa­ju – ni jed­nim ni drugim. Elem, ja sam ti ček’o da malo uzraste­mo i da se žen­im, a prit­om k’o kak­vo pašče pra­tio da je ko pri­je mene ne jami­je. I da ti ne duljim, sve je proš­lo kako sam zamis­lio, nisu se vala ni malo njezi­ni bunili, a i đe bi, puna ih kuća bila. Rodi­la mi tro­je đece i nikad mi nije rekla tamo se. Nisam vala ni ja njoj. Sla­gali se koda smo brat i ses­tra. Ma ne bi se tako ni oni sla­gali. Ali eto, opet čo’jek ne može kako on hoće, već kako neko dru­gi hoće. A ko je taj dru­gi, ko to zna, more bit šej­tan, a more bit Bog tako šćeo. U njoj k’o da neš­to puče. Tako mi je rekla – da je osjeti­la kako je u njoj neš­to puk­lo. Oćer­ali je u Sto­lac, pa odmah za Mostar. I nije ti se više ni vraćala. Za dva dana dođe Ć. i reče da je umr­la. A meni ni danas nije jas­no, šta je u njoj mog­lo puknu­ti. I kako ja niš­ta nisam čuo.

    .

    .

    .

    .

    .