Simbol

Lat­est posts by Denis Jurić (see all)

    .

    .

    Frank­furt­s­ki vitraji

    .
    Frank­furt je Schillerov grad. On je osvajač.
    Nje­gov grad tri­um­fal­no strši u zrak
    i rasi­je­ca anđelske trbuhe.
    Razbo­jni­ci su propucali
    svu raskoš široke Majne
    i popodili ju raspetim željezom.
    Više se ne jedri do suprotne obale.
    Brodovi ne plove na drugu stranu.

    A Goethe,
    nje­ga viđa­ju u pre­ri­ja­ma hes­enšk­ih šumaraka.
    Tuda hodi gol ko vit­ra­jsko staklo
    i nar­cisoid­no lju­bi oko sebe
    svo cvi­jeće livadsko.
    Taj ludak je s vragom promišl­jao dan,
    a mudro odugov­lačio do u zoru.
    I sad kroz tu prozir­nu dušu
    i vra­ga vidiš u koloru.

    .

    ,
    Dunavske uzvišice

    .

    Pro­ma­trao sam orkestar
    kako se bezu­vjet­no njiše,
    i rekao sam besmislu:
    Nikad više!

    Ta klasi­ka Europe
    i parovi valcer-kovani
    i rije­ka jed­na voljena,
    i zvuk tišine pjevani.
    Tre­ba ići svijetom,
    gudi­ti na splavu.
    Ali put svoj dovršit,
    na lijepom
    mod­rom Dunavu.

    .

    .
    Povratak

    .

    Nekad s nev­jeri­com čov­jek gleda
    kilo­me­tre udal­jenog sebe.
    Gdje sam sve bio i s kim…
    I sav taj raj u sebi nosim,
    Kao strašni kostim.

    I dođe mi nesanica.
    Strah od niče­ga naj­gori je.
    Pre­plašen je raj u meni,
    a iz nje­ga ja sam prognan
    zbog jedne voćke, Bože

    I dođe mi usred svo­je samotne bašte
    Da se spus­tim u nju u magli i zori
    I orošenih gležn­je­va i pre­plan­ule mašte
    Oplačem sve što na ovom svi­je­tu zbori

    I da dopli­vam među voć­na stabla.
    Da ih grizem dok ne ciknu mrtva.
    I čekam koje od njih će zagristi prvo
    ovog zabran­jenog čovjeka
    usred vrta.

    .

    .

    Sim­bol

    .
    Kažu da si prvi progovorio.
    Da su te čuli. I vidjeli.
    A meni si dao težak zadatak
    da te sabirem po svijetu,
    gdje svak već viče pro­tiv tebe.
    Samo jor­go­v­ani šute. Mir­išu jorgovani.
    A ja oči naprežem da te mogu naći.
    I sve biva jas­nim — tek kad niš­ta ne znači.
    I jor­go­v­ani kad šute. I kad mir­išu jorgovani.

    .

    .

     

    .

    .

    .

    .