Sledeći put na jug …

Lat­est posts by Miloš Ste­vić (see all)

    .

    .

    28. Jan­u­ar 2018.

    .

    .….Tek je treći dan kako naš tim luta snežnom pustin­jom Gren­lan­da, a moral je na opas­no niskom nivou. Naš vodič, Norvežanin Olaf najbol­je pod­nosi put po ovom snegu i uver­a­va nas da će ovo mučno puto­van­je do eskim­skog nasel­ja biti vrlo koris­no. Olaf kaže da je poz­nanst­vo sa eskimsm­skim šamanom drago­ceno i da će nam to iskust­vo potis­nu­ti iz sećan­ja sve dosadašn­je nedaće na puto­van­ji­ma. Nebo­jša je dobio prom­r­z­line. A baš je on bio taj koji me je nat­erao na ovaj put. Ne može da se zaspi od nje­gov­og kukan­ja. Ko mu je kriv? Lepo sam mu gov­o­rio da ovako neš­to nije za momke kao što smo mi. Pre­više smo nežni za ovo. „Mla­di smo, krv nam je vrela! Krv će nas gre­jati mesto radi­ja­to­ra’’, gov­o­rio je. Ispa­lo je da nas gre­je mokraća. Olaf nas je save­to­vao da što ređe mok­ri­mo, da trpi­mo, jer se i na taj način čuva toplota u telu.
    .….Iznad rupe koju smo iskopali za spa­van­je, besni olu­ja. Strah me je da ne nave­je mno­go sne­ga, da se ne uguši­mo. Naš vodič me uver­a­va da ova olu­ja neće dugo tra­jati. Kada prođe, naprav­iće­mo mali otvor, veličine pes­nice, da bis­mo imali dovoljno vaz­duha. Vetar stra­hovi­to zav­i­ja. Čim sklop­im oči, javi mi se sli­ka nekog eskim­skog božanst­va, ogromnog, u bun­di, gađa nas iz luka sa bezbro­jno mno­go strela koje fijuču kroz vazduh.
    .….Oko mene su zas­pali. Ja pišem da ne bih zas­pao. Plašim se. Proči­tao sam negde da je smrt u snegu kao san. Ne želim da riziku­jem da zaspim. Hoću da mis­lim i pišem. Pišem, ako nas pron­ađu nepomične…
    .….Dok pišem stal­no budim Olafa. Mrml­ja neš­to sebi u bradu, mis­lim da me psu­je na norveškom. Prestaću sa pisan­jem, ne smem da mu se zam­er­am. On jedi­ni može da me održi u životu.

    .

    .

    .

    .

    .