Dve priče

Marko Car
Lat­est posts by Marko Car (see all)

     

    San­dri­no vreme

    .

    .….Napolju neu­molji­vo pada kiša, a jedi­no svet­lo u San­dri­noj sobi dolazi od crvenog dig­i­talnog budil­ni­ka. One dve crvene tačke u sre­di­ni ekrana pos­to­jano i jed­nakomer­no trepću, sekunde pro­laze, apstrak­tne i neu­moljive, samo se smen­ju­ju, samo cure jed­na za dru­gom, otki­da­ju se od beskon­ačnos­ti, odbro­java­ju, teku, bez nade da će ika­da sta­ti, nas­tavl­ja­ju, ne zas­ta­jku­ju i ne žure, samo promiču. Pos­ma­trača sko­ro da hva­ta vrtoglav­i­ca od njih, ali odmo­ra nema i ovaj trenu­tak već je prošao. Sat je neču­jan, bez pokret­nih delo­va. On tačno vreme pro­jek­tu­je na tavan­icu, i kako San­dra otvori oči, pris­ust­vo sata uver­a­va je u pos­to­janost vre­me­na i reg­u­larnost živ­ota, prizi­va je k sebi i opom­in­je kao roditelj, kao jedi­ni drug. U blagom snu, za koji ne raza­z­na­je je li uistinu san ili se već probudi­la, San­dra kao da plu­ta na površi­ni svesti, slično lenjom tur­isti na nekom gumenom splavu. Bez mis­li o bilo čemu, ona uži­va u posled­njim trenuci­ma pred buđen­je. Laka je i slo­bod­na pred sve­tom u kome je sve reg­ulisano ras­pored­i­ma, prav­il­i­ma i satovi­ma koji neu­morno pokazu­ju, mere i otku­cava­ju. U toplom među­vre­menu izvan vre­me­na, čud­nom zado­voljstvu ukradenih sekun­di sve je dozvol­jeno i sve unapred oprošteno. To je mali, dostižni raj i jedi­no još nepri­jat­ni pri­ti­sak u beši­ci kvari trop­sku opuštenost ispod pokrivača.

    .….Još neko­liko trenu­ta­ka sve osta­je isto, a onda, ritam crvenih tač­ki posta­je ubrzan, ner­vozan i dig­i­tal­ni pisak označa­va kraj čaroli­je. Pišti taj dig­i­tal­ni sat, neu­molji­vo i automats­ki i trepću crvene tačke. To je sig­nal, znak da dan počin­je i da se tre­ba uključI­ti u tok.

    .….Kao opare­na, San­dra skače iz kreve­ta, jer neš­to se u njoj lomi, nes­ta­je. Crte lica popri­ma­ju onaj zgrčeni, odlučni izraz, to je ona San­dra koju svi zna­ju, jed­i­na moguća San­dra. Odlazi brzo u WC, u nadi da još nije zauzet, da nema u nje­mu već neko od sus­ta­nara. Klozets­ka das­ka je nepri­jat­no hlad­na i sve je tako nepri­jat­no u odno­su na mal­o­pre. Koža je naježe­na, lice otečeno. San­dri je muka, mogla bi da se onesvesti, sag­in­je glavu na kole­na, jed­nom rukom pridrža­va se za zid, onda se unutra neš­to otvori i mlaz potekne, nestr­pljiv od dugog čekan­ja. Zatim oslabi, spadne na posled­njih neko­liko kapi koje San­dra ruti­n­s­ki utap­ka­va smotan­im toalet papirom. I to je sve. Nazad u sobi oči joj pono­vo traže sat. Kon­statu­je da nema vre­me­na. Nema. Nema, kao i svakog jutra. Sve­mu mora da pris­tupi automats­ki, bez razmišl­jan­ja, tako je najbol­je. Brzo oblači čarape, košulju, džem­per, pan­talone, samo oblačen­je čiza­ma zahte­va malo više vre­me­na. A tre­ba požu­ri­ti, požu­ri­ti na posao. Zna da opet kas­ni, pogle­dom traži neophodne sit­nice. Češl­ja se, od šminke dovol­jan joj je karmin. Bočicu spre­ja pri­b­liža­va pazuhu. “Psst”, čuje se, pa još jed­nom, na dru­goj strani, pa onda treći put, to je pros­tor među noga­ma, pan­talone već malo mir­išu na mokraću. Još jed­nom “psst”, sada sve mir­iše ujed­načeno. Koraci su ner­vozni, mno­go ner­vozni. Čizme lupa­ju i San­dru sko­ro da uzbuđu­je taj tehno ritam, ta kon­tro­la nad svo­jim, noga­ma, koraci­ma. Mis­li na reak­ci­ju onog suse­da ispod, onu budalu što porodično, sa decom stanu­je u ovoj četvr­ti stu­de­na­ta i boe­ma. Uži­va u svo­joj moći. Pokreti su joj odsečni kao u vojni­ka, spre­ma se, otvara vra­ta ormara koja bol­no škripe, sve je u toj kući staro, ras­pad­nu­to i pok­vareno. A ner­voza raste, najradi­je bi se vrati­la u krevet, ali ne dop­uš­ta takvim mis­li­ma da je ophrva­ju. Izlazi, ner­vozno zaključa­va vra­ta, pravi neko­liko kora­ka, sjuri se niz uske ste­penice. Čizme i dal­je ponos­no lupa­ju, dajući joj osećaj sig­urnos­ti. Otvara ulaz­na vra­ta, napolju je sveže i mokro i kapi kiše kao da lebde u vaz­duhu. Ski­da zaštit­nu kesu sa sediš­ta bici­ka, sag­in­je se da otključa lanac. I onda ”Sran­je”, opsu­je, zab­o­rav­i­la je u žur­bi ranac. Vraća se, čizme šuti­ra­ju trošne, drvene ste­penike, ner­vozno otključa­va vra­ta, gra­bi ranac, trči dole. Pono­vo vla­ga, pono­vo mokri bicikl, pono­vo dan. Sedište je hlad­no, a mater­i­jal San­drinih pan­talona slab. Trese se od nepri­jat­nos­ti, ali neš­to u njoj, goni je da nas­tavi dalje.

    .….U call-cen­tru rade uglavnom mla­di lju­di. Stu­den­ti, mla­di na prop­uto­van­ju, poluza­posleni pojed­in­ci. Ima dvade­se­tak stolo­va u sobi, svi ima­ju slušal­ice i mikro­fone i svako ima mon­i­tor i komjuter. Posao nije težak, tre­ba samo zvati bro­jeve tele­fona koje dobi­ješ na ekranu i postavl­jati pre­defin­isana pitan­ja, koja takođe dobi­ješ na ekranu i koje su smis­lili autori rekla­ma ili umni poz­navao­ci i ispi­ti­vači javnog mnen­ja. Posao je i zan­imljiv, jednog dana zoveš starce i nudiš im ekstra pri­vat­no, pen­ziono osig­u­ran­je, dru­gi dan vršiš anke­tu o tome kako je tržište prim­i­lo neku novu pas­tu za zube ili novi kozmetič­ki preparat. U call sobi zato uve­ki vla­da žamor, zujan­je. Iza stak­lenog zida sa druge strane nalazi se soba u kojoj sedi menadžer koji nad­gle­da kako mla­di pozi­vači obavl­ja­ju svoj posao. Nije da je šef strog, ali vrlo saves­no vrši svoj posao i veru­je u nje­ga, on jedi­ni i ima kance­lar­i­jsku belu košulju, dok su dru­gi obučeni sasvim nefor­mal­no, sko­ro casual.

    .….Tu se uvek oseća atmos­fera užur­banos­ti i neka ner­voza. Rec­i­mo danas pro­da­ju aranž­mane neke tur­is­tičku agen­ci­je. Oni nude puto­van­ja u koje je uključeno sve što tre­ba: đakuzi, sob­ni bar, plaža, hrane koliko možeš pojesti, ani­ma­tori za decu. San­dra prvo dvade­set min­u­ta prouča­va pro­pa­gand­ni mater­i­jal agen­ci­je. Po isteku dvade­se­tog min­u­ta alarm na ekranu je obaveš­ta­va da tre­ba početi s radom. Onda zove bro­jeve tele­fona koji se pojavlju­ju na ekranu i na spsiku ispred nje. Kada uspostavi vezu, na ekranu se pojavi sat. Pos­to­ji opti­mal­no vreme pozi­va, ne sme se pričati ni pre­ma­lo ni pre­više. Inače se ne isplati vlas­nici­ma call cen­tra. Ponekad lju­di sa druge strane baš vole da priča­ju, pa raz­gov­or tra­je pre­dugo. Kad se pro­da­ju pen­z­i­je, tra­je pre­dugo, star­ci žive sami i poziv call cen­tra ponekad dožive kao poziv dra­gog pri­jatel­ja. Pokuša­ju da se ispriča­ju, da kažu neš­to o svo­jim prob­lemi­ma, o tome ako su sami. San­dra pazi na vreme, u tim sluča­je­vi­ma učti­vo, ali odlučno, prekine sagov­orni­ka. U toku raz­gov­o­ra ne oseća neke poseb­ne emo­ci­je, ali se ponekad nas­me­je. “Spon­tanost pro­da­je“, kazao je glavni menadžer i San­dra je nauči­la da izgle­da da je spon­tana. Kolege na poslu su OK, s obzirom na to da ih jed­va poz­na­je. Ponekad se okupe ispred automa­ta za kafu gde mogu besplat­no dobiti instant kapući­no, espre­so, pa čak i instant supu u plas­tičnoj čaši­ci. Mno­gi se osme­hu­ju i priča­ju šale ili prepričava­ju reklame.

    .….Posle neko­liko sati posla dolazi ner­voza, San­dra dobi­je neo­bičnu želju da lupa noga­ma. Ta žel­ja je obuz­i­ma dok vodi raz­gov­or, smeta joj i odvlači joj pažn­ju od kli­je­na­ta. Zno­ji se i pokuša­va zauz­dati sop­stvene noge. A noge bi da se kreću, htele bi da otrče neku­da. Čudi se San­dra sop­stven­im noga­ma, zaš­to je ne sluša­ju, zaš­to nema kon­t­role nad nji­ma i kak­vo je to kre­tan­je. I baš kad umiri noge krene oko da joj igra, ili joj se napras­no ide u WC, a za WC upra­va dozvol­ja­va sve­ga sedam min­u­ta u toku dana, brzo ih potrošiš. I tako oseća San­dra kako se guši, kako bi htela iz kože da iskoči, ali drži sebe pod kon­trolom, dođe kraj radnog vre­me­na i San­dra odlazi. Nema vre­me­na za neki raz­gov­or, skla­pan­je pri­jateljst­va, svi su ion­ako u pro­lazu, svi žure, ima­ju obaveze.

    .….San­dra ide na popod­nev­na pre­da­van­ja na Uni­verzitet. Studi­ra menadž­ment. Sve su to neki grafikoni, podele, šeme, obra­da sluča­je­va pos­to­jećih fir­mi, meh­a­niz­mi plani­ran­ja i kon­t­role. San­dra se nada da će jed­nom završi­ti menadž­ment. Pre pre­da­van­ja ima vre­me­na za neku brzu hranu za neki brzi ručak, ham­burg­er sa salatom ili malu picu. Na fakul­te­tu ima automat za kafu, isti onakav, kao u call cen­tru, samo stu­den­ti mora­ju da plate. I ukusi su isti, to pomaže San­dri da se ne navikak­va na novi ukus, da ne troši vreme na to.

    .….Na prvim pre­da­van­ji­ma je ne hva­ta ner­voza, mirno i staloženo prati pre­da­van­ja i učestvu­je na vežba­ma. Mater­i­ja o menadže­men­tu je mno­go ne zan­i­ma, ali nije da je ne zan­i­ma. Nije da je to njeno glavno intereso­van­je, ali pre­ma fakul­te­tu ima neki fer odnos. Tre­ba položi­ti ispite, to je sve. I sve to ona shva­ta, ali noge nikako, nikako da se smire, one bi da odlu­ta­ju nez­nano kuda…

    .….Posle fakul­te­ta San­dra poseću­je super­mar­ket. Ima mno­go lju­di kao što je ona, mladih i sposob­nih lju­di koji kupu­ju svoj prvi pravi obrok u toku dana. Super­mar­ket je skup, ali nudi zan­imljive i egzotične ukuse i goto­va jela. I svi ti mla­di lju­di neku­da žure i brzo nes­ta­ju, kad završe plaćan­je na kasi. I kasirke su mlade. San­dra ponekad uputi osmeh ponekoj kasir­ki. Volela bi da ima pri­jateljicu kasirku, ali nema baš vre­me­na za to.

    .….Svako veče je trenu­tak nade. Mož­da će baš danas biti dru­gači­je, ili sutra, ili za vikend. TV ser­i­je počin­ju u unapred defin­isano vreme, glupo je pro­pusti­ti epi­zo­du, a posle te hva­ta slat­ki umor. Krevet zove. San­dra ne ski­da čizme, čini joj se da bi time neš­to izgu­bi­la, da bi se predala. Uzi­ma svoj sak­sa­fon, odsečno hoda po sobi i pokuša­va da svi­ra. Njeni koraci odz­van­ja­ju, a zvuk koji dopire iz instru­men­ta, njime nikako nije zado­volj­na. Nikako da uskla­di ritam nogu i ritam muzike. Pokuša­va da odsvi­ra neš­to oseća­jno, ali od sve­ga ispa­da nekakav marš pro­pračen njen­im sop­stven­im koraci­ma. Tako, baš kad joj se uči­ni da je uspela da odsvi­ra ono što je htela, neko lupan­je poremeti sve. To je onaj idiot, dole, ukazu­je joj lupan­jem u svoj pla­fon, a njen pod da je vreme istek­lo, da počin­je kućni red i da će je tuži­ti kućevlas­niku, ako ne prestane.

    .….Oko jedanaest sati, San­d­ri­na je soba u miru. Ona spa­va, sko­ro ne diše, kao da je mrt­va. A sat, taj đavolak, baš se razi­grao. Crveni bro­je­vi se smen­ju­ju na tavani­ci, gde ih pro­jek­tu­je opti­ka sata. Sićušne crvene tač­kice trepere, one igra­ju neku svo­ju igru, i kad bi se imag­i­narni poseti­lac sa druge plan­ete našao u San­dri­noj sobi, uzeo bi ih za jedi­ni pos­to­jeći oblik života.

     

    .

    .

    Dvade­setičetri sata

     

    .
    .….Sa prvim zraci­ma sun­ca hladne klupe i kore drveća brzo upi­ju toplo­tu. Za tili čas, na površinu izmile male crveno crne bube. Vetar nosi sasušeni list koji jed­va čujno struže po asfaltu.

    .….Ime­na jutra su zab­o­ravl­je­na. Prisut­ni sve­do­ci leže na klu­pa­ma zgrčeni i sami, okrenu­ti leđi­ma sve­tu i svetlu, čuva­jući ono malo toplote koju im nije otela sveži­na noći. Šake su im velike, nok­ti žuti, nalik kandža­ma zapuštenih zvero­va. Oko sebe stežu krpe i ras­pal­iu odeći kojom su obmotana nji­ho­va troš­na tela. Kašlju­ca­ju i bude se, prazni želu­ci im već zav­i­ja­ju i gone ih bez milosti napred, napred u novi dan. Neki odlaze na javnu čes­mu da se umi­ju i popi­ju vode, dru­gi bez sti­da odmah mokre po travi.

    .….Vreme klošara pok­la­pa se delim­ično sa vre­menom vlas­ni­ka pasa. I dok klošari uzmiču pred svet­lom, vlas­ni­ci pasa, još san­jivi, ali odlučni, sve više ispun­java­ju park. Pasa ima raznih, kao i što i vlas­ni­ka ima raznih. Slično se sličnom radu­je, tako da poluglad­ni pen­zioneri preferi­ra­ju male, jef­tine pudlice i mešance, dok se mlade i emo­tivne poslovne žene odluču­ju za velike, skupe i agre­sivne pse. Uz te ogromne, mišićave živ­ot­in­je, oseća­ju se man­je usaml­jen­i­ma. Ne tre­ba smet­nu­ti s uma da jedan veli­ki pas ostavl­ja za sobom mno­go izmeta koji iz psećih cre­va tako spon­tano pada na pešačke staze. To kao da neo­bično veseli vlas­nice jer posle takvog događa­ja odmah požure i srećno poskoče.

    .….Malo kas­ni­je, staza­ma između klu­pa pro­laze put­ni­ci. Često, oni nevoljni­ci iz provin­ci­je koji jure ka obližn­joj bol­ni­ci za rak. Tužni i mršavi, mno­gi bez kose zbog hemo­ter­api­je, oni se provlače staza­ma, kao da se stide što su tu, praćeni sažaljivim pogled­i­ma ostal­ih. Srame se što su prin­uđeni da smrdljivim auto­busi­ma putu­ju dva ili tri sata ne bi li, uz pod­mići­van­je čas­nih lekara uspeli da budu pre­gledani i lečeni.

    .….Ali bube ima­ju svoj mali, ograničeni, neur­bani svet. Oni ne haju i ne zna­ju, dok toplota sun­ca pomaže razvoj bak­ter­i­ja koji žive na psećem izme­tu tako da park pli­va u smrdljivim isparenjima.

    .….Zatim se pojavlju­ju mala deca. Njih čuva­ju umorne babe. Nesig­urn­im koraci­ma, deca trče, pada­ju, dižu se. Nesig­urn­im korakom, babe jure decu koja u sebi kao da nema­ju umo­ra. Samo beskra­jnu želju za živ­o­tom i kre­tan­jem koja je prisut­na u nji­hovim delan­ji­ma. Ova jutarn­ja deca ima­ju obič­na ime­na, kao: Mil­i­ca, Darko, Son­ja, Ivan, Nataša, Jele­na… Dozi­va­jući ih, za nji­ma babe hoda­ju, sva­ka sa nečim jes­tivim u ruci. Nošene stra­hom od gla­di, relik­tom davnih vre­me­na, gura­ju deci hranu u usta. Ali deca ima­ju druge planove, hrana im je poslednje…

    .….Zalo­ga­ji ispada­ju iz usta, pada­ju na stazu, pada­ju na asfalt. Tu ih dočeku­ju glad­ni gol­u­bi i vrap­ci. U priro­di se niš­ta ne baca i niš­ta ne propada.

    .….Oko dvanaest, jedan, park opet opusti. Babe odvlače decu koja bi da ostanu još. Jed­ni, po jed­ni, odlaze. Osta­ju gol­ubovi i vrap­ci. Gol­ubovi su se umo­rili, sede na asfal­tu, ali vrap­ci se ne daju nego i dal­je skaču.

    .….Dok popodne mirno teče, u paviljonu, pod skrovit­om nad­strešni­com sku­pl­ja­ju se učeni­ci iz obližn­je škole. Oni priča­ju o tuđim živ­o­ti­ma, o pop­u­larn­im temama, o zna­menitim krim­i­nal­ci­ma i o auto­mo­bil­i­ma. Devo­jčice jed­na dru­goj pokazu­ju rezul­tate kozmetičk­ih tret­mana. Mno­go se priča o depilaciji. Puši se mar­i­hua­na i hašiš. Sa iskren­im divl­jen­jem priča­ju o sve­tu sli­ka, jedi­nom živ­o­tu koji ima­ju i koji ispun­ja­va nji­hovu maš­tu, nato­pljenu pri­zori­ma modnog spektakla.

    .….Na klu­pa­ma sede pone­ki zaljubljeni. Otkako se živ­ot pre­se­lio na inter­net, ovih, zaljubljenih sve je man­je. Sede oni, slatko izgubljeni jed­no u dru­gom. Sko­ro da su malo postiđeni jer je nji­ho­va zaba­va sirot­in­js­ka, besplat­na i zastarela…

    .….Dok trep­neš, popodne je pri kra­ju. Bube uži­va­ju u posled­njim zraci­ma sun­ca. Staza­ma promiču poslovni lju­di u ode­li­ma. Ner­vozni su i neveseli, opet nisu stigli da postignu sve što je bilo pal­ni­ra­no. Nji­hovi živ­oti ion­ako pri­pada­ju kance­lar­i­ja­ma i fir­ma­ma koje tako ner­a­do napuštaju.

    .….Nekako u to vreme, na scenu opet stu­pa­ju deca. To nisu ona deca od jutros iako se nađe i neko od njih. Ovo su deca uspešnih roditel­ja koje su ceo dan čuvali vrtići. Sada, samo na kratko, oni se druže sa svo­jim roditelji­ma ili su to mož­da guver­nante. Jer hladne i samosvesne majke i liče na stroge guver­nante. Deca se zovu Mar­go, Sven, Ines, Aleks, Simon, Sara, Jana, Agnes, Luna…

    .….Tu su i psi, isti oni psi od jutros. Zado­voljno mokre po travi. Mno­gi od njih prov­eli su ceo dan sami, zav­i­ja­jući u lepo ure­đen­im stanovi­ma. Nji­hovi vlas­ni­ci i vlas­nice sada su u otmenom, večern­jom izdan­ju. Samo su ner­vozni, mno­go im se ner­voze nakupi­lo u toku dana u kome je, kao i svakog dana, tre­ba­lo biti prvi u neče­mu. Oni viču i udara­ju pse kožn­im remenima.

    .….A kada tama sve utiša, kada i male bube nes­tanu u pukoti­na­ma drve­ta, na klu­pa­ma se sedi i pije vin­jak i jedu torte od mar­ga­ri­na, kupljene u dragstoru, a ponekad se razbi­ja­ju flaše i grupe nav­i­jača odmer­ava­ju snagu jed­na sa dru­gom u besmis­len­im i surovim okršajima.

    .….Pravi sta­nari par­ka stižu posled­nji. Pred poči­nak se lepo pomokre i olakša­ju u grmlju. Po kan­ta­ma i otpaci­ma potraže neki dodatak za laku večeru. Neku bal­avu krušku, ili komadić bačenog kek­sa. Uz krkl­jan­je i kašl­jan­je smeš­ta­ju se na klupe dok se hlad­noća spuš­ta na park kao zavesa u pozorištu.

    .

    .

    .

    .

    .