Samocenzura

Lat­est posts by Almir Zal­i­hić (see all)

    .

    .

    .

    Pro­gon­st­vo i bijeg 

    .

    Tužaljke što ih je rim­s­ki pjes­nik Ovidije

    ugo­dio iz pro­gon­st­va na Crno more

    i danas čov­jeku mrve srce,

    jer pro­gon­st­vo i bijeg,

    sve češće dolaze s mora crnog.

    .

    .

    Među rušev­ina­ma

    .

    Ova sruše­na kuća,

    labirint je ljud­skih sjena

     koje nema­ju odraz na tlu.

    Niz uglove pužu pauci

    i ple­tu mreže na ostatku prozora.

    Čini se da ovd­je privre­meno žive ljudi,

    neko­liko sati sva­ki dan.

    Na prl­javom kartonu

    odspava­ju svoj europ­s­ki san.

    Već neko vrijeme

    u tim ruševinama

    tražim vlasti­ti kutak.

    Mož­da ću na licu izmorenih dječaka

    pre­poz­nati podrum koji je bio niz dječjih soba,

    ili ću pono­vo čuti onu omamlju­juću melodiju

    koju moja žena devedeset i četvrte

    šapće tek rođenoj kćeri.

    A pronalaz­im samo gnijezda

    pre­puna  lju­di koji počin­ju i skončavaju

     na rubu žuđenog svijeta.

     .

    .

    Polov­ina domovine

    .

    Dok samo polov­ina tvo­je domovine

    slavi dan nezavisnosti

    ti prsti­ma opi­pavaš bol­nu sljepoočnicu.

    Pri­jatelj želi da usvo­ji dijete i moli te za savjet,

    koji ti, nar­avno, ne možeš dati,

    zato što nemaš iskust­va roditeljskog.

    Pret­ponoćni sti­hovi iskaču kroz prozor

    bijes­ni na ušutkanu misao od jutros.

    Noć se oporukom završava,

    a ti se ne možeš radovati beharu

    koji dri­je­ma na staroj trešnji,

    ni čam­cu od papira

    koji ti je jučer dala pje­ga­va djevojčica

    gov­oreći: Ovaj neće potonuti!

    .

    Sje­na koja me prati

    .

    sje­na koja me prati povre­meno zas­ta­je i neš­to zapisuje

    s obzirom na moju potres­nu budućnost

    mogu pret­postavi­ti da ispisu­je negra­matičke rečenice

    opterećene prošlošću

    sje­na s kapul­jačom na glavi

    ne očeku­je da ispal­im hitac u nju

    ne očeku­je to valjkas­to zrno ljubavi

    .

    Samo­cen­zu­ra

    .

    Ako kroz gov­na gaz­i­ti moraš

    Ne vri­je­di biti ponosan

    Ulu­do pro­trati­ti živ­ot – šte­ta je

    Dru­gom biti na tere­tu – gri­jeh je

    Zato nok­te svo­je izgrizene

    Nikad ne diži na zakletvu

    Nikad se ne prepiri

    Nikad sumanu­to ne grmi

    Šuti – tvo­ja će pjesma

    Biti med u saću

    Tvoj će se bijes umiriti

    Sukob zab­o­rav­i­ti

    Tvoj želu­dac neće biti

    Gni­jez­do ježe­vih muka

    I ako ne budeš sramo­ta domovine

    Bit ćeš zab­o­ravl­jen kao i drugi

    .

    .

    .

    .

    .