O Petru Matoviću

Lat­est posts by Ivan Damn­janović (see all)

    Sadašn­jost u retrovizoru

    (Petar Matović, O sadašn­josti i seda­tivi­ma, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2021)

           Pišući o prethod­noj pes­ničkoj zbir­ci Petra Matovića, iz srećne repub­like, na strani­ca­ma ovog istog časopisa, sko­ro dve godine nakon njenog izlas­ka, istakao sam težinu i obim iza­zo­va koji sam imao pred sobom, da na aut­en­tičan i svež način pokušam da dopri­ne­sem znača­jnom bro­ju već formi­ranih pogle­da na zbirku. Ovo­ga puta, neko­liko mese­ci posle izlas­ka nove, zvanično pete Matovićeve zbirke pesama (iako se u kri­tičkoj mis­li o ovom pes­niku ustalilo mišl­jen­je da se u nje­gov pes­nič­ki kanon ne ubra­ja prva, mladalač­ka zbir­ka Kamerni koma­di), naslovl­jene O sadašn­josti i seda­tivi­ma, jedan sam od prvih koji ima­ju pri­liku da se na nju osvr­nu, što bi, dak­le, zadatak tre­ba­lo da uči­ni lakšim. Ipak, pre­m­da je dru­gači­je vrste, odgov­ornost koju sada osećam ni na koji način nije man­ja. Napro­tiv, tek iz ove pozi­ci­je kao da dobi­jam puni uvid u kapacitete koje pesme Petra Matovića pruža­ju za tumačen­je, kao i u šumu mogućih pris­tu­pa nje­gov­oj poez­i­ji, iz koje iza­ći delu­je ono­liko teško koliko i pron­aći pravi put u lavirintu.

    Između dve zbirke, negde u vreme tog mog zakas­nel­og osvr­ta na prethod­nu, iza­š­lo je hrvatsko izdan­je Matoviće­vih odabranih pesama, naslovl­jeno ključn­im sti­hom Srećne repub­like: „Ne hleb, već mor­fi­jumˮ. U tom izdan­ju, osim izb­o­ra iz pes­nikovog dotadašn­jeg opusa, pojav­i­lo se i dvanaest novih pesama, koje su svo­je mesto našle i u zbir­ci O sadašn­josti i seda­tivi­ma. Hrvats­ki čitao­ci su na taj način imali pri­liku da se pre­mi­jer­no upoz­na­ju sa sadrža­jem nove zbirke. Jedan od njih, pisac pogov­o­ra Branislav Oblućar, tvr­di, ne pre­cizira­jući o kojim se pes­ma­ma radi, da upra­vo te pesme čine okos­nicu nove zbirke. Budući da nisam imao uvid u pomenu­to hrvatsko izdan­je, mogu samo da mu veru­jem na reč. Ipak, naslov nove Matovićeve zbirke, isti­can­jem moti­va seda­ti­va, kao ključnog moti­va prethod­ne i dela naslo­va hrvatskog izdan­ja, jas­no upuću­je na poet­s­ki kon­ti­nu­itet koji pes­nik uspostavl­ja unutar svog opusa.

    Dru­gi deo naslo­va, među­tim, pred­stavl­ja ono što se uneko­liko raz­liku­je u pogle­du tem­ati­ka posled­nje dve zbirke. Naime, za raz­liku od Srećne repub­like, u kojoj je pogled suviše često odlazio u prošlost i u kojoj se za odgov­orima na iza­zove sadašn­jice poseza­lo u neka pređašn­ja vre­me­na, nova zbir­ka donosi čvrsto utemel­jen­je u sadašn­josti. Čita­va zbir­ka pred­stavl­ja jed­no puto­van­je po sadašn­josti i njen­im različitim tek­stu­ra­ma, pri čemu se pogled na nju daje u retro­vi­zoru, kao lajt­mo­tivu prva tri cik­lusa i ključnom motivu čitave zbirke.

    Pogled u retro­vi­zoru upuću­je nas na čin­jenicu da sadašn­jost ipak nije (uvek) moguće sagle­dati iz nje same, već nam se ona pred­stavl­ja kao neposred­na prošlost. Ovaj, poma­lo ble­jkovs­ki, pogled na vreme u kojem se prošlost i sadašn­jost (a u per­spek­tivi, i budućnost) među­sob­no stapa­ju i proži­ma­ju, preko moti­va retro­vi­zo­ra obeleža­va prvu polov­inu zbirke (tri od ukup­no šest cik­lusa), ali se i kas­ni­je na različite načine pojavlju­je (kao na primer u pes­mi Čemu služe metafore, preko moti­va fotografi­je), čime daje (filo­zof­s­ki) pečat čitavoj zbirci.

    Na stil­skom planu ovo je postignu­to izbe­ga­van­jem lirskog „jaˮ, koje izran­ja samo u retkim, poseb­n­im trenuci­ma, i korišćen­jem lirskog „tiˮ (karak­ter­is­tično za prve cik­luse) i lirskog „miˮ (u poton­jim). Iako se u određen­im pes­ma­ma pes­nik obraća konkret­noj oso­bi, delu­je da je svrha ovog obraćan­ja u dru­gom licu u prvoj polovi­ni zbirke potre­ba da se taj jaz između pes­ničkog sub­jek­ta i nje­gov­og pogle­da na sadašn­jost koju doživl­ja­va kao neposred­nu prošlost naglasi; tačni­je, pes­nik kao da se na taj način obraća samom sebi kojeg vidi u retro­vi­zoru. Istovre­meno se, nar­avno, pro­dublju­je odnos sa čitao­cem, koji može doživeti ovaj pos­tu­pak i kao da se pes­nik nje­mu obraća. Nadal­je, prelazak na lirsko „miˮ , koje uzi­ma pri­mat u kas­ni­jim cik­lusi­ma, a koji je para­le­lan sa prelaskom na neposred­ni­je doživl­ja­van­je sadašn­josti, poten­ci­jal­no upuću­je na to da se sadašn­jost u trenutku može uhvati­ti samo u nekoj vrsti zajed­nice, odnos­no uz pomoć neke druge osobe (ili više njih).

    Zbirku je, u tom smis­lu, načel­no moguće podeli­ti na dva dela, pri čemu se ta dva dela na samom kra­ju, u posled­nje dve pesme, spa­ja­ju u jedin­stvenu celinu.

    Prvi deo zbirke pred­stavl­jali bi cik­lusi „Monohro­matsko jutroˮ, „Sja­je­vi, mali požar­iˮ i „Arit­mi­jeˮ. Već treći cik­lus pred­stavl­ja prelaz ka dru­gom delu zbirke i u nje­mu se mogu naći ele­men­ti karak­ter­is­tični za oba nje­na dela.

     Prvi cik­lus odmah svo­jim naslovom ponire duboko u tem­atiku te na taj način kore­spondi­ra sa naslovom zbirke. Jer, kako dru­gači­je započin­je sadašn­jost nego jutrom? Čitav ovaj cik­lus funkcioniše kao prvi deo zbirke u mal­om; motivi puto­van­ja, vožn­je i sa nji­ma povezane pro­laznos­ti domini­ra­ju pes­ma­ma ovog cik­lusa. Pes­nič­ki sub­jekt pred­stavl­jen je kako ulazi u novi dan na nepoz­na­toj lokaci­ji (kao jed­i­na geograf­s­ka odred­ni­ca pom­in­je se, uzgred, Baltik), na puto­van­ju koje se bliži završetku (i do kra­ja cik­lusa se iscrpljuje).

    Sledeći cik­lus osta­je u istom rit­mu, pri čemu se puto­van­je kroz pros­tor smen­ju­je puto­van­jem kroz vreme, što je postignu­to repet­i­tivn­im isti­can­jem moti­va mese­ca u godi­ni. Različi­ti mese­ci se smen­ju­ju, stapa­ju, sli­va­ju jedan u dru­gi, okto­bar „sija avgus­tovskim suncemˮ, dok u feb­ru­aru „zidovi posus­ta­ju pred tiši­nom koja nas uzi­maˮ, čime se cik­lični karak­ter pes­nikovog pogle­da na vreme dodat­no učvršću­je. Još jedan motiv bitan za ovaj cik­lus jeste motiv sna (san je gen­er­al­no važan motiv u zbir­ci, kojim uostalom zbir­ka i počin­je, i pred­stavl­ja jed­nu od povezni­ca između dva dela zbirke), koji se na izraz­i­to upečatljiv način pojavlju­je u pes­mi Školjke, u vidu mož­da i naj­moćni­jeg sti­ha u čitavoj zbir­ci („Kada sam se jutros sećao sna, ose­tio sam strah kojim samohrana maj­ka odga­ja deteˮ).

    Treći cik­lus, kao što sam i najavio, pored stan­dard­nih moti­va za ovaj deo zbirke (puto­van­je kroz pros­tor i vreme, vožn­ja auto­mo­bilom i uz nju neizostavni motiv retro­vi­zo­ra), sa sobom nosi i neke nove ele­mente, karak­ter­is­tične za kas­ni­je cik­luse. To je, pre sve­ga, dato na planu obraćan­ja. Iako se to i rani­je ponegde da naslu­ti­ti, u ovom cik­lusu posta­je sve jas­ni­je da se na tim (stvarn­im i imag­i­narn­im) puto­van­ji­ma pes­niku pridružu­je (makar) još jed­na oso­ba. Ljubav­na tem­ati­ka sto­ga vrši snažan upliv u ovom cik­lusu, pri čemu se u posled­nje dve pesme (Poli­ti­ka fetusa i Otac), u krit­i­ci već obeležene kao „roditeljs­ki mini-cik­lusˮ, sli­ka sadašn­josti seli sa puto­van­ja i za njih karak­ter­is­tičnog pogle­da iz retro­vi­zo­ra u neposred­nu stvarnost topline porodičnog doma (koju, između osta­log, obeleža­va i poja­va novog bića).

    Uslovno rečeno dru­gi deo zbirke (cik­lusi „Iza prvog ugla opuš­tan­jaˮ, „Barometarˮ i „Nisam živeo dokolicuˮ), obeleža­va pogled na sadašn­jicu neopterećen tim „pogle­dom unazadˮ, dak­le jedan u dobroj meri neposre­dovan uvid pes­ničkog sub­jek­ta u ono što ga okružuje.

    „Iza prvog ugla opuš­tan­jaˮ donosi nam pro­duže­tak ono­ga što je najavl­jeno u prethod­nom cik­lusu. Ljubav­na, porodič­na tem­ati­ka živ­ota udvo­je nas­tavl­ja se (pri čemu motiv roditeljst­va nije više prisu­tan u zbir­ci; to je neš­to što u većoj meri od pes­ni­ka verovat­no može­mo očeki­vati u nared­nim zbirka­ma), pes­nič­ki sub­jekt je „radostan bez povo­daˮ, a „zima oprav­da­va (zajed­ničke?, prim. aut.) izostanke kod pri­jatel­jaˮ. U pes­ma­ma ovog (ali i ostal­ih) cik­lusa često se pojavlju­je, na veći­ni mes­ta boldovana, reč „niš­taˮ, koja, iako može na prvi pogled da delu­je da upuću­je na nekak­vo niš­tavi­lo i bez­dan, zapra­vo se odnosi na mir i jed­nos­tavnost tople svakod­nevnice, „niš­taˮ, dak­le, kao „niš­ta poseb­noˮ – uobiča­jeno, ali prijatno.

           „Barometarˮ pred­stavl­ja drugu, znat­no man­je privlačnu i sivlju stranu neposredne svakod­nevnice. Iz sli­ka porodične idile selimo se u sumorni svet posla, kor­po­raci­ja i kap­i­tal­is­tičk­ih odnosa koje pes­ničkog sub­jek­ta muče i optereću­ju, pop­ut velike većine lju­di na Zemlji. „Znam da rad­na sed­mi­ca počin­je od nedel­je pre pod­neˮ, poruču­je pes­nič­ki sub­jekt u jed­noj od pesama iz cik­lusa, čime nam jas­no ukazu­je na čin­jenicu da je sadašn­jost daleko od ide­alne, uprkos naiz­gled idil­ičn­im slika­ma porodičnog raja. Ovaj cik­lus direk­t­na je ref­er­en­ca na prethod­nu zbirku i, od svih ostal­ih, na najdi­rek­t­ni­ji način kore­spondi­ra sa njom. Protest zbog ovakvog nači­na ustro­jst­va savre­menog sve­ta, ipak, daleko je man­jeg inten­zite­ta nego u prethod­noj zbir­ci (sa izuzetkom pesme U polju vet­ro­gen­er­a­to­ra), te domini­ra pomirenost situaci­jom i tihi protest.

    Posled­nji cik­lus vraća nas u toplinu doma (Koh nedeljom), ali ga obeleža­va i upliv najneposred­ni­je sadašn­josti obo­jene pan­demi­jom koron­avirusa („Broj zaraženih rasteˮ).  Posled­nje dve pesme, pak, slično kao u prethod­noj zbir­ci (što upuću­je na zaključak da je to posta­la neka vrs­ta pes­nikovog zaštitnog zna­ka) metapo­et­skog su karak­tera i, povezu­jući dva pomenu­ta dela celine, zaokružu­ju smisao zbirke i poez­i­je unutar nje kao bla­gog seda­ti­va i retro­vi­zo­ra kroz koji se sadašn­jost pos­ma­tra posred­nim putem. Pes­ma Krea­cionizam oživl­ja­va veči­to poređen­je pes­ni­ka sa bogom, pri čemu se pesnik/pesnički sub­jekt postavl­ja kao gospo­dar svo­je poez­i­je, dok se u pes­mi Vitko telo Matović poigra­va sa stereotip­n­im karak­ter­is­tika­ma koje se vezu­ju za pes­nike, pita­jući se na kra­ju poma­lo šerets­ki: „šta su to uopšte pravi pesnici?ˮ.

    Pes­ničkom zbirkom O sadašn­josti i seda­tivi­ma Petar Matović nas­tavl­ja da razvi­ja svoj zre­li poet­s­ki izraz, započet u prethod­noj zbir­ci, sada obo­gaćen i nekim novim, kako stil­skim, tako i tem­atskim ele­men­ti­ma. Neke od pre­poz­natljivih karak­ter­is­ti­ka Matovićeve poez­i­je, pop­ut, na primer, naglašenog dijalo­ga sa tradi­ci­jom, ovo­ga puta su u velikoj meri izostale, sve­dene su na min­i­mum u korist većeg bro­ja čis­tih i neposred­nih pes­ničk­ih sli­ka, i čini se da je zbir­ka time umno­gome dobi­la na sveži­ni i oštri­ni. Potreb­na je, nesum­n­ji­vo, ozbilj­na smelost da se isko­rači iz zone poz­natog i pokuša neš­to novo, to mogu samo veli­ki autori, a Matović to, makar u našim lokalnim okvir­i­ma, bez dileme jeste, što i ovom zbirkom dokazuje.