Sirene za uzbunu

Lat­est posts by Niko­la Nikolić (see all)

    .

    .

    .

    .…..Goto­vo svakod­nevno je iz prav­ca Sekulinog stana dopi­rao romor. Rani­je nije­sam obraćao pažn­ju, jer se nije mno­go raz­liko­vao od šušt­n­ja lišća, ili štek­tan­ja komši­jske prskalice, zav­is­no od kalen­dara. Bili su to zvu­ci jednog bliskog, mada skra­jnu­tog živ­ota. Moj bak­suzni stric skućio se u vrhu Saveljine kule. Preuređeno potkrovl­je kao stvoreno za stvo­ra koji je ličio na pticu ispalu iz jata. Moguće da je takvom utisku dopri­nosi­la i nje­go­va fizionomi­ja: usko, ispi­jeno lice i poma­lo rahi­tično držan­je. Goluž­dravi kika. Svoj živ­ot­ni pros­tor nazi­vao je penthau­som. U ne baš rijetkim trenuci­ma jadan­ja (ili poet­skog samosažal­jen­ja, ublažavam zbog pro­tek­ci­je) – mansar­dom. Svio je samot­no gni­jez­do na pros­toru nekadašn­jeg odla­gal­iš­ta sve­ga i svače­ga, izigravao vojnog anal­i­tičara i klju­cao bijed­nu vojnu invalid­ninu. Zah­val­no se odazi­vao svakom Žani­nom pozivu na ručak. Za svo­ju tragikomičnu sud­bu nije kriv­io niko­ga. I veli­ki Paton, tješio se, preživ­je najveći rat, a na kra­ju završi u sao­braća­j­ki. (Zar si već sti­gao do P, zafrkavao ga je Boro, a ovaj se branio kako mu nije encik­lo­pe­di­ja jed­i­na lek­ti­ra, kako je o Ban­di­tu učio iz armi­jske lit­er­a­ture). Nije li nekolegi­jal­no da jedan obični kaplar gunđa, a sve je sam zaku­vao, na to se svo­dio vječi­ti zaključak nje­gov­ih preispitivanja.

    .…..Lijen i hipo­hon­dričan, pravi ran­jivi lezile­bović, Seku­la je na prvi pogled odabrao nel­ogičan poziv. Šta je kog đavola takav tražio u armi­ji? Odgov­or na ovo pitan­je istovre­meno je jed­na od dijag­noza naše sko­ri­je istori­je, njenog slalo­ma u nepovrat. Osamde­setih je nekad slav­na JNA dot­jer­ala svo­ju uležanost do vrhun­ca. Otvo­rile su joj se rane, u koji­ma su se potom ušančili svako­ja­ki paraz­i­ti, sišući je bez pošt­ede. Posta­la je raj za ner­ad­nike. Više nije bilo lako proniknu­ti ni u sis­tem­ati­zaci­ju, opisati kratko i jas­no čime se bav­iš. Tad je nasta­lo čuveno „pri vojs­ci“. Na pomen sasvim razumlji­va škr­tost na riječi­ma – nije baš bilo koji poslo­davac. Vojne tajne, sol­dats­ki zav­jet ćutan­ja i tome slično. A u stvari dis­tan­ca zarad prikri­van­ja lične i kolek­tivne farse. Seku­la je bio samo jedan od mnogih koji su se izleža­van­jem pri vojs­ci nakačili na otrom­bol­jenu državnu sisu, ograđenu sim­boli­ma i potam­n­je­lim orden­jem. Rezul­tat je iz dana u dan bio sve vidljivi­ji. Petokra­ka je bli­jedi­la pop­ut izm­r­c­varene bradavice.

    .…..Malo je reći da se pre­raču­nao. Odbi­jao je da pov­jeru­je u naz­nake pred­sto­jeće apokalipse. Uhlje­bljen­je pri vojs­ci bilo je na cijeni sve do prvih plo­tu­na, pa mu je kas­no doš­lo iz dupe­ta u glavu. Brat ga je redovno pozi­vao da se okane zablu­da i raskrsti sa split­skom vojnom poli­ci­jom. Znao je da nije Davi­dove sreće: Bora je odva­jka­da pro­gan­jala fiks ide­ja o nekakvom evolu­cionom klack­an­ju bračnog odnosa, što bi obuh­vat­a­lo i najbliže srod­nike. Drugim riječi­ma, ako je već Žanin brat tako usp­ješno izb­je­gavao smrt, ona će se sig­urno prvom pri­likom privući sa suprotne, nje­gove strane. A vre­bala ga je. Ušuškan među bedemi­ma, Seku­la nije osjećao buru koja se pri­b­ližavala. Doš­lo je vri­jeme veliko­ga obr­ta. Rat je aktivi­rao odbačeno, gvožđuri­ju pre­ta­pao u đulad. Kika je ni kriv ni dužan dos­pio na prvu lin­i­ju fronta. Zapao ga je reon Škabrn­je. Tamo je, uvjeren da je u nepri­jateljskom redeniku barem jedan metak spre­man samo za nje­ga, riješio da uzme stvar u svo­je ruke. I da izb­jeg­ne sud­binu đeda, kojeg su kao komi­tu odstri­jelili žan­dar­mi. U sebe je sasuo malo više olo­va nego što je plani­rao – kalaš mu se oteo i osim lista ovje­rio i kuk. Domovi­ni se vra­tio na štaka­ma. Ni na šti­tu, ali ni sa njim. Nikad čov­jek s njim načis­to, proko­men­tarisao je otac kad se sle­g­lo. Otad hraml­je, zanoseći uli­je­vo. Svoj pos­tu­pak prav­dao je etičkim razloz­i­ma, iako su ga bivše kolege korile da u tome, napro­tiv, nema ama baš ničeg etičkog. Označili su ga kao kukav­icu, prikrivenog dez­ert­era. Seku­la je pos­ma­trao dublje, pogo­tovu kad se doz­na­lo za pojedi­nos­ti. Dra­go mu je bilo što je izb­je­gao – uko­liko bi uopšte dočekao taj vakat – da učestvu­je u iživl­ja­van­ju nad civilima.

    .…..Iz sprd­nje su ga proz­vali Vutros Gali, zbog paci­fiz­ma gdje mu je pon­a­j­man­je mjesto, u rovu. No, izgle­da da je nadi­mak u još poneče­mu odražavao nje­gov karakter.

    .…..„Kako je jutros, gali li ga Vutros“, znali su povrat­ni­ci da mu dobace kad ga spaze na veran­di, opon­aša­jući uvlačen­je dima.

    .…..I eto ga sad, čami u potkrovnom spoko­ju, čita redom „Opću encik­lo­pe­di­ju“ – tom po tom, slaže tan­gram, ponekad neš­to smo­ta. Glavu mu čuva gole­mi krst, stan­o­davčev patent za zašti­tu bespravno sagrađenog objek­ta. Saveljin otac Labud podi­gao je to rug­lo za vri­jeme švercer­skog tranzi­ta preko Skadarskog. Tad je često mijen­jao kola: mož­da su nje­go­va dvo­j­ka i kadet završili na jez­er­skom dnu kao i mno­ga dru­ga plu­ta­juća skladiš­ta, posađe­na na splavove i nakr­cana šteka­ma, koje bi u zli čas pres­reo patrol­ni čamac. Ali, išlo mu je. Ućario je neš­to i odmah kren­uo u poduh­vat, držeći da je porodič­na kuća brana svakoj sud­skoj odlu­ci, da je novac najran­jivi­ji u papirnoj var­i­jan­ti. Nado­gra­dio je kuću kako bi zace­men­ti­rao nele­gal­ni imetak. Želio je da poš­to-poto pre­duhitri organe gonjen­ja i stavi ih pred svršen čin. Euforičan, pre­v­idio je da neš­to dru­go štrči. Vlasti ga nije­su pro­gan­jale zbog šver­ca, jer je čita­va drža­va dugo­v­ala opstanak crnom tržiš­tu. Zas­met­a­la im je grad­n­ja bez dozv­ole. A Labud im, pod prin­udom, pono­vo doskočio. Na vrh kuće natakario je bakarni krst, raču­na­jući na bogob­o­jažljivost nadležnih. Ko bi se usu­dio da usred smutnog vre­me­na udari na Sve­višn­je­ga? Fakin­skoj lozi je pri­padao moj drug. Nje­gov otac je mrtav ladan pojašn­javao da se radi o malo mod­i­fiko­vanom gro­mo­branu – podu­darnost sa zna­men­jem bila je, navod­no, čista sluča­jnost. Šti­tio je krst Ban­doviće i od nebeskih i od zemaljskih mun­ja. Inspekci­ja se držala podal­je od bez­imene pri­toke Ulice Milana Raičkovića.

     

    Odlo­mak iz istoimenog romana

    .

    .

    .

    .

    .