Špetherbst

Lat­est posts by Sofi­ja Živković (see all)

    RAĐANJE NOVE ULICE

    Opet san­jam požare na vodi,
    Goren­je kože, trul­jen­je bledila,
    U uvučenoj sobi za poslugu,
    I koračamo tako posle velike zabave,
    Pokušavam da nađem put,
    Treperi mi uli­ca ispod kapaka,
    Uhva­tim pod ruku svaku nerođenu ses­tru koju nađem
    Da me povede kući,
    A ona bre­meni­ta svet­la više ne znače Ništa,
    Začu­do ali zaista
    Ne znače ništa,
    Ane­mič­na koža zapalila se od beline,
    Izmagli­ca na usna­ma ostavl­ja neke tačkaste tragove,
    I od nje, svi­tan­je se čuje unapred.

    URI LESER JE ČEKAO

    Večeras, on negde sto­ji a potezi su mu nepravilni,
    Naslikao je kišu,
    i koči­je umrl­jane senka­ma prolaznika,
    Ali ne uspe­va tram­va­jske šine i reku,
    Uri zna i zato ne može da naslika:
    Voleti nije jav­na stvar,
    Voleti se nosi u novčaniku
    Kao fotografi­ja ili papirni pod­metač iz kafea,
    Zajed­no sa malo par­fe­ma na šalu i uku­som dima,
    Voleti nije javno dobro nijednog grada
    (Ovaj kraj, dovoljno niči­ji, ušuškan u vlagu,
    ali ne u memlu,
    I pun pauči­nas­tih soba;
    Isti­na, skupoce­na ti je koža i odol­e­va novembru,
    Pre­sav­i­je­na preko crta lica narušenih lošim danom),
    Večeras, kažem ti, i stežem šal,
    savršeno kro­jen kao krug,
    Kako si?
    Kako si, zaista?
    Ostavi­la sam dve pune čaše, dva puna univerzuma,
    Uri­je­va kiči­ca ne uspe­va da nasli­ka taj momenat,
    No nje­mu je sve potaman,
    I halji­na i kišo­bran i ruka u džepu,
    sli­va­ju mu se Beč i Beograd u jed­nu reku,
    on sto­ji i čeka;
    Idem po šina­ma koje nas dovoze do tačaka
    gde se magla i noć sas­tavl­ja­ju u jedno,
    Pa nas­ta­je novo doba dana,
    Tražim vetar koji je posuo zvez­danom prašinom
    Taj šal, prav­i­lan kao krug,
    pravil­ni­ji od Uri­je­vih poteza večeras,
    Oprosti,
    Ovde gde sam bila ja cele noći
    Toliko je zagušljivo,
    Više nego u svim kafana­ma gde su cig­a­rete obavezne,
    Ne mogu da kažem šta je pisa­lo na papiru za koji mi je
    Rečeno da ga bacim, razm­rl­jano je, i ja sam poslušala,
    Pocepao me je vetar, pocepao mi je šal,
    Miris se rasuo u mil­ion atoma po mojoj sobi,
    Učini­la sam ono što se dešava­lo u meni — pocepanost,
    Nima­lo savršen krug,
    Slič­na ras­parčanost kao Uri­je­vi potezi
    kada ne može da slika,
    Kako si?
    Koliko daljine tre­ba još da ti dokažem da je tako moralo?
    Pocepala sam Uri­je­va plat­na, on sada sto­ji i čeka,
    Nijed­no mesto u gradu nas nije hte­lo, noćas,
    Spavala sam sa šalom oko vra­ta kao obešenjak,
    Olu­ja se dešavala na prozoru,
    Olu­ja se deša­va i sada, na vedrom nebu,
    Savršenom za slikan­je, on sto­ji i čeka i dalje,
    On ne uspeva,
    Nijed­no mesto nas nije htelo:
    Samo kiša,
    Samo tramvaj,
    Samo ulice,
    Samo Uri;
    Kada požurim ka tebi od kiše
    pomešane sa poplavom, požurim,
    Ne stignem uvek,
    Ne nađem sve uvek na istoj adresi,
    Oprosti zbog digresija,
    zbog neuspelih pokuša­ja da se savladam,
    Pocepaj sve fotografi­je u mojoj glavi, ako je lakše tako,
    A slike ću razm­rl­jati ja,
    Na pijaci Našmarkt
    Kada obrišem lice krpom za srebro,
    ostavim taman trag na njoj,
    Ja sam pron­ašla svoj živ­ot ispod ukrasnog papira,
    Sve se mog­lo opi­pati ispod, a niš­ta dodirnuti,
    (Toliko me boli ta rana koju sam ti napravila
    Iseče­na u zvuku: Kako si?)
    U džepu moje tašne šuška­ju komadići papira,
    komadići dana,
    Kada sam znala da ne pos­to­ji dru­go rešenje
    Osim da pocepam sva napisana i nepisana pravila,
    Vidiš, poče­lo je cepanjem,
    Na mes­tu gde bi tre­ba­lo da bude srce
    Može da se uku­ca samo šifra,
    kao u jed­noj Paun­dovoj pesmi:
    Špetherbst,
    Halji­na boje crveno-crnog šaha,
    Uti­caj Lesera Uri­ja na kišne predele,
    Magla sa neko­liko reka,
    Šal u obliku velikog kru­ga od dima moje cigarete,
    I šta sam ono počela
    Da pričam a završi­la sam na poznoj jeseni
    i šahovskoj haljini?
    Oni komadići har­ti­je postanu komadići stakla,
    A ja nemam šta da pro­dam osim svog današn­jeg dana,
    Sve sam bacila,
    Ovo­ga puta ja sam rekla tako sebi, „baci”, i muzi­ka se
    Kao radioak­tivni otpad taloži­la u kan­ti za smeće;
    A vidiš,
    Ona se čuje i dal­je, iz džepa tašne,
    Iz džepa na koži, ona se i dal­je nadglaša­va sa
    Tugom, ona se i dal­je bori sa hukom ulica,
    I lju­di se sme­ju, zab­o­rav­iću sve to,
    Istori­je grado­va, datume, antik­varne predmete,
    Ali ko je smeo zab­o­rav­i­ti Urija?

    ZELENA NOĆ

    Ta zeml­ja je zaista daleko,
    Mno­go sus­re­ta mora da prođe dok se stigne tamo,
    Mno­go mete­orskih kiša,
    Još jed­na auro­ra bore­alis je na pomolu,
    I zelen­im men­ja ono što se
    ponekad vidi u mojim očima,
    Neis­pa­vano pišeš pismo,
    a ja odgo­varam iz samog sna,
    Dođi i vrati mi auroru bore­alis, čekam je kao Uri
    Što čeka nove ulice,
    Auro­ra borealis,
    Koja se ne javl­ja u tim pre­de­li­ma može svakog časa
    Da se ukaže na zidu moje sobe, ne znam koliko sati
    Nas deli, ne znam ni koliko susreta,
    mer­im sve to u
    Rečima,
    Vrati mi samoću koja pop­un­je­na izgle­da okruglasto
    kao zemaljs­ka kugla,
    I niko se više ne pita ko ju je prvi put pokrenuo,
    Pros­to nas okreće u krug oko samih sebe,
    Ne vidi se sa pro­zo­ra sa kojih trenut­no gledaš
    kako je ovde kišno,
    Koliko prašine me je danas pokri­lo i
    Zašti­ti­lo od zračen­ja aurore borealis,
    ali niš­ta nije moglo
    Da spreči tvo­ju pes­mu da pro­dre u mene:
    Bila je to
    Zele­na muzika,
    Ja dove­de­na u sum­n­ju kao neubedlj­va izja­va, i
    Nepre­gled­na, okom neuhvatna,
    Zele­na noć.

    KUĆNI RED

    Kada se zatvore sva vrata
    Počin­je kućni red,
    Tada sve nedosta­je više nego
    U onom živ­otvornom neredu,
    (Pati­na je vrs­ta zagrljaja)
    Litografi­je Jozef­pla­ca i gobleni,
    Neke od pred­sta­va Mojsi­ja koga nalaze napuštenog,
    Pot­puno samog na reci koja nije Dunav,
    Da li se opre­deli­ti za to što volimo zaista,
    Ili za ono što bis­mo mogli zav­o­leti svakog časa?
    Dok zaokružu­jem religi­jsko opredeljenje,
    Pa pre­cr­tavam, upisu­jem podatke
    O svom životu,
    Biram opci­je od kojih nijed­na nije prava,
    Nijed­na ne kazu­je kak­vo je real­no stanje
    Stvari, onih u meni i onih posla­ganih na police ovde,
    Pri­javlji­van­je sve­ga što ne smemo da kažemo,
    Na uho, tiho, carinici­ma, monarhovim doušnicima,
    Nigde ne piše šta sve nedostaje,
    Samo ono šta tre­ba da se dopuni;
    Noću neko svira,
    Pre­meš­ta dirke s jedne na drugu,
    Pokuša­va da nad­vla­da tišinu u sebi,
    Kućni red je ovde strog,
    Obavezan je
    Veči­to nepoz­nati jezik
    Kojim gov­o­rimo ono najvažnije.

    POLA ČETIRI, DOK NESTAJEM

    U magli natočenoj u vinske čaše
    Dešavala se jed­na nezaus­tavlji­va noć,
    Sve je poče­lo drugačije
    nego što smo upisali u sveske za vežban­je gramatike,
    nežni mrak – razbarušeni pra­men­ovi noći,
    ali nemoj me pitati zaš­to ovo kažem, zaš­to pričam o tome,
    Kada se niš­ta nije vide­lo, samo je pul­sir­alo unutar nas,
    Ran­jene ulice su zaceljivale,
    Miris ružinog ekstrak­ta što se stavl­ja u testo
    rast­varao se u vazduhu;
    Ta noć je bila zaglavl­je­na između čip­ke i kandelabra,
    Neke zaostale reči izgov­o­rila sam po inerciji,
    Jer, pre ulas­ka u tu sferu najpre ide antre zaborava,
    Pa ure­zi­van­je nežnog mra­ka u svaku poru kože,
    Potom sle­du­je samoz­ab­o­rav, osta­lo su vit­raži smisla
    Omeđeni beskon­ačnо zelenim,
    Hodala sam i traži­la bol koji je sig­urno negde i dalje
    postojao,
    U odblesci­ma, zaveš­tan, bol je mer­na jedini­ca večnosti,
    Nemoguće da je nes­tao, samo ga tre­ba naći,
    Mis­lila sam pre te sfere, i njuši­la fotone,
    (Kaldr­ma se prosi­pala nizvodno)
    Boje su obuzele noć kao padavičara strah,
    I stišavao se Dunav u mom telu,
    Goto­vo otekao u neku drugu provinciju,
    Ni Panon­i­ju ni Meziju;
    Pogledala sam na sat i požurila,
    Tre­ba­lo je stići do sobe pre svih sećanja,
    Noć se cedil­la sa fasa­da i put je bio utaban:
    Moram da pođem,
    Moram da pođem kuda bilo.

    Iz zbirke pesama: Uri Leser je čekao, Edi­ci­ja Najbol­ja, Panče­vo: 2020.