O Kirilu Korčaginu

Lat­est posts by Jele­na Marinkov (see all)

    Rat je otac svim stvari­ma (sve­ta)

    (Kir­il Korča­gin, Sve stvari sve­ta, PPM Enkla­va, 2020)

    Kir­il Korča­gin piše poez­i­ju oštrih ivi­ca, nje­gove pesme režu jače od snažnih nale­ta hladnog vetra, uspe­va­jući istovre­meno da vam nat­er­a­ju pustin­js­ki pesak u oči. U pes­mi koja otvara zbirku rat je uve­den kao osnov­na tema. Her­ak­l­i­tovsko „rat je otac svih i sve­ga”, pret­postavka koja je za filo­zo­fa iz Efe­sa imala značen­js­ki neu­tralan, a pre­ma mišl­jen­ju nek­ih tumača i poz­i­ti­van predz­nak, u Korčagi­novoj poez­i­ji izras­ta u strašan aksiom. U pes­ma­ma zbirke Sve stvari sve­ta rat je zame­nio sve bogove. Istančan­im jez­ičkim sen­z­i­bilite­tom i retorič­ki odsečno Korča­gin ucr­ta­va seman­tičke ampli­tude, čijim povezi­van­jem se pred čitao­cem ukazu­je paradok­sal­na har­moni­ja rata.

    Darovi­ti rus­ki autor, ovenčan prestižn­im nacional­nim književn­im nagradama, do sada je objavio dve zbirke poez­i­je. Korča­gin je završio studi­je radio-tehnike i elek­tron­ike, bavi se naučn­im radom u oblasti lingvis­tike, a iskazu­je pose­ban interes za metričku tipologi­ju. Tem­atsko-motivske preoku­paci­je mladog auto­ra i prois­tiču iz nave­denih naučnih intereso­van­ja: suprot­stavl­jan­ja prirode i tehnike i prirode i poli­tike, koja polove ljud­sku egzis­ten­ci­ju, a na for­mal­nom planu kore­spondi­ra­ju s parcelacijom iskaza, isečenošću i grozničavom ispreki­danošću lirskog gov­o­ra, s elip­tičnošću i inverz­i­jom, što nas, opet, vraća ustro­jstvu lirskog sve­ta: tako se na brda / razvlačeći grane mi podiže­mo i ogrom­ni se / lop­tasti pros­tor razli­va nad nama – evo ga / klizi po travi šireći ruke niko­ga nisam / znao ko ga je tada video ali i sam vaz­duh / zah­v­a­tivši ga pri­b­liža­va se ka tlu drži / kri­la ravno i pri­mora­va nas da gledamo („meki nabori rura mozel­s­ki vino­grad”). Opozi­ci­ja priroda/tehnika nije nivelisana, već samo istaknu­ta spa­jan­jem dis­parat­nih fenom­e­na – Korčagi­no­va osnov­na poet­ič­ka strate­gi­ja sas­to­ji se od spa­jan­ja konkretnog i apstrak­tnog, čime vrlo bru­talne situaci­je i pojave biva­ju goto­vo eter­i­zo­vane: lake pahul­je sna / pada­ju na grane drveća / a lica pal­ih goto­vo se ne vide / pod tim pokri­vačem („siđi u uvalu”) ili čelični zubi metroa živost vre­me­na / čaša puna pti­ca i bil­ja tamo / gde se zidovi povi­ja­ju pod svetlu­can­jem jutra / u kar­ton­skim kuti­ja­ma iski­dan­im pake­ti­ma („čelični zubi metroa”). Organ­sko i neor­gan­sko sto­pljeni su do neodeljivosti: met­al­na škri­pa / otrgnu­tih pršl­jen­o­va / na kišnoj uli­ci bez lju­di / dok se voda u mla­zovi­ma sli­va s rame­na / gip­sanih stat­ua („somati­ka”). Izigrava­jući alhemičara, čovek je spo­jio dis­paratne ele­mente, ali umesto drago­cenog i čis­tog pro­duk­ta, dobi­jen je čudovišni amal­gam tehnike, oruž­ja, beton­skih građev­ina i krvi. Usle­dio je pokušaj povrat­ka ogol­jenoj i ugroženoj priro­di. Korča­gin u svo­joj poez­i­ji inver­tu­je berđa­jevs­ki ustro­jenu opozi­ci­ju varvarstvo/civilizacija, pros­to jer je civ­i­lizaci­ja zas­no­vana na etičkim prin­cip­i­ma i razu­mu moguća samo u ravni utopi­jske zamis­li. Na for­mal­nom planu opozi­cioni­ran­je je naglašeno razmi­moilažen­jem sin­tak­sičkog ustro­jst­va iskaza i metričke granice sti­ha, oštrim opko­račen­ji­ma na svakom koraku – to je pre­poz­natlji­va i najizraženi­ja metrič­ka odli­ka Korčagi­nove poez­i­je: rata neće biti plju­jući krv / reče on neće biti / rata rekla je ona kad joj se lice u ogledalu / ras­pa­lo pod sili­nom / jake paljbe („rata neće biti”) ili kralj ras­cepa silazi sa kon­ja / pod kišom što je padala osam / mese­ci i sve prisut­ni­ja / hlad­noća ga zah­va­ta i rascve­ta­la / ple­san buk­ti u zaključan­im / soba­ma sna („kralj ras­cepa silazi sa kon­ja”). Za poez­i­ju Kir­i­la Korčag­i­na karak­ter­is­tičan je pos­tu­pak nar­a­tivizaci­je, umetan­je fin­gi­ranih dijalo­ga, brza sme­na sekven­ci, kao i upečatljivih, seman­tič­ki nabi­jenih, inten­zivnih pes­ničk­ih sli­ka, nastal­ih spa­jan­jem značen­js­ki suprot­stavl­jenih ele­me­na­ta koji pri­pada­ju različitim oblas­ti­ma ljud­skog iskust­va. Reduko­van, min­i­mal­is­tič­ki izraz podrazume­va sta­bi­lan retorič­ki i stil­s­ki rekviz­itar­i­jum, koji uključu­je fig­ure pon­avl­jan­ja, pre sve­ga anaforu (kada se nebo pocepa / kada se zvezde ospu / kada se mora pomeša­ju ili isuše / kada se grobovi pre­vr­nu / kada sva­ka duša saz­na šta je ona učini­la – „lorens od ara­bi­je”), kom­bi­no­van­je asin­det­ona i polisin­det­ona u istoj grupi sti­ho­va (grad plav­ičastih pti­ca u mračnoj toploti / hor­i­zon­ta ispreki­dano podrhta­van­je obla­ka / kre­tan­je led­ni­ka na drugu stranu od zlat­nih / bre­go­va i stak­lene pre­grade / i oral­ni seks u kapi­ja­ma tut­n­ja­va / železničk­ih prago­va cve­tovi žutih / otvo­ra hlad­noća plav­ih cve­to­va vre­line – „grad plav­ičastih pti­ca u mračnoj toploti”), korišćen­je epite­ta u sklopu gen­i­tivnih metafo­ra (sili­na jake paljbe; stak­lene sobe sna), kao i upotre­bu padežnih atribu­ta s pride­vskim značen­jem: i telo pro­bo­de­no iglama hlad­noće nano­vo biva­ju / pre­sečeni cezurom popod­ne­va i diare­zom noći („meso kas­nih lubeni­ca lepi se na jeziku”). Korča­gin se često služi i  per­son­ifikaci­jom, samostal­no (otkravl­jeno svi­tan­je / gle­da nas ispod umornih / kaplji­ca ispod težine lišća kroz / sum­rak crnih kamiona – „leto se zadrža­va u pršl­jen­ovi­ma”) ili u kom­bi­naci­ji s meton­im­i­jom (senke na zidu u polu­ta­mi sobe / šapuću o neče­mu između sebe – „senke na zidu u polu­ta­mi sobe”). S obzirom na to da smo već istak­li spoj suprot­nos­ti kao bit­nu odliku lirskog sve­ta, logično da je od figu­ra mis­li svakako najza­s­tu­pljeni­ji oksi­moron (obas­java­juća noć; hlad­noća plav­ih sve­to­va vre­line). Za rit­mičku orga­ni­zaci­ju sti­ha, pored figu­ra pon­avl­jan­ja, poseb­no je važan sin­tak­sič­ki pos­tu­pak nizan­ja rečeničnih člano­va, odnos­no nabra­jan­je: čekamo nje­ga po napušten­im aero­dromi­ma vre­lim / stani­ca­ma i tamo kuda nas odnosi stru­ja / kroz pesak i parčiće kroz glib i glinu („rus­ki beskućni­ci na aero­dro­mu orli”).

    Ter­i­tori­jal­na i vre­men­ska usmerenost pesama iz zbirke Sve stvari sve­ta tvori više nego razuđen hrono­top – Evroaz­i­ja, Blis­ki istok, Juž­na Ameri­ka, Zapad­na Evropa (Fran­cus­ka, Nemač­ka, Špani­ja), bivša Jugoslav­i­ja, a poet­ič­ki krug geopoli­tičke mreže  suža­va se oko Moskve kao epi­cen­tra. Pozor­nice deša­van­ja i u jed­noj pes­mi smen­ju­ju se vrtoglavom brzi­nom. Pros­torne koor­di­nate usmer­ava­ju čitaočeve aso­ci­jaci­je ka stra­ho­ta­ma krvav­ih rat­nih narkoza XX i XXI veka, tek zao­gr­nu­tih ide­ološkim nar­a­tivi­ma, komu­nis­tičkim, nacional­is­tičkim, ili poli­tičkim i ekonom­skim ide­ja­ma soci­jal­iz­ma ili kap­i­tal­iz­ma: ti i ja hodamo i kole­na nas bole i oči / nas bole od beskra­jnog mark­sis­tičkog sun­ca // ali to nije strašno – u cen­tru zeml­je živi naš kralj („mreža umet­nos­ti je mirno zlo”). Komu­nisti nacional­isti u stom­aku mu zvone. Kome? Dvade­se­tom veku. Taj vek glavni je vre­men­s­ki junak ove poez­i­je, u pes­mi „noću ti zaku­ca ogrom­ni dvade­seti vek” antropo­mor­fi­zo­van i hiper­boli­zo­van, pra­vo čudovište: noću ti zaku­ca ogrom­ni dvade­seti vek / u venci­ma plav­ičaste gareži s ugljem u crn­im oči­ma, nas­tu­pa­jući kao kakav isled­nik koji prin­u­di na opre­del­jenost: jedan­put zaku­ca ti ogrom­ni dvade­seti vek na krovu moskve / i u tihom svetlu­can­ju noći upi­ta te na čijoj si strani? Dvade­seti vek pot­puno je vre­men­s­ki obuh­vaćen u zbir­ci Sve stvari sve­ta: Okto­bars­ka rev­olu­ci­ja, Prvi svet­s­ki rat, Špan­s­ki građan­s­ki rat, Golodomor, Dru­gi svet­s­ki rat, Hlad­ni rat, Liban­s­ki građan­s­ki rat, akci­je RAF‑a, Čer­nobil­s­ka katas­tro­fa, sukob između Izraela i Pales­tine („Bliskois­toč­na kriza”), rat u Avgan­istanu… Korča­gin je usred­sređen i na kri­tiku savre­menog kap­i­tal­is­tičkog društ­va; u pes­mi „otvori u pros­toru puni kap­i­ta­la” kap­i­tal­izam se ironično ispostavl­ja ne samo antropološkim nego i kos­mičkim pokre­tačem, dok u „društvu” peva o „nor­ma­ma i ekonomi­ji” sek­sa kao kap­i­tal­is­tičke kat­e­gori­je. Zajed­ništ­vo u neljud­skosti povezu­je sve pomenute topon­ime u distopi­jske pro­jek­ci­je. XX vek fig­uri­ra kao dži­novs­ka sineg­do­ha sveopšte istori­jske katas­trofe, koja u nje­mu tek vrhuni.

    Nema potrebe za poseb­n­im apos­trofi­ran­jem raz­građenos­ti – svet je već odavno dez­in­te­grisan i kreće­mo se po iskrzan­im rubovi­ma haosa. Lirs­ki sub­jekat (ili sub­jek­ti) našli su se u samom cen­tru proce­sa dez­in­te­graci­je, sve­do­ci su i učes­ni­ci, voljno ili silom pri­li­ka. U pes­mi „boje barselone valen­si­je nji­hovi gusti jezi­ci” lirs­ki gov­or uobličen je kroz viz­iju kolek­tivnog „mi”: vidi­mo sve to u snu. „Sve to” su ratne stra­hote, koje, dak­le, biva­ju smeštene u sferu onir­ičkog, u arhetip­sko, u domen prirođenog, kolek­tivno nesvesnog. Rat je stan­je aut­ofag­i­je, bolesnog bujan­ja, kada i priro­da usil­jeno zab­lista posled­njim, oča­jničkim trza­jem: mi tupi tur­isti ne znamo šta da uradi­mo kada / na vrhun­cu građan­skog rata zeml­ja probu­ja / svim boja­ma poz­na­tim našoj plan­eti („boje barselone…”). Kir­il Korča­gin kon­tra­sti­rane slike postavl­ja u pozi­ci­ju simul­tanos­ti: rus­ki beskućni­ci na aero­dro­mu orli / mašu mi rukom pod pla­tan­i­ma juga („rus­ki beskućni­ci na aero­dro­mu orli”). Služeći se fin­gi­ra­no objek­tivnom lirskom deskrip­ci­jom, lirs­ki glas(ovi) hlad­nokrvno peva(ju) o eksploz­i­ja­ma, o brisan­ju pros­to­ra i smr­ti: preki­da se pros­tor i jed­nako bole oči ras­pada­jući se kao prezrele šljive („zvez­da mog vladara se pojavlju­je iznad džalal­aba­da”). Zamisao mogućeg, har­moničnog sve­ta, koji bi mogao biti izgrađen na temelju poš­to­van­ja pre­ma priro­di, rasi­pa se u neko­her­entne krho­tine. Sve izuzev prirode pre­tra­ja­va kroz antiob­like. Pon­avl­ja­juća negaci­ja čovečnos­ti kon­sti­tu­isana je kat­aloš­ki i sa dis­tance – konzis­tent­no. Ipak, Korča­gin često men­ja vid obraćan­ja, lice i per­spek­tivu unutar jedne iste pesme. Istaknu­ta je suvis­lost bilo kakvog obli­ka preispi­ti­van­ja: šta ćeš sebi reći / sred truleži i prašine sa pla­menom / u bojažljivoj ruci? („kralj ras­cepa silazi sa kon­ja”), pot­puna degradaci­ja i ponižen­je: ubili su ga kao da su ispraznili / vedro s pomi­ja­ma („ajša”); i odraze će / položi­ti s nama i nema ni oca ni bra­ta („čelični zubi metroa”). Rezul­tan­ta razaran­ja human­is­tičkog mita goto­vo je ero­ti­zo­vana: besm­rt­na je sla­va višn­jih / munjevitim kret­n­ja­ma pret­varaće u pepeo što si / raz­neo kvarkove devo­jačke ploti / i darežljivom ih šakom bacio na šted­n­jak / pod svet­lom gabar­it­nih vatri („čelični zubi metroa”), a eros je uvek pojačan u neposred­noj blizi­ni smr­ti i razaran­ja (v. „grad plav­ičastih pti­ca u mračnoj toploti”, „boje barselone valen­si­je nji­hovi gusti jezi­ci”).  Lirs­ki glas u mnogim pes­ma­ma u ciničnom kon­tek­stu obraća se hris­to­likoj fig­uri („spalili smo im sela”, „senke na zidu u polu­ta­mi sobe”, „vestern”, „hvala sas­tavl­jači­ma vaz­duha”, „rus­ki beskućni­ci na aero­dro­mu osli”). U pes­mi „među oni­ma koji hoda­ju” lirsko „mi” od te fig­ure traži da ukotvi čovekovu esen­ci­ju, odveć laku i nesta­bil­nu, u goto­vo bestežin­s­ki ost­varenom, bla­go ironičnom iskazu: ti si posla­gao naše duše / u ravne čašice / da ih vetar ne bi razve­jao / lake pneu­matične / koje prenosi pro­ma­ja / preko grani­ca oba sve­ta. Čoveko­vo nije da se stara o onos­tra­nom i da razbi­ja glavu metafizikom, „on” će se pobrinu­ti za sve ovos­trane, onos­trane i nedovršene stvari sve­ta: sve homunkule i kada­v­ere / on će takođe odneti sa sobom / tamo gde je dvostruko nebo / i hlad­noće ima za sve („senke na zidu u polu­ta­mi sobe”). Hris­to­li­ka figu­ra natkrilju­je sve što se deša­va, sve stvari sve­ta. Može li se uopšte postavi­ti pitan­je teodice­je kod tolik­ih mini-apokalip­sa koje snalaze svet iz dana u dan: eno on gle­da na nas i sve­tovi / eksplodi­ra­ju u sunčan­im dućan­i­ma i kida­ju se („meki nabori rura mozel­s­ki vinograd”).

    Poseb­no je intri­g­an­tan tetrap­tih „stara odeća”, koji čine pesme „vestern”, „ajša”, „muvaššah” i „lorens od ara­bi­je”. U „vester­nu” pred­stavl­jen je svet duboko podel­jen: s jedne strane rat­na postapokalip­sa, a s druge bespotre­ban luk­suz, konzumer­izam i kon­formizam: eksplozivne su naprave smrt­niku podelili / članovi porodice šta ćete radi­ti ovog leta? Lirs­ki sub­jekat odlazi u restoran, gde kono­bari paze da ne pobrkam / viljušku za salatu sa viljuškom za desert. Uslediće trans­for­ma­ci­ja lica, unutar koje se sreću autokrati­ja, površnost, lažno poli­tičko milos­rđe i polovično isku­pljen­je, kao i jas­na aluz­i­ja na Hrista: neka mu čak i zločin­ci dođu / i zatraže pomilo­van­je / predsed­nik će reći: ja im praš­tam! / od gline ću vam naprav­i­ti neš­to nalik pti­ci / dunuću u to i ono će posta­ti pti­ca / isceliću slep­ca i gubav­ca. U „ajši” reč je o mus­li­man­ki kojoj su u ratu ubili muške članove porodice, dok se u pes­mi „muvaššah” per­spek­ti­va inver­tu­je – ljubavnik žali za svo­jom bru­tal­no ubi­jenom dragom, da bi u pes­mi „lorens od ara­bi­je” per­spek­ti­va bila prošire­na: o dži­novi i lju­di ako možete pro­dreti / iza pre­dela neba i zeml­je onda pro­drite / uhvatite je i zaku­ca­jte i bacite u pakao. Motivi vatre i cve­ta, sagore­van­ja i cve­tan­ja u poez­i­ji Kir­i­la Korčag­i­na u tes­noj su vezi s muka­ma umi­ran­ja u rat­nom kon­tek­stu: i pre­ston­i­ca oča­jan­ja nad nji­ma gori kiša­ma / cve­ta u prazničn­im zas­tava­ma („društ­vo”), dok led sim­bolizu­je uspa­vanost, ravn­odušnost, nehaj posm­rt­nos­ti: sva su deca otišla u rat razleće se / praši­na sa opustelih vozo­va prate ih / na aero­drome i nad vena­ma usputnog / leda nad zamagljen­im suncem // on leti zatvoren u stak­lenom pak­lu („leto se zadrža­va u pršl­jen­ovi­ma”). Motiv pevan­ja ironično je povezan s katas­tro­fom koja ope­va i slavi sebe samu: plakali su cve­tovi na grani­ci i pevale / vatre kao i uvek palile se / i pevale su pevale isto kao i rani­je vatre / i sva­ka košti­ca grožđa / zvoni­la je od sreće („rata neće biti”). Pevan­je, kao i led, uvek prati smrt, dok je već pom­in­jana ambiva­lent­na figu­ra s ele­men­ti­ma hris­to­likosti povezana sa stan­jem pet­ri­fiko­vanos­ti i priv­idnog mira, s neizves­nim i užasava­jućim „vaku­umom”, s onos­tra­nom „prazni­nom hlad­noće”: ispod tam­nih voda i prozračnih / voda ispod ledenog pokro­va / i mi smo ga proslavl­jali i posled­nje / zveri miše­vi i ptice su se ježili / u strahu iako su čak i daske i kamen­je / napih kuća pevali za nama („spalili smo im sela”). Pevan­je iz pozi­ci­je ani­hi­la­torskog iskust­va razotkri­va sve artiku­la­cione teškoće: ne raza­z­na­je se ni reč („siđi u uvalu”). Kad nežive stvari prope­va­ju, vreme je da čovek zaću­ti. Izostanak naslo­va pesama važ­na je poet­ič­ka poru­ka jer impli­ci­ra uki­dan­je mogućnos­ti imen­o­van­ja. Među­tim, paradok­sal­no, jedi­no nad har­ti­jom moguće je ugre­jati se, bilo činom pisan­ja ili pot­palom („meso kas­nih lubeni­ca lepi se na jeziku”).

    Pro­ces dehu­man­izaci­je okončan je telesnim ras­padan­jem: gledamo / kako se koža ski­da lagano razvlače se / zidovi („živim kamen­jem bile su privučene”), istori­js­ka katak­l­iz­ma pre­ras­ta u kos­mičku („lorens od ara­bi­je”). Podrazumeva­juća, samod­o­volj­na surovost dovela je do sagore­van­ja savre­menog sve­ta. Jedi­ni mogući izlaz pred­stavl­ja oču­van­je moći opstan­ka i obnavl­jan­ja koju ima priro­da, pa makar bila i razlože­na na ele­men­tarne čes­tice, i slabaš­na nada da će se čovek osvesti­ti. U tom smis­lu poez­i­ja Kir­i­la Korčag­i­na sadrži poet­s­ki obliko­vane kri­tičke komentare društ­va i pozi­va na osvešći­van­je: sve nas očeku­je / mračno recik­li­ran­je tihih dubi­na […] u sus­ret prospek­ti­ma i trgov­i­ma / novom sve­tu punom prepravl­jan­ja („pevala je na uli­ci”). Kako kaže pes­nik: iz samog srca / peva pro­voka­tor („ne ski­daj sa mene belo ode­lo”), tako je nje­govu poez­i­ju moguće tumači­ti kao sub­verzivnu i upo­zo­rava­juću komem­o­raci­ju jed­nom sve­tu. U pes­mi „višn­ja rjabi­na vuč­je jagode” poz­vani smo da plodove zeml­je daru­je­mo mrtvi­ma da bi nam čuvali toplo­tu i oprost, jer oni koji ratu­ju zapra­vo su ljubavni­ci koji su zab­o­rav­ili jed­ni na druge.