Sitnice i ljudi

Lat­est posts by Mel­i­da Tra­vančić (see all)

    .

    .

    .

    Mel­i­da Tra­vančić rođe­na je 1985. Diplomi­rala je na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Tuzli, mag­istri­rala na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Sara­je­vu, Odsjek za književnos­ti nar­o­da BiH. Dok­torsku dis­ertaci­ju pod nazivom „Reflek­si­ja Sara­jevskog aten­ta­ta u bosan­sko­herce­go­v­ačkoj, hrvatskoj i srp­skoj književnos­ti“ odbrani­la je 2017. na Fakul­te­tu human­is­tičk­ih nau­ka u Mostaru. Dobit­ni­ca je treće nagrade „Mak Diz­dar“ za neob­javl­jenu knjigu pje­sama. Njene pjesme uvrštene su u panora­mu mod­ernog bosan­sko­herce­go­v­ačkog pjes­ništ­va „Do poton­je ure“, a pored poez­i­je piše i kratke priče. Priredi­la je dvi­je knjige „Tešanj, grade: Usme­na književnost u Tešn­ju, Tešanj u usmenoj književnos­ti“ (2009) i „Haiku grad: Tešanj u pjes­mi“ (2010). Radi u Cen­tru za kul­tu­ru i obra­zo­van­je u Tešnju.

    .

    .

    Zaš­to pišete?

    .

    Da pokušam pri­donijeti preživl­ja­van­ju svijeta.

    .

    .…..

    Gdje Vi vidite književnost u glob­al­izaci­jskim procesima?

    .

    Jas­no je da danas književnost doživl­ja­va trans­for­ma­ci­ju. Ona, nažalost, gubi svo­ju usm­jerenost na papir, odnos­no na knjigu. Književnost koja se prezen­tu­je, pa mož­da i nas­ta­je putem inter­ne­ta, dobi­ja dru­gači­ji sta­tus. Neko može kaza­ti da je to dobro, da je književnost bliža ljudi­ma, da lju­di više čita­ju, knjige su im dos­tup­ni­je, ali to zapra­vo ne znači mno­go. Jer zab­o­ravl­ja se ono naj­važni­je: mož­da književnost jeste dos­tup­na svi­ma, ali to ne znači da je svi i razu­mi­ju. Ima tu cijeli niz fak­to­ra, npr. na kojem je jeziku ta književnost (dom­i­naci­ja engleskog), ko čita, šta se najčešće čita, itd. Tako da meh­a­nizam selek­ci­je nije iščezao, samo se trans­formi­rao. I u bib­lioteka­ma i ustanova­ma kul­ture, kao i u vir­tu­al­nom svi­je­tu, književnost će i u budućnos­ti zauz­i­mati važno mjesto. Može li se zamis­li­ti svi­jet bez književnos­ti? Nar­avno da ne može, nika­da i nikako. Književnost je spa­sonos­ni ruko­h­vat Svijeta.

    .…..

    .…...….….…

    Obzirom da ste učestvo­vali na razn­im književn­im man­i­festaci­ja­ma, kak­vo iskust­vo nosite sa tih druženja?

    .

    Najčešće je to poz­i­tivno iskust­vo, bilo da se radi o književn­im man­i­festaci­ja­ma ili o okruglim stolovi­ma, sim­poz­i­ju­mi­ma, kon­fer­en­ci­ja­ma, na ovakvim sus­re­ti­ma uvi­jek naučim neš­to novo, zbog toga ih i tre­ba što više orga­nizirati, jer su pri­li­ka da raz­go­varamo o književnos­ti i da uži­va­mo sluša­jući dobru književnost. Isto tako volim puto­vati, upoz­nati nove države, gradove i ljude, razmi­jen­i­ti knjige i bro­jeve tele­fona. Kada se sve nave­de­no i ispuni, onda sa tih družen­ja nemi­novno nosi­mo dobra iskust­va. A ja sa svakog puto­van­ja done­sem i pjesmu.

    .……

    .

    Kakve poruke nas­to­jite preni­jeti čitaoci­ma kroz Vaša djela?

    .
    Da je slo­bo­da najvažnija.

    .……

    .

    Što Vam je, nakon dugogodišn­jeg pisan­ja i objavlji­van­ja poez­i­je, pred­stavl­ja­lo najveći iza­zov u prozi?

    .

    Ispričati priču u čijem fokusu je žena pred ogledalom. Izmišl­jam priču u koju hoću da čitatelj pov­jeru­je, ali polaz­im od svi­je­ta u kojem živim/o. Dok je poez­i­ja neš­to dru­go. Ona je suoča­van­je sa sobom i svi­je­tom oko sebe.

    .

    .

    Ko su pis­ci koji Vas inspiri­ra­ju, čija postignuća pamtite, koje biste istaknuli kao pisce za koje tre­bamo znati?

    .

    Mno­go volim poljske pjes­nike. Mis­lim da ne prođe ni jedan dan da se ne vra­tim nekom od njih Różewicz, Wojaczek, Miłosz, Szym­bors­ka, Her­bert, Kryn­ic­ki, Barańczak, Zaga­jew­s­ki, Lip­s­ka… Fascini­rana me otpor, empati­ja, trpljen­je u poljskoj poez­i­ji. Za nave­dene pjes­nike svi znamo i pre­poruču­jem da im se češće vraćamo. Od njih sam nauči­la šta je to istin­s­ka poezija.

    .

    .

    Ne ustruča­vate se pisati između osta­log i o sek­su­al­nos­ti (muškoj i žen­skoj). Koliko je pisan­je o tim temama tabu, kako u bosan­sko­herce­go­v­ačkom društvu u cjeli­ni, tako i u nje­gov­om pro­gre­sivnom dijelu?

    .

    Nika­da se nisam ustručavala gov­oriti otvoreno, jas­no i pre­cizno o svi­je­tu koji nas okružu­je… I prikaza­ti ga onakvim kakav on jeste u meni, odnos­no onako kako ga ja doživl­javam. A sek­su­al­nost je dio tog svi­je­ta. I mis­lim da se danas sve više gov­ori i piše o sek­su­al­nos­ti. To, doista, ne bi tre­ba­lo da je tabu tema. Kada sam pri­je jedanaest god­i­na, u jed­noj pril­ično patri­jarhal­noj sre­di­ni objav­i­la svo­ju prvu knjigu Rit­u­al koja je erot­s­ka poez­i­ja, to je bilo hrabro za ženu u dvade­se­tim… I nailazi­la sam na bro­jne neg­a­tivne komentare i osude, čak i nazi­van­je mene nekim ružn­im imeni­ma. A danas kada sam objav­i­la Smrt u ogledalu, knjigu kratk­ih priča u koji­ma, između osta­log gov­orim i o sek­su­al­nos­ti, to je sasvim nor­mal­no. Niko o toj knjizi nije gov­o­rio ili pisao izd­va­ja­jući upra­vo taj dio. Ili su od mene na to navikli, ili kao društ­vo napre­du­je­mo. Vol­jela bih da je pos­ri­je­di ovo drugo.

    .

    .

    U Vašim pjes­ma­ma nailaz­i­mo na motiv igračke. Koja Vam je bila naj­draža igrač­ka u djetinjstvu?

    .

    Jed­na igrač­ka koju sam naz­vala Pinokio, a ni po čemu nije sliči­la tom lutku. Bio je to neki čarob­n­jak, sa onim dugul­jas­tim šeširom na glavi. Ali ja sam bila uvjer­e­na da je to Pinokio, ko zna zbog čega. Mož­da zato što je bio izrađen od drve­ta i imao duži nos. Čuvala sam tu igračku dugo. Niko nije imao nikakvu šan­su da je dodirne.

    .

    .

    Da li Vam je teže pisati o ljubavi ili mržn­ji, živ­o­tu ili smr­ti, itd.?

    .
    Nije mi teško pisati o ljubavi ili smr­ti, teško je to preživ­jeti (a veo­ma često i odbolo­vati) u sebi. Kada se to dogo­di, lako je pisati. Književnost je zado­voljst­vo, pa o čemu god da se piše. Književnost stvara uži­van­je (barem bi tre­bala), pokazu­je nam velike mogućnos­ti jezi­ka, otvara druge pro­s­tore, pravi para­lelne svje­tove, pruža šan­su novim, dru­gači­jim tumačen­ji­ma stvarnosti.

    .

    .

    Ispriča­jte nam, kako je to izgleda­lo kada je izišla Vaša knji­ga? Šta su rek­li Vaši najbliži?

    .

    A, prva knji­ga bila je radost za cijelu porod­icu, a ja sam dan­i­ma slav­i­la. Knji­ga za roditel­je nije bila izne­nađen­je, jer je sve, zapra­vo, krenu­lo kada sam dobi­la nagradu Mak Diz­dar u Stocu. Roditelji su znali da pišem, ali mis­lim da nisu tome pri­davali pažn­ju, pa im je ta nagra­da bila izne­nađen­je. Nakon toga krenu­lo je objavlji­van­je moje poez­i­je po časopisi­ma, a onda je došla i prva knji­ga. Sjećam se da je maj­ka nakon što sam joj dala knjigu kon­sta­ti­rala: Sada si stvarno pjes­nikin­ja. Jedanaest god­i­na kas­ni­je, zajed­no se radu­je­mo mojoj sed­moj knjizi, isto kao što smo se radovali i prvoj.

    .

    .

    Veći­na pjes­ni­ka ima pjes­mu o prol­jeću, i poseb­no doživl­ja­va prol­jeće. Koji ste Vi tip, volite li više prol­jeće ili jesen?

    .

    Više volim jesen. Uron­im u sve te mag­ične boje i osjećam jedin­st­vo s prirodom. I još uvi­jek nisam napisala pjes­mu o jeseni.

    .

    .

    Da imate pri­liku za raz­gov­or s umjet­nikom iz prošlosti, koga biste pozvali?

    .
    Mno­go je umjet­ni­ka za koje bih vol­jela da su živi i da imamo pri­liku da raz­go­varamo. Ali, ako moram izd­vo­ji­ti samo jed­nu osobu, meni po mno­go čemu poseb­nu, bila bi to sig­urno Vir­ginia Woolf. Uvjer­e­na sam da bis­mo svaš­ta jed­na dru­goj imale kaza­ti. Svi­jet u nama i oko nas je često nepod­nošljiv, to obje znamo.

    .

    .

    Kojim rit­mom nas­ta­ju Vaše knjige?

    .
    Prvu knjigu poez­i­je objav­i­la sam 2008, zatim je iziš­lo njeno dru­go izdan­je 2009. U to vri­jeme radi­la sam na dvi­je knjige o kul­turnoj povi­jesti Tešn­ja, te je knji­ga Usme­na književnost u Tešn­ju: Tešanj u usmenoj književnos­ti objavl­je­na 2009, a knji­ga Haiku grad: Tešanj u pjes­mi 2010. Sli­je­di dese­to­godišn­ja pauza. Nisam pre­sta­la pisati, ali fokusir­ala sam se na studij, prvo post­diplom­s­ki, a zatim i dok­tors­ki. U 2019. objavl­jene su mi čak tri knjige, i sve su one mno­go rani­je napisane, a to je nauč­na studi­ja Ulazni­ca za junač­ki kabare: književne reflek­si­je Sara­jevskog aten­ta­ta, to je moja dok­tors­ka dis­ertaci­ja, zatim moja prva knji­ga kratk­ih priča Smrt u ogledalu i knji­ga poez­i­je Sjen­ka u sjen­ci, nagrađe­na od strane Fed­erale fon­daci­je za izdavašt­vo. Uvi­jek pišem, a kada će knjige biti objavl­jene, to je u BiH pril­ično neizvjesno.

    .

    .

    Naj­draža poza za pisanje?

    .
    Ne biram poze za pisan­je, ali najčešće sjed­im ispred lap­topa i pišem, i tako mi je naju­dob­ni­je. Ako se desi da ležim, a dođe mi neš­to što vri­je­di zapisati, doh­va­tim prvi papir ili mobi­tel. Ali na nekim puto­van­ji­ma znam pjesme napisati na računu za kafu. Nije mi važno da zauzmem pozu za pisan­je, važno je da pjes­ma iz mene „iza­đe“.

    .

    .

    Da niste pjes­nikin­ja, što biste bili?

    .
    Reži­rala bih fil­move. Mada, uopće ne mogu da zamis­lim neš­to dru­go. Pisan­je je u prvom planu. Književnos­ti posveću­jem najviše vre­me­na i najviše energije.

    .

    .

    Na kojem jeziku biste žel­jeli pisati Vašu poez­i­ju? Ili, da li biste radi­je bili pjes­nikn­ja neke druge države, grada?

    .

    Vol­jela bih pisati na turskom i živ­jeti negdje na Istoku. Ali, kada vam poez­i­ju pre­vode, a imala sam tu sreću da je moja preve­de­na na neko­liko jezi­ka, ili kada pjesme objavlju­ju u zeml­ja­ma regiona za koje ne tre­ba pri­jevod, onda ste pjes­nikin­ja svake od tih zemal­ja. Lju­di tako ima­ju pri­liku da čita­ju, da vas putem poez­i­je upoz­na­ju… Gdje god imate pub­liku, vi ste pjes­nikin­ja i te zeml­je. Poez­i­ju doživl­javam kao najsavršeni­ji način komunikacije.

    .

    .

    Aneg­do­ta iz Vašeg života?

    .

    Jesam li mla­da za anegdote?

    .

    .

    Da li Vam je neka­da neki pjes­nik ili pjes­nikin­ja posvetio/la pjesmu?

    .
    Da. Više njih, i pjes­ni­ka i pjesnikinja.

    .

    .

    Kako se osjećate kada Vam lju­di aplaudi­ra­ju na stihove?

    .
    Na početku čud­no. Neu­god­no. Kas­ni­je se osm­je­hu­jem, jer što više čitam, aplauz shvatam kao nagradu pub­like za ono što čuju. To znači da im se dopa­da. Barem bi tre­ba­lo da je tako.

    .

    .

    Radite na novom pro­jek­tu Kon­trast? Ko, šta, gdje, kažite nam?

    .
    — Udružen­je za kul­tu­ru Kon­trast osno­vala sam sa dvi­je kolegice, Umi­hanom Krliče­vić Omerović i Mirelom Kulović. Kon­trast je osno­van kao rezul­tat naših raz­gov­o­ra o kul­turnoj sceni BiH i svi­je­tu, te pozi­ci­ji umjet­ni­ka danas. U fokusu je bila riječ o tome kako unapri­jedi­ti i pro­movi­rati kul­tu­ru i umjet­nost u BiH, sa foku­som na man­jim sre­d­i­na­ma i gradovi­ma, kao i umjet­nici­ma koji tek počin­ju sa pro­mo­ci­jom svo­ga rada. Na kon­cu, došle smo do zaključ­ka da je u BiH, poseb­no u man­jim lokalnim zajed­ni­ca­ma, potreb­no udružen­je za kul­tu­ru čije će djelo­van­je u pot­punos­ti biti posvećeno kul­turi i umjet­nos­ti. U veo­ma kratkom vre­menu prov­ele smo niz aktivnos­ti (pro­mo­ci­je knji­ga, izložbe) kao i povezi­van­je sa umjet­nici­ma van BiH. Trenut­no pripremamo pri­jed­log pro­jek­ta za javni poziv UNDP‑a Dija­log budućnos­ti kroz koji imamo cilj poveza­ti mlade pjesnike/inje iz BiH i Crne Gore, i razvi­jan­je interkul­turnog dijalo­ga putem poez­i­je. U mar­tu kojeg slav­i­mo kao mjesec poez­i­je, orga­niziramo šest pjes­ničk­ih večeri u Mostaru, Sara­je­vu, Zeni­ci, Tuzli, Dobo­ju i Ban­jalu­ci u surad­nji sa kafom Julius Mainl, a pro­jekat nosi naziv „Kafa sa oku­som poezije“.

    .

    .

    Lju­di oko nas stal­no čine greške, svjes­no ili nesv­jes­no, opros­tite li im brzo?

    .
    Rijetko opraš­tam. Isključi­va sam.

    .

    .

    Koga ste najviše voljeli?

    .
    Vol­jela sam i još uvi­jek volim na razne načine. Spisak je dug.

    .

    .

    A koga mrzili?

    .
    Ne mrz­im. To je uza­lud­no trošen­je energije.

    .

    .

    Čega se najviše bojite?

    .
    Sit­ni­ca i ljudi.

    .

    .

    Prvi poljubac?

    .
    Bro­ji li se onaj u vrtiću?

    .

    .

    Dan na moru ili planini?

    .
    Na moru. Ali s jeseni. Lje­to ne volim.

    .

    .

    Zdra­va hrana ili brza?

    .
    I jed­na i druga.

    .

    .

    Istan­bul ili Berlin?

    .
    Istanbul.

    .

    .

    Šta je sreća?

    .
    Puto­vati i pisati.

    .

    .

        Raz­go­var­ala Emi­na Selimović

    ..

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .