Sati

Lat­est posts by Ivan Dob­nik (see all)

    .

    .

    1.

    .
    Pre počet­ka sne­ga beše tiši­na, most do beline, tvo­ja još nerođe­na pesma,
    skrovište za kri­la leb­den­ja koje još nisi isku­sio. Pre nego što si ose­tio travu i zvezde,
    mag­net noćnog neba, sjaj usana i jezi­ka, behu tamo: tvo­ji koraci, kiša algi,
    ukus zeml­je, tvoj osmeh, pesak divljine, krvoločni lov­ci na usnu­lu štenad.
    Behu među pepelom hlad­nih prstiju.

    .

    .

    2.

    .
    Pre počet­ka, pomis­lio si, tvog plača.
    Među koren­jem mrtvog drveća, na uli­ci kojom je šeta­la i ona,
    umor­na od samoće i žud­nje. U popod­ne­va kasnog avgus­ta pljusak bi počeo
    neočeki­vano, zatvo­rila bi pro­zore, ne beše reči. Ne beše dodira.
    Nije bilo niko­ga ko bi zakopao mrtvu mačku. Ko bi spa­sio steonu kravu.
    Ne beše noći, ni zvez­da, ni leta kak­vo nam je danas znano.
    Kre­tao si se među lišćem bez­i­menog drveća, kroz pukote star­ih kuća,
    kroz vre­men­sku dubinu sadašn­jih vrto­va, kroz trenutke koji te sada trza­ju iz snova
    i gleda­ju te nad sobom, pod sobom, ili između, oči u oči, na najs­meli­jem početku.

    .

    .

    3.

    .
    Pre počet­ka pamćen­ja, uzda­ha, pul­sa, pre svet­losti koja umi­va, pre nego što dođe reč,
    pre nego što se probu­di jezik i nje­go­va radost i izne­na­di uzne­mi­rava­jući mûk, nje­go­vo beskrajno
    puto­van­je koje obliku­je naš san, raskoš milosti da smo još uvek u pros­toru nje­gov­og putovanja,
    skriveni među lišćem drveća ili u zagrl­ja­ju tesnog bespuća metropo­la. U zakopan­im igli­ca­ma omori­ka, u zagrl­ja­ju dvo­je koji se opraš­ta­ju ne zna­jući da je to posled­nji put, u pis­mu koje nika­da neće biti napisano i koje cel­og živ­ota sas­tavl­jamo, u prvom jutru nakon ljubljen­ja koje je drhta­lo cele noći, u sja­ju trešn­jinog cve­ta, duboko pod glad­nim okeanom;
    sve što je veja­lo, mileni­ju­mi­ma kasnije.

    .

    .

    4.

    .
    Pre počet­ka stra­ha, nad zemljom, bez preda­ha, između priv­i­da i lepote,
    još uvek neimen­o­vane, pre zele­ni­la, da bi posle toga sve mog­lo da dođe.

    .

    .

    5.

    .
    Pre počet­ka behu ljubavni­ci na vetru, pre počet­ka vetra i pre počet­ka ljubavi.
    Jed­no, jed­no telo i jedan priv­id, jedan san, jed­no nebo, pre počet­ka Jednog, tela, priv­i­da, neba.
    O tome se pita­ju kas­ni­je. Na kra­ju priv­i­da, lica, noći. Na kra­ju kiše, vatre, svet­losti, vetra, reči.

    .

    .

    6.

    .
    Pre počet­ka ne beše počet­ka, bila si ti, breza. Na obronku godišn­jih doba,
    čas pokopano biće, čas prkos, čas raj jezi­ka. Čas građa za sećanje,
    čas sli­ka čuda. Ono što te je okruži­va­lo beše zele­na tiši­na vetra,
    oaza, pre puto­van­ja, pre rođen­ja, viđen­je koje je zau­vek ostalo
    u jan­taru leta, nepoki­dano, u kristal­i­ma zim­skog kožuha,
    na saoni­ca­ma koje su klizile i svu težinu požutelih krila
    pra­trago­va odnosile u prve dnevničke zapise.

    .

    .

    7.

    -
    Pre počet­ka je pevao.
    Ponekad se vraćao i udarao čelom o vaz­duh, izl­izan do kostiju.
    Ponekad je dozi­vao lisice, zaliv­en reka­ma, otvoren za vejan­je pro­let­njih cve­to­va u domaćem voćnjaku.
    Ponekad je plakao i vraćao se, onda bi zape­vao, sav beo od slane i od žute vinove loze.
    Ras­padao se u samoći koja ne beše od onih koje su došle kas­ni­je, već od samoća
    u koji­ma su vladali mirisi jutarn­jih prazni­ka, takav beše sva­ki novi dan.
    Ras­padao se u mrazu, tražio se u tami, osluški­vao krck­an­je potkrovl­ja, himne noćnih oluja,
    pre­si­pao se u praob­like, svakog min­u­ta pre­porođen i promen­jen, presvučen,
    preimen­o­van, mogao bi da bude bilo gde i bilo ko, i bio je,
    nato­pljen maš­tom i pitan­ji­ma, talas na zab­o­ravl­jenom jesen­jem vetru.

    .

    .

    8.

    .
    Pre počet­ka videla si ga kako ćuti. Ne beše glasa.
    Beše igra na pesku koji je nanela Bolska.
    Beše san­jar­i­ja carskog mladunče­ta, nje­go­vo pomeranje
    s vaz­duhom i glaso­vi­ma među koji­ma je bivao, leškario na kori
    poluze­maljskih dana, videla si ga usred raz­gov­o­ra sa barskom kornjačom.
    Ćut­nju je pre­sekao budući led. Gusenice su srkale slast lišća.
    Mirisala si, pol­ja hmel­ja su cvrku­ta­la, beše braz­da na kolaču
    od sunčeve vanile.

    .

    .

    9.

    .
    Pre počet­ka svakog rođen­ja, svake smr­ti, svakog dis­an­ja, svakog obećanja.
    Mno­go pre nego što izgradis­mo tu kuću, hram mra­va i pauko­va, knji­ga i mačaka.
    Mno­go pre nego što si me otkri­la, str­plji­vo dolazi­la, čuvala me, bila upor­na i ćuta­la, ćutala.
    Mno­go pre, mno­go pre no što smo otvo­rili sobu za tebe, za tvoj spokoj, uran­jan­je, za tvoj zanos.
    Mno­go pre, mno­go pre nego što se rodio dan, sunce, i pre no što je izraslo drvo, pre no smo mu
    dali ime, obratili mu se, dodir­nuli ga, dodir­nuli sve, ne bi li mogli da pos­to­ji­mo, da raste­mo u nje­gov­oj senci.
    Mno­go pre. Mno­go pre toga si me čula dok još nisam gov­o­rio, dok još nisam pisao poruke.

    .

    . 
    10.

    .
    Pre počet­ka, tamo, izvan sve­ga: naruč­je beskon­ačnih reči.
    Mali crni anđeo na meseči­ni, oljušteno telo ljubavnice, srećan paris­ki život,
    duga družen­ja sa crk­in­jom iz Niger­i­je. Stran­i­ca za stran­i­com, živ­ot za živ­o­tom, kao i sad,
    pažlji­vo, poslušno, ka reci det­injst­va, dečaku kraj nje, visokim topolama.
    Vrba­ma, pre­li­v­an­ju, pripovedan­ju, odlažen­ju i vraćan­ju, san­jan­ju i sanjarenju,
    pašn­jaci­ma, divlji­ni, jedrili­ca­ma, mrtvim živ­ot­in­ja­ma, pri­jatelju u brd­ma nad Grapom,
    gledan­ju, hodan­ju, očevoj smr­ti, krošn­jas­toj bukvi u Staroj šumi, svet­losti u avgustu,
    mirisu grad­skih uli­ca, čaru njenih oči­ju, bešum­n­im boja­ma zime, svemu
    što ulazi, s jatom las­tavi­ca kruži provid­nim nebom i svetli­ji­ma čini boje ljubavi.

    .

    .

    34.

    .
    Usta se nisu zatvo­rila. Reke se nisu vratile.
    Tragovi se nisu obrisali. Pesme se nisu izgovorile.
    Kuće se nisu srušile. Ljubavni­ci se nisu razišli.
    Pla­nine se nisu sman­jile. Knjige se nisu zatvorile.
    Vreme se nije zaus­tavi­lo. Ratovi se nisu nastavili.
    Snovi se nisu prek­in­uli. Tigrovi nisu izumrli.
    Pes­ni­ci nisu izdavali. Vetar nije utihnuo.
    Šume nisu nestale. Vojni­ci nisu ubijali.
    Noći nisu plašile. Niko nije plakao.
    Niko nije video. Niko se nije usuđivao.
    Niko se nije dodiri­vao. Niko se nije ljubio.
    Niko nije bio proklet. Niko nije bio ranjen.
    Niko­ga nije bilo u kovčegu. Niko­ga nije bilo u samoći.
    Niko­ga nije bilo na Mese­cu. Niko­ga nije bilo u očima.
    Niko­ga nije bilo bez prsti­ju. Nigde žeđi.
    Nigde strasti. Nigde reči. Nigde vasione.
    Nigde mora. Nigde vatre. Ni uzdaha.
    Ni rit­ma. Ni krvi. Ni tela. Ni spavanja.
    Ni sno­va. Nis­mo bili lju­di. Nis­mo bili tigrovi. Nis­mo bili zvezde.
    Nis­mo bili tišine. Nis­mo se dodiri­vali. Nis­mo mislili.
    Nis­mo bili trave. Ni vetar. Ni snovi.
    Ni kri­ci. Ni ribe. Nika­da od paučine.
    Nika­da od pepela. Nika­da od pak­la. Ne, nije bilo vremena.
    Ne, nije bilo stopa. Ne, nije bilo teskobe.
    Ne, nije bilo smr­ti. Ne, nije bilo dodira.
    Ne, nije bilo priv­i­da. Niko nije znao.
    Niko nije pisao. Niko nije otišao. Niko nije grlio.
    Niko nije ubi­jao. Niko nije vladao. Niko nije istupao.
    Niko nije samovao. Ni ti ni drvo. Ni mačak.
    Ni vaz­duh. Ni kiša. Ne, ni prsti. A ni oči.
    Dolazili smo iz godišn­jih doba. Sa sta­bala je veja­lo lišće.

    .

    .

    35.

    .
    U bašti peva i svi­ra odbače­na sekira.
    Oblači se u svo­joj sobi, noćas se njen ljubavnik
    među vinovom lozom haložan­skih brda njenom sluzni­com sladi,
    u Kaz­ablan­ki se probudi­la ulič­na mač­ka. Sve miriše
    na zimu, u zidanom špore­tu jutarn­ja vatra pucketa.
    Sećaš se nje, u nekoj WAST LAND, ležala je na senu
    i čita­la Busono­vo Let­nje more, hil­jadu puta je uza­vre­lo leto,
    hil­jadu puta je već pala seki­ra, krave su mukale i Žovneško jezero
    još uvek nije bilo obliko­vano. Na tvoj dlan je sle­teo vilin konjic.
    Tirk­izne oči, napeti lis­tovi, do grla sama zeml­ja slatkiša,
    a ono je bilo daleko, niče­ga ovde, sve u zuren­ju, ničeg u razmnožavanju,
    mož­da u poez­i­ji koju su raznosili zrikav­ci tokom vlažnih večeri,
    mož­da u velovi­ma izmaglice nad pašn­jaci­ma između reke i šumom od dug­inih boja,
    mož­da u grivi bel­og kon­ja, te najs­rčani­je živ­ot­in­je koju znaš,
    mož­da u otvorenoj svesci koja čeka na zapis, str­plji­vo i bez sumnje,
    mož­da. Mož­da dru­gi put, a ti si bila tiha, sama sa sobom, sama u budućnosti,
    kraj prazne šoljice kafe.

    .

    ***

    Zimi se sećaš grado­va u koji­ma si već bio.
    Pada­jući u tu ispun­jenu noć sve si tiši.
    Ostr­va, ostr­va! Neće­mo još dugo pli­vati do njih.
    I ako ti kažem, to je bio tvoj život,
    tvoj raj na zemlji, i ako te pitam
    gde sada živiš, šta ćeš mi reći?

    Pre počet­ka dis­an­ja, na palu­bi bro­da, u ždrelu
    tečnog neba, dok si se sunčao
    pred planin­skom koli­bom, napuštenom u doba oštrog februara,
    kas­ni­je, dok si osluški­vao šiban­je vetra s druge strane prozora,
    kas­ni­je, kada si prestao da budeš pos­ma­trač i pretvo­rio se
    u telo pos­ma­tra­no na putu, gde su vre­bali na sva­ki tvoj pokret.

    .

    .

    36.

    .
    Sati.
    Sati.
    Dani.
    Dani.
    Zrele godine.
    Mis­li tiši­na a
    šta ti gov­ori? Sati,
    šta će biti od njih?
    Koja ski­ca usana,
    kakav dodir sna?
    Čekam i pišem.
    Čekam i nestajem.
    Sva­ka pes­ma govori
    o nekoj dru­goj pesmi,
    o nekoj dru­goj tišini,
    o nekom drugačijem
    živ­o­tu. Pre početka
    žel­je da budeš. Iz potopljenog
    čam­ca dolaz­iš, tuđ, ali iz dana i časova
    koji su prisut­ni­ji i sunčaniji
    od sve­ga što počiva
    na površi­ni tvog sto­la, od tvo­jih iluzija
    izne­na­da, u pepeo pretvorenih usput­nih susreta,
    pogrešnih pri­jateljs­ta­va, falsifikovanih
    bliskosti, dotra­jal­ih priča. Sa aurom prstiju
    ljubeći vol­jeno telo,
    sa svet­lošću širokih šuma, tamo,
    u pul­sir­an­je neukroćene pesme,
    u kišu, u vatrenu dušu grada,
    u naj­duže leto njenih kapaka,
    u brodogradil­iš­tu međuzvez­danih snova,
    u nadi u sve što jesi
    u čemu vre­me­na nema, već je samo sjaj,
    samo drs­ka sanjalica,
    moja čitatelj­ka, uzdah,
    s tom srećom
    u streli
    jezika.
    Danima.
    Danima.
    Satima.
    Satima.

    .

    .

    .

    .

    .

    .