Šrapneli daleko lete

Lat­est posts by Dani­lo Lučić (see all)

    .

    .

    Dani­lo Lučić (1984) rođen u Beogradu, završio osnovne i mas­ter studi­je na beograd­skom Filološkom fakul­te­tu, na kat­edri za srp­sku književnost. Objavio je zbirke pesama “Beleške o mekom tkivu” (SKC Kragu­je­vac, 2013), za koju je dobio Brankovu nagradu za 2014. god­inu i  “Šrap­neli” (Arete, 2017). Ure­đu­je por­tal za književnost i kul­tu­ru glif.rs, a ured­nik je u izdavačkoj kući Kon­trast izdavašt­vo. Bavi se fotografi­jom i video for­ma­ti­ma, objavlju­je poez­i­ju i prozu u štam­panoj i elek­tron­skoj peri­od­i­ci. Živi i radi u Beogradu.

     .

    .

    Prvo sećan­je?

    .

    Kroz rešetke kreve­ca gledam oca koji sedi na podu, sme­je se i tepa mi. U izna­jml­jenoj smo gar­son­jeri na Zelenom ven­cu, u Beogradu, 1985. godine. Top­lo je i osećam se sig­urno, osećam da ga volim i da će sve biti u redu. Pro­tok vre­me­na spi­ra boju i zvuke sa ovog sećan­ja, ali ono uporno živi. Neki psi­holozi su mi rek­li da je nemoguće imati uspomene iz prve godine života.

    .

    .

    Pre­deli Vašeg detinjstva?

    .

    Pred­građe. Posle Zelenog ven­ca pre­selili smo se na Dušanovac. Odras­tao sam u parkovi­ma, šumi­ca­ma i šiblju kraj auto-puta. Vrz­mali smo se kao deca među poli­ca­jci­ma iz SUP‑a u Ljer­mon­tovoj, pros­ti­tutka­ma ispod Plavog mos­ta, sit­nim krim­i­nal­ci­ma i zanatli­ja­ma sa Lekinog brda, komšini­ca­ma sa koji­ma smo raz­men­ji­vali sveže ispečene giban­ice i oče­vi­ma koji su na klu­pa­ma pre­tre­sali fud­bal i poli­tiku preko jef­tinih unučića… Tada je taj deo gra­da bio per­ifer­i­ja sa mal­im baš­ta­ma, makadamom na okret­ni­ci trole u Ustaničkoj, dugim sparn­im leti­ma i deči­jim stomaci­ma punim šljiv­ci­ga, ali ipak daleko ure­đeni­ji od vre­me­na romana „Kad su cve­tale tikve“. Danas je to urban­is­tič­ki gal­i­mati­jas, egzem­plar beza­kon­ja grad­skih ota­ca, arhitek­ton­sko šare­ni­lo bez estetike koje se mog­lo izbeći uz malo poli­tičke volje.

    .

    .

    Dom­i­nanatan strah u detinjstvu?

    .

    Strah od doko­lice i usaml­jenos­ti, tip­ičan za jed­ince. Osećan­je da nemam niko­ga svog ko će me gur­nu­ti u neku deči­ju avan­tu­ru ili nepočin­st­vo. Užasavali su me beskra­jni sati u koji­ma je pos­to­jala samo žel­ja da se neš­to desi, da neš­to otrgne vreme mojoj kazni nedo­gađan­ja. Mož­da sam zato spre­man da pri­mam u svo­je društ­vo svako­jake ljude, da me anestezi­ra­ju od tog stra­ha, mada osećam kako najzad usaml­jenost odras­ta u samoću. I to prija.

    .

    .

    Igrač­ka?

    .

    Igrač­ka-klavir boje san­gri­je, sa jed­nom feler­ičnom, kako­fonom oktavom. Sate bih provo­dio lup­ka­jući po dirka­ma koje su izbaci­vale opor, met­al­iziran zvuk iz mini­jaturnog pijan­i­na. Već tada mi se prikrada­lo oča­jan­je u spoz­na­ji da ću muziku toliko voleti, ali da u svoj toj ljubavi neću imati ni trunku tal­en­ta da je neka­da mož­da stvorim. Verovat­no je zato danas tako gramzi­vo i ala­vo skupljam.

    .

    .

    Pre­ci?  

    .  

    Ovi sev­erni pre­ci su se potu­cali po pros­transtvi­ma Panon­i­je, bežeći od jednog do dru­gog carst­va, od jedne do druge vlasti, pa zato više niko ne zna koliko puta do sada su men­jali prez­i­me­na iz –ov u –ić, i obrat­no, a još man­je se zna koje je bilo prvo. Deda po maj­ci je, poš­to su ga braća i ses­tre pokrali pri­likom raspodele roditeljskog imet­ka, odlučio da zau­vek rask­ine bilo kakvu vezu i mogućnost kon­tak­ta sa svo­jom porod­i­com i svo­jom istori­jom, odsekavši tako i mene od njih. Veru­jem da je to činio, između osta­log, i štiteći nas, svo­je unuke.

    Ovi dru­gi, južn­jaci, spustili su se, pre­ma nekim izvorima – bežeći od krvne osvete, negde iz kon­ti­nen­talnog dela do Jad­rana i naselili se u boko-kotors­ki zaliv. Ali tako da istovre­meno budu dovoljno blizu moru, kako bi pri­mali svu nje­govu medit­er­an­sku blago­dat, ali i da obitava­ju u blizi­ni plan­i­na i gora, koje će ih kroz deceni­je i vekove sećati na pos­to­jbinu koju su ostavili.

    Zan­imlji­vo je da su i jed­ni i dru­gi, bez obzi­ra koje boje, uvek imali sve­tle oči, kao da su ih voda, sunce i vetar isprali.

    .

    .

    Omil­jene knjige Vaših roditelja?

    .

    Maj­ka je bila istoričar­ka umet­nos­ti, tako da su njene knjige one u rasponu od Janse­na do Niko­la­ja Hart­mana. Uvek sam sum­n­jao da je “Strah od leten­ja” na poli­ci sa knjiga­ma zapra­vo njen. Otac je čitao sve, od epske poez­i­je do Ize­ta Sara­jlića, od “Epa o Gil­gamešu” do Lorke. Naroči­to nametlji­vo me je upući­vao na Sar­tra, Mio­dra­ga Bula­tovića, Hem­ingve­ja, Miljkovića, Cankara, Raičkovića…

    .

    .

    Sport?  

    .

    Fud­bal, rukomet, pli­van­je, odbo­jku i košarku. Ako sam i imao tal­en­ta za neš­to od toga, man­jak kom­pet­i­tivnos­ti i tak­mičarske ambi­ci­je su ukin­uli dile­mu da li ću ika­da biti sportista. Jed­nos­tavno, nisam mogao da žal­im poraz uko­liko je moj tim pružio dobru igru, pa sam znao tada da budem i raz­dra­gan, što se inače ne praš­ta. Danas veru­jem da je pro­fe­sion­al­ni sport jed­na od smrtonos­ni­jih gla­va stoglave kap­i­tal­is­tičke ažda­je, a slo­gan “U zdravom telu zdrav duh” pod­jed­nako pogrešan i opasan.

    .

    .

    Kako zamišl­jate Aksin­ju Asta­hovu? A Grig­ori­ja Melehova?

    .

    Zapra­vo nikad nisam našao dovoljno vre­me­na i kondi­ci­je da proči­tam “Tihi Don”. I ako se složim sa jed­nim mudrim čovekom koji kaže da je u današn­je vreme pisan­je i izda­van­je ogrom­nih romana svo­jevrstan oblik nepris­to­jnos­ti (jer nam još uvek niko nije ponudio da uz knjigu kupi­mo i vreme za njeno čitan­je), onda je izves­no da će me jednog dana sahran­i­ti bez iskust­va čitan­ja “Tihog Dona”, i ko zna čega još…

    .

    .

    Kako tumačite Mer­soov pucanj? 

    .

    Ono što budi tako veli­ki nespokoj pri čitan­ju “Stran­ca” upra­vo i jeste to što nam nekak­va očigled­na moti­vaci­ja za to ubist­vo kon­stant­no izmiče. Kako je moguća tak­va mon­struoznost oduz­i­man­ja skupocenog ljud­skog živ­ota, bez nekog opi­sivog i izre­civog razlo­ga, ma koliko on bio nemoralan… Doduše, ide­ja smr­ti kao kon­ačnog i vrhun­skog apsur­da odu­vek je bila bliska egzis­ten­ci­jal­is­ti­ma. Mož­da je Mer­so bezoseća­jni sociopa­ta, mož­da mu se zaista svest pom­rači­la od pre­jakog sun­ca, mož­da to ne puca Mer­so u Ara­p­ina već koloni­jal­izam vrši egzeku­ci­ju koloni­je i ne mis­li da tu tre­ba neš­to preter­a­no mno­go objašn­ja­vati… Ali osta­je ta uzne­mi­rava­juća čin­jeni­ca da Mer­so na toliko važnih pitan­ja i dile­ma nema odgov­or, ili samo komen­tar­iše da to neš­to “nije ni važno”, temeljno obesmišl­java­jući time poredak vred­nos­ti kome sle­po veru­je­mo i užasavom se pri pomis­li da bi ga neš­to mog­lo dovesti u pitan­je. Ali pos­to­ji ta jed­na rečeni­ca u kojoj se Mer­soo­va ličnost prela­ma i otvara: “Sa dna moje budućnos­ti, za cel­og ovog besmis­lenog živ­ota koji sam vodio, diže se do mene, kroz godine koje još nisu došle, neki neo­dređeni dah, i taj dah je na svom putu uniš­tavao sve što su mi tada pred­la­gali u još nest­varni­jim god­i­na­ma koje sam proživeo.” Tu negde, u tom dahu i svoj nje­gov­oj nesh­vatljivoj neo­dređenos­ti kri­je se objašn­jen­je tih pet meta­ka koji­ma je Mer­so poku­cao na vra­ta svo­je nesreće.

    .

    .

    Da li ste lako učili pesme napamet?

    .

    Zav­isi od pesme. Melodični­je i upečatljivi­je svakako brže i lakše.

    .

    .

    Etabli­ran pisac koji Vam je ostao neubedljiv?

    .

    Milo­rad Pavić. Dok je “Haz­ars­ki rečnik” aut­en­tični primer inge­nioznog remek-dela, dotle je ostatak nje­gov­og opusa prožet nekakvim grčem da ostane do kra­ja fanatično ogr­nut ele­men­ti­ma svo­je poet­ike. Čini mi se da ga je to nasil­je nad samim sobom i sta­ja­lo još nekog even­tu­alnog dela koji bi bilo neprolazno.

    .

    .

    Roman koji Vas je obuzeo?

    .

    “Povratak Fil­i­pa Lati­novića”. Otkri­van­je hrvatske književnos­ti je kod mnogih od nas koji smo se još kao klin­ci zarazili knjiga­ma moralo da sače­ka fakul­tet. Ali otkriće Krleže i onog nje­gov­og vra­tolomnog slalo­ma u stilu što juri između spo­jenih eksplozivnih stro­je­va postavl­jenih duž fab­ule zau­vek su prome­nili u meni ide­ju o tome šta znači pisati.

    .

    .

    Milutin Petro­vić ili Novi­ca Tadić?

    .

    Ne mogu, pogo­to­vo kada su u pitan­ju ova dva pes­ni­ka koji nikad neće znati koliko im dugu­jem, da pris­tanem da to “ili”, već jedi­no na amper­sand. Milutin Petro­vić & Novi­ca Tadić & Jovan Hris­tić & Alek­san­dar Ris­tović & svi oni dragoceni pes­ni­ci i pes­nikin­je koji nisu hteli ili nisu znali kako da se bore za pro­s­tore koje su tako bespri­zorno okupi­rali neke Mati­je i neke Dobrice…

    .

    .

    Kada ste sebe doživeli kao pesnika?

    .

    Nikad. Neš­to mi je gor­do u takvoj samo-kval­i­fikaci­ji i kao da imam uti­sak da se mora pre­pusti­ti drugi­ma da neko­ga odliku­ju tim imenom, koliko god to bilo pogrešno. A ako neko­ga za živ­ota mimoiđe tak­va kval­i­fikaci­ja, pre ili kas­ni­je će mu istori­ja dati za pra­vo da tako ostane upamćen. Ne tre­ba o tome pre­više ni razmišl­jati, već samo da, dok može­mo, obrađu­je­mo svo­ju belu baštu.

    .

    .

    Da li ste pisali sonete? 

    .

    Da. Čak sam hteo da eksper­i­men­tišem i sa for­mom sonetnog ven­ca, samo da bih video da li mogu to. U svo­joj mladalačkoj naivnoj amb­ci­ji mis­lio sam da je to dovol­jan razlog, i verovao da je put pes­ničke prakse koji vodi kroz tradi­ci­ju svr­sishodan. Osakati­lo je tak­vo razmišl­jan­je moj pes­nič­ki razvoj, ali opet, veru­jem da ne pos­to­je jalovi ožiljci.

    .

    .

    Ko u Vama nije uočio talenat?

    .

    Svi koji nisu ni tre­bali da ga uoče. Imao sam veliku sreću sa ljudi­ma koji su me, i koji me i danas, sma­tra­ju netalentovanim.

    .

    .

    Da li je umet­nič­ka fotografi­ja uti­cala na slikarst­vo novog doba?

    .

    Nar­avno. Kao što je i film­s­ka umet­nost kao zemljotrest potres­la i izme­ni­la književnost tokom avan­garde. Ponudi­vši uvid u real­nost sa jed­nom novom vrstom mimetičnos­ti, fotografi­ja je počela da otkri­va detal­je u vezi sa tom real­nošću koje smo od tog trenut­ka morali da počnemo da uvažava­mo. A na prvom mes­tu je tre­ba­lo izbori­ti se sa njenom dik­tatur­om “aut­en­tičnos­ti”, insi­s­ti­ran­jem na tome da je ona celovi­to i nekom­pro­mi­to­vano sve­dočanst­vo o jed­nom trenutku u vre­menu, opred­mećen otpor pro­laznos­ti. Ona je pri­gra­bi­la sebi toliko moći da krade čoveko­vo pra­vo na izmaš­ta­van­je prošlosti, da nije čud­no što Suzan Son­tag za nju kaže da je “najnežni­je od svih pljačkan­ja”. Među­tim, već sa impre­sion­is­ti­ma: Sezanom, Gogenom, Degaom i ostal­i­ma, mod­er­no slikarst­vo uspe­va da iznađe adek­vat­nu for­mu­lu kojom će inko­r­pori­rati novonastalu estetiku fotografi­je i obo­gati­ti svo­je principe, for­mu, prist­up, poet­iku… Da se vra­tim na para­lelu sa počet­ka – baš kao što je i književnost toliko napre­dovala kada je shvati­la da u sebi pose­du­je sasvim dovoljno mes­ta za apro­pri­jaci­ju tehnike montaže.

    .

    .

    Prva aso­ci­jaci­ja na pojam evropske kulture?

    .

    “La Guli stiže u Mulen ruž” od Tuluz-Lotreka.

    .

    .

    Niš­ta ne počin­je, napisali ste, a šta završava?

    .

    Ja se iskreno nadam da će biti nekog ili nek­ih čita­la­ca “Šrap­nela” koji će se složi­ti sa ide­jom te zbirke da je, ako već do sad nije, završeno sa našim infan­til­nim pov­eren­jem u benev­o­lent­nost jezi­ka. Da je završenom sa tom nekakvom uobraziljom o jeziku kao delikat­nom biću, “živoj stvari”, koja ima nekakvu svo­ju logiku i ide­ologi­ju i pra­vo na svoj samostal­ni, nesputani razvi­tak (pra­vo koje će tradi­cional­ni lingvisti i nor­ma­tivizira­jući organi pop­ut Odb­o­ra za stan­dard­izaci­ju srp­skog jezi­ka najpre lik­vidi­rati propisi­ma kada osete da tre­ba nego­vati patri­jarhalne pozi­ci­je moći). Ne, jezik nije niš­ta dru­go do društveno-biološ­ki fenomen, primećen u tom obliku jedi­no kod ljudske vrste, koja mu je dele­gi­rala ogrom­nu moć da obliku­je i kon­troliše njenu stvarnost. Zaš­to i ne bi, kada joj je taj isti jezik omogućio da despot­s­ki zagospo­dari čitavom prirodom, koja je pre pojave jezi­ka savršeno dobro živela. Kada na kra­ju zaista raskrsti­mo sa svim ovim zablu­dama, onda ćemo napokon moći da od zlog gospo­dara prav­i­mo dobrog slugu.

    .

    .

    Gde su otišli šrapneli?

    .

    Šrap­neli iz moje zbirke, simp­to­mi eksploz­i­je jezi­ka kojom smo zasu­ti kao na fron­tu, niku­da ne odlaze. Drži­mo ih blizu, duboko u tkivu, u sle­pom uveren­ju da im je tu mesto, da tu pri­pada­ju, sku­pa sa ubeđen­ji­ma za koja nago­jenom suje­tom veru­je­mo da smo do njih došli našim aut­en­tičn­im, indi­vid­u­al­nim potraga­ma za smis­lom i moralom. Ne vadi­mo te šrap­nele iz mesa, jer tako je udob­no nosi­ti ih oko­lo i žmu­ri­ti pred slut­njom da su nam ih utrapili onda kada nis­mo bili dovoljno jaki da se tome odupre­mo. A tre­ba­lo je.

    .

    .

    Da li je bila hrabrost ili nužnost pokrenu­ti Kontrast? 

    .

    Iako ga ja nisam pokren­uo od samog počet­ka, definitvno jeste za to potreb­na hrabrost, i taj rizik je moj kole­ga Vladimir Manigo­da sves­no pri­h­va­tio. I tre­ba­lo je da prođe neko­liko god­i­na da se potvr­di da je bilo vred­no reski­rati. Ali čitanost Kon­trastovih izdan­ja i naklonost pub­like koja se pokazu­je kroz kupov­inu naših naslo­va dokazu­ju da se nije greši­lo što se riziko­va­lo. A kao i za sve dru­go, ma koliko veli­ka bila nužnost, bez hrabrosti da se suoči­mo s njom sve bi osta­lo mrt­vo slo­vo na papiru.

    .

    .

    Kome ste zahvalni?

    .

    Nini Gugleti što je prista­la da “Arete” objavi “Šrap­nele”.

    .

    .

    Kome su potreb­ne Vaše pesme? 

    .

    Ne znam. I nisam sig­u­ran da bih hteo da nosim tu vrstu odgov­ornos­ti da su moje pesme nekome na bilo koji način potreb­ne, ili ne daj bože, neophodne. Ne volim da mis­lim da se tu radi o nekoj vrsti potrebe, već pre o želji čitao­ca ili čitateljke za komu­nikaci­jom sa pes­ma­ma, za polemikom sa nji­ma, raspravom sa onim što one uspe­ju da im saopšte… I bez obzi­ra da li će one uspeti u tome da dobace do dijalo­ga ili polilo­ga, jezi­va mi je pomisao da bi mogle da ostanu zatočene u monologu.

    .

    .

    Gde otići?  

    .   

    Tamo gde su pri­jatelji. Još ako se ispostavi da su na obali nekog mora ili okeana, tim bolje.

    .

    .

                    .…..Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .