Realni fiktivni čitalac

Boško Suvajdžić
Lat­est posts by Boško Suva­jdžić (see all)

    .

    .

    .

    Boško Suva­jdžić je rođen 13. apri­la 1965. u Drag­in­ju. Gim­naz­i­ju je učio u Šapcu. Osnovne, mag­is­tarske i dok­torske studi­je završio je na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu. Radi kao redovni pro­fe­sor na pred­me­tu Nar­o­d­na književnost, Kat­e­dra za srp­sku književnost sa južnosloven­skim književnos­ti­ma Filološkog fakul­te­ta u Beogradu. Upravnik Kat­e­dre za srp­sku književnost sa južnosloven­skim književnos­ti­ma na Filološkom fakul­te­tu Uni­verzite­ta u Beogradu, predsed­nik Upravnog odb­o­ra Vukove zadužbine, član Odb­o­ra Vukove zadužbine za dodelu nagra­da u nau­ci, član Upravnog odb­o­ra Muze­ja pozorišne umet­nos­ti, Atel­jea 212, Udružen­ja dram­skih pisaca Srbi­je, kao i Upravnog odb­o­ra Zadužbine „Desan­ka Mak­si­mović“. Obavl­ja funkci­ju zameni­ka upravni­ka Među­nar­o­dnog slav­is­tičkog cen­tra (Filološ­ki fakul­tet, Beograd). On je prvi predsed­nik obnovl­jenog Udružen­ja folk­lorista Srbi­je (2014). Glavni je ured­nik Godišn­ja­ka Kat­e­dre za srp­sku književnost sa južnosloven­skim književnos­ti­ma (Filološ­ki fakul­tet, Beograd) i član redak­ci­ja časopisa Anali Filološkog fakul­te­ta (Filološ­ki fakul­tet, Beograd), Književnost i jezik (Društ­vo za srp­s­ki jezik i književnost Srbi­je, Beograd), kao i ured­ništ­va edi­ci­je Savre­me­na srp­s­ka dra­ma i časopisa Dra­ma, koje izda­je Udružen­je dram­skih pisaca Srbi­je. Objavio je više naučnih mono­grafi­ja, antologi­ja, studi­ja, raspra­va i prikaza u domaćoj i stra­noj stručnoj peri­od­i­ci. Za knjigu Ilar­i­on Ruvarac i nar­o­d­na književnost dobio je nagradu Vukove zadužbine za nauku u 2007. godi­ni, a za knjigu Pevač i tradi­ci­ja nagradu „Mile Nedeljković“ za najbolju folk­loris­tičku knjigu u 2010. godi­ni. Dobit­nik je nagrade „Zlat­ni beočug“ Kul­turno-prosvetne zajed­nice Beogra­da za tra­jni dopri­nos kul­turi Beogra­da (2016). Takođe, nosi­lac je priz­nan­ja „Mio­drag Đuk­ić“ za dopri­nos u radu Udružen­ja dram­skih pisaca Srbi­je (2016).

     

    .

    Vaše intereso­van­je za lit­er­atu­ru je dvo­jako: Vi ste i naučnik, ali i pes­nik i dram­s­ki pisac. Koliko su ove dve vokaci­je u saglasju? Da li se pro­fe­sor i poeta ponekad sukobe?

    .

    Nar­avno. Poeti je u opisu posla da sum­n­ja, da podri­va, da razo­bruča­va. Pro­fe­soru da sis­tem­atizu­je, poj­movno uni­formiše, da (ob)razloži. Poeta delu­je sa mar­gine, pro­fe­sor iz cen­tra. Poeta delu­je (anti)akademski, sub­verzivno, dovodeći u pitan­je kon­ven­ci­je i poredak. Poeta može biti neumeren, pro­fe­sor je ped­a­gog, koji mora da vodi raču­na o meri.

    Mno­go je više, među­tim, saglas­ja. I pro­fe­sor književnos­ti i pes­nik ima­ju isti cilj, isti hor­i­zont iščeki­van­ja, iste iscr­plju­juće časove bespoko­ja, nemi­ra i sum­n­je. Iste cil­jeve koji su usmereni na to da čovek pre­tra­je svo­je vreme. Da priđe što je bliže moguće ide­alu. A ide­al, nedostižni ide­al jesu sklad, lep­ota, har­moni­ja. Smisao, u auri jezi­ka i izvan nje. I jed­no i dru­go zan­i­man­je podrazumeva­ju kat­e­gori­je koji­ma se danas lju­di na javnoj sceni tako olako razmeću, jer im ne zna­ju niti težinu niti smisao niti su kadri da shvate nji­hovu vred­nost i cenu. Odgov­ornost za svaku izgov­orenu reč, napisan redak, zas­no­vanu misao. Biti u službi lep­ote i dos­to­janst­va, čak ako toga i nisi dos­to­jan, napor je koji zahte­va žrtve. Najviše.

    .

    .

    Od kada i otku­da Vaše intereso­van­je za nar­o­d­nu književnost?

    .

    Nar­o­d­na književnost, tradi­cional­na kul­tura. Tradi­ci­ja i indi­vid­u­al­ni tal­e­nat.  U pred­gov­oru za knjigu ese­ja koju će, pod naslovom Kako upoko­ji­ti igru, objav­i­ti Književ­na opšti­na Vršac, naveo sam da su ti ese­ji ob­je­dinjeni zajed­ničkim motivom igre, smr­tno ozbiljne igre, igre na živ­ot i smrt iz­me­đu tra­­di­ci­je i mod­ern­iz­ma u srp­skoj književnos­ti 20. i 21. veka. I to je ono što mene suštin­s­ki zan­i­ma.  Ja se oslan­jam na mit, leg­en­du, predan­je. Ali ih ne recik­li­ram. Obnavl­jam ih.

    .

    .

    Iako je nar­o­d­na književnost i uporište i ogn­jište, iako je temelj stvaran­ju mnogim znača­jn­im pisci­ma, danas je sma­tra­ju anahronom. Kako je vrati­ti na mesto, koje joj pripada?

    .

    Nar­o­d­na književnost se ne može tumači­ti danas kao u 19. veku. Roman­tičarsko shvatan­je poez­i­je kao izraza duše nar­o­da pri­pa­da svome vre­menu. Nar­o­d­na književnost se mora prouča­vati mul­ti­dis­ci­pli­narno, i sa savre­menom naučnom aparatur­om. Dak­le, etno­grafi­ja, folk­lor, post­folk­lor, etno­lingvis­ti­ka. Danas se u folk­loris­ti­ci ne prouča­va toliko tradi­cional­ni folk­lori, koji je mono­cen­tričan, koliko post­folk­lor, koji je u suš­ti­ni umet­nost sub­kul­tura, poli­cen­tričan, fragmentaran.

    Ono što, među­tim, izd­va­ja našu nar­o­d­nu književnost 19. veka, Vukovog i vukovskog doba, od folk­lo­ra toga vre­me­na i današn­jeg doba, jeste nje­na klasič­na vred­nost. Rekao je Vasko Popa, s pravom: “To je naša klasi­ka, jed­i­na i prava.”

    Te vred­nos­ti se, nar­avno, ne sme­ju recik­li­rati. Mora­ju se podm­la­di­ti, naprav­i­ti živim. Rec­i­mo, čuve­na eps­ka pes­ma “Banović Strahin­ja” koju je Vuk posle mno­go muka zabeležio od geni­jalnog Star­ca Mil­i­je, i danas ima živu recep­ci­ju, u različitim žan­rovskim obrasci­ma: “Banović Strahin­ja”, izvrsna dra­ma Borisla­va Miha­jlovića Mihiza, veli­ki sce­nario Saše Petro­vića “Soko”, film Vatrosla­va Mim­ice… Čekamo šta će biti dalje.

    Pitan­je koje je jed­nako, a mož­da još važni­je od prethodnog, postavi­la je  prvi put bugars­ka folk­loristk­in­ja Tan­ja Kme­to­va u istoimenoj studi­ji, sada već da­le­ke 1995. go­­dine. Pitan­je glasi: južnosloven­s­ka eps­ka poez­i­ja – most ili grani­ca? Pos­to­ji li nekakav imag­i­narni južnosloven­s­ki pro­stor nar­o­dne kul­ture? Šta on povezu­je, a šta razd­va­ja? I ako je taj pros­tor ko­nstruisan tako da spa­ja neke na­sil­no razd­vo­jene oba­le, čije bi to obale bile? Ako je pak grani­ca, šta se nalazi unu­tar nje? I šta je osta­lo izvan njenih obala? Pose­dovnih knji­ga, arhi­va, ka­ta­sta­ra, tapija?

    Danas se, i ne samo u dnevno-poli­tičkoj upotre­bi, mno­go če­šće i radi­je gov­ori o balka­n­skom nego o južnosloven­skom (etno)kulturnom pro­sto­ru. Južnosloven­s­ka fol­klorna zajed­ni­ca kao da je iza­šla iz mode.

    .

    .

    U spisateljskom radu, pre­poz­na­je se Vaše intereso­van­je za istori­ju, književnu tradi­ci­ju. Istori­js­ki kod koris­tite i kao metaforu uni­verzal­nih ide­ja. Kojim bi se književn­im delom iz prošlosti najbol­je opisala naša sadašnjost?

    .

    Nesum­n­ji­vo Prokle­ta avli­ja Ive Andrića. Svet kao tam­ni­ca i tam­ni­ca kao svet. Nigde pitan­je iden­tite­ta nije tako „parabolično-mani­he­js­ki“ (T. Bra­jović) zaoštreno u Andriće­vim deli­ma kao u Prokle­toj avli­ji. Ta, drevna „priča o dva bra­ta“, priča je o Ćamilu i Dže­mu koliko i o Romu­lu i Remu, Setu i Ozirisu, Eteok­lu i Poliniku, Bog­danu i Dmitru Jakšiću. Ne zab­o­rav­i­mo, u mit­skom repoz­i­tori­ju­mu tradi­ci­je broj dva se shva­ta kao par, kao dve celine u jed­nom liku. Otu­da bli­za­nci igra­ju posred­ničku ulogu između ovog i onog sve­ta. Između sve­ta „proklete avli­je“ u čoveku i van njega.

    Andriće­vi junaci uvek idu u paru. Andriće­va sin­tak­sa ide u paru. Andri­će­va misao ide u paru. Andrićev jezik mis­li u analogi­ja­ma. Čak se i na ulazu Avli­je nalaze „dve starinske kapi­je“. Po mit­skom prin­cipu ustro­jst­va sve­ta, vre­me­na, romanes­knog pros­to­ra. Istori­je i boga. Istori­je bez boga. Ili boga bez istorije.

    .

    .

    Knji­ga Vaših izabranih dram­skih tek­sto­va  je objavl­je­na pod naslovom Peri­te­o­ri­on.  Koliko je danas aktuel­na ide­ja koju ovaj topon­im sublimira?

    .

    I istori­js­ki i mit­s­ki pros­tor čovekovog bivst­va, rekao je veli­ki Andrić, ispu­njeni su istom pričom. Koja se veči­to pon­avl­ja, otkad je sve­ta i veka. O čoveku i o nje­gov­oj (nes­rećnoj) ljud­skoj sud­bi­ni. Peri­te­o­ri­on je čudesna priča. O vojvo­di, despo­tu i sev­as­tokra­toru Momčilu, istori­jskoj ličnos­ti iz 14. veka, epskom hero­ju koji je bio “visok kao munare”, kako navode turs­ki istori­js­ki izvori, koji je stradao pred zid­i­na­ma svo­ga gra­da, pri čemu se niko od nje­gove vojske nije predao niti pobe­gao dok je Momči­lo odol­e­vao nad­moćni­jem nepri­jatelju. Priča o junaštvu i kukav­ičluku, o ljubavi i prelju­bi, o živ­o­tu i smr­ti, o licu i nal­ičju slave. O čudesnom, mit­skom gradu, koji se u nar­o­d­noj tradi­ci­ji nekad nazi­va Leđan, neka­da Pir­l­i­tor na Dur­mi­toru, nekad Prizren, nekad Budim, nekad Stam­bol. O smr­ti koja pred­stavl­ja zama­jac (epskog) živ­ota. Smrt tog čudesnog balka­n­skog juna­ka ope­vana je u bezbroj epskih var­i­jana­ta na južnosloven­skom etnokul­turnom pros­toru. Ipak, pes­ma Sto­jana Haj­du­ka klasič­na je, ima ele­mente antičke tragike. Veli­ka je, nepro­lazne i neporozne vred­nos­ti. Zbog toga sam napisao dra­mu o tom junaku/ topo­su, u sti­hu, namer­no sa šek­spirovskim tonom, u antičkim reg­istri­ma tragike.

    .

    .

    Vi se bavite i muzikom. Koliko je to utica­lo na for­mu Vaših stihova?

    .

    Bez muzike, intonaci­je, rit­ma, nema lirike. Nema poez­i­je uopšte. Veo­ma ozbiljno shvatam rok-poez­i­ju kao vid ne sub­kul­ture već istin­s­ki aut­en­tične i mod­erne kul­ture koja je suštin­s­ki odredi­la moj pogled na svet.  Roken­rol kul­tura isključu­je sva­ki vid isključivosti. Provo­ci­ra tradi­cional­no, men­ja, ponekad radikalno, svet oko nas. Neka­da, osamde­setih god­i­na, bili smo korife­ji novog muz­ičkog talasa u Evropi. Bili smo mod­erni, mla­di, drs­ki. Svet je bio naš. I mi smo bili svet.

    .

    .

    U Vašoj zbir­ci poez­i­je, Ani­ma viva, neke pesme ste posvetili Hleb­n­jikovu, Kišu, Cve­ta­jevoj, ali i pri­jatelji­ma, roditelji­ma. Koliko je važno za pis­ca, da u pro­ce­su stvaran­ja, ima na umu realnog ili fik­tivnog čitaoca?

    .

    I real­ni čita­lac uvek je fik­tivni čita­lac. U zbir­ci Ani­ma viva pose­jao sam neke tragove i ustanovio neke obrasce pevan­ja. To su pesme-poslan­ice. Poruke. Uput­st­va. Neka­da esha­tološke epis­tole. Ali uvek lične. Jer je liri­ka sop­st­va najlični­ja u opš­tim temama. I obr­nu­to. Ako uspe­mo da od ličnog stvo­rimo opšte, da reči­ma obliku­je­mo nemuš­to, da namet­nemo svoj mod­el sve­ta kao jedi­ni mogući mod­el sve­ta, sug­esti­jom reči i ono­ga što sto­ji iza nje, onda vred­i­mo. I onda će neko čitati to što napišemo.

    .

    .

    Veru­jete li u književne uzore? Jesu li neophod­ni, ili precenjeni?

    .

    Na ovo pitan­je teško da mogu da dam pravi odgov­or. Moji uzori u živ­o­tu i u književnos­ti uopše nisu književni uzori. Delim­ično, mož­da. To su moj otac, s jedne strane, i Bra­n­imir Štulić, junak moga odras­tan­ja i rok-pes­nik koji je obeležio jed­no vreme, s druge. Džoni je moj jedi­ni (van)književni junak koje­ga pot­puno nekri­tič­ki volim, kao sva­ki pravi obožavalac. U stvari, volim ono što je Azra donela sa sobom: sub­verz­i­ju, pobunu, nihilizam, kreaci­ju, ludi­lo… I poeziju.

    .

    .

    Gov­ori se o sve man­jem intereso­van­ju za čitan­je, sve man­jem  znača­ju lit­er­a­ture. Kak­va su Vaša pro­fe­sors­ka iskust­va? Kako na to gle­date kao pisac?

    .

    Nepovrat­no i tra­jno sam uveren u pos­to­jan­je čudesnog bal­ansa u sve­tu i živ­o­tu. Zas­tu­pam stanovište o duši kao neu­niš­tivom ko­smičkom nal­o­go­davcu, o večit­om stru­jan­ju mater­i­je u priro­di i ani­ma­tis­tičkoj oži­vlje­nosti svih skrovi­tih sila koje nas okružu­ju ili se pak nalaze u nama samima.

    Poe­zija kao mag­i­ja reči, imagi­nacija kao suštin­s­ki ele­ment pes­ničkog tal­en­ta, uči­tani su u naš kod. Poez­i­ja neće propasti. Jezik neće propasti. Čitan­je je sport koji dugo tra­je. Kao marathon. Sto­ga zahte­va od nas str­pljivost i upornost. Moramo stal­no pod­sti­cati čitan­je kod mladih.

    Pre šest god­i­na, kao predsed­nik Društ­va za srp­s­ki jezik i književnost Srbi­je, ini­ci­rao sam, zajed­no sa prof. Zonom Mrkalj, tak­mičen­je pod nazivom “Književ­na olimpi­ja­da”. Nje­gov naj­važni­ji zadatak je da pod­stakne čita­lačke navike kod učeni­ka, da unese ele­mente igre i mod­ern­izu­je naše bavl­jen­je književnošću u ško­la­ma. S obzirom na masovnost takamičen­ja, mis­lim da smo u ovim nam­era­ma uspeli.

    .

    .

    Da niste pro­fe­sor, čime biste se bavili?

    .

    Bio bih rok-muzičar.

    .

    .

    .

     

    Raz­go­var­ala Ana Stišović Milovanović

    .

    .

    .

    .

    .