Smrt nekog drugog

Maša Seničić
Lat­est posts by Maša Seničić (see all)

    .

    .

    .….Moja supru­ga nekad ima čak četr­naest žen­stvenih prsti­ju na lev­oj ruci, rec­i­mo – dok posvećeno spre­ma doručak. Zadi­vlju­je me način na koji uspe­va sve da ih uposli istovre­meno, bez nekog većeg napo­ra. Ponekad joj između usana raste cveće koje posta­je sve veće dok ona oduševl­jeno gov­ori, da bi je naposletku celu uvi­lo u olista­lo granje izuzetnog kvalite­ta. Kada se njen monolog završi, cveće umorno splasne. Naša deca, napro­tiv, uvek su istih, dosad­nih dimen­z­i­ja, a nji­hove žel­je i potrebe su kra­jn­je predvidive.

    .….Danas sam ispred ulaza ugledao mrlju od pro­sute kafe, tako veličanstvenu da nisam mogao da se odvo­jim od nje ni jed­nom od dve nog koje pose­du­jem. Uglavnom ih je samo toliko, mojih nogu, pre­m­da ne presta­jem da se radu­jem boljitku. Jed­no od dece pita­lo me je — u nedostatku zabavnih pejza­ža tokom dugačke vožn­je koli­ma – kako bih nadal­je uopšte bio u stan­ju da voz­im uko­liko bi mi se pojavio taj dodat­ni ud o kojem maš­tam; zaključi­lo je još i da su moji pro­hte­vi neskrom­ni i nepromišl­jeni, budući da neparan broj bilo čega znači polovičnost. Tu posled­nju reč je naglasi­lo ponos­no: bila je to najnovi­ja građan­s­ka uvre­da koju je nauči­lo. Obo­je su pred­ložili da se u budućnos­ti radu­jem jed­nos­tavni­jim ide­ja­ma koje zahte­va­ju man­je prom­e­na, a više prilagođavanja.

                U 16.56h sam i dal­je opčin­jeno sta­jao ispred mrl­je, u njoj nasluću­jući: bicikl koji mi je nasil­no otet ispred zgrade osnovne škole, bur­mu koju nika­da nisam aktivno nosio — a sada mi je mala, dvade­set i sedam pisama vraćenih od uprave gra­da, kojoj sam pokušavao da skren­em pažn­ju na rupu veličine cipele nasred pešačkog prelaza. Stvar je osetljive prirode, zbog speci­fičnih dimen­z­i­ja ove proval­i­je, i neophod­no je prići joj sa str­pljen­jem: dvade­set osmo pis­mo tre­ba­lo je poslati u okto­bru. U 18.50h shvatam da niko nije prime­tio moj izostanak sa posla. Kratak toplot­ni talas mi je prostru­jao niz telo, a zado­voljst­vo je po inten­zite­tu bilo jed­nako onom koje se javl­ja pri oču­van­ju čitave pla­nine kristal-šećera u prenošen­ju kašičice sa jednog mes­ta na dru­go, najčešće iz zdele u šolju. Supru­ga mi često pred­laže da dva suda pri­b­ližim, ali to bi uništi­lo jedi­ni rizik koji sam u stan­ju da preduzmem.

                U 22.45 h sam napokon bio kod kuće, a tokom emisi­je čija je svrha da obavesti kako u pravil­nim slo­je­vi­ma okreči­ti svoj dom i dal­je sam razmišl­jao o mrlji od kafe, koja je mogla da bude i mrl­ja od raznih drugih stvari, što svakako ne bi uman­ji­lo njen značaj. Hronološ­ki, navodim lis­tu mogućnos­ti koje su mi pale na  pamet dok je na ekranu od 2974mm po dijag­o­nali žen­s­ka ruka prelazi­la speci­jal­nom četkom preko zida odabrane, nat­pros­ečne kuće: nek­valitet­na obuća koja se otopi­la na vrući­ni; pti­ca kojoj je bilo dosad­no; izbledeli katran sa obližn­jeg gradil­iš­ta; umoran, sasvim mali čovek.

                Pre svi­tan­ja shva­tio sam da je moje jecan­je probudi­lo čitavu porod­icu, čija lica su prvi put otkad ih poz­na­jem delo­vala zbun­jeno. Nisam znao o čemu je reč: pažlji­vo sam ih pos­ma­trao, da bi mi supru­ga napokon priz­nala da sam plakao u snu. Nisam mogao da nađem objašn­jen­je za ovak­vo pon­ašan­je te sam, u nale­tu prvoste­penih emo­ci­ja i banal­nih aso­ci­jaci­ja, rekao da je u pitan­ju smrt bliskog pri­jatel­ja koju nisam želeo da pri­jav­im da me niko ne bi sažal­je­vao. Na ovu posled­nju reč moja su se deca naučeno trgla; mlađe dete se, prirod­no, i naježi­lo. Čim sam ustao, supru­ga je traži­la ime mog pri­jatel­ja da bi u nov­ina­ma prover­i­la koliko je lju­di žalilo za nje­gov­im izne­nad­nim odlaskom. Rekao sam da će umr­li­ca iza­ći verovat­no tek sutra, ali da ne znam ko bi uopšte mogao da je objavi. Pri­bra­no sam tvr­dio da je moj pri­jatelj siroče, veo­ma povučen i sves­tran naučnik, između osta­log posvećen istraži­van­ju goto­vo istre­bljenih pti­ca pevači­ca man­jih od šest kub­nih cen­timetara. Znali smo se još iz škol­skih dana, pod­se­tio sam je. Klim­nu­la je glavom, puna razumevan­ja, kao što čine lju­di koji se ne sećaju.

                Pisao sam umr­licu čita­va dva sata. Dopadao mi se taj čovek, moj blis­ki pri­jatelj – napus­tio nas je izne­na­da, u četrde­set deve­toj godi­ni, usled veo­ma važne studi­je o otro­vnoj paprati. Nemili događaj se odi­grao u nima­lo tur­is­tičkom nacional­nom parku, dovoljno udal­jenom da mal­o­bro­jni rođaci i ne pomišl­ja­ju na sahranu; po kul­turi nar­o­da sa kojim je živeo, glavu su zakopali sa noga­ma, a besko­ris­ni ostatak tela bacil­li lavovi­ma ili nekoj dru­goj lokalnoj divl­jači. Moje ograničeno obra­zo­van­je mi je nažalost onemogući­lo da budem upoz­nat sa detaljnom florom i faunom tako uzvišenih pre­dela. Narednog dana izne­na­dio sam se kada sam ugledao vest u nov­ina­ma i pono­vo počeo da plačem usred obro­ka. Neko­liko časo­va kas­ni­je, tokom popod­nevne dremke, zaista sam preterao, tiho i napras­no pre­minu­vši od tuge za ovom izvanred­nom pri­jateljskom fig­urom: od mene je ispod noćnog stočića osta­la mrl­ja u obliku zgažene borovnice.

                Moja supru­ga bila je više nego izne­nađe­na ovakvom nepažn­jom, pogo­to­vo kada se uzme u obzir to da nika­da nis­mo jeli bobičas­to voće. Društ­vo za oču­van­je skla­da, insti­tu­ci­ja sa kojom sam dugo i rado sarađi­vao, pobrin­u­lo se da nemar sani­ra pre nego što su se deca vrati­la sa iscr­plju­jućih van­nas­tavnih aktivnos­ti, te je ostatak dana moja porod­i­ca prov­ela mirno: nakon večere igrali su bad­minton i sme­jali se, svako po paran broj puta. Iza uši­ju moje supruge poste­peno je poče­lo da se poma­l­ja zimze­leno paperje.

    .

    .

    .

    .

    .