Spektar EMT

Lat­est posts by San­jin Giče­vić (see all)

    .

    .

    Pekars­ki kvasac

    .

    Kao jako prost,
    najprostiji,
    bivao je bez misli,
    emocije,
    na gomili sa onima
    sličn­im njemu.

    Zatim, pekar ga uze,
    poli vodom (buđen­je),
    ubaci u masu i zamesi.

    Kao tak­va zajednica
    vre­menom su rasli,
    i na grani­ci ljubavi i pohlepe,
    pekar ih je zapekao.

    I on ost­vari svo­ju ulogu.

    .

    .

    Stan­je

    Jutarn­je svetlo
    kroz ogro­man prozor
    protest suncu
    i nje­gov­oj reprizi
    svakog dana
    danas samo oblaci
    jako beli oblaci.
    Među pločicama
    sediš u punoj kadi
    tek što si ustala
    kažeš
    kup­ka jutarnja
    naslon­je­na glavom
    na šaku
    A šaka na ivicu
    u tom stan­ju me slušaš.
    Ja čitam Karvera
    i nje­govu ljubav ka
    Tes,
    Merien,
    ocu.
    Kažeš da bi slušala
    bluz ploče uz njegov
    Ultramarin.
    U trikou
    zavr­nu­tih nogavica
    nesklad­nom kosom
    neo­bično za mene
    sedeo sam
    poluprekrštenih nogu
    sa knjigom u šaci
    budan sam već peti sat.

    .

    .

    Pamuk

    .

    I

    Veš­to sam se šunjao
    po polji­ma gde je crni narod
    bacao kletve i prosi­pao psovke.
    A prstima,
    tobože muzičkim,
    sam ubi­rao prokle­tu belinu
    krivenu lišćem.
    Duboko krivenu.

    Sirov plod sam držao u ruci,
    krijući,
    ope­vaće me kao lopova.
    A nisam hteo da ga uzmem.
    Samo sam ga držao.
    I umornog oka, nisam više mogao
    da mu se divim.
    A želeo sam bar,
    Bar da ga gledam.
    A nisam mogao.
    Pa sam ga pojeo. Krijući.

    .

    .
    Spek­tar EMT

    .

    ulič­na svet­la se udaviše
    zajed­no sa svim sunci­ma grada.
    pod buti­na­ma nam kojekakvi koraci sa kaldrme
    kožnih uglančanih cipela, nek­ih pati­ka i štaka.

    čulo se da je hodža, koji bol­je zna
    Bib­li­ju od Kur’ana,

    gov­o­rio da u ovom mrk­lom mraku
    najbol­je se vidi.
    nisam ga video, nesta­lo je struje.
    gov­o­rio je da voli mrak
    i da nema sijalicu u sobi.
    gov­o­rio je da su mu se zenice proširile
    i da gra­bi sva­ki kvant svetlosti,
    pa tako dobro vidi.
    gov­o­rio je da pre­poz­na­je igru svetla
    na oblici­ma koji su dan­ju jasni.
    svaš­ta je govorio.

    gov­o­rio je da ide u džamiju
    samo na sabah i jaciju
    jer se igra mesečinom.
    gov­o­rio je da je bio u crkvi par puta
    i da je ista situaci­ja. ima­lo je slepaca i tamo.
    gov­o­rio je da mu je žao što su vešala tvrđe izgrađe­na od crkava.
    svaš­ta je gov­o­rio, taj hodža.

    gov­o­rio je da čis­to vidi
    moje mla­do nab­o­ra­no lice,
    kao i staro zateg­nu­to čove­ka u šezdesetim
    koji je pro­lazio pored nas i dobacio
    da ide­mo kući zbog šej­tana u
    ovom
    mraku.
    svaš­ta je govorio.

    tek sam posle nekog vre­me­na počeo da mu nasluću­jem crte lica.

    kas­ni­je mu je ciganče traži­lo cigaru
    i on mu je dade.

    .

    .

    Tekovine srpa sa drugarom

    .

    Tamo negde,
    iza sedam mora,
    gora,
    neba
    i jedne jako suve pustinje,
    još onda kad su tigrovi pušili,
    sedela su dva dečaka,
    lepo odevena,
    bla­go razroka
    (rec­i­mo anomalija),
    leđi­ma naslon­jeni jedan na drugog.

    Sede tako i pokatkad
    neki se osmehne.
    Eureka!

    Kad im eno tate:
    čovek kratke zal­izane kose,
    obrijan,
    u trik­ou mas­nom od ulja;
    posla dečake u kuću.

    I on je imao anom­al­i­ju na očima,
    obe zenice mu behu u jed­nom oku.

    .

    .

    Crna kafa

    .

    Gledam u nebo, kao da će kiša…

    Odvr­n­uo sam ringlu na trojku
    i stavio kafu,
    a neči­ji me šešir jako boli
    (Hriste, empatišem!).

    Znade me sva­ka stopa
    uta­banog puta do trafike.
    Marl­boro meki, molim!
    žedan sam osme­ha sa pulta…

    Stan.
    Ringla se usijala,
    voda se pusti­la na trideset i trojku
    — i ključa.
    Ključa, a neće da ispari;
    niti će ikad.

    Izgle­da da neću popi­ti ovu kafu,
    ali ja ne mogu bez nje.
    Pa, ja ne umem da je zakuvam.
    Da bar hoće ispariti.

    U jedan dim stade sve.

    .

     

    .

    .

    .

    .

    .