Šećer, voda i ajkula

Ljiljana Pešikan Ljuštanović
Lat­est posts by Ljil­jana Pešikan Ljuš­tanović (see all)

     

    Ljil­jana Pešikan Ljuš­tanović (1954) je uni­verzitet­s­ka pro­fe­sor­ka, teo­retičar­ka i istoričar­ka srpske i drugih južnosloven­skih književnos­ti.  Pored mono­grafi­ja i priređenih knji­ga, objav­i­la je i preko dve sto­tine rado­va u stručnoj i naučnoj peri­od­i­ci. Nagrade: Zlat­na povel­ja srpske književnos­ti, Ster­i­ji­na nagra­da za teatrologi­ju “Jovan Hristić”,

    Nagra­da “Sima Cucić” Banatskog kul­turnog cen­tra, za najbol­je delo iz oblasti izuča­van­ja književnos­ti za decu, Nagra­da “Đorđe Jovanović” i Nagra­da Vukove zadužbine.

     

     

    Prvo sećan­je?

    Prva sećan­ja vezana su za pros­tor. Moja rod­na kuća bila je veli­ka, stara “švap­s­ka kuća”, s glo­mazn­im names­ta­jem i bezbroj zaku­ta­ka u koje se mog­lo zavlači­ti. Sećam se da sam se igrala ispod kuhin­jskog sto­la (bio je po potre­bi i odar, samo bi, kad izne­su san­duk, utrčala neka od žena u crni­ni i smo­ta­la beli laneni stol­n­jak u guku koja je posle dugo sta­jala nasred sto­la). Verovat­no najrani­je sećan­je koje do danas čuvam jeste ono na oslikane zidove. Sobe su bile visoke preko tri metra i u sobi mog najm­lađeg stri­ca zidovi su bili oslikani dži­novskim plav­im cve­tovi­ma. Mož­da su to bile ruže, mož­da lok­van­ji, ne znam. Meni su bili čudesno lepi, pop­ut haljine moje majke, na kojoj su bili tamno­plavi pupolj­ci ruža na svet­lo­plavoj osnovi. Cve­tove su prekrečili kada mi je bilo tri godine.

    Pam­tim dos­ta dobro majku, tetke i babe iz tog vre­me­na (bar mi se čini), ali najbol­je đeda. Kažu (psi­hoanal­iza za poneti) da žene pon­avl­ja­ju fig­u­ru oca tražeći part­nera, ja sam ponovi­la đeda. Bio je zidar i bila sam ubeđe­na da, ako se potrudim da budem koris­na, da mu doda­jem alat (liv­er, mis­tri­ju i fan­glu) kad majs­toriše po dvoriš­tu, končno će me kad tad povesti tamo gde radi sa đedom Nikolom (bio je prvi čovek kojeg sam videla da nosi beli pana­ma šešir) i Fil­ipom Švabom (ostao je u Lovćen­cu, kad su Nem­ci starosedeo­ci isel­jeni, zidao, napravio ženi i sebi spomenik u novom groblju, mis­lim da je to bio prvi spomenik s krstom). Poseb­no sam se trpala da perem stare cigle pre no što se pono­vo uzidaju.

    Bila sam loćikas­to, ble­dun­ja­vo, osetlji­vo dete, đed je uz sav posao morao vodi­ti raču­na da se ne povred­im, pa je na kra­ju pris­tao da ga pra­tim dok radi, ali pod uslovom da radim posao “za đevo­jku”. Naučio me je da vezem. Doneo je odnekud parče bel­og plat­na, mas­til­javom olovkom nacr­tao jabuku, ude­n­uo konac u iglu i, opomenu­vši me da svi­ma kažem su me ses­tre od tetke naučile, pokazao mi kako se veze pru­tak. Imao je pre­cizne ruke, iako je koris­tio obični crveni konac za šiven­je, nje­gov vez je bio ravan, sit­nih bodo­va, čist. Često se pitam otkud je znao da veze. Verovat­no su ga ses­tre naučile kada je ostao siroče. (Baba Kata Rišn­jan­ka, maj­ka mog đeda po ocu Blaža, umr­la je kad mu je bilo tri godine, a ostale su priče o njenoj izuzetnoj pobožnosti).

     

    Vaša prva reč?

    Preneli su mi, nar­avno doter­a­no preko svake mere. Navod­no sam već s god­inu dana pričala u rečeni­ca­ma. Moj stric Mitar, nje­mu sam uvek i u sve­mu verovala, rekao mi je da sam nedelju dve pre prvog rođen­dana, kada je pao sitan sneg, krušac, rekla: “Cecer (šećer), a onda liznu­vši ruku, “voda”.

     

    Strah iz detinjstva?

    Podru­mi, mračni, vlažni, sa str­mim ste­peni­ca­ma. Ne volim ih ni danas naroči­to. Zloćud­na ovca iz dru­gog dvoriš­ta koja me je pod­muk­lo udar­ala glavom u leđa i, naroči­to, guske. I danas, ako mogu da biram, radi­je ću se sresti sa zmi­jom nego s gusanom. Poseb­no ako ima kapu­ru (podignu­to perce na glavi). Tada su još uli­ca­ma krstar­i­la jata gusa­ka, pred­vođe­na opakim gusan­i­ma, bilo je to teško iskušenje.

     

    Učitelji­ca?

    Učiteljicu pam­tim po nadimku Beć­ka, bila je lepa, oblači­la se drukči­je, mis­lim da je čak imala i ružičasti lak na nok­ti­ma. Mada, mis­lila sam da me ne voli, poš­to me je nag­o­ni­la da sričem, a ja sam s tri godine nauči­la da čitam. A, sem toga, izbacila me je i iz hora, a ja jako volim da pevam.

     

    Feketić Vašeg detinjstva?

    Ja sam, kao i moja ses­tra, rođe­na u Feketiću, u porodil­iš­tu koje više ne pos­to­ji, ali rasla sam u Lovćen­cu. Veliko, ušoreno selo s osma­tračni­com, neko­liko pro­davni­ca, bioskopom, bio je to dobar pros­tor za decu. Najveća nevol­ja koja se mogla dogodi­ti bila je da nas neka od baba iz komšilu­ka ožari koprivom ili izviče se na nas zato što galami­mo i prav­i­mo šte­tu. Selo je ima­lo i bazen, mit­sko mesto mog det­injst­va, i reku Kri­va­ju, užas­no prl­javu, u koju su lokalni man­gupi znali da uskoče i gde smo lovili žabe. Čini mi se da su tada leta bila beskra­j­na, a sve zime snegovite.

     

    Bajke i nar­o­dne priče uz koje ste odrastali?

    Mis­lim da su mi pričali malo baj­ki, ali, što i dan danas volim, moj đed je znao mnošt­vo šaljivih priča, podru­gači­ca, priča iz živ­ota. Pričali su bajke o Crnoj Gori, čudesnoj zemlji iz koje stižu ukl­jeve, smokve i šip­kovi i o Meto­hi­ji, punoj duga, lep­oj i strašnoj. Bile su to često okrutne priče o pogibi­ja­ma i progonima.

    Baba Pavuša, majči­na maj­ka je malo pričala, ali je svaš­ta znala, da leči, da odseče pupak, kako se pravi nagaženo kum­st­vo za jed­in­jake, koji su poseb­no osetlji­va sor­ta. Od žena sam čula da je porodi­la ženu na njivi, kada je posle šestoro ženske dece rodi­la sina. Ta mla­da žena je kazi­vala kako se uplaši­la kada je baba pusti­la bebu da čelom dotakne zemlju i da mu je onda vodom iz boce oprala čelo unakrst “uvati­la ga u mali krst”, pre­sekla pupak srpom i zamo­ta­la dete u svo­ju crnu kecelju.

    Ta moja baba po maj­ci bila je jed­i­na stvarno pobož­na oso­ba koju sam u ranom det­injstvu upoz­nala, iako nikad nije gov­o­rila o Bogu. Bog je tada bio dekre­tom ukin­ut i lju­di su to pri­h­vatali bez velikog rop­tan­ja. Niko od nas nije kršten, baba se nije buni­la, zakon patri­jarhalne norme bio je iznad sve­ga, ali jeste pos­ti­la petak i sre­du i sve poste i, paradok­sal­no, bila i pra­va svešteni­ca stare vere. Dete rođeno na njivi nije htela da “krsti” (to je u mom det­injstvu, u par­ti­zan­skom Lovćen­cu, znači­lo samo davan­je ime­na), već je nauči­la majku da ga iznese u zoru pred kuću i da čeka, pa ako naiđe živ­inče, da kaže: “Prođi, kuma / kume, za boga i sve­tog Jovana, da naiđe čel­jade”. Ko prvi naiđe, ko god da je, da kliku­je: “Krsti kume za Boga i sve­to­ga Jovana, ne sum­i­ni”. Dete je krsti­la Nem­i­ca, žena jednog od komši­ja, i dala mu ime Radovan.

     

    Šta Vam znači Popina pes­ma “Sut­jes­ka”?

    Pes­mu s priredbe, pril­ično zbun­ju­juću. Imala sam strinu koja je bila ran­je­na na Sut­jesci, tiha, mal­ore­ka žena, gov­o­rila je škr­to, bez patetike, i, upra­vo zato, ta Ruži­na Sut­jes­ka bila je straš­na i krva­va zbiqa sut­jes­ka – tesnac u kome se kida život.

     

    A “Jama”?

    Jamu sam proči­ta­la jako rano. Imali smo neve­liku bib­lioteku koju su sabrali moj otac i striče­vi i tu je bila i Jama, bele korice sa crn­im slovi­ma. Užas­nu­la me je kao jed­no od prvih suoča­van­ja sa zlom. Sve do tada smrt, pa i pogibi­ja, bili su za mene neš­to nor­mal­no, o čemu se priča. Imala sam šest god­i­na kada su prenosili kosti svog uja­ka, babinog mlađeg bra­ta iz Meto­hi­je u Bjelice i stric, očev brat od tetke, podi­gao me je na rame­na dok su vinom prepi­rali kosti, da vidim kako je lep bio nji­hov ujak. Jama me je suoči­la s uža­som dru­gači­je smrti.

     

    Da li prez­ime Pešikan ima vezu sa istoimenom vrstom ajkule koja pli­va u Jad­ranu i ne napada?

    Da ne napa­da nisam sig­ur­na… Ima, to je nadi­mačko prez­ime, prvi ga je poneo verovat­no otac Đura Pešikana, savre­meni­ka lažnog cara Šćepana Mal­og (u Pje­vani­ji ga zovu Pešikanov Đuro). Navod­no je u Kotoru na pjaci obo­rio Tal­i­jana peli­v­ana, koji je dan­i­ma izazi­vao prisutne i stal­no pobeđi­vao. Ovaj moj šikunđed je bio, po priči, onizak i zde­past. Obo­rio je Tal­i­jana i ovaj je povikao: “Jak je kao Pešikan”. Volim tu priču.

     

    Svest o estetskom?

    Mis­lim da su dve pesme koje je kazi­vala moja baba Gospa­va, prve za koje sam bila sig­ur­na da su apso­lut­no lepe Smrt Omera i Mer­ime i Ses­tra Leke kapetana. To i danas sma­tram deli­ma izuzetne lepote.

    Zah­valju­jući toj mojoj babi ja sam i upoz­nala lep­o­tu epike. Pesme koje je ona znala, srećom, nisu bile ni rimovani prepe­vi, ni pesme na nar­o­d­nu, kakve su se pevale tada uz gusle. Sem mog oca, koji je uvek pevao pes­mu Gru­ji­ca i paša od Zagor­ja, najbolji gus­lari koje sam slušala pevali su pesme Radovana Bećirovića, kral­ja Nikole, ili nek­ih anon­imnih sti­hok­lepaca koji sve rimu­ju. Neke sti­hove do danas pam­tim: “Knjigu piše care od Japana, / Sa obale Tihog okeana / I u knjizi gov­ori mika­do: ‘Čuj me, care, i rosi­js­ka vla­do’…” Sreća je da je nasuprot tome, Gospa­va, uspavlju­jući me, pevuck­ala pesme Smrt Omera i Mer­ime, Ženid­ba kral­ja Vukaši­na, Ženid­ba Dušano­va, Bolani Dojčin, Ženid­ba Kral­je­vića Mar­ka i, kad je bila dobro raspolože­na, “sramot­nu” Nev­jeru ljube Markove ili Ses­tru Leke kapetana. Ovih se sećam, a znala ih je mno­go više: čudesne, ner­i­movane, strašne i zavodljive.

     

    Kako zamišl­jate Hasanaginicu?

    Ne znam, nikad nisam razmišl­jala o tome, ali verovat­no najs­lični­ju Nedi Spa­so­je­vić, glu­mi­ci koja je igrala u prvom izvođen­ju Simovićeve Hasanaginice. Zbog oči­ju pret­postavl­jam. Zamišljm je samu, kao u onom lirskom fil­mu Miće Popovića, kako raz­mo­ta­va čohu do poljane.

     

    Da li biste rado pogledali film Bolani Dojčin?  

    E to je vrlo intere­sant­no pitan­je. To je jed­na od pesama mog ranog det­injst­va. Mis­lim da bi to danas bila dra­ma vet­er­ana, priča o izda­ji. Neka var­i­jan­ta mita o Ram­bu. Lično tu pes­mu tumačim kao poet­sku parafrazu hrišćan­skog predan­ja o Sve­tom Dim­itri­ju, zaštit­niku Sol­u­na, koji je ustao iz ćiv­ota i umotan u pokrov porazio ara­p­sku opsadu Sol­u­na, ili, po dru­goj leg­en­di sprečio cara da odnese nje­gove mošti u Cari­grad u novon­ačin­jenu Sve­tu Sofi­ju. O tome, veru­jem, sve­doči stan­je neživ­ota u kome se junak nalazi, bliži smr­ti nego živ­o­tu, a naroči­to ono umo­ta­van­je “od bedara do vitih rebara”, kako mu se ne bi kosti raz­išle. Volim i Nogovu pes­mu ispe­vanu iz pozi­ci­je Petra nal­bati­na. Mog­lo bi se i tako raditi.

     

    Da li bi bilo zan­imlji­vo čudi monolog žene Banović Strahin­je, nakon što se vrati­la u nje­gove poha­rane dvore?

    Mis­lim da je tu osta­lo samo mrt­vo ćutanje.

     

    Zaš­to je nar­od doživl­javao žene iz porodice Branković i kao svete i kao proklete?

    Sve­ta je despot­i­ca Angeli­na, po pes­mi i predan­ju, zato što pri­h­va­ta bra­tovl­je­vu mol­bu da se uda za sle­pog Ste­fana Despo­tovića. Nje­na star­i­ja ses­tra kaže: “Šta će meni danak bez sunaš­ca, / A šta će mi junak bez oči­ju”, a ona pri­h­va­ta uda­ju. Pre­ma pes­mi, brat je zato blagoslovi: “Što radi­la sve ti sve­to bilo”. Jeri­na i Mara su, nasuprot tome proklete i, rekla bih (o tome sam pisala) da se na njih prenosi porodično proklet­st­vo Brankovića, poš­to su, paradok­sal­no, potom­ci Vuka Brankovića posled­n­ja sve­ta i sve­torod­na srp­s­ka vlastela. Sa stanoviš­ta visoke crkvene dogme, to je moguće, ali, sa stanoviš­ta nar­o­dnog pevača to jeste paradoks i pre­baci­van­je proklet­st­va na žen­s­ki deo porodice mog­lo je razreši­ti taj čvor u pevačevoj svesti.

    Razloge za nas­tanak predan­ja o prokle­toj Jeri­ni istoričari uglavnom traže u njenom porek­lu i, naroči­to, u vezi­van­ju despo­tice Jer­ine za grad­nju Smed­ere­va. U ovo prvo ne veru­jem. Sem knjegin­je Mil­ice, veći­na sred­njovekovnih princeza i kralji­ca bile su stra­nog porekla. Ovo dru­go, je sasvim verovat­no. Despo­tov­ina je, posle preda­je Beogra­da Ugri­ma 1427. godine, turskog osva­jan­ja Niša i Krušev­ca i izda­jničke preda­je Golup­ca, osta­la bez utvrđenih grado­va, pa je despot Đurađ na početku svo­je vla­davine, od 1427. do 1430. godine, izgra­dio Smed­ere­vo, na ušću Jezave u Dunav. To je mog­lo biti učin­jeno samo uz mak­si­malne žrtve, koje je ekonom­s­ki pod­neo vladar, ali mno­go više, i fiz­ič­ki i ekonom­s­ki, nje­govi podani­ci. Tvrđavu je, pret­postavl­ja se, pro­jek­to­vao star­i­ji Jerinin brat Đorđe Kan­takuzen, arhis­tratig i for­ti­fika­tor, a radovi­ma je rukovo­dio njen mlađi brat Toma Kan­takuzen. Dak­le, može se zaključi­ti da je kriv­i­ca za namete i kuluk bila bače­na na despoticu i njenu porod­icu, a ne na svo­ga vladara. O tome neposred­no sve­doči i pes­ma Sta­ri­na Novak i knez Bogosav. Pa i u predan­ji­ma zapisan­im u dru­goj polovi­ni dvade­se­tog veka u Smed­ere­vu i okoli­ni pripovedači Jer­inu slika­ju kao demon­sko biće koje u lagu­mi­ma ispod tvrđave na čen­gele veša nes­rećno roblje ili ga baca “riba­ma morunama”.

    Ilar­i­on Ruvarac je proklet­st­vo bačeno na Jer­inu takođe tumačio njen­im učešćem u grad­nji Smed­ere­va, zato su, on veru­je, Jeri­ni prip­isani „jelin­s­ki gradovi“, čije su ruševine rasute po celom Balka­nu, i ne samo oni već i dela grčk­ih – jelin­skih car­i­ca, od kojih su neke bile “take, od koje da te Bog sačuva”.

    I pre­ma istori­jskim spomenici­ma i pre­ma novi­jim izuča­van­ji­ma ovog peri­o­da, uda­ja Mare Branković za sul­tana bila je daleko od svo­jevoljnog izb­o­ra. Pokušava­jući da zaus­tavi dal­ja turs­ka osva­jan­ja, Đurađ Branković je u sep­tem­bru 1435. godine dao kćer Maru za ženu Muratu II i uz nju i bogat miraz – Toplicu i Dubočicu i neko­liko stoti­na hil­ja­da duka­ta. Bez obzi­ra na to, pa i bez obzi­ra na sred­njovekovne tek­stove koji s velikim poš­to­van­jem gov­ore o Mari Branković, “turs­ka car­i­ca” i njene maj­ka, despot­i­ca Jeri­na u usmenom predan­ju i poez­i­ji (izuzevši neko­liko bugarskih bal­a­da), biva­ju okrivl­jene i za osle­pol­jen­je Grgu­ra i Ste­fana, i za propast države, pa i za sama turs­ka osvajanja.

    Za to, veru­jem, pos­to­ji još jedan razlog: po tit­u­la­ma i moći kojom su raspo­la­gale, one su pri­padale domenu javnog, ulazile su u zabran muške moći i vlasti i, pre­ma doživl­ja­ju pevača (ali i nek­ih savre­menih srp­skih istoričara) uzurpi­rale su ih. Do danas je žena koja zako­rači u domen poli­tike, diplo­mati­je, moći, izlože­na javnom odbaci­van­ju mno­go više nego muškarac. Za raz­liku od Jer­ine i Mare Anđeli­ja je u pes­mi vezana isključi­vo za ulogu majke i pri­vat­ni, porodični domen. Ona je poko­r­na mužu do te mere da mu se neposred­no ne obraća. Kad njen porod bude ugrožen, ona plače iznad muževl­jeve glave, i tako privlači nje­govu pažn­ju, što bi mog­lo biti refleks patri­jarhalne norme po kojoj se žena mužu ne obraća direk­t­no, već, ako to čini, koristi zamenicu on.

     

    U kakvoj su vezi zmaj i svad­ba kod Južnih Slovena?

    U velikoj. Zmaj je, s jedne strane, posred­nik, prenosi­lac i zaštit­nik neveste i njenog ruha, pa često i začet­nik moćnog i nadljud­skog poro­da – epon­imni heroj. Trag te mitske priče je višestruk. Mio­drag Vasil­je­vić je u Sandžaku zapisao više var­i­jan­ti lirske svad­bene pesme, koja počin­je sti­hom: “Zmaj preleće s mora na Duna­vo”, dak­le s jedne granične vode na drugu. U srp­skoj epi­ci i predan­ju mnošt­vo juna­ka ima zma­je­vite crte. Takvi su: Zmaj od Jas­tre­b­ca, Zmaj Nikodim, Zmaj Ogn­jeni Vuk, Rel­ja Kri­lat­i­ca, Zmaj Obračić Rade, Zmaj Despot Đuro, Mak­so zlatne kose, Vuk od Crnoga, Rajko od Zmi­jan­ja, Zmaj Mija­ca Rajko, Seku­la Banović, a po nekim pes­ma­ma zma­jevi­ti su i Ste­fan Lazare­vić, Marko Kral­je­vić, Miloш Obil­ić… Zma­jevi­ti su, po predan­ju bili i i ustanič­ki vođe Sto­jan Čupić – Zmaj od Noća­ja ili Zeka buljubaša. U pes­mi Umer izbavl­ja Muja i Ali­ju, koju je zapisao Ćamil Sijar­ić, „Umer ima biča vuče­tine, / Na mišicu na desnicu ruku“, što je tip­ičan zma­jevs­ki beleg. S druge strane, zmaj može biti i demon koji u lim­i­nal­noj fazi svadbe, u gori sačeku­je i prepa­da sva­tove, pop­ut troglavog Bal­ač­ka vojvode (na vlaškom bal­aur je zmaj), koji pres­reće sva­tove cara Stjepana.

     

    Ako biste imali mogućnost da Vuku postavite samo jed­no pitan­je, koje bi to pitan­je bilo?

    Da li je od Star­ca Mil­i­je zapisao Ženid­bu Mil­ića barjaktara.

     

    Zaš­to Eshil teži svečanom kazi­van­ju tragedije?

    Tako važne stvari mora­ju se svečano kazi­vati. Oresti­ja kodi­ra jed­nu od uni­verzal­no bit­nih priča kako se logi­ka krvi, majčin­s­ki domen, koji zago­vara­ju Erini­je, goneći Ores­ta, ali ne i Klitemnestru (“Kog pogu­bi, taj ne bi rod joj po krvi”) zamen­ju­je očin­skom logikom koju zas­tu­pa­ju “mla­di bozi” Ati­na i Apolon. Dan danas se u različitim vidovi­ma sreće­mo sa žen­skim pri­h­vatan­jem Ati­nine logike: “Ta majke nema što je mene rodi­la: / svim srcem hval­im celo muško nače­lo”. (Isti­na ove mod­erne Atine ima­ju majku, ali kao da se trude da to zab­o­rave.) U suš­ti­ni patri­jarha­ta jeste ono Apolonovo:

    Što zovu dete­tom, to mati ne stvori,

    no mla­di samo odne­go­va zametak.

    A otac rađa; mati čuva mladicu

    ko pri­jatel­jev zalog, ne udi li bog.

    A za te reči dokaz reći ću ti jak.

    I bez majke se može otac postati:

    sve­doči za to ćer­ka Diva Olimpskog,

    u mračnoj majči­noj ne dozre utrobi,

    a pravi plod je, ne rodi ga boginja.

    Pri­h­vata­jući da budu prip­it­o­ml­jene – Eumenide, Erini­je žrtvu­ju drevno žen­sko nače­lo. O tome se može samo najsvečani­je govoriti.

     

    Ko bi, po Vašem mišl­jen­ju, bio bolji sagov­ornik u auto­busu, Jonesko ili Beket?

    Jonesko.

     

    Priču Nemušti jezik nalaz­i­mo kod Šeherezade, a gde bi mogli naći prapriču Zlat­na jabu­ka i devet pau­ni­ca?

    U mnogim svet­skim bajka­ma. Ona baba iz planinske kolibe ograđene koče­vi­ma s ljud­skim glava­ma na nji­ma jeste rod rođeni Baba Jage, Zma­ja oslobađa­ju kao Kašče­ja Besmtnog ili Baš Čeli­ka. Ženid­ba pau­ni­com, labu­di­com, pa i žabi­com ili mačkom čest je motiv bajke, kao i zah­valne živ­ot­in­je i čivan­je čudesnih use­va ili voća…

     

    Gde ima više zav­iča­jnos­ti, u jeziku ili u zavičaju?

    Zav­ičaj u jeziku niko nam ne može oteti, nje­ga nosi­ma dok imamo svest o sebi.

     

    Lim?

    Tre­ba­lo bi, akobog­da, da prired­im knjigu Jovanovu i moju Polimske teme, kojoj bi moto bili Mil­i­ji­ni sti­hovi: “Kreni đecu sa zele­na Lima”. Lim sam bliže upoz­nala kao pri­je­poljs­ka sna­ha i bio je svakakav: straš­na zagađe­na vodu­ri­na koja zau­dara na hemikali­je i zele­na reka. Ali­paši­ni izvori su jed­no od najlepših mes­ta koja sam poseti­la. Moj unutrašn­ji Lim je pola pra­va reka, ona koju mogu očas ugraoz­i­ti lju­di, a nap­o­la ili više od toga, onaj Ratkovićev Lim, koji teče morem i, naroči­to, Rebron­jin Lim, čudesna grani­ca sve­to­va, “more morsko”.

     

    Želite li da posetite Indiju?

    Ne. Nažalost, nisam neki strasan put­nik uži­vo. Zbog zdravl­ja sve man­je putu­jem, a Indi­ja mi delu­je zas­trašu­juće. Rado bih poseti­la neke pro­s­tore iz omil­jenih romana i priča. Akobog­da, stići ću do Lon­dona, iako znam da on nije onaj dikensovs­ki grad iz mojih sno­va ili do Oks­for­da, iako ni to nije onaj grad u kome je nasta­la Alisa…

     

    Sti­hovi koji mogu oslikati Vaš život?

    Ne može se carst­vo zadobiti,

    Na dušeku sve duvan pušeći.

     

     

    Raz­go­varao: Enes Halilović