Sizigij

Vladan Kuzmanović
Lat­est posts by Vladan Kuz­manović (see all)

    .

    .

    .

    Eksper­i­men­tal­ni komad ling­valnog teatra sa kore­ografi­jom, scen­s­ki, bez činova

    .

    .

    V for­ma­ci­ja, devo­jke, dvadesetak

    Kru­govi, dvadeset

    Dva lica

    Dve osobe

    Pet lica

    Kefej

    Dečak, tri bokser,džokej, mom­ci, devojke.

     

    Ogleda­lo, stoli­ca, cveće, ..

    .

    Scene:


    Lepeza

    Dva Lica

    Ling­val­no Ogledalo

    Kefej

    Cvet

    A

    Sizigij

    Svet­lost

    .

    .

    Lep­eza

    .

    .

    lep­eza lica

    (dva reda oblik V, jed­no iza drugog)

    šap­at. lica ne desnoj strani šapuću na uvo sledećeg glavom okrenu­tom preko desnog ramena.

    Prva oso­ba lju­bi drugu, dru­ga treću, kada posled­n­ja dobi­je poljubac, stavi glavu na levo rame onog ispred, sada ljubeći sa leve strane.

    .

    love train

    .

    Devo­jke, kada posled­n­ja dobi­je poljubac, prelazi na levu stranu devo­jke ispred sebe.

    Poljubac sada dolazi preko lev­ih obraza do prve devojke.

    .

    Prva devo­j­ka svo­jim nosom dodiru­je devo­jku pored sebe, preko lev­og rame­na, dru­ga treću, treća četvr­tu, itd. do zad­nje u nizu, onda zad­n­ja pre­bacu­je glavu na desno rame devo­jke ispred, i sve devo­jke isto zatim,  dodiru­jući se nosom sa desna do prve devojke.

    momak i gru­pa devojaka.

    momak je prvi nos u redu.

    red sa leve strane. momak je prva oso­ba u nizu. devo­jke su ostatak niza.

    dru­gi nos diše dah prvog, treći druge,

    četvr­ta od treće itd.

     

    mirisan­je cveća

    devo­jke u redu. postro­jene su jed­na pored druge. mladić prilazi,

    i mir­iše devo­jke, prvu, drugu,

    treću, četvr­tu, …

    .

    .

    Dva lica

    .

    .

    dva lica su osvetl­je­na, jed­no lice pored dru­gog jed­no je fiksno,

    dru­go praveći izraze. mrak okolo.

    Prva oso­ba gov­ori s pola usta,

    šapućući ili vičići, dok dru­ga istovremeno,

    pravi gri­mase, otvarajući usta, kao da viče,

    istezan­je, ali bez glasa sa različitom

    i uvek zan­imljivom dinamikom.

    “Da li je moguće?”

    “To je stvarno i nemoguće.”

    “Nemoguće.”

    “Da, ne moguće.”

    Devo­j­ka gov­ori “A” i onda formi­ra oblik slo­va “A”.

    Momak gov­ori “I” i pro­lazi ispod noga devojke.

    O

    “O, ja te volim.”

    Ruke u slo­vo “O”. Onda spusti ruke i zagr­li oko struka.

    Momak pravi slo­vo “O”.

    Onda stavl­ja “O” u pre­dručaj. Devo­j­ka pri­lazi, saginje

    Se u ulazi u zagrl­jaj “O”.

    Dva lica.

    Gri­mase bez zvu­ka. jedan gori, jedan miran.

    argu­men­ti, bes, dokazuje.divlja.

    dru­go. izjavlju­je ljubav. zaljubljeno.

    gle­da pre­ma zvez­dama. gov­ori o ljubavi.

    usta sa reči­ma pesme. izraz.

    jed­no gri­ma­som “ua!” dru­go glasom “ua!”

    jed­no gri­ma­som, usti­ma: “divno, volim te.”

    dru­go glasom: “Volim te.”

    .

    .

    Ling­val­no ogledalo

    .

    .

    Raz­gov­or sa ogledalom.

    Dvo­ji­ca i ogledalo.

    Prvi gov­ori drugi,

    dru­gi pre­ma ogledalu kao trećem.

    Posle izvesnog vremena

    Dru­gi je nas­apram ogledala i

    gov­ori sa prvim kao i sa drugim

    (van ogledala. stvarno).

    “Ja sam ti”, prvi će drugom.

    “Ja sam ti”, prvi ogledalu.

    “Šta smo mi?”, Prvi drugom.

    “Pogledaj se!” Dru­gi gleda­jući odraz

    prvog, “pogledaj se!”

    “Ne raz­go­varam s tobom nego sa samim sobom.”

    “I ja. Ne raz­go­varam s tobom. “[Odgo­vara]

     “Šta smo mi?”, Još jed­no do ogledala.

    Dru­gi mis­li, gledajući se u ogledalo,

    Mi smo ja.

    Dru­gi kaže prvom: “Mi smo Ja.”

    Treći se pri­b­liža­va i gle­da u ogleda­lo: “Mi smo — ja?”

    “A Ti?”

    Dru­gi se ogle­da u ogledalu, “Ti?”, “Ti si ja, da, ti si ja.”

    Istovre­meno razmišljajući o odrazu „vi“ koji odraža­va i „ja“.

    “Svi smo ja?“ Pita trećeg u ogledalu (odraz).

    „Ti si ja.“, Kaže direk­t­no prvom. (gov­oreći preko odraza zaista prvom)

    Zatim, pokazujući svoj odraz u ogledalu:

    „Oni (misleći u ogledalu) smo mi (ukazu­jući na dvo­jicu van ogledala).”

    Ne zato što smo nas je dvo­je, već zato što nas je četvoro.

    Mis­lio sam da nas je troje.

    Logično da nije.

    “Oni (pokazu­je) ne mogu pos­to­jati za mene.”

    Ja sam samo u dvoje.

    Vraćaju se direk­t­noj bijek­ci­ji. (raz­gov­or)

    “Ja sam sve. Ja sam ti. “(Inter­ak­tivno).” A ja sam on. “(Onom, On u ogledalu)

    Dru­gi: „I ja sam ti“ gledajući se u ogleda­lo,  „ja sam ti“ (prvi

    trećem, to jest, dru­gom u ogledalu) „I ja sam ti“.

    Dak­le, “niste” svi, ali Svi smo i Ja sam Sve.

    [svi ste pop­ut mene.]

    Prvi se pri­b­liža­va ogledalu.

    „Svi ste pop­ut mene.

    Jer ako ste ja, [kaže sebi u ogledalu]

    a ako ste on onda sam i ja sve. ”

    [gov­ori sebi (ti) u ogledalu i (on) odrazu

    dru­gog u ogledalu]

    zaš­to “on” nika­da ne može u ogleda­lo raz­go­varati sa “ti”.

    zaš­to se vaše „ti“ nika­da ne može obrati­ti mojem „ti“.

    zaš­to se moj odraz nikad ne može obrati­ti vaš odraz,

    moje “ja” u ogledalu vašem “ja” u ogledalu?

    Zaš­to nika­da ne može­mo vide­ti unutar ogledala dok raz­gov­o­ramo izvan ogledala jedan sa drugim nas?

    zaš­to odraz „ja“ ne može da raz­go­vara sa

    odraz “ti”, a ipak “Ja” mogu da raz­go­varam sa “Tobom”?

    njih dvo­je se nika­da ne mogu okrenu­ti na stranu, ali ja mogu,

    jed­ni drugi­ma u oči, kao ja i ti.

    jer je on pro­jek­ci­ja mene, kao i tebe

    [mis­li se na “vi”, kao odraz “ja”

    njih dvo­je nika­da ne mogu se pogle­dati i istovre­meno vide­ti se u oči­ma dru­gog, kao ja i ti,

    jer je “on” pro­jek­ci­ja “ja”, kao i “ti”

    (mis­li se na “ti” kao pro­jek­ci­ju “ja”)

    Njih dvo­je nemogu nika­da raz­go­varati direk­t­no, u ogledalu, zato što su projekcije.

    Njih dvo­je raz­go­vara­ju kao “ti” sa “ti”.

    Dak­le “ti” kao pro­jek­ci­ja “ti za jednog,

    Raz­gov­or “ti” sa “on”.

    Oni raz­go­vara­ju ako mi raz­go­varamo. Zato što su oni pro­jek­ci­je “ja”.

    poli­foni­ja glasova.

    samo jedan krug.

    krug sa radi­jal­no uzdignu­tim čeli­ma, od centra

    do per­ifer­i­je kruga.

    zatim vraćajući čela u nor­malan, ver­tikalni položaj.

    uzi­ma­ju se za ruke, podižući ih postepeno

    sledeći poli­foni­ju!

    podižući ih do mak­si­mu­ma, zajed­no sa podignu­tim čelom

    kao da pokazu­ju moć, jedin­stvenu energi­ju, Logos.

    .

    .

    Kefej

    .

    .

    dok se tri mladića bla­go boksuju.

    devo­jke ljube jed­na drugu [pet ili više]

    i raz­gov­o­ra­ju.

    Džokej raz­go­vara sa dečakom.

    Devo­j­ka preskače konopac.

    Devo­jke raz­men­ju­ju loptice.

    glumac u čiz­ma­ma sedi na aer­o­bik lopti.

    vladar sedi na stoli­ci, prsti­ma dodiru­je desno rame,

    desna noga mu je postavl­je­na ispred leve [sin­teza kas­to­ra i kefeja]

    .

    .

    Cvet

    .

    .

    Devo­jke jed­na dru­goj men­ja­ju karan­fil usna­ma ne

    zubi­ma.

    Ako mom­ci uzi­ma­ju karan­file od devo­ja­ka, to rade zubima.

    Cve­tovi. Jedan u uhu, jedan u ustima.

    Gru­pa je mešovi­ta. Svako gov­ori svoj broj,

    glas­no redom.

    Zatim se vraća devo­j­ci i stavl­ja cvet u usta,

    plešu srećno posle.

    graf cvet.

    Svi su muškar­ci sa cvećem, čije su drške u ustima.

    (drže drške sa zumima)

    Sve devo­jke sa cvećem u usti­ma u usnama.

    Povre­meno hoda­ju u paru i plešu.

    Muškar­ci sa tregeri­ma i drška­ma, devo­jke sa cvećem

    u usti­ma, držeći se pod lak­tom i reprezentativno.

    Hoda­ju.

    Karan­fil se daje u ruke učes­nici­ma koji su nasum­ično postavl­jeni na pozor­ni­ci. Devo­j­ka odba­ca­ju dršku i stavl­ja cvet u usta, tako da je okrenut pre­ma spol­ja, igrajući u paru iplešući, čovek zagrize zubom cvet, uzme cvet, igra sa neko­liko drugih devo­ja­ka (neke devo­jke su bez cve­ta u usti­ma), i promeni cvet.

    .

    .

    A

    .

    .

    Polako sta­ju u krug vokalize, sa pokre­ti­ma polus­puštenih ruku, dizan­ji­ma rame­na. Svet­lost naglaša­va. Akteri dižu najpre glave, prosvetlju­ju se, zatim dižu ruke sasvim ka svetlu. Ispun­java­ju se… Deap­strak­ci­ja. Kraj scene.

    Vokalna artiku­laci­ja.

    Lingvis­tič­ki min­i­mal­izam. Tra­jnost i kvalitet vokala.

    A kratko, A dugo, A eksplozivno. A dugo, zatim eksplozivno,

    Ooooo? Uuu­u­uu!

    Eeeee?    E!(da)  uuuu!

    O kratko, O dugo, i inače svi vokali, u jed­nom glasu loku­tori ih izgo­vara­ju, bez pokre­ta ruku, istražu­jući pogled­i­ma ka lev­oj, desnoj unutrašnoj strani scene.

    Devo­jke sta­ju u krug i gov­ore „o“, „o“ polako posta­je uni­son, gov­ore kontinuelno

    „o“ koje se stapa u jed­no „o“, oblik kru­ga, ling­val­na reprezentaci­ja zajed­ništ­va, ling­val­ni reprezent,  društveni lingvizam, vežbe, gru­pa slovo.

    Para­lel­no sa grupom „o“, sto­ji gru­pa mladića, gru­pa „i“. Izgo­vara­ju „i“  (diver­gent­no, različitim visi­na­ma i jači­na­ma), mladići su u krugu i u lin­i­ji, formirajući

    oblik I. Gov­ore slo­vo „I“ kon­tin­uel­no u unis­ton, jed­no afir­ma­tivno, infla­tivno „I“. Zatim, kao da su u dvo­rani, pri­laze devo­jka­ma iz „o“. Devo­j­ka kaže „o“, momak se iskaže „i“, uhvati u ruku devo­jku iz kru­ga „o, odlaze iz kru­ga zajed­no, zatim sledeći  „I“? „O“, pod mišku, i hoda­ju srećno razgovarajući.

    Krug se u nizu rasformira.

    Vež­ba, difuzija-unison

    Društ­vo. Ispun­jeni krug. Zvuč­na gru­pa. Teatar glasa.

    Opon­aša­ju difuzivnu, dinamičnu buku. Gov­ore različitim jači­no­ma i visi­na­ma, naiz­menično, i prekla­pa­jući, što stvara buku, zatim jedan po jedan član gru­pek, se doseti i počne da proizvo­di uni­son, jedan glas jedin­stvenog kvalite­ta, po spol­jašn­jem okviru kru­ga i dru­gi pri­h­vata­ju jed­no, dvo­je, tro­je, četrvoro, …

     ne tako brzo, ali jedin­stveno.  Sada se poste­peno nad­jačava­ju dva kvalite­ta zvuka

    u pro­ce­su aktuelizaci­je. (svakako. sonorni ener­gizam.) i buka i uni­son. Buka je ener­gizam, kon­tin­uaci­ja, pro­ces, iritaci­ja, diver­gen­ci­ja, sur­pon, orginalizacija.

    Uni­son je sub­jek­tivizaci­ja, kul­mi­naci­ja, acme, real­izaci­ja, aktivni lirizam. U eksce­su, u ges­tu sur­poni­rane sonornos­ti, buka se real­izu­je aktom, real­nost se aktuelizu­je orig­i­nal­nom aktivnošću.

    Kul­mi­naci­ja je ekces sur­pona, sur­pon je kon­tin­u­al­na difuz­i­ja, ili pak zvučnost stvari.

    Buka čini kon­tin­uel­nu izloženost stvri. Buka je difuz­i­ja čin­jeni­ca, odnos­no mnoštva.

    Buka je ekspo­nen­ci­ja real­nos­ti za akciju..

    Diver­gent­ni glaso­vi i reči (sonan­ti, kon­so­nan­ti, reči koje sami akteri bira­ju), difuz­i­ja čin­jeni­ca, odnos­no, real­nos­ti, mnošt­va, difer­en­ci­je, pro­gre­sa, mogućnos­ti, buka je zvuk različi­tih mogućnos­ti. Buka je rast, ili super-ekspo­nen­ci­ja. (Buka je katal­izaci­ja mogućnosti.)

    Buka je aug­mentaci­ja real­nos­ti. Buka je pro­lif­er­a­tiv­na aktivnost.

    Posta­ju uni­son. Jedan glas, afir­ma­tivnog akta orginalne real­izaci­je, u kli­mak­su ili eskpo­nen­ci­ji. Npr. Svi gov­ore „i“, ekla­tant­no, protes­tu­jući, namećući, ostvarujući.

    Glas je ekla­tan­tan, demonstrativan.

    Gov­o­rimo o demon­stra­tivnoj artiku­laciji, afir­ma­tivnoj demonstraciji.

    „i“ ost­varu­je real­nost, kao uni­son zvu­ka, poz­i­tivne aktivnos­ti, sonorne orig­i­nal­izaci­je. Real­nos se akture­lizu­je, i orig­i­nal­no realizuje.

    „I“ je kli­maks, cilj buke. „I“ je sub­jek­tivno oslobođen­je, od difuz­i­je, kao pred­metne detrak­ci­je.“ I„ je real­izaci­ja, iritaci­je kao satisfakcija.

    Veći­na u punom krugu gov­ori „I“ u kul­mi­naci­ji, ispun­jen­ju, euforiji.

    Buka je pre­sta­la, buka se neču­je zbog aktuelizaci­je. Zvuk je real­nost. Real­nost je artiku­laci­ja, artikulisani akt

    Uzviku­ju, skaču, sme­ju se, zado­voljni su, iri­ta­tivni su.

    Ako na trenu­tak prestanu čuju se još neke, difuzne reči, ali je buka kon­trolisana, real­nost je profin­je­na. Sada u deap­strak­t­nom amfi­jn­tu se može gov­oriti, raz­go­varati. Nasta­la je tiši­na, kao oblik buke, kao ambi­jent indi­vid­u­al­nos­ti. Tiši­na je akme, real­izaci­ja, nijansa, indi­vid­u­al­ni akt, atrakcija.

    .

    .

    Sizigij

    .

    .

    Pet aktera. Pet lica.

    Idu ruku pod ruku. U pravoj lin­i­ji, frontalom pred pub­liku. Pet lica su celi­na. Teatar grimase.

    Bes. Mržn­ja. Tuga. Zamišl­jenost. Sreća.

    Iteraci­ja 2.

    Sreća. Bes. Strah. Tuga. Mržnja.

    Nada. Zanos. Ljubav. Bes. (Iščeki­van­je) Strpljenje.

    Obazi­ran­je. Kon­ce­traci­ja (jed­na tač­ka). Hvatan­je. (jed­nom i dru­gom rukom)

    Kli­man­je i vrten­je glavom (levo-desno)

    Glavom levo. Desno. Gore. Dole. U krug.

    Pet lica. Pet gri­masa. U dinamičnost svako lice men­ja grimasu.

    Pet lica odlaze. Dolaze četri lica. Pod ruku. Pro­laze. (Kao intermeco)

    Tri lica koja se okreću oko sebe. Svako potiljkom okrenut pre­ma dru­goj dvojici.

    Okreću se da pub­li­ka može da primeti različi­ta raspoložen­ja lica, u dinamičnom izrazu.

    Posle izves­no peri­o­da frontal­no lice je indi­rek­t­no obasjano.

    Drz­ga dva kuca koja nisu frontal­ni izraz zamen­ju­ju međusobom

    afekt/grimasu.

    Smeh, bez­izraznost, rugan­je, sreća, vređan­je, nada, plaženje

    Isme­ja­van­je, bez­izraznost, sreća.

    (tri lica. tri pola, tri rase, tri boje.)

    Tri lica se okreću

    Dve devo­jke i muškarac. Dva muškar­ca i devojka.

    .

    .

    Svet­lost

    .

    .

    Lju­bičasti i žuti krug.

    Tri uže­ta. Stoli­ca i sunčano ogledalo.

    Na tri uže­ta koja se upliću pen­ju se tri

    mladića.

    Sedam ili više parova.

    Nepar u anfasu

    Par u profilu.

    Anfas kaže volim i okreće u pro­fil. Pro­fil se okreće u anfas, kaže volim.

    Zatim su anfasi naus­mični, u većem bro­ju, dinamični­je, (automats­ki,

    volim-ne vol­lim, stvara­jući metafiz­ič­ki izraz) pre­stro­ja­van­ja, ustrojavanja,

    uspostavl­jan­ja, ostvarivanja.

    (u svakom trenu­tuku se čuje jedan glas)

    gru­pa krug vija svet­lo reflek­to­ra. svet­lo u određenom trenutku stane, sto­ji, nestane.

    na to mesto gru­pa stane, zadržava­jući, reprezen­tu­jući svet­lo (gru­pa sun­ca iz sebe).

    svet­lo krug se pali na dru­gom mes­tu, sto­ji, sada plako kreće, sta­je. gru­pa koja ga

    prati sta­je u svet­losti krug.

    akteri se sunča­ju, zatim pokreću u različitim gestovi­ma u svetlu;

    pali se još jed­nom izvor svet­la. akter izlazi i sta­je, u zašti­tu. Poste­peno se

    pridružu­je još neko­liko iz grupe.

    gru­pa B.

    svet­lo sija. poste­peno, opusteno, i non-šalant­no, jedan po jedan član grupe istu­pa i šeta­ju po sceni. osta­je samo jedan. u sre­dis­tu svet­la. muzi­ka. metafiz­ic­ki utisak.

    svet­la jur­ca­ju nasum­ično tamo-amo po sceni, u deap­strak­t­noj koreografiji.

    članovi vija­ju tačke, u jurn­javi. druge ih tačke obas­java­ju. u određenom

    trenutku jurn­ja­va presta­je. kru­govi sto­je. akteri sto­je između.  Akteri pogleda­ju ka gore.  svet­losti ih pron­ađu i obasjavaju.

    akteri pogleda­ju jed­ni u druge, svet­los­ni kru­govi se ujed­in­java­ju u  jedan veli­ki svet­losti krug, u sredini.

    svet­los­ni krug. članovi grupe se drže ruka­ma, igra­ju u krug. u jed­nom smeru.

    zatim brže. Aklami­ra­ju “aha”, uspo­rava­ju poste­peno, najzad, sta­ju okrenu­ti ka krugu, orna­me­nat sunce grupe.

    .

    .

    .

    .

    .